Бијељина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили јединицу локалне самоуправе (некадашњу општину), погледајте чланак Град Бијељина.
Бијељина

Трг краља Петра I Карађорђевића
Трг краља Петра I Карађорђевића

Грб
Основни подаци
Држава Застава Босне и Херцеговине Босна и Херцеговина
Ентитет Застава Републике Српске Република Српска
Град Бијељина
Становништво
Становништво (2013) 45.291
Положај
Координате 44°45′00″N 19°12′58″E / 44.75, 19.216
Временска зона централноевропска:
UTC+1
Бијељина на мапи БиХ
{{{alt}}}
Бијељина
Бијељина на мапи БиХ
Остали подаци
Поштански број 76300
Позивни број 055


Координате: 44° 45′ 00" СГШ, 19° 12′ 58" ИГД


Бијељина (погрешно Бјељина) је градско насеље у граду Бијељина у Републици Српској (БиХ). Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у Граду је пописано 114.663 лица.[1] а у насељеном мјесту Бијељина 45.291 лица.[2]

Географија[уреди]

Бијељина се налази на 119 метара надморске висине, и то на координатама 44°49′14" северно и 20°27′44" источно. Бијељина је град и општина у североисточној Републици Српској (Босна и Херцеговина). То је други град по величини у Републици Српској, након Бањалуке и пети град по величини у Босни и Херцеговини. Смјештена је на равници Семберије, и представља раскршће путева за Србију, Хрватску и унутрашњост Босне. Бијељина је незванични центар источног дијела Републике Српске, са око 115.000 становника.[1] Налази на 6 км (4 км) од границе са Србијом и 40 км (25 км), са Хрватском. Општина Бијељина с југа и запада граничи са општинама Брчко, Лопаре, Угљевик, Зворник, на сјеверу са ријеком Савом те Дрином на истоку. Као плодан равничарски град чини један од центара производње и трговине хране. Главнину производње чине пшеница и кукуруз, поврће, купус, паприка, парадајз и лубенице. Воћарство и сточарство су такође заступљени, али мање. Бијељина је препознатљива по великом централном тргу, чију љепоту употпуњава амбијент малог градског парка.[3]

Клима[уреди]

На климатске услове који владају на овим просторима највише утиче сјеверни перипанонски дио, који припада умјерено–континенталном панонском појасу, а то значи да су љета топла а зиме умјерено хладне, док просјечна годишња температура износи 10 °C. Средња јулска температура износи 22 °C, јануарска -1 °C. Падавине су углавном распоређене, а најинтезивније су у периоду мајјуни, када су и најпотербније пољопривредним културама. Просјечно остварена количина падавина креће се од 1000 – 1100 mm/m².[4]

Водени токови[уреди]

Бистрик је водни ток који тече од села Дворови до ушћа у други бијељински водни ток Дасницу, мало прије ушћа у Саву код узвишења Висоц. Бистрик, у ствари представља један пресушени рукавац Дрине. Друга речица у општин Бијељина је Дасница која скупља мале поточиће из ниског подбрђа Мајевице. Данас су ови водни токови кроз равницу Семберију скоро пресушили због мелиоризације и просијецања канала Дасница, који с два рачвања иде од Јање до Горњег Црњелова и приближно означава границу равне Семберије. Јужном границом општине Бијељина тече рјечица Тавна, и ријека Јања која има дужину од 57 км, и површину слива од око 300 km² и протјече кроз три општине Семберије и Мајевице.

Чувене су љековите воде Бање Дворови, у селу Дворови, 6 км од Бијељине. У склопу љечилишта изграђен је и отворени базен, олимпијских размјера који се пуни термалном и питком водом. Термална вода топлица Дворови, чија је темепература виша од 38 °C, третира се као хипертермална вода и помаже у лијечењу разних кожних болести, неких облика чирева и постреуматских стања. Одличне услове за купање и риболов пружа десна обала Дрине, пред њено ушће у Саву.

Геолошки састав[уреди]

У геолошком смислу равна Семберија је некада била дио Панонског мора (Паратетис) које је трајало од почетка миоцена око 30 милијуна година, и пресушило је током ледених доба. Данашњи изглед равнице је резултат рада ерозија током ледених доба, и нарочито ријечних наплавина - флувијалне ерозије. Брежуљци су резултат маринско-језерских седимената, за разлику од Мајевице која је флишни динарид. У Семберији која представља равну наплавину ријеке Дрине превладава плодна црница и деградирани чернозем, а дијелом и ритске црнице и ријечни наноси.

Историја[уреди]

Најстарији пронађени трагови обитавања датирају из периода неолита - старчевачке културе, 5-4. миленијум старе ере. Важно раскршће културних утицаја у неолиту, бронзаном добу и касније.

Бијељина је била једно од средишта панонско-илирског устанка.

