Зоран Ђинђић

Из Википедије, слободне енциклопедије

Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.
Зоран Ђинђић
1. август 1952 — 12. март 2003.
Зоран Ђинђић
Ред
Мандат 25. јануар 2001 – 12. март 2003.
Претходник Миломир Минић
Наследник Зоран Живковић
Место рођења Босански Шамац, ФНРЈ
Место смрти Србија Београд, Србија
Политичка партија Демократска странка
Занимање Премијер
Супруга Ружица Ђинђић
Потпис

Зоран Ђинђић (Звук изговор; рођен 1. августа 1952. у Босанском Шамцу, убијен 12. марта 2003. у Београду) је био српски политичар и државник, доктор филозофије по образовању, један од оснивача и дугогодишњи председник Демократске странке, председник Владе Републике Србије (2001-2003) и градоначелник Београда (1997).

Садржај

[уреди] Биографија

Ђинђић је рођен у Босанском Шамцу (данашњем Шамцу), градићу на обали Саве у северном делу Босне и Херцеговине у садашњој Републици Српској а ондашњој ФНРЈ. Завршио је Девету гимназију у Београду, где је његов отац Драгомир премештен као официр ЈНА.

[уреди] Студије

Ђинђић је студирао филозофију на Универзитету у Београду, а паралелно је похађао и предавања из историје уметности, социологије и економије.[1] Још током студентских дана се заинтересовао за политику, а за себе је тада говорио да је „леви анархиста“[2]. Посебно интересовање је показивао за Петра Кропоткина, чија је дела преводио на српски и критичку теорију друштва, познату под називом Франкфуртска школа.

С групом истомишљеника Зоран је убрзо преузео руководство Савеза студената на Филозофском факултету. Почетком јануара 1974. године, савези студената из Београда, Загреба и Љубљане, организују студентски скуп у Љубљани. За скуп је био припремљен „Нацрт резолуције савеза студената филозофских факултета у Београду, Љубљани и Загребу“, који је указивао на постојање кризе југословенског друштва и са радикално левих позиција критиковао тадашњу комунистичку власт.[3] Након што је словеначка полиција брутално спречила одржавање студентског скупа, организатори, укључујући и Ђинђића, су ухапшени. Ухапшени студенти су формирали штрајкачки одбор, због чега су били свакодневно нападани у штампи. Новембра 1974. године у Љубљани је одржано суђење, на коме су шесторица студената, међу којима и Зоран Ђинђић, били су осуђени на по годину дана затвора. Међутим, притисак међународне јавности помогао је осуђеним студентима да избегну издржавање затворске казне.[4]

Након сукоба са комунистичким режимом због покушаја организовања независног политичког покрета југословенских студената, Ђинђић одлази у Немачку.[5], где наставља студије филозофије код професора Јиргена Хабермаса у Франкфурту. За време боравка у Франкфурту, Ђинђић је често посећивао књижару „Карл Маркс“ у којој је у то време радио Јошка Фишер.[6] У лично пријатељство, то познанство је прерасло тек 20 година касније. Ово је постало предмет шпекулација у смислу Фишеровог ранијег пацифизма и његове касније улоге у нападима НАТО-а на Југославију.

1979. је докторирао на универзитету у Констанцу на тези „Проблеми утемељења критичке теорије друштва“ код Јиргена Хабермаса.[7]

[уреди] Професура

1989, Ђинђић се вратио у Југославију да би преузео професорско место на Универзитету у Новом Саду. Такође је био и виши научни сарадник у Центру за филозофију и друштвену теорију у Београду.[8] Аутор је више стручних есеја и књига из области филозофије, политике, економије и сл.

Викицитати „Од других се разликујем по томе што желим да променим свет у Србији док инетелектуалци посматрају и анализирају пушећи цигарете и гунђајући.“
({{{2}}})

[уреди] Поличитко деловање

Зоран Ђинђић је заједно са другим српским дисидентима основао Демократску странку. Постао је председник извршног одбора странке 1990. и изабран је у Народну скупштину Републике Србије. 1994. је постао председник Демократске странке. Био је посланик у прва три вишестраначка сазива Народне скупштине и Већу република Скупштине СРЈ.

