Srpski vez

Srpski vez se razlikovao od jednog kraja do drugog. Beli vez je bio jako popularan u Vojvodini i u gradskim sredinama, a njegova najpopularnija vrsta je šlinga ili šlingeraj. On je tokom 19. veka iz srednje Evrope stigao u naše krajeve i vezilje su kupovale posebne crteže sa motivima biljaka ili cveća i nanosile na tkaninu. Ova tehnika se nazivala trukovanje, a zanatlije koje su izrađivali crteže nazivali su se trukeri.  Ovom tehnikom ukrašavala se ne samo odeća, već i posteljina, stolnjaci, zavese, peškiri i drugi predmeti. Ovi predmeti su osim upotrebne vrednosti imali i ukrasnu ulogu, pa su se sem onih neizostavnih javljali i posebni predmeti kao što su: držači za češalj, šibice, ukrasne trake veza za policu, kuvarice sa vezenim tekstom i različitim scenama iz života koje su štitile zid iznad šporeta od prljanja. Postojali su još i:

• puni vez
• rišelje
• goblen
• pokrstica
• zlatnovez

U Srbiji, najviše u selima, vez je bio obavezni ženski posao. Devojčice su se od najranijeg uzrasta učile kako da vezu. Iako su vezom ukrašavani mnogi predmeti kao i muška garderoba, ipak je vez najviše dominirao na ženskoj i devojačkoj odeći. Pored toga što je bio ukras vez je bio pokazatelj društvenog statusa, materijalnog stanja, uzrasta, regionalne i nacionalne pripadnosti.

Od oblasti do oblasti vez se razlikovao, tako da je u nekim krajevima Srbije bio bogatiji i raznovrsniji i samim tim poznatiji. Podlogu za vez činilo je kudeljno laneno, a ređe pamučno platno od koga su košulje šivene. Ornamentika je bila geometrijska.

Sticanje znanja i veština izrade vezova krajem 19. veka postaje deo osnovnog obrazovanja ženske dece, kasnije i srednjeg, gimnazijskog i stručnog obrazovanja, da bi se posle Drugog svetskog rata ručni rad i znanja o vezu svela na predmet domaćinstvo.

U našim narodnim pesmama pominju se lepote vezova, sprave i materijali za vez, đerđef, igla, ibrišim, zlato, zatim poštovanje prema dobroj vezilji i osećanja koja ona unosi u svoj rad. Postoji vrlo zanimljivo predanje da je kod Vezičeva u okolini Požarevca postojala zadužbina Milje vezilje, koja je celog veka ostala devojka jer nije htela da se uda za onog za koga je otac davao, tako da je vezla, vez prodavala i od tog novca podigla crkvu prozvanu crkva Vezilja, koja je porušena za vreme Turaka.

Vez u Hercegovini

Hercegovački vez, kao i drugi vezovi deli se na vez brojem-koji se radio najčešće na ređim tkaninama na kojima se mogu brojati niti osnove i potke; i na vez po pismu- koji se radio prema prethodnom crtežu. Od bosanskog veza hercegovački se razlikovao po živim i jarkim bojama. Vez po broju mogao je biti šareni, beli i zlatovez. Karakteristična boja hercegovačkog veza je crvena, ali hercegovačke vezilje rade i drugim bojama. Ornamentika hercegovačkog veza bazira se na floralnim i zoomorfnim elementim. Od floralnih elemenata najviše su zastupljeni šipak i cvet od šipka, badem, smokva, karanfil i ruža, dok su zoomorfni elementi najčešće ptice, i to paun, soko i oroz. Ovaj vez je bio najzastupljeniji na košuljama, i to na prsima. S jedne strane vezeni su paunovi s raširenim repom, a u raširenom repu još po dva oroza okrenuta jedan prema drugom.

Detalj veza na suknenoj ćurdiji, vez u boji

Mnogi istraživači narodnog veza smatraju da sama ornamentika ima poetičnu osnovu. Svaki ornament u svojoj osnovi ima neku pesničku boju, a figura je stilizovana, tako da zajedno čine celovit ukrasni fragment. Vrednost ornamentike hercegovačkog veza iskazuje se u skladu linija i boja, a i po sadržaju slike i izradi samog veza.