Међу значајне личности 19. века убрајају се Филип Вишњић и Иво од Семберије, кнез Бијељинске нахије, који се налазе и на грбу Бијељине.

Иако се име „Бијељина“ први пут спомиње већ 1446. године, име се озваничило тек 1918. године. Током владавине Аустроугарске, град је носио име „Бјелина“, а још прије тога „Белина“ и „Билина“.

Праисторија и антика[уреди]

Најстарији потврђени трагови живота људи на простору данашњег града Бијељине потичу из млађег каменог доба - неолита - старчевачке културе (5.000 - 3.000 година п. н. е.). Такође, пронађени су и материјални остаци из периода бронзаног и гвозденог доба. Највише налаза из ових периода праисторије пронађено је у атарима села Остојићево, Батковић, Главичице, Дворови, Којчиновац, Патковача и Тријешница. Карактеристике грнчарије, оруђа и оружја недвосмислено потврђују културне везе прастановника Семберије са винчанском неолитском културом, односно, са културама бронзаног добавучедолском, костолачком и баденском.

У Дворовима код Бијељине, откривени су еспонати с краја бронзаног доба. Пронађени предмети потичу из женског гроба, из седмог века старе ере. Реч је о гарнитури појасних окова и спиралних украса, ниски од перли од ћилибара и стаклене пасте. Ови археолошки експонати везују се за производе тракијско-кимеријског културног краја, из периода Гласиначке културе, круга чији је центар био на простору данашње Румуније и Карпата, па чак можда и за древни народ Ските.[5]

Археолошки налази из гвозденог доба везују се за долазак келтских племена, у предвечерје римских освајања (8-1. вијек п.н.е). У античком периоду (1-5. вијек нове ере) Семберија је, као и цијела Посавина, била дио римске провинције Паноније. Најзначајнија археолошка открића из римског периода пронађена су на локалитетима Прекаје у Броцу (римска вила), Којчиновац (надгробни споменик), Велика Обарска (оловна плочица култне намјене са представом тзв. Подунавских коњаника), Амајлије (бронзана фигурина висине 13 цм), Модран (остава римског новца), Дијелови (двије камене скулптуре лавова), а откривени су и локалитети у Јањи, Дворовима, Батковићу, Патковачи. Негдје на простору Доњег Подриња (на једној од страна Дрине) налазило се римско насеље Ад Дринум (На Дрини), али још увијек није познато његово тачно мјесто.[6]

Стари Словени[уреди]

Најстарији старословенски локалитет у Семберији налази се с обје стране Бистрика, између села Батковић и Остојићево и састоји се од четири мања локалитета (Јазбине, Орашчић, Градине и Челопек) који потичу из периода од 7. до 12. вијека. На локалитетима Јазбине и Орашчић пронађени су остаци насеља из 7-9., односно 10-12. вијека, са полуукопаним земуницама чији су зидови изграђени од шепера и набијене земље, а најзначајнији налаз је комплекс металуршких радионица на локалитету Челопек у којима се у 8. вијеку топило гвожђе и производиле гвоздене алатке о чему јасно свједочи налаз гусано-графитног лонца који се чува у Музеју Семберије у Бијељини.[7] У ово време насеље на Бистрику, вероватног назива Бистрица, било је без сумње центар жупе која је обухватила целу равницу пре него што је настала Бијељина.[6]

Средњи век[уреди]

Прво спомињање имена Бијељина губи се у далекој прошлости. У „Љетопису попа Дукљанина“ спомиње се једна побједа захумског кнеза Беле-Павлимира против Мађара „у равници Белина“. Ипак, због крајње непоузданости овог списа и бројних доказаних нетачности, данас се у науци сматра да је први сигуран помен насеља Бијељине онај од 3. марта 1446. када је овде опљачкан један дубровачки трговац од стране људи илочког бана. Документ на латинском језику о овом догађају чува се у Дубровачком архиву, у збирци Lamenta de foris, tom 20, pagina 71, који у преводу гласи:

„Дан 3. марта 1446.

Богиша Богмиловић пред господином Алојзом кнезом дубровачким подноси тужбу против Вучића Прибишевића и Вучића Угриновића и Радића Гучића и осталих људи илочког бана Осварта; изјављујући да су га они опљачкали у Биелини и одузели му: у роби, дукатима, сребру и сукну – 435 дуката и два коња са оружјем и његову одјећу и један сребрени послужавник.“[8]

Поред овога, налази средњовјековних надгробних споменика са староћирилским натписима, приликом радова на обнови Атик џамије у центру Бијељине, бацају ново свјетло на прошлост овог краја у предтурском периоду.[9] Иако ниједан споменик нема сигуран датум, палеографска анализа показује да су натписи настајали у дугом временском распону од друге половине 14. до средине 15. вијека, што значи да су неки подигнути и прије биљешке у Дубровачком архиву. Овим се још једном потврђује да је Бијељина у предтурском периоду била засебна жупа, а да је њено сједиште свакако било на мјесту гдје се налазила црква. Кроз ту жупу је пролазио пут који је водио из Подриња, тј. Преко Сребренице, Кушлата, Зворника, Теочака и Бијељине према Митровици и Илоку. Са тим главним путем овдје се састајао и пут који је водио од ријеке Босне тј. Добојграда долином Спрече, затим преко Сребреника и Соли.[8]

