Драгомир Јовановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Драгомир Јовановић

Драгомир-Драги Јовановић на суђењу 1946.
Драгомир-Драги Јовановић на суђењу 1946.

Биографија
Датум рођења 27. јул 1902.
Место рођења Пожаревац (Краљевина Србија)
Датум смрти 17. јул 1946.
Место смрти Београд (ФНРЈ)

Драгомир-Драги Јовановић (Пожаревац, 27. јул 1902Београд, 17. јул 1946) је био шеф београдске полиције и управник града Београда за време окупације у Другом светском рату. Драгомир Драги Јовановић био је квислиншки намештеник и сарадник окупатора у Србији. Био је један од осуђених ратних злочинаца и издајника српског народа који је својим деловањем увелико допринео раду немачке окупаторске машинерије и активно прогонио српске родољубе.

Биографија[уреди]

Рођен је 27. јула 1902. у Пожаревцу. Драгомир Јовановић је потицао из професорске породице. Мајка Вилма му је била Немица, а отац Љубомир Србин. Гимназију је завршио у Великом Градишту, а права у Београду, где се запослио као полицијски чиновник Управе града.

Десетак година касније, када је пред посету краља Александра Загребу, открио усташку заверу[1], унапређен је у начелника Опште полиције Београда, мада су сви знали да је директно руководио другим политичким одељењем.

Након успостављања Шестојуануарске диктатуре, Драгомир Јовановић је прешао да ради на одсеку борбе против комуниста. Као члан делегације југословенске полиције боравио у Берлину где га је заврбовала немачка тајна служба. Одржавао је отворене контакте са Хансом Хелмом, официром за везу при немачком посланству. Преживео је пад Стојадиновићевог режима и фебруара 1939. постао је помоћник управника града Београда. Маја 1939. учествовао је с немачким колегама у обезбеђењу посете Берлину и Хитлеру кнеза Павла Карађорђевића. Марта 1940. кнез Павле је тражио од министра Станоја Михалџића да из полиције уклони Цветана Ђорђевића и Јовановића као корумпиране полицајце. Ђорђевић је смењен, а Јовановић премештан у контаробавештајно одељење, али никада није ступио на дужност. У полицијском апарату је остао све до почетка окупације.

Други светски рат[уреди]

После привременог повлачења из службе на почетку Априлског рата, Драги Јовановић се на дан капитулације Југославије 17. априла 1941. упутио из Горњег Милановца за Београд. Следећег дана су га примили официри Гестапоа Карл Краус и Ханс Хелм. Њих двојица су му предложили да реорганизује београдску полицију и преуме контролу над управом града. Немачки заповедник Београда, пуковник Ернст Мориц фон Кајсенберг је потом именовао Јовановића за вандредног комесара града. Као градоначелник, Јовановић је предложио да се Београд подели у 16 квартова и два комесаријата и да се користи локална полиција да гуши анти-немачке активности у граду. Немци су овај план прихватили. Београдска полиција је организована половином маја 1941. и до следећег месеца нарасла на величину од 878 жандара и 240 агената. Не месту управника града Београда је добио и широка овлашћења у ресору полиције. За кратко време Немци су Јовановића поставили за команданта жандармерије у Србији. Почетком јула, Немци су наредили Јовановићу да преуреди бившу касарну 18. пешадијског пука Југословенске војске у логор Бањица.

Јовановића је СС-обергрупенфирер и полицијски генерал Аугуст Мајснер поставио за шефа Српске државне безбедности. Српска државна безбедност је касније преузела управу над Српском државном стражом. Тако је Драги Јовановић био други човек у Србији за време окупације. Поред ових дужности, вршио је дужност председника општине Београд и изванредног владиног комесара за град Београд и за срезове врачарски и грочански. Драги Јовановић је био управник, али и главни полицајац Београда, па и Србије све до 1944. године. Његови највернији агенти и истажитељи били су: Бошко Бећаревић, Ђорђе Космајац и Светозар Вујковић.

Првенствени циљ Драгог Јовановића за време функције била је борба против комуниста и њихових симпатизера. Његова тајна служба је ухапсила и саслушала близу 1.500 комуниста, и стрељала (по његовим сопственим тврдњама) око 600 симпатизера КПЈ. Његови оперативци су били познати по тортури затвореника, а ове методе су преузели од Гестапоа, са којим је Јовановић сарађивао од 1936. Одељење специјалне полиције успело је да разбије организациону структуру Комунистичке партије у Београду и Србији.

Почевши од средине 1942. Јовановић је пружао финансијску подршку четницима Драгољуба Михаиловића из својих личних фондова. До краја 1943. почео је да ради као четнички агент у српској колаборационистичкој влади.[2] Половином августа 1944. Јовановић, Михаиловић и Милан Недић су се потајно срели у селу Ражана код Косјерића, где се Недић сложио да Михаиловићу да милион динара за плате и да од Немаца затражи оружје и муницију за Михаиловића.

Драгољуб Михаиловић и Драги Јовановић на суочавању.

У тренутку када се ближило ослобођење Србије, Драги Јовановић је почетком октобра 1944. побегао за Аустрију заједно са другим квинслишким вођајама. Првог маја 1945. у Брегенцу су га ухапсили француски војници док је покушавао да се пробије до Швајцарске. Одатле је спроведен у Карлсруе, а 12. јула испоручен југословенским властима. Током хапшења покушао је да прогута отровну капсулу, али је пребачен у болницу и спасен.

Суђено му је на Београдском процесу као издајнику и сараднику окупатора 1946. године. Оптужен је да је наређивао масовне ликвидације симпатизера НОП-а за време окупације, да је руководио логором Бањица, да је сарађивао с Немцима у борби против НОП-а, да је преговарао са четничким покретом Драже Михаиловића и да је организовао тајни сусрет Михаиловића и Недића половином 1944. Осуђен је на смрт и стрељан 17. јула 1946. у Београду.[3]

Референце[уреди]

  1. ^ Tomasevich (2002).
  2. ^ Tomasevich (2002), стр. 225.
  3. ^ Tomasevich (1975), стр. 461–462.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

претходник
Милосав Стојадиновић
председник Београдске општине
11.9.1941. - 3.10.1944.
наследник
Михајло Ратковић
као председник Скупштине града