Након судског спора са председником Владе Републике Србије Мирком Марјановићем, 20. септембра 1996. осуђен је на 4 месеца затвора, условно на две године. Врховни суд Србије је 9. јула 1998. преиначио ову пресуду и изрекао нову у којој је осуђен на 7 месеци затвора, условно на 3 године. [9]

Након низа масовних протеста због поништених избора од стране републичке владе током 1996/97, Ђинђић је 21. фебруара 1997. постао председник Скупштине града Београда. Са Српским покретом обнове Вука Драшковића и Грађанским савезом Србије Весне Пешић створио је коалицију „Заједно“, која се распала само четири месеца након своје победе. Ђинђић је смењен са места председника Скупштине Београда гласовима Социјалистичке партије Србије, Српске радикалне странке и Српског покрета обнове.[10]

Након убиства издавача и новинара Славка Ћурувије на ускрс током НАТО бомбардовања Србије, Зоран Ђинђић се привремено склонио у Црну Гору, због информације да је он следећи на списку за убиства тајне службе управе тадашњег Председника СРЈ Слободана Милошевића.[тражи се извор] Затим је отишао у западне земље, означен као политички пријатељ од стране западних лидера као што су Герхард Шредер и Бил Клинтон. Израелском листу Харец дао је изјаву у којој наводи да је „за НАТО најлогичније да настави бомбардовање које је јако ефикасно“[11]. У септембру 1999, Ђинђић је проглашен за једног од најважнијих политичара на почетку 21. века у избору часописа Тајм.[тражи се извор] Након повратка у земљу у јулу 1999. године, Ђинђић је био оптужен за угрожавање државне безбедности. Суђење по овој оптужби је било затворено за јавност.

Зоран Ђинђић је играо важну улогу у председничким изборима Савезне Републике Југославије септембра 2000. и демонстрацијама 5. октобра[12]. који су довели до збацивања Милошевићеве власти, а онда је водио широку Демократску опозицију Србије коју је чинило 18 странака до победе на парламентарним изборима у Србији децембра 2000. Постао је премијер Србије 25. јануара 2001.

Викицитати „Желимо модерну Србију која ће се такмичити са другима и имати главну улогу на Балкану, у којој ће бити мало трутова, а много радилица.“
({{{2}}})

2001. Ђинђић је одиграо кључну улогу у изручењу Слободана Милошевића Међународном суду за ратне злочине у Хагу. [13] Касније је изјавио да је „разочаран развученим суђењем Милошевићу“ и обележио суђење као „скупи циркус“.[14] Ђинђић је изјавио да је „Хашки суд дозвољавао Милошевићу да се понаша као демагог и да контролише суђење“.[тражи се извор]

Сматра се да је Ђинђић био добро прихваћен од стране западних држава.[тражи се извор] Његови састанци са Џорџом Бушом, Тонијем Блером, Жаком Шираком и осталима су наговештавали да је Запад подржавао његову политику. Имао је непрекидне несугласице са бившим савезником и тадашњим Председником Југославије Војиславом Коштуницом, који је био његов најопаснији политички супарник у Србији. Ђинђићеви ранији блиски односи са Председником Црне Горе Милом Ђукановићем су се наводно охладили због Ђукановићевих тежњи за независном државом Црном Гором.

Средином 2001. године, у доба Ђинђићевог управљања Владом Србије, та Влада је потписала уговор са Мајкрософтом поводом саветодавних услуга и стручних разматрања на име тзв. владине електронске иницијативе. [15]

[уреди] Убиство

За више информација погледајте Атентат на Зорана Ђинђића

Ђинђић је убијен у Београду на степеништу зграде седишта Владе Србије 12. марта 2003. у 12:23. Погођен је једном у груди, метком који је пробио његово срце и убио га скоро тренутно. Брзо је одведен у болницу где је примењен одговарајућ поступак, али је његова смрт, ипак, проглашена један час касније. Према званичном Владином саопштењу, Ђинђић није био при свести након доласка у болницу. Његов телохранитељ Милан Веруовић је такође био тешко рањен у стомак од другог хица.