Средњи вијек у Семберији обиљежиле су сталне борбе за поревласт у овим крајевима између владара Србије, Босне и Мађарске, као и ситнијих феудалаца. Из времена средњег вијека потиче најстарији вјерски објекат у Граду – Манастир Тавна, за који се вјерује да је задужбина синова краља Драгутина краља Владислава II и кнеза Уроша Немањићa и да потиче с почетка 14. вијека.[8]

Фрањевачки самостан Свете Марије, у пољима, у околини Бијељине спомиње се 1514. године. Том раздобљу припадају тринаест стећака, од којих су два декорисана, а на четири се налазе фрагментарно читљиви написи. У засеоку Митровићима, село Горњи Драгаљевац, на два локалитета налазе се три стећка, од којих је један украшен мотивима биљне стилизације и представом животиње и пренијет на зграду драгаљевачке основне школе.[10]

Османско царство[уреди]

Први српски устанак[уреди]

Србија 1809. године

Срби овог краја су искрено подржали Карађорђев устанак и величанствено буђење српског народа, али покушај ослобађања није имао успјеха. Највећи допринос у покушају ослобађања „прекодринских Срба“ дали су чувене устаничке вође – Јаков Ненадовић, поп Лука Лазаревић, Стојан Чупић и поп Никола Смиљанић. Резултати ових акција у Семберији и околини били су рушење старог утврђења у Теочаку 1805. године, спаљивање Јање 1807. године, а 1809. године краткотрајно је била ослобођена Бијељина и готово цијела Семберија и Мајевица.[6]

Почетком априла 1807. године, Карађорђе је наредио да се прикупи ваљевска, шабачка и мачванска војска и упути у Босну. Стојану Чупићу је пало у удео да, са потребним снагама, запали Јању и Бијељину и побуни околна села. Судећи по оскудним аустријским извештајима, устаници су у Босни претрпели знатне губитке. Чак је јављено да је Чупић погинуо, али та вест није била тачна. Операције у источној Босни су настављене и касније, а за команданта српских трупа постављен је Јаков Ненадовић. Под његовом командом је био и Стојан Чупић који, са 1000 својих војника, половином априла продире дуж Саве, пали турска села и мобилише сав живаљ који је способан да носи оружје. Ипак, пред јачим и бројнијим турским снагама, устаници су се морали повући у Србију.[11]

Ова тешка времена изнедрила су и двојицу најзнаменитијих великана овог краја: Кнеза Ивана Кнежевића – Кнез-Иву од Семберије (1760—1840) као симбола српске племнитости, и Филипа Вишњића (1767—1834), најпознатијег српског гуслара. Као симболи Бијељине и Семберије, на великом грбу Града су представљени као чувари штита. У Првом српском устанку истакао се и Симо Катић (1783—1832) из Дворова који је био командант одбране границе од Бадовинаца до ушћа Дрине у Саву, а касније, за вријеме владавине кнеза Милоша, помоћник старјешине Мачве. Чувени јунак је био и Зеко Буљубаша – Јован Глигоријевић (1770—1813) из Броца – „Српски Леонида“ који је заједно са осталим „голаћима“, херојски погинуо у бици на Равњу, последњој бици Карађорђевог устанка.[6]


Аустроугарска монархија[уреди]

Распад Југославије[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Рат у Босни и Херцеговини

Бијељина је, за вријеме рата у БиХ, била центар Српске аутономне области, САО Семберија и Мајевица, коју су организовале српске власти. За вријеме тог рата је доживјела значајне демографске промјене. Прије рата, главнину становништва у граду је чинило муслиманско и српско становништво, а већину села су насељавали скоро искључиво Срби, осим села Јања. У првим данима априла 1992. године, паравојне снаге вођене Жељком Ражнатовићем „Арканом“ су упале у град, те је велики број несрпског становништва насилно исељен из града. Током преузимања града почетком априла, најмање 48 Муслимана цивила је убијено. Убрзо је град попуњен пристиглим избјеглицама српске припадности из осталих дијелова Босне и Херцеговине, који су били под муслиманском и хрватском влашћу, те се структура становништва значајно промијенила у корист Срба. На дан 13. марта 1993 срушено је неколико џамија, међу којима је и Атик-џамија у центру града.

По завршетку рата, повратком једног дијела становништва порастао је број Муслимана у односу на Србе, али је већинско становништво остало српско.

