Драгомир Јовановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Драгомир Јовановић

Драгомир-Драги Јовановић на суђењу 1946.
Драгомир-Драги Јовановић на суђењу 1946.

Биографија
Датум рођења 27. јул 1902.
Место рођења Пожаревац (Краљевина Србија)
Датум смрти 17. јул 1946.
Место смрти Београд (ФНРЈ)

Драгомир-Драги Јовановић (Пожаревац, 27. јул 1902Београд, 17. јул 1946) је био шеф београдске полиције и управник града Београда за време окупације у Другом светском рату. Драгомир Драги Јовановић био је квислиншки намештеник и сарадник окупатора у Србији. Био је један од осуђених ратних злочинаца и издајника српског народа који је својим деловањем увелико допринео раду немачке окупаторске машинерије и активно прогонио српске родољубе.

Биографија[уреди]

Рођен је 27. јула 1902. у Пожаревцу

Мајка му Вилма била је Немица, а отац Љубомир Србин. Гимназију је завршио у Великом Градишту, а права у Београду, где се запослио као полицијски чиновник Управе града.

Десетак година касније, када је пред посету краља Александра Загребу, открио усташку заверу, унапређен је у начелника Опште полиције Београда, мада су сви знали да је директно руководио другим политичким одељењем.

Након успостављања Шестојуануарске диктатуре, Драги Јовановић је прешао да ради на одсеку борбе против комуниста. У полицијском апарату је остао све до почетка окупације.

После привременог повлачења из службе на почетку Априлског рата, Драги Јовановић је одмах по формирању Владе народног спаса био постављен за управника града Београда, да би на том положају добио и широка овлашћења у ресору полиције. За кратко време Немци су Јовановића поставили за команданта жандармерије у Србији. Најзад је постављен за команданта Српске страже са правом да производи и отпушта официре и издаје наређења са законском снагом.

Тако је Драги Јовановић био други човек у Србији за време окупације. Поред ових дужности, вршио је дужност председника општине Београд и изванредног владиног комесара за град Београд и за срезове врачарски и грочански.

Драги Јовановић је био управник, али и главни полицајац Београда, па и Србије све до 1944. године. Његови највернији агенти и истажитељи били су: Бошко Бећаревић, Космајац и Светозар Вујковић.

Првенствени циљ Драгог Јовановића за време функције била је борба против комуниста и њихових симпатизера. Његова тајна служба је ухапсила и саслушала близу 1.500 комуниста, и стрељала (по његовим сопственим тврдњама) око 600 симпатизера КПЈ. Његови оперативци су били познати по тортури затвореника, а ове методе су преузели од Гестапоа, са којим је Јовановић сарађивао од 1936. Одељење специјалне полиције успело је да разбије организациону структуру Комунистичке партије у Београду и Србији.

У тренутку када се ближило ослобођење Србије, Драги Јовановић је 1944. побегао за Аустрију. Првог маја 1945. у Брегенцу су га ухапсили француски војници. Одатле је спроведен у Карлсруе, а 12. јула испоручен југословенским властима. Током хапшења покушао је да прогута отровну капсулу, али је пребачен у болницу и спасен.

Суђено му је као издајнику и сараднику окупатора 1946. године. Оптужен је да је наређивао масовне ликвидације симпатизера НОП-а за време окупације, да је руководио логором Бањица, да је сарађивао с Немцима у борби против НОП-а, да је преговарао са четничким покретом Драже Михаиловића и да је организовао тајни сусрет Михаиловића и Недића половином 1944.

Осуђен је на смрт и стрељан 17. јула 1946. у Београду.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

претходник
Милосав Стојадиновић
председник Београдске општине
11.9.1941. - 3.10.1944.
наследник
Михајло Ратковић
као председник Скупштине града