Телохранитељи уносе рањеног Зорана Ђинђића у аутомобил

Оба метка је, снајпером, са 130 метара удаљености, испалио полицијски специјалац Звездан Јовановић, са прозора зграде Завода за фотограметрију. Јовановић је током своје завршне речи на суђењу поводом убиства Зорана Ђинђића изјавио да никада није на човека пуцао из снајпера, односно да није обучени снајпериста.

Убиству тадашњег председника Владе је претходило неколико ранијих неуспелих покушаја убиства. Најпознатији неуспели атентат изведен је ујутро 21. фебруара 2003. године, када је Дејан Миленковић Багзи, члан тзв. Земунског клана, возећи камионет аутопутем, код Београдске арене, покушао да заустави аутомобил у којем је био премијер, док су у заседи поред аутопута, наоружани минобацачима и аутоматским пушкама, чекала четворица атентатора. Ипак, Ђинђић је, захваљујући деловању обезбеђења, избегао озбиљне повреде и преживео покушај убиства.

Викицитати „Ако неко мисли да ће зауставити спровођење закона тиме што ће мене уклонити, онда се грдно вара, јер ја нисам систем. Систем ће функционисати и даље и нико неће добити амнестију за злочине тако што ће уклонити једног или два функционера државе.“
(О неуспелом атентату на њега, Политика, 21. фебруар 2003. и Глас јавности 24. фебруар 2003. године.)

Сматра се да је Ђинђић стекао много непријатеља због своје окренутости ка Западу, „реформске економске политике“, хапшења Слободана Милошевића и његовог изручења Хашком суду и покушаја расформирања Јединице за специјалне операције. По пресуди суда, Милорад Улемек Легија је наредио Звездану Јовановићу да убије Зорана Ђинђића. Улемек је осуђен на 40 година затвора за кривична дела која укључују убиство и покушај убиства.

Ђинђићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу

Наташа Мићић, тадашњи вршилац дужности Председника Србије, прогласила је ванредно стање одмах након убиства. Зоран Живковић је изабран од стране Демократске странке за Ђинђићевог наследника. Међутим, након нових парламентарних избора 28. децембар 2003. Борис Тадић је постао председник Демократске странке, а Војислав Коштуница је постао нови премијер Србије.

Ђинђић је био ожењен Ружицом и имао је двоје деце. Његова кћерка Јована је рођена 1990. године, а његов син Лука је рођен 1993. године. Његову свечану поворку и сахрану 15. марта 2003. пратили су многи становници Србије, као и стране делегације.

Александар Симовић, који је међу другима оптужен за заговор на убиство Ђинђића, ухапшен је 23. новембра 2006. у Београду.

[уреди] Библиографија

Потпуна Ђинђићева библиографија налази се на страница Фонда др Зоран Ђинђић.[16]