Архитектура[уреди]

Најстарија јавна грађевина у граду Бијељини била је српска православна црква коју су порушили Турци османлије и на чијим су темељима изградили Атик Џамију 1520. године као задужбина Сулејмана Величанственог или 1687-1891 као задужбина Сулејмана Другог,[12] што доказују надгробни споменици пронађени приликом обнове Атик џамије послије Одбрамбено-отаџбинског рата ископавањем темеља, на којима се налазе ћирилични натписи. Друга битна грађевина је Црква светог Ђорђа, саграђена 1872. године. Трећа најстарија грађевине је Музеј Семберије, саграђен 1876. године. Градски парк је саграђен 1892.

Знаменитости[уреди]

Споменик Краљу Петру Карађорђевићу

На главном тргу Бијељине, испред градске скупштине, налази се споменик Краљу Петру Карађорђевићу, реплика споменика подигнутог прије Другог свјетског рата. Аутор оригиналног споменика је хрватски вајар Рудолф Валдец. Током Другог свјетског рата усташе су споменик склониле са трга и уништиле, а и комунистичка власт по завршетку рата је одбила да га врати. Тек прве године рата у Босни и Херцеговини, 1992., реплика споменика је постављена на мјесто на коме се налазио и оригинални споменик, а на чијем је мјесту за вријеме СФРЈ стојао споменик борцима НОР-а. Аутор реплике је академски вајар Зоран Јездимировић.

Култура[уреди]

Српско културно умјетничко друштво „Семберија“ на „Фолк фесту“ 2006. године

У Бијељини ради Српско културно умјетничко друштво Семберија које његује фолклорну и музичку баштину српског народа и других народа који живе на простору бивше Југославије[13]. У Бијељини такође ради и Српско културно умјетничко друштво „Велика Обарска“.

Музеји[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Музеј Семберије у Бијељини

Бијељина има један музеј Музеј Семберије. Музеј се налази у најстаријој згради у Бијељини, а историјат зграде је занимљив. Музеј има потребне кадрове и 4 изложбене сале површине по 105 м квадратних и једну салу за повремене изложбе, а у њима су смјештене 3 сталне музејске поставке са цјелодневном и свакодневном отвореношћу. Археолошка изложба се налази у приземљу музеја и обухвата материјалне остатке цивилизације од неолита до касног средњег вијека. Ту је смјештена највећа и најзначајнија колкеција средњовјекоквних натписа у БиХ и шире са 23 ћирилилична натписа на старословенском језику српске редакције.[14]

Школство[уреди]

У средњем вијеку, хришћани су се писму учили углавном у манастирима. У Бијељини је прва основна школа отворена 1838. године. 1902. године ова школа је реновирана, додат је један спрат и још неколико учионица. У периоду између 1893. и 1895. године, ту је радио Јован Дучић као наставник. До 1919. године, школа је радила у овој згради, а затим је предата новоотвореној реалној гимназији.

Основе школе[уреди]

Крајем Другог свјетског рата је промијењен школски систем, па је 1951. године отворена прва осмогодишња основна школа, а 5 година касније и друга. Затим су отворене основне школе 1959. и 1966. године. Од 1953. године у граду постоји и основна музичка школа, у згради бивше Српске штедионице.

Средње школе[уреди]

Средње школе у Бијељини су сљедеће:

Високо школство[уреди]

Од 1992. године, Бијељина има и установе за високо и више школовање. Током година су се отварали нови приватни и државни факултети, а данас функционишу сљедећи:

Спорт[уреди]

Почеци организованог бављења спортом у Бијељини се везују за 1908. годину и оснивање гимнастичког друштва Српски соколови под називом „Обилић“ које је било дио свесловенског соколског покрета. У „Обилић“ је била укључена скоро сва српска омладина из града и убрзо је Друштво бројало преко 250 чланова. Соколари су вјежбали трчање, рвање, бацање кугле, дизање терета, бацање копља, изводили су вјежбе на справама – разбоју, вратилу, коњу с хватаљкама итд. Исте године основан је и Муслимански соко који је, поред спортских, имао и хорску и тамбурашку секцију, а ускоро је основан и Хрватски соко. У Бијељини је 1929. године, захваљујући залагању угледних Бијељинаца почела изградња Соколског дома који је завршен почетком 1932. године и одмах постао једна од најрепрезентативнијих грађевина у граду. Први спортски клуб у Бијељини основан је 1919. године под називом Подриње, слиједи оснивање клубова Зора, Грађански, Семберија, а 1938. године основан је и Раднички, претеча данашњег Радника. После II свјетског рата долази до снажнијег развоја спорта и физичке културе, а граде се и већи спортски терени у Бијељини, Јањи и Дворовима, спортске дворане у Бијељини и већим сеоским мјесним заједницама, као и олимпијски базен у Дворовима. Бијељински спортисти су постизали значајне резултате на такмичењима на којима су учествовали, како на локалном тако и на међународном плану.[15]

