Ubistvo porodice Roknić
Ubistvo porodice Roknić ili Slučaj Roknić je zločin koji su u 5. oktobra 1991. godine u karlovačkom naselju Sajevac, počinili pripadnici hrvatske vojske: Željko Gojak sa još nekoliko nepoznatih pripadnika ZNG. Oni su upali u kuću Srbina Marka Roknića, koja se nalazila u ulici Braće Gojak br. 120, u Karlovcu. [1]
Ovaj zločin je po svom karakteru je sličan ubistvu porodice Zec u Zagrebu (7. decembra 1991), i ubistvu porodice Olujić u županjskom selu Cerna (17.2.1992).
Zločin[uredi | uredi izvor]
U ovom zločinu živote su izgubili Marko Roknić (40), njegova ćerka Danijela Roknić (14) i Markova sestra Dragica Ninković. Dok su preživeli Markova supruga Branka, njihov sin Nenad Roknić (r. 1975) i rođaka Ana Gojak. Na karlovačkom podučiju ovo je bio drugi zločin većih razmera. Prvi je bio zločin na Koranskom mostu 21. septembra 1991, kada je Mihajlo Hrastov sa grupom pripadnika ZNG ubio 13 nenaoružanih rezervista JNA, svega dve nedelje pre ovog zločina. [1][2]
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Marko Roknić, rođen 1951. godine u Karlovcu. Tu je živeo i radio u fabrici cipela "Josip Kraš". Upoznao je Hrvaticu Branku u koju se zaljubio i venčao. Rodila mu je dvoje dece: sina Nenada (1975) i ćerku Danijelu (1977). Njihov brak je bio primer dobrog slaganja i nacionalne tolerancije. Sve do početka ratnih dešavanja porodica Roknić nije imala nikakvih problema sa svojim komšijama i sugrađanima. Bili su vesela i primerna porodica. Nekoliko dana pre ovog zločina u naselju Sajevac, jedna srpska kuća je već bila zapaljena. U obližnjem karlovačkom naselju "Turanj" već je postavljena linija razgraničenja između hrvatskih i srpskih snaga.
Kada je počeo rat u Hrvatskoj na nagovor oca Marka, Nenad i Danijela su počeli da pišu dnevnik, i uveče su to čitali pred roditeljima. Kada je u blizini njih jedna kuća vlasništvo Srbina bila zapaljena, Danijela je napisala u dnevnik kako je jako uplašena. A na dan pre ubistva zapisala je sledeće:
"Volela bih da sam se rodila u neko drugo vreme i na nekom drugom mestu. Pred očima su mi samo mrtvačke glave"!
— Danijela Roknić, 4.10.1991.
Ubistvo[uredi | uredi izvor]
Dan pre ovog ubistva, 4. oktobra 1991. Branka i Marko Roknić su stajali kod vrata kapije njihovog dvorišta. Tu je naišao njihov komšija Marjan Gojak, koji se vraćao sa posla. Kratko su popričali o svakodnevnim problemima, ništa što ima veze sa ratom i pucnjavom, koja se danima ranije često mogla čuti na Sajevcu.
Dan kasnije, porodica Roknić nije napuštala kuću. 5. oktobra 1991. oko 13 časova Roknići su imali rođake u gostima na ručku: Dragicu Ninković (Markova sestra) i tetku Anu Gojak. One su živele u istoj ulici kao i Roknići. Vrata od kapije dvorišta porodice Roknić tog dana su bila zaključana, jer su se bojali da im neko nenajavljen ne upadne u dvorište. [1]
Začula se pucnjava u dvorištu Roknića, a Marko sa svojim sinom odlazi u potkrovlje, dok su žene ostale dole u prizemlju, misleći da im niko neće nauditi. Usled tolike pucnjave popucala su sva stakla na kući, a Branka, Danijela, Dragica i Ana su se sklonile ispod kuhinjskog stola, zbijene jedna pored druge. Pas koji je u dvorištu lajao na strance je ubijen. U kuću Roknića upadaju pripadnici ZNG sa maskirnim uniformama. Domaćini prepoznaju svoje komšije braću: Željka i Marjana Gojaka. Marko Roknić, čuvši pucnjavu, silazi u prizemlje kuće. Pripadnici ZNG, čim su ga spazili, uhvatili su ga i odmah ubili. Jedan geler granate koja je ispaljena na kuću Roknića pogodio je Danijelu Roknić u leđa i teško je ranio. Njena majka je držala u krilu, pokušavajući da joj pomogne. Molila je Željka i Marjana da pozovu hitnu pomoć jer je Danijela još davala znake života, ali oni to nisu učinili. [3]
Dragica Ninković je takođe molila svoje komšije Gojake da im pomognu, podsetivši ih da im je pre rata davala besplatno mleko od njenih krava, za ćerke jednog od Gojaka. Oni su odbili bilo kakvu pomoć Roknićima. Tada je Željko Gojak izvadio pištolj i pucao Dragici Ninković u glavu. Jedan od pripadnika ZNG je hteo i Branku Roknić da upuca, ali je Željko Gojak to sprečio rekavši svom kolegi: "Pusti je... neka pati sada! To joj je kazna što se udala za Srbina“. [1]
Posle toga su pripadnici ZNG napustili kuću Roknića, a Branka Roknić je sa Anom Gojak istrčala van kuće, pokušavajući da nađe nekoga sa autom, ko bi mogao da pomogne njenoj ćerki Danijeli, koja je još davala znake života, da je odveze u Karlovac. Jedan komšija je pokušao da im pomogne, ali nisu se mogli probiti, jer su barikade već bile postavljene. Tako da su pokušali onda do kasarne JNA u obližnje selo Kamensko, ali taj dan nisu uspeli da uđu, jer su trajali napadi pripadnika ZNG na kasarnu JNA, pucalo se na sve strane. [1]
Tek sutradan, Branka je uspela da da uđe u kasarnu JNA i vojnici u je prebacili u selo Kolarić kraj Vojnića. Za svog sina je bila uverena da je i on nastradao. Dok je tetka Ana Gojak bila zarobljena od pripadnika ZNG, pa su je vratili kući.