[уреди] Чланци, есеји

  • Карл Корш - проблеми рецепције марксизма - Гледишта, 1976.
  • Проблем методичког стуса критике - Видици, 1976.
  • Саморефлексија као јединство теоријског и практичног ума -Гледиша, 1976.
  • Шелингова антикритика Хегела - Гледишта, 1976.
  • Фихте: „Учење о науци“ - Трећи програм Радио Београда, 1977.
  • Криза практичне филозофије - Гледишта, 1977.
  • Марксов захтев за укидањем филозофије и проблеми једне теорије истрије - Гледишта, 1977.
  • Скорса Мануел: „Звона за Ранкас“ - Књжевна реч, 1977.
  • Веза филозофије и историјске епохе. Г. В. Ф. Хегел: „Логика“ -Књижевна реч, 1976
  • Белешка о П. А. Кропоткину - у књизи П. Кропткин: Записи једног револуционара
  • Лесзек Kolakowski: Лебен тротз Гесцхицхте - Књижевна реч, 1977.
  • Економија и олитика у „реално егзистирајућем социјализму“ - Књижевна реч, 1978.
  • Walter Бењамин. Предавања за филозофију револуције - Домети, 1977.
  • Нови ирационализам и филозофија - Књижевна рећ, 1977.
  • Дилтајева критика историјског ума и могућност необјективистичког модела сазнања - Предговор у књизи, Вилелм Дилтај: Заснивање духовних наука,1980.
  • Искушавање рубова смисла. Белешке уз Бењаминову „Еинбахнстрассе“ - Дело, 1980.
  • Напомене уз Кропоткинова писма - Дело, 1981.
  • Идејно порекло политичког тоталиризма. Шта Лењин, наводно, „дугује Бакуњину“ - Књижевне новине, 1982.
  • Треба ли бранити Рајха од њега самог? - Књижевна реч, 1982.
  • Деконструкција марксизма из његове саморефлексије. К. Ктосцх и примена „материјалистичког схватања историје“ на марксизам - Тхеориа, 1983.
  • Историја, криза наука и „свет живота“ у филозофији касног Хусерла - Трећи програм Радио Београда, 1984.
  • Обликовање душе - психологија једног комунистичког интелектуалца - Трећи програм Радио Београда,1983.
  • О Зукамповом „Белон програму“ - Трећи програм Радио Београда, 1984.
  • Петар Копоткин - непомућена вера у самоорганизовање народа - поговор у књизи : Петар Кропоткин - Анархизам и морал. Просвета, 1984.
  • В. Бонс - А. Хонеетх: Созиалфорсцхунг алс Критик - Трећи програм Радио Београда, 1984.
  • Граматика расплинуте субјективности - Књижевне новине, 1985.
  • Исходиште национализма. Над књигом Љубомира Тадића, Да ли је национализам наша судбина?- Књижевне новине, 1985.
  • Континуитет критике либерализма од Маркса до „франкфуртске школе“ -Тхеориа, 1985.
  • О секундарним ауторским правима - Књижевне новине,1985.
  • Песник међу рушевинама - НИН, 1985.
  • Држава је важна ствар - Књижевне новине, 1986.
  • Југославија је свећа која гори са оба краја - Књижевне новине, 1986.
  • Социјализам и структура социјалног деловања - Књижевне новине, 1986.
  • Криза политишке интеграције и феномен рефедуализма - Књижевне новине, 1986
  • Квадратура југословенскг круга - Књижевне новине, 1986.
  • Марксизам и либерализам - предлог за полемику - Тхеориа, 1986.
  • Миодраг Павловић: „Природни облик и лик“ - Књижевне новине, 1986.
  • Демократија као примена или као успостављена датост -Књижевне новине, 1987.
  • Игнацио де Лоуола: духовно витез борбене цркве - Предговор књизи : Игнацио де Лоуола: Начела језуита - Младост, 1987.
  • Ко је суверен у Југославији? - Књижевне новине, 1987.
  • Основна права и уставно-правна држава - Тхеориа, 1987.
  • Социјализам и грађанско друштво - дружбословне расправе, 1987.
  • Тешкоће с идентитетом - Књижевне новине, 1987.
  • Тезе о друштву и држави у социјализму - Књижевне новине, 1987.
  • Традиција и идентитет. - Књижевне новине, 1987.
  • Три варијанте „отворене опције“ - Књижевне новине, 1987.
  • Устав и „национално питање“ - Књижевне новине, 1987.
  • Заједница, природа, грађански рат - Хоббсе и Маркс - Центар за филозофију и друштвену теорију, 1987.
  • Друштвена криза или друштвена патологија - Гледишта, 1988.
  • Енотност али свобода - Нова ревија,1988.
  • Где је наша уставотворна моћ? - Књижевна реч,1988.