Пре Другог светског рата претече данашњег Радника су били фудбалски клубови Подриње, Зора и Раднички, да би 14. јуна 1945. године био основан ФК Радник. То име је задржао до данас, сем што се у периоду 1995-1997. звао ФК Пантери Бијељина. Фудбалски клуб „Радник“ је у три наврата од 1945. до 1991. наступао у II савезној лиги Југославије. Највећи успјех ФК „Радник“ је забиљежио 1999. и 2005. године, када су били шампиони Републике Српске[16] и 2010., када су освојили Куп Републике Српске.[17]

Фудбалски клуб Младост је фудбалски клуб из Велике Обарске код Бијељине. Младост је основана 1948. године у ФНРЈ под именом ДТВ „Партизан“. У Купу Републике Српске у фудбалу., најбољи пласман је играње у четвртфиналу. Највећи успјех ФК „Младост“ је забиљежила сезона 2012/13, када су били шампиони Републике Српске.[18]

Одбојкашки клуб „Радник“ у мушкој конкуренцији је био шампион Републике Српске 2002. и 2005. године и побједник Купа 2005. године, а у женској конкуренцији ОК „Радник“ је освојио Куп Републике Српске 2005. године.[15]

Каратисти су се под називом „Партизан“ такмичили у II лиги Југославије, а под називом „Пантери“ били су прваци Премијер лиге БиХ 2006. године уз мноштво медаља освојених на свјетским и првенствима Европе. Боксерски клуб „Радник“ је најуспјешнији боксерски колектив на подручју бивше Југославијеу сезони 2007/08. Члан БК „Радник“ Велибор Видић је пети на ранг листи Олимпијског комитета за Европу. Шаховски клуб „Пантери“ се успјешно такмичи у Премијер лиги БиХ, a њихов члан Далибор Стојановић је учесник олимпијских игара у шаху.[15]

Транспорт[уреди]

Од Бијељине води само једна пруга, која води ка Шиду у Србији која није у функцији. Поред тога, Бијељина има и авионско узлетиште.

Градски превоз повезује град са приградским насељима и саобраћа сваког дана у складу са редом вожње. Градски превоз је у организацији ауто-превозника „Семберија транспорт“

Становништво[уреди]

Националност[19] 1991. 1981. 1971.
Муслимани [a] 19.024 (52,24%) 15.015 (48,24%) 14.929 (60,29%)
Срби 10.450 (28,69%) 7.866 (25,27%) 7.630 (30,81%)
Југословени 3.452 (9,47%) 6.028 (19,36%) 637 (2,57%)
Хрвати 366 (1,00%) 409 (1,31%) 677 (2,73%)
остали и непознато 3.122 (8,57%) 1.806 (5,80%) 888 (3,58%)
Укупно 36.414 31.124 24.761
Демографија
Година Становника
1879. 34.479 (котар)
1885. 38.455 (котар)
1895. 47.468 (котар)
1910. 58.002 (котар)
1921. 58.142 (котар)
1931. 78.602 (срез)
1948. 12.660 [19]
1953. 14.303
1961. 17.340
1971. 24.761
1981. 31.124
1991. 36.187

Током рата у БиХ муслиманско становништво се већином исељавало из Бијељине, односно Републике Српске, док је велики број Срба из других градова Федерације Босне и Херцеговине био прогнан у Бијељину, односно Републику Српску. На тај начин је Бијељина одиграла значајну улогу за српске избјеглице из Сарајева, Тузле, и Зенице, али и других крајева Федерације Босне и Херцеговине. У току овог рата, број становника Бијељине је порастао за 30-40%.

Националне мањине[уреди]

Јевреји[уреди]