Nenad Roknić je bio dugo vremena pritajen na tavanu svoje kuće. Tek kada se smrklo, sišao je dole u prizemlje kuće. Video je stravične prizore. Pre nego što je napustio porodičnu kuću Nenad je poneo sa sobom i dnevnik svoje sestre. Uzeo je svoj bicikl i otišao do komšije kome je mogao da veruje. Taj komšija ga je skrivao u garaži dva dana, a zatim su i oni hteli doći do kasarne JNA u Kamenskom. Pripadnici JNA nisu znali ko su oni pa su pucali na njih, tako da su se vratili nazad. Par dana kasnije pripadnici srpske teritorijalne odbrane sa Korduna su išli u "čišćenje“. Tu su ih pronašli i čuli šta se desilo, pa su Nenada teritorijalci doveli u selo Kolarić. Branka i Nenad Roknić su se sreli tek 10. oktobra 1991. Isti taj dan su pripadnici JNA sahranili poginule u kući Roknića: Marka, Danijelu i Dragicu. [1]
Zločinci[uredi | uredi izvor]
Za ovaj zločin okrivljeni su braća: Željko Gojak (r. 1962) i Marjan Gojak, i još nekoliko pripadnika nepoznatih ZNG.
Posledice[uredi | uredi izvor]
Branka i Nenad Roknić su tokom ratnih dešavanja bili na Kordunu zajedno sa ostalim kordunaškim Srbima. Sestrin dnevnik Nenad je dao jednoj novinarki iz Vojnića, ali ona im do danas to nije vratila. Avgusta 1995. kada je hrvatska vojska napala Kninsku Krajinu, Branka i Nenad Roknić su u kolonama odvojeno krenuli ka Srbiji, jer u vreme napada nije bio kod kuće. Uspeli su tek u Bijeljini da se sretnu, posle nekoliko dana. A posle su sprovedeni u Leposavić u kolektivni centar, na Kosmetu. Ni tu nisu imali mira, jer su pred napadima albanskih terorista i NATO aviona juna 1999. godine morali da pobegnu. Skrasili su se 2001. godine kraj Svilajnca. Nenad se oženio i stekao porodicu. [1]
Branka Roknić je 2006. godine radi rešavanja imovinsko-pravnih odnosa u vezi svoje kuće trebalo da dokaže da joj ćerka nije živa, tj. da donese umrlicu. Pa je u vanparničkom postupku 1. juna 2006. dokazano da je Danijela Roknić mrtva i način na koji je ubijena. Branka i Nenad Roknić su svoju priču ispričali istražiteljima u beogradskom sudu za ratne zločine koje je pokrenulo tužbu, a kasnije taj predmet i dokaze predalo hrvatskom Tužilaštvu (DORH). [1]
Karlovačka policija je tek u martu 2010. godine počela da ozbiljno sprovodi kriminalističku istragu za zločin koji se desio 19 godina ranije. Ovaj slučaj je 19 godina skrivan od hrvatske javnosti, iako se u srpskim medijima puno pisalo o "karlovačkom slučaju Zec“.
Dana 15. aprila 2010. godine, na Popovića Brdu u blizini Karlovca ekshumirana su tela Marka i Danijele Roknić, i Dragice Ninković. Ekshumacija je obavljena u prisustvu istražnog sudije i patologa, ali bez preživelih članova prodice Roknić. Branka Roknić je za tu ekshumaciju saznala preko interneta, a onda je obavestila i Srpsko Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu. Nakon ekshumacije utvrđen je mehanizam ozleđivanja i da je smrt bila nasilna. Zatim su Marko, Danijela i Dragica ponovo sahranjeni 1. maja 2010. godine, u porodičnu grobnicu na Popovića brdu. [4]
Dana 25. maja 2010. godine karlovačka policija je uhapsila Željka Gojaka, koji je osumnjičen za ratni zločin, i odredila mu pritvor od mesec dana. Županijski sud u Zagrebu je podigao optužnicu protiv Željka Gojaka. Prvostepena presuda je donesena u februaru 2011. godine, i Željko Gojak je osuđen na devet godina zatvora. Drugostepena presuda potvrđena od Vrhovnog suda Hrvatske, pa je Željko Gojak osuđen 1. juna 2013. godine na 9 godina zatvora. [3]
Ulica Braće Gojak[uredi | uredi izvor]
Danas se u Karlovcu, od Turnja prema istoku, gde je nekad počela Kninska krajina, nalazi ulica imenovana po Braći Gojak.[5]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž Svedok: "Karlovački slučaj Zec" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. mart 2016), Pristupljeno 5.6.2013.
- ^ Slobodna Dalmacija: Specijalcu Gojaku 9 godina za ubistvo devojčice i njene tete, Pristupljeno 5.6.2013.
- ^ a b Pravosnažno 9 godina za masakr srpske porodice, Pristupljeno 5.6.2013.
- ^ Uhićen osumnjičenik za ubistvo srpske obitelji Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. oktobar 2010), Pristupljeno 5.6.2013.
- ^ „Karta Hrvatske”. auto-karta-hrvatske.com/. Pristupljeno 26. 8. 2020.