  • Ин меморијам. Милан Ковачевић (1938-1988) - Тхеориа, 1988.
  • Ко је чувар устава? - Књижевне новине,1988.
  • Које истине о пророди нашег политичког система откривају протесни скупови Срба и Црногораца - Борба,1988.
  • Парламент и репрезентација - Књижевна рећ,1988.
  • Позориште, ангажман, револуција и Брехтово позориште револуције - Идеје,1988.
  • Прахис-марксизам у његовој епохи - Тхеориа,1988.
  • Борба за симболе - Књижевне новине,1989.
  • Чекајући прави сукоб - Став, 1989.
  • Хајдегерова критика антропоцентризма - Гледишта,1989.
  • Још смо далеко од правог плурализма - Самоуправљање, 1989.
  • Југославија између Љубљане и Приштине - Књижевне новине,1989.
  • Југославија на југоистоку - Књижевне новине, 1989.
  • Ко је конзервативан у Југославији? - Књижевне новине, 1989.
  • Парадокси спојених судова - Став, 1989.
  • Власт, плурализам и опозиција - Став, 1989.
  • Директни шамар неолиберализма - Став, 1990.
  • Фунционалност диктатуре - Социологија, 1990.
  • Ланчана реакција - Став, 1990.
  • Национални прогтам српских комуниста. Одсуство идентитета и дефетизам - Став, 1990.
  • Партизани плурализма. Они су се за ово борили - Став, 1990.
  • Систем и моћ. Харизма против харизме - Став, 1990.
  • Сједињене југословенске државе - Став, 1990.
  • Стара и нова опозиција. Коме одговара мрак - Став, 1990.
  • Штампа и плурализам - Став, 1990.
  • Устав за Југославију? - Став, 1990.
  • Воајери, легалисти, патриоте - Став, 1990.
  • Историја криза наука и „свет живота“ у филозофији касног Хусрела- Поговор у књизи Едмуд Хусерл: Криза еврпоских наука и трансцедентаална феноменологија, 1991.
  • Из опозиционог угла. Победа апарата - Став, 1991.
  • Критика утоопијског ума. Реинхардт Коселлецк: Критика и криза -Овдје, 1991.
  • Лествица нашег пропадања - Став, 1991.
  • Шта хоће ЈНА? - Став,1991.
  • Грађанско друштво као животињско царство - НИН, 1992.
  • Грешка без поправке - Борба, 1992.
  • С вером у отрежњење - НИН, 1992.
  • Шта чека Србију. Од превише до премало - Став, 1992.
  • Време неизвесности. Просјачка елегија - Став, 1993.
  • Чекајући народ - НИН, 1993.
  • Хајдегерова фигура четворства у контексту проблема централизма - Филозофски годишњак, 1993.
  • Демократске традиције и савременост - Зборник Филозофско-књижевне школе у Крушевцу, 1994.
  • И ова Југославија је мртва држава -Телеграф, 1994.
  • О Србији, у Србији и Европи, после рата - Телеграф,1995.
  • Промене - сад! - НИН, 1995.
  • Демократија и ауторитарни систем - Филозофија и друштво, 1996.
  • Недемократска власт - клица потреса. Босна између демократије, диктатуре и распада - Наша борба,1996.
  • Србији су потребне промене. Србија и Европа. - Европа, 1996.
  • Све пропада осим деспотије. У очекивању јогурт контрареволуције - Наша борба,1996.
  • Као планете око сунца - Данас,1997.
  • Критика утопијског ума - Предговор књизи: Рајнхарт Козелек: Критика и криза - Плато, 1997
  • Програмске концепције уместо идеологија - Наша борба,1997.
  • Перманентна мобилизација креативаца. Победничка стратегија за Србију - Наша борба, 1997.
  • Персонална а не територијална права - НИН, 1998.
  • Права пре свега - НИН, 1998.
  • Нема лаких решења - Политика, 2001.
  • Неопходна промена српског колективног понашања - Профил, 2001.
  • Предлог договора о државном циљу. - Време, 2001.
  • На путу ка себи. Србиија данас, као и раније, није готова чињеница него шанса - НИН, 2002.
  • Недаће глобализације - НИН, 2002.
  • Писмо српској јавности. Оперишемо - без анестезије ! Операција успела, ако Србија сарађује! - Недељни телеграф, 2002.
  • Престићи регион - НИН, 2002.
  • Србија, Балкан и Европа - Међународна политка, 2002
  • Српске реформе и међународни утицај - Глас јавности, 2002.
  • Коначно успело хватање појединачности у мрежу општости -Златна греда, 2003.
  • Новинарска школа. Обликовање јавности кроз озбиљан новинарски приступ - Политика, 2003.
  • Престићи регион - НИН, 2003.