Најранији трагови о насељавању Јевреја у Бијељину потичу из половине XIX века. Тада су се у овај град у Семберији населиле породице шпанских Јевреја - Сефарада, који су долазили из Солуна, Скопља и Сарајева. Најпре су се доселиле породице Папо, Салом, Данон, Алтарац и Алкалај. Према турском попису становништва из 1865. године у Зворничком санџаку (касније тузлански округ) само је у Бијељини било Јевреја - пописане су 93 мушке главе. То је био и најбољи доказ да је Бијељина била центар трговине у североисточној Босни, јер је познато да су се Јевреји најрађе насељавали у оне градове који су имали најбоље услове за ову врсту занимања. Већ 1867. године Јевреји у Бијељини имах су свој храм и конфесионалну основну школу, тзв. Мелдар са 11 мушких ученика (школу су похађала само мушка дјеца). Јеврејска основна школа - Мелдар налазила се до почетка II светског рата у уличици одмах иза Српско - православног архијерејског намесништва, у близини тадашње гимназије. Школа је била смјештена у приземној згради. Посљедњи вероучитељ у тој школи био је Арон Алтарац који је истовремено вршио и функцију хонорарног наставника јеврејске веронауке у бјељинској гимназији. Мелдар је уништен за време II светског рата. Уз храм Јевреји су имали приручну библиотеку. Сефарди су се углавном населили у делу града око Српске основне школе (касније гимназија), у Шабића махали. Од досељења већина Јевреја била је насељена у некадашњој улици Маршала Тита и улици Фадила Јахића Шпанца, до градског парка. После 1878. г. у Бијељину су се почели насељавати Јевреји немачког порекла, тзв. Ашкенази Јевреји. Међу првима су се населили Гринфелд Габор (1890. г.), Арпад Вајс (1895. г.) и нешто касније Вилим Швицер. Сви наведени Јевреји били су познати бјељински велетрговци. Све до изградње великог заједничког храма - синагоге почетком XX века, који се налазио на простору данашњег парка, испред хотела Дрина, Сефарди и Ашкенази су имали засебне храмове, верске школе и рабине. Нови јеврејски храм био је веома простран са галеријама на спрату и са два торња. Садржавао је и елементе источњачке архитектуре. Посљедњих неколико година храм су опслуживала два рабина. У току II светског рата Немци, а посебно њемачка мањина из Францјосефсфелда - данас (Ново село), извршили су погром над јеврејским храмом и онеспособили га за сваку употребу.[20]

Попис становништва БиХ из 1879. показује да је у котару Бијељина било 149 Јевреја и да су сви били настањени у граду. У односу на укупан број од 6.090 становника Бијељине Јевреја је било 2,44 %. До другог по реду пописа становништва извршеног 1. маја 1885. број Јевреја у котару Бијељина порастао је за 170, па их је било укупно 319 или 0,83 % од укупног броја становника котара. Од тога је у граду Бијељини 293 Јевреја или 3,75 % од укупног броја становника града. Занимљиво је да је десет година касније (трећи по реду аустроугарски попис становништва у Б и Х из 1895.) број Јевреја у бијељинском котару остао на бројци 319, од чега у граду 306 или 3,28 % од укуоног броја становника Бијељине. У односу на укупан број становника бијељинског котара Јевреја је било 0,67 %,. Четврти попис становништва БиХ из 1910. г. показује да се број Јевреја у котару Бијељина повећао за 128, па их је било 447 или 0,77 % од укуоног броја становника котара. Од тога је у граду Бијељини било 429 Јевреја или 4,26 % од укупног броја становника Бијељине. Највећи број Јевреја чинили су Сефарди, укупно 400, док је Ашкеназа било 47.[20]

Одмах послије окупације земље домаћи „културбундовци" ставили су се на располагање немачкој војсци. Они су већ у априлу 1941. године започели општу пљачку јеврејских радњи и станова. У близини Бијељине налазило се село „Петрово Поље“ - данас (Ново село), у коме је живјело доста Немаца. Одмах по окупацији ово село је промијенило име у „Сцхонборн“. То је било име једног њемачког мајора који је командовао приликом заузећа Бијељине. Домаћи Немци одмах су заузели све јеврејске радње, и то не као повереници, већ су се понашали као власници. Праве власнике тих радњи водили су на присилне радове, злостављали их и располагали њима као својим робовима. Током 1941. године Јевреји из Бијељине су у више махова по наређењу Карла Лајтенбергера, крајслајтера Културбунда и фолксдојчера Хајнриха Винтеркорна морали да предају новац, злато и драгоцјености, јер су им запретили стрељањем ако не изврше наређење. У подручју Бијељине живело је до рата преко 400 Јевреја. Нико није смео остали код својих кућа, изузев две жене у мешовитом браку, од којих је једна убијена. У логоре је одведено 200 Јевреја, од којих се ниједан није вратио. Од пребеглих на ослобођену територију, као активисти и борци НОП-a, погинуло их је 11, а 7 су били ухваћени од 13 СС дивизије. Остатак се спасио прелажењем на ослобођену територију, бекством на италијанско-окупационо подручје и у војном заробљеништву.[21]

Каравласи[уреди]