Detalj veza na suknenoj ćurdiji

Predmeti od tekstila rađeni su pretežno od vune, ali i od drugih vrsta materijala,kao što su konoplja, lan i svila.Izrađivani su u kućnoj radinosti sve do 19. veka kada se otvaraju zanatske radnje i počinje zanatska izrada tkanina. Stari hercegovački vez, koji je rađen na platnu, posebno privlači pažnju koloritom, sadržajem i kompozicijom motiva, a najbolje se vidi na narodnoj nošnji i to brdskoj ženskoj, koja je izašla iz svakodnevne upotrebe pre Drugog svetskog rata.Vez koji se radio na platnu ˝ravnikȕ izvođen je brojem i po pismu tehnikama ˝punjevinȅ, ˝križićȁ, ˝pruticȁ, tehnički veoma pedantno da se lice često nije razlikovalo od naličja. Vezlo se svilenim i pamučnim koncem, najčešće različitih boja. Dominirale su boje pastelno plava, žuta, maslinasta, pastelno zelena i boja tarakote, koja je oovom vezu davala posebno koloritnost. Ornamentika hercegovačkog veza oblikom je prilagođena onom delu odeće kojem funkcionalno i likovno odgovara.Tako je na maramama povezačama i prevezačama vez rađen na samim rubovima, tj. krajevima, a rađen je i na delovima koji su se nalazili na čelu.Košulje su ukrašavane na grudima i na rukavima. Pored ovih ornamenata, ornamentika hercegovačkog veza sastojala se od kompozicije sitnih cvetova kao što su tulipani i karanfili. Iako naizgled jednostavne kompozicije, kod ovog veza dominirala je i složena kompozicija koja predstavlja hercegovačku crkvu sa zvonikom na preslicu i mediteransku vegetaciju s čempresima i šipcima oko njih. Hercegovački vez po kompoziciji i ornamentici predstavlja spoj jadransko-mediteranske i levntsko-orjentalne kulture. Česti motivi veza bili su i ptice okrenute jedna prema drugoj.

Detalj veza na suknenoj košulji

Vez na vunenim i čohanim predmetima

Vez na vunenim i čohanim predmetima izrađivan je isključivo na gornjim odevnim delovima ko što su ćurdija (zubun), anterija i koret (kratki zubun). Oba ova dela su delovi brdske ženske narodne nošnje istočne Hercegovine. Predmeti pravljeni od čohe pripadali su kostimima koji su se koristili u posebnim prilikama kao što su venčanja, crkvene slave i druge manifestacije koje pripadaju porodičnim ritualnim obredima. Skrojeni su od tanke čohe, braon i tamnoplave boje, mada ima koreta i u zelenoj i crvenoj boji. Predmeti od sukna su nošeni kao dio svakodnevnog kostima i najčešće su bili tamnoplave ili mrke boje. Vez kod obe vrste predmeta je rađen na prednjem delu i po rubovima ćurdije, dok je koret ukrašavan i na rukavima. Žene su koristile najfiniju vunu za izradu ćurdije i koreta, a i vunicu – tanku vunenu nit s kojom su vezle po ovim odevnim predmetima. Za ovaj vez su koristile i ˝industrijsku vunicu, rudȕ, a i pamučni i svileni konac. Zlatna i srebrna srmena nit je korištena za ukrašavanje predmeta od čohe.

Osim na ovim odevnim predmetima, vez je rađen i na pletenim vunenim čarapama, priglavcima i nazuvicama. Ovi vuneni predmeti koji su izrađivani za obuću karakteristični su za brdski tip nošnje, a ona je već krajem 19. i početkom 20. veka postepeno nestajala iz svakodnevne upotrebe. Tehnike ukrašavanja bile su karakteristične isključivo kod brdske nošnje, dok je kod umske nošnje obuća bila isključivo od bijele i crne vunice, i retko se dodavala druga boja.

Vez danas

Danas se žene pojedinačno bave vezom i to najčešće iz hobija. Postoje i različita udruženja i organizacije koje se bave ovim zanatom u cilju predstavaljanja i očuvanja istog, kao i negovanja narodne tradicije. Iako vrlo mali broj ljudi i dalje veze i interesovanje za vez drastično opada on opstaje u novom, modernom ruhu. Interesovanje modne industrije za tradicionalne motive i vez raste, tako mnoge poznate modne kuće u svoje kreacije uključuju elemente iz narodnih nošnji. Danas se vez koristi i za brendiranje i promociju Srbije.

U istoriji Srbije najpoznatiji vez je onaj monahinje Jefimije, Pohvala knezu Lazaru, izvezen je pozlaćenom žicom na crvenom atlasu, kao pokrov za kovčeg sa moštima svetog kneza Lazara, namenjen manastiru Ravanici, formata 67 x 49 cm. U Trsteniku se od 1971. godine održava manifestacija Jefimijini dani i u okviru nje se dodeljuje nagrada Jefimijin vez za najbolje pesničko ostvarenje između dve manifestacije.

Galerija

• 
  Domaćica (vez)
• 
  Vez u ramu iz XX veka, ručni rad. Deo je zbirke tekstila Narodnog muzeja u Leskovcu.
• 
  Motiv veza sa ženskih crnih rukavica narodne nošnje Kruševac

Vidi još

• Kosovski vez
• Zlatovez
• Zmijanjski vez
• Makedonski vez
• Bajeski vez