[уреди] Књиге

  • Субјективност и насиље, Настанак система у филозофији немачког идеализма, Истраживачко-издавачки центар ССО Србије, Изазови, 1982.
  • Јесен дијалектике, Карл Маркс и утемељење критичке теорије друштва, Младост, В Велика едиција идеја, 1987.
  • Југославија као недовршена држава, Књижевна заједница Нови Сад, Антхропос, 1988.
  • Србија ни на истоку ни на западу, Цепелин, 1996.
  • Субјективност и насиље, Настанак система у филозофији немачког идеализма, друго издање, Нови Сад, Дневник, 2003.

[уреди] Референце

  1. ^ http://www.zorandjindjic.org
  2. ^ http://danas.co.yu/20030316/hronika8.htm
  3. ^ http://www.danas.co.yu/20060627/feljton1.html
  4. ^ http://www.danas.co.yu/20060627/feljton1.html
  5. ^ http://www.zorandjindjic.org
  6. ^ http://www.praschl.net/29.0.html Чланак о Зорану Ђинђићу на вебсајту немачког новинара Гералда Прашла
  7. ^ Z. Djindjic. Marx' kritische Gesellschaftstheorie und das Problem der Begründung. Retrieved on 1979.
  8. ^ http://www.fond-djindjic.org/index.php?option=com_content&task=view&id=56&Itemid=56
  9. ^ http://www.zorandjindjic.org/
  10. ^ „Смењен градоначелник Ђинђић“, Наша борба, 1. октобар 1997. године
  11. ^ http://img163.imagevenue.com/img.php?image=02422_djindjic_haaretz_1999_122_509lo.jpeg&loc=loc509
  12. ^ [1]
  13. ^ „Obituary: Zoran Djindjic“ Бибиси Њуз, 12. марта 2003.
  14. ^ [2]
  15. ^ „Microsoft invests in Serbian government's electronic initiatives“, „SERBIAINFO“, 8. јуна 2001. године
  16. ^ http://www.fond-djindjic.org/index.php?option=com_content&task=view&id=57&Itemid=55

[уреди] Види још

Атентат на Зорана Ђинђића
Викизворник има неколико текстова везаних за:

[уреди] Спољашње везе

Викимедија остава
Викимедија остава има још мултимедијалних фајлова везаних за:
Викицитат
Викицитат има колекцију цитата сродних са:
претходник
Небојша Човић		 Председник Скупштине града Београда
21.2.1997 - 30.9.1997.		 следбеник
Војислав Михаиловић
претходник
Драгољуб Мићуновић		 Председник Демократске странке
1994 - 12.3.2003.
(убијен)		 следбеник
Борис Тадић


 
Председници Владе Републике Србије		 Државна застава Републике Србије

Драгутин Зеленовић | Радоман Божовић | Никола Шаиновић | Мирко Марјановић | Миломир Минић
Зоран Ђинђић | Зоран Живковић | Војислав Коштуница | Мирко Цветковић


Председници Београдске општине, председници Скупштине града Београда и градоначелници Београда Застава Београда

Чарапић | Богићевић | Жујовић | Делимирковић | Стојковић | Смиљанић | Г.Јовановић | Терзибашић | Николић-Чокојић | Ивановић | Чумић | Лукић Ђурић | Поповић | Стевановић | Карабиберовић | Ђорђевић | Богићевић | Николајевић | Пашић | Маринковић | Татић | Пантовић | Стаменковић Главинић | Вуловић | Давидовић | Несторовић | Марјановић | К.Јовановић | Филиповић | Кара-Јовановић | Митровић | Кумануди | Савчић | Нешић М.Петровић | Илић | Ђурчић | Томић | Милићевић | Стојадиновић | Јовановић | Ратковић | Н.Петровић | Јојкић | Минић | Неоричић | Пешић | Ковачевић Б.Богдановић | Бакочевић | Унковић | Груден | Човић | Ђинђић | Михаиловић | Протић | Хрустановић | Н.Богдановић | Ђилас

- Добављено из „http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%97%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD_%D0%82%D0%B8%D0%BD%D1%92%D0%B8%D1%9B“
Направи књигу