Каравласи (тур. Црни Власи) се често мешају са Ромима себе сматају посебним народом пореклом из Румуније.[22] Каравласи су у наше крајеве дошли почетком XIX века из Влашке у Румунији. Сада су насељени у селима Батковић и Модран код Бијељине, те у Малом Ситнешу код Српца, Драгашевцу код Власенице, Возућој на планини Озрен, у Деветинама код Прњавора и Остружњи код Добоја. Сада у Батковићу, насељу надомак Бијељине, живи велики број Каравлаха у око дјеста кућа, а међу њима је и око тридесетаак породица њихових сународника, које су почетком отаџбинског рата избегли из Федерације БиХ, из села Маоче на обронцима Мајевице. Батковљански Каравласи поодавно су престали да обрађују дрво. Многи од њих су се бавили музиком, а средином прошлог века отишли су на рад у Шведску, те нешто мање у Аустрију и Немачку. Највећа скупина их је у Гетерборгу у Шведској. У Батковићу су изградили најсавременије куће, а обрадиву земљу су, због запослења у иностранству, дали суседима - батковљанским пољопривредницима у закуп. Каравласи у Семберији били су увијек на добром гласу - честити и поштени људи, вредни и искрени. Већина их слави крсну славу Свету Петку, а мањи број Светог Николу и Ђурђевдан. Каравласи се подједнако користе српским и румунским језиком, односно дако-румунским диалектом, али све чешће српским језиком. Каравласи, православне су вјере, па та њихова двојезичност довела је до забуне о етничком идентитету. Наиме, Каравласи, староседиоци у Батковићу, тако имају тројни етнички идентитет. Изјашњавају се као Каравласи, али и као Румуни и Срби. Каравласи из Маоче у међусобном разговору користе искључиво румунски језик, а у разговору са осталим народима српски језик, па се изјашњавају и као Румуни и као Каравласи. Тако им је језик, уз религију и два века заједничког живота са Србима у Семберији, имао кључну улогу у формирању идентитета Каравлаха у Батковићу.[23]

Немци[уреди]

Непосредно после окупације Аустро–Угарске, насељавају се трговци Немци а 1882. године на 3 км од града, населили су се Немци из Срема и Баната (поријеклом из Виртемберга). Насеље је добило назив Франц Јозефсфелд - (Поље Франца Језефа) после I светског рата Петрово Поље у част краља Петра I данас Ново Село и постојало све до 1942. године.[24]Немци, нешто преко 2.000 људи, иселили 1942. године. Команда немачке војске је донела одлуку да се комплетно село исели у пољски град Лођ.[25] По попису из 1931. године на овом подручју је живјело око 2000 Немаца, док данас у Бијељини живи десетак породица немачког порекла.[26]

Роми[уреди]

У попису становниства из 1981. године 976 лица изјаснило као Роми, док стварно Рома има у Бијељини било око 2500. Највећи број Рома изјаснио се као Муслимани. Роми су се у овом крају појавили за време турске царевине , почетком XVII века. Према пореклу и етничком саставу и антрополоским одликама, бијељински Роми се сврставају у две групе. Једна је група пореклом из Египта, а друга из Индије. И једни и други су у прослости, све до времена СФРЈ, сматрани грађанима другог реда, називани разним погрдним именима и строго изоловани у посебан део града. Роми пореклом из Египта (тур. „ киптијан“ – копти) мигрирали су после турске инвазије не Египат почетком XVI века. Примили су ислам постепеним сељењем преко Палестине и Анадолије стигли су на Балкан. Турци су се њима користили у својим походама у Европи као помоћним особљем, а у време мира насељавали их у посебна насеља. Тако је и било и у Бијељини. Живели дуго са словенским суграђанима, изгубили су властити језик, обичаје и остале карактеристке посебно нације. Роми пореклом из Индије мигрирали су из своје прадомовине пред најездом Монгола, па су постепеним сељакањем преко Авганистана, Ирана и Турске дошли на Балкан. Турци су ову скупину Рома називали (тур. „гурбети“ - скитница. У околини Бијељине (село Равно поље) насељени су поцетком XIX века. У току II светског рата четници су их протерали из села у Бијељину. После II светског рата комунистичка власт у насље Финцијев Салас саградила 100 куца. Одатле су постепено мигрирали у град. Данас живе на периферији Бијељине. Од 60-их година велики број Рома је на раду у западној Евопи. Подигли су модерне савремене, опремљене куће, а сматрасе да ових Рома има приближно 1500.[24]

Словаци[уреди]

Досељавање Словака у Бијељину почело је 1885. године када 12 породица из мјеста Пивница, Ковачица, Љуба, Бингула и Бачки Петровац насељавају у Љељенчи. Словаци су почели да се насељавају у Бијељини у потрази за бољим животним условима. Сви Словаци који су се тада доселили у Бијељину били су пољопривредници. Поред пољоприведе, неки од Словака су су били и занатлије, коларски и ковачки занати су били међу најзаступљенијим. Једини познати изузетак, је Јозеф Сенохрадски, индустијалац који је 1902. г. купио земљу и изградио једну од најмодернијих циглана у тадашњој Бијељини. За разлику од прве, трећа генерација Словака у Бијељини се након 1945. године окреће ка школовању и даје већи број интелектуалаца. Словаци у Бијељини, посебно они који су били економски моћнији, су значајно допиносили и развоју овог краја. Као илустрација ове тврдње су признања породици Шимон, тачније Михајлу Шимон и његовој супрузи Јулијани. Они су даровали 4,5 дунума земље у Љељенчи за изградњу основне школе као и велики новчани прилог. Поред овога, Михајло је одликован и указом краља Петра II од 30. децембра. 1937. г јер је као волонтер у два мандата био члан Извршног одбора општине Бијељина. У то вријеме, Јулијана је била један од оснивача Просторног друштва за образовање женске дјеце "Књегиња Зорка".[27]

Од 2006. године у Биљељини постоји Удружење Словака Семберије “Јурај Јаношик”. 2009. године је отворена Словачка евангелистичка црква, а реч је о првом верском објекту те врсте у БиХ. Црква је изграђена донацијом Словака који живе у Семберији, уз помоћ Опшине Бијељина и Словачке амбасаде у БиХ. У Бијељини данс живи између 20-30 словачких продица.[28]

Побратимљени градови и међународна сарадња[уреди]

Бијељина је побратимљен са следећим градовима:[29]

Такође, град Бијељина, у оквиру прекограничне сарадње, развија интензивне економске и културне односе са суседним градовима и општинама у земљама окружења.

Познате личности[уреди]

Сљедеће познате личности су рођене у Бијељини:

Галерија[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ За садашњи статус Муслимана види чланак Муслимани.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б Попис становништва у БиХ 2013.
  2. ^ Попис становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013 на територији Републике Српске — Прелиминарни резултати, Републички завод за статистику, Бања Лука, 2013.
  3. ^ „Gradovi u Bosni i Hercegovini“ Приступљено 26. 9. 2014.. 
  4. ^ http://virtual-srpska.com/geografija-bijeljina/
  5. ^ „Bijeljina: Perle iz bronzanog doba“ Приступљено 26. 9. 2014.. 
  6. ^ а б в г „Istorija :: ZVANIČNA PREZENTACIJA GRADA BIJELjINA ::“ Приступљено 26. 9. 2014.. 
  7. ^ „Музеј Семберије - Раносредњовијековни локалитет Јазбине у Батковићу“ Приступљено 26. 9. 2014.. 
  8. ^ а б в „Историја :: ЗВАНИЧНА ПРЕЗЕНТАЦИЈА ГРАДА БИЈЕЉИНА ::“ Приступљено 26. 9. 2014.. 
  9. ^ „Stećci u Bijeljini“ Приступљено 26. 9. 2014.. 
  10. ^ zzzeee40. „Bijeljina“ Приступљено 26. 9. 2014.. 
  11. ^ „Junaci Prvog srpskog ustanka“ Приступљено 26. 9. 2014.. 
  12. ^ Шта се крило испод Атик џамије? (5. јануар 2009)
  13. ^ СКУД Семберија Бијељина, Приступљено 5. 5. 2013.
  14. ^ „Muzej Semberija“. Bijeljina Danas. 25. 9. 2014. Приступљено 26. 9. 2014.. 
  15. ^ а б в „Спорт :: ЗВАНИЧНА ПРЕЗЕНТАЦИЈА ГРАДА БИЈЕЉИНА ::“ Приступљено 26. 9. 2014.. 
  16. ^ „Бијељински Радник шампион Републике Српске“. Фронтал. СРБ - frontal.RS Приступљено 26. 9. 2014.. 
  17. ^ „Куп ФС РС - Фудбалски Савез Републике Српске“ Приступљено 26. 9. 2014.. 
  18. ^ „Upoznajte prvaka RS-a, Mladost iz Velike Obarske“ Приступљено 26. 9. 2014.. 
  19. ^ а б Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ, попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
  20. ^ а б „Jewish Community of Bosnia and Herzegovina - Jevreji Bijeljine od doseljenja do 1914. - Jevreja, Bijeljina, Bijeljini, Bijeljine, Bilo“ Приступљено 26. 9. 2014.. 
  21. ^ „Jevreji Bijeljine - EL MUNDO SEFARAD“ Приступљено 26. 9. 2014.. 
  22. ^ „Crni čovjek – priča o Karavlasima u BiH - hodoljub“. hodoljub Приступљено 26. 9. 2014.. 
  23. ^ „Karavlasi u semberskoj ravnici“. Nezavisne novine Приступљено 26. 9. 2014.. 
  24. ^ а б „BIJELJINA“ Приступљено 26. 9. 2014.. 
  25. ^ „Nijemci u potrazi za korijenima“. DW.DE Приступљено 26. 9. 2014.. 
  26. ^ „Nijemci u Bijeljini - AUDIO » BHRT“. BHRT Приступљено 26. 9. 2014.. 
  27. ^ Izvor: Bijeljina Danas (12. 9. 2011.). „Udruženje Slovaka Semberije Juraj Jánošík - Bijeljina Danas“. Bijeljina Danas Приступљено 26. 9. 2014.. 
  28. ^ „U Bijeljini otvorena slovačka evangelistička crkva“. Klix.ba Приступљено 26. 9. 2014.. 
  29. ^ „Gradovi pobratimi :: ZVANIČNA PREZENTACIJA GRADA BIJELjINA ::“ Приступљено 26. 9. 2014.. 

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :