Зоран Ђинђић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Зоран Ђинђић

{{{опис_слике}}}

Биографија
Датум рођења 1. август 1952.
Место рођења Босански Шамац (ФНРЈ)
Датум смрти 12. март 2003. (50 година)
Место смрти Београд (Србија и Црна Гора)
Супружник Ружица Ђинђић
Држављанство Застава Србије и Црне Горе Србија и Црна Гора
Нација Србин
Вероисповест православна
Политичка партија Демократска странка
Диплома са Универзитет у Београду
Професија доктор филозофије
Потпис Zoran Djindjic signature.svg
Мандат(и)
6. Председник Владе Републике Србије
25. јануар 200112. март 2003.
Избори 2000.
Претходник Миломир Минић
Наследник Небојша Човић (в. д.)
Жарко Кораћ (в. д.)
Зоран Живковић
67. градоначелник Београда
21. фебруар 199730. септембар 1997.
Претходник Небојша Човић
Наследник Војислав Михаиловић

Flag of Belgrade.svg
Грб Градоначелника Београда
Vlada Srbije logo.png
Грб Владе Републике Србије

Зоран Ђинђић (Босански Шамац, 1. августа 1952Београд, 12. март 2003) је био српски политичар и државник, филозоф и доктор филозофије, један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке, дугогодишњи председник Демократске странке, градоначелник Београда (1997) и председник Владе Републике Србије (2001—2003).

Биографија[уреди]

Ђинђић је рођен у Босанском Шамцу. Као мали, живео је са самохраном мајком Милом, која је радила као кућна помоћница на имању породице Изетбеговић. Завршио је Девету гимназију у Београду, где се преселио када је његов поочим Драгомир, човек који га је усвојио, премештен као официр ЈНА. Ђинђићев поочим је родом из села Прекопуце у општини Прокупље.[1]

Студије[уреди]

Ђинђић је студирао филозофију на Универзитету у Београду, а паралелно је похађао и предавања из историје уметности, социологије и економије.[2] Још током студентских дана се заинтересовао за политику, а за себе је тада говорио да је „леви анархиста“.[3] Посебно интересовање је показивао за Петра Кропоткина, чија је дела преводио на српски и критичку теорију друштва, познату под називом Франкфуртска школа.

С групом истомишљеника Зоран је убрзо преузео руководство Савеза студената на Филозофском факултету. Почетком јануара 1974. године, савези студената из Београда, Загреба и Љубљане, организују студентски скуп у Љубљани. За скуп је био припремљен „Нацрт резолуције савеза студената филозофских факултета у Београду, Љубљани и Загребу“, који је указивао на постојање кризе југословенског друштва и са радикално левих позиција критиковао тадашњу комунистичку власт.[4] Након што је словеначка полиција брутално спречила одржавање студентског скупа, организатори, укључујући и Ђинђића, су ухапшени. Ухапшени студенти су формирали штрајкачки одбор, због чега су били свакодневно нападани у штампи. Новембра 1974. године у Љубљани је одржано суђење, на коме су шесторица студената, међу којима и Зоран Ђинђић, били осуђени на по годину дана затвора. Међутим, притисак међународне јавности помогао је осуђеним студентима да избегну издржавање затворске казне.[4]

Након сукоба са комунистичким режимом због покушаја организовања независног политичког покрета југословенских студената, Ђинђић одлази у Немачку.[5], где наставља студије филозофије код професора Јиргена Хабермаса у Франкфурту. За време боравка у Франкфурту, Ђинђић је често посећивао књижару „Карл Маркс“ у којој је у то време радио Јошка Фишер.[6] У лично пријатељство, то познанство је прерасло тек 20 година касније. Ово је постало предмет шпекулација у смислу Фишеровог ранијег пацифизма и његове касније улоге у нападима НАТО-а на СР Југославију.

Године 1979. је докторирао на универзитету у Констанцу на тези „Проблеми утемељења критичке теорије друштва“ код Јиргена Хабермаса.[7]

Професор[уреди]

Године 1989, Ђинђић се вратио у Југославију да би преузео професорско место на Универзитету у Новом Саду. Такође је био и виши научни сарадник у Центру за филозофију и друштвену теорију у Београду[8] Аутор је више стручних есеја и књига из области филозофије, политике, економије и сл.

Политичко деловање[уреди]

Зоран Ђинђић је заједно са другим српским дисидентима обновио рад Демократске странке. Постао је председник извршног одбора странке 1990. и изабран је у Народну скупштину Републике Србије. Године 1994. је постао председник Демократске странке. Био је посланик у прва три вишестраначка сазива Народне скупштине и Већу република Скупштине СРЈ.

Након судског спора са председником Владе Републике Србије Мирком Марјановићем, 20. септембра 1996. осуђен је на 4 месеца затвора, условно на две године. Врховни суд Србије је 9. јула 1998. преиначио ову пресуду и изрекао нову у којој је осуђен на 7 месеци затвора, условно на 3 године.[9]

Након низа масовних протеста због поништених избора од стране републичке владе током 1996/97, Ђинђић је 21. фебруара 1997. постао председник Скупштине града Београда. Са Српским покретом обнове Вука Драшковића и Грађанским савезом Србије Весне Пешић створио је коалицију „Заједно“, која се распала само четири месеца након своје победе. Ђинђић је смењен са места председника Скупштине Београда гласовима Социјалистичке партије Србије, Српске радикалне странке и Српског покрета обнове.[10]

НАТО бомбардовање[уреди]

Након убиства издавача и новинара Славка Ћурувије на Ускрс током НАТО бомбардовања СР Југославије, Зоран Ђинђић се привремено склонио у Црну Гору, да би касније отишао у иностранство. Израелском листу „Харец“ дао је интервју у коме анализира постојеће стање и каже да напад копненим трупама и формално освајање Србије немају логике јер би то водило до конфликта између НАТО-а са једне, и Русије и Кине са друге стране, и до интернационалне кризе. У наставку је проценио да је најлогичније за НАТО да настави са ваздушним ратом који се показао као веома ефикасан и проценио да Милошевић неће моћи да води рат дуже од 10 дана или две до три седмице. У наставку текста следи његово предвиђање мировног споразума, приликом чега би дошло до прекидања бомбардовања и доласка мировних снага које би предводили Русија, Украјина и НАТО.[11] У септембру 1999, Ђинђић је проглашен за једног од најважнијих политичара на почетку 21. века у избору часописа Тајм.[12] Након повратка у земљу у јулу 1999. године, Ђинђић је био оптужен за угрожавање државне безбедности. Суђење по овој оптужби је било затворено за јавност.

Избори 2000.[уреди]

Зоран Ђинђић и Владимир Путин у Београду 16-17 јуна 2001. године

Зоран Ђинђић је играо важну улогу у председничким изборима Савезне Републике Југославије септембра 2000. и демонстрацијама 5. октобра који су довели до збацивања Милошевићеве власти, а онда је водио широку Демократску опозицију Србије коју је чинило 18 странака до победе на парламентарним изборима у Србији децембра 2000. Постао је премијер Србије 25. јануара 2001.[13]

Године 2001. Ђинђић је одиграо кључну улогу у изручењу Слободана Милошевића Међународном суду за ратне злочине у Хагу.[14] Касније је изјавио да је „разочаран развученим суђењем Милошевићу“ и обележио суђење као „скупи циркус“.[15]

Сматра се да је Ђинђић био добро прихваћен од стране западних држава.[16] Његови састанци са Џорџом Бушом, Тонијем Блером, Жаком Шираком и осталима су наговештавали да је Запад подржавао његову политику. Имао је непрекидне несугласице са бившим савезником и тадашњим Председником СР Југославије Војиславом Коштуницом, који је био његов најопаснији политички супарник у Србији. Ђинђићеви ранији блиски односи са Председником Црне Горе Милом Ђукановићем су се наводно охладили због Ђукановићевих тежњи за независном државом Црном Гором.

Средином 2001. године, у доба Ђинђићевог управљања Владом Србије, та Влада је потписала уговор са Мајкрософтом поводом саветодавних услуга и стручних разматрања на име тзв. владине електронске иницијативе.[17]

Убиство[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Атентат на Зорана Ђинђића

Ђинђић је убијен у Београду на степеништу зграде седишта Владе Србије 12. марта 2003. у 12:23. Погођен је једном у груди, метком који је пробио његово срце и убио га скоро тренутно. Брзо је одведен у болницу где је примењен одговарајући поступак, али је његова смрт, ипак, проглашена један час касније. Према званичном Владином саопштењу, Ђинђић није био при свести након доласка у болницу. Његов телохранитељ Милан Веруовић је такође био тешко рањен у стомак од другог хица.

Оба метка је, снајпером, са 130 метара удаљености, испалио полицијски специјалац Звездан Јовановић, са прозора зграде Завода за фотограметрију. Јовановић је током своје завршне речи на суђењу поводом убиства Зорана Ђинђића изјавио да никада није на човека пуцао из снајпера, односно да није обучени снајпериста.

Убиству тадашњег председника Владе је претходило неколико ранијих неуспелих покушаја убиства. Најпознатији неуспели атентат изведен је ујутро 21. фебруара 2003. године, када је Дејан Миленковић Багзи, члан тзв. Земунског клана, возећи камионет ауто-путем, код Београдске арене, покушао да заустави аутомобил у којем је био премијер, док су у заседи поред ауто-пута, наоружани минобацачима и аутоматским пушкама, чекала четворица атентатора. Ипак, Ђинђић је, захваљујући деловању обезбеђења, избегао озбиљне повреде и преживео покушај убиства.

Викицитати „Ако неко мисли да ће зауставити спровођење закона тиме што ће мене уклонити, онда се грдно вара, јер ја нисам систем. Систем ће функционисати и даље и нико неће добити амнестију за злочине тако што ће уклонити једног или два функционера државе.”
(О неуспелом атентату на њега, Политика, 21. фебруар 2003. и Глас јавности 24. фебруар 2003. године.)

Сматра се да је Ђинђић стекао много непријатеља због своје окренутости ка Западу, „реформске економске политике“, хапшења Слободана Милошевића и његовог изручења Хашком суду и покушаја расформирања Јединице за специјалне операције. По пресуди суда, Милорад Улемек Легија је наредио Звездану Јовановићу да убије Зорана Ђинђића. Улемек је осуђен на 40 година затвора за кривична дела која укључују убиство и покушај убиства.

Ванредно стање[уреди]

Ђинђићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу

Наташа Мићић, тадашњи вршилац дужности Председника Србије, прогласила је ванредно стање одмах након убиства. Зоран Живковић је изабран од стране Демократске странке за Ђинђићевог наследника. Међутим, након нових парламентарних избора 28. децембар 2003. Борис Тадић је постао председник Демократске странке, а Војислав Коштуница је постао нови премијер Србије.

Ђинђић је био ожењен Ружицом и имао је двоје деце. Кћерка Јована је рођена 1990. године, а син Лука је рођен 1993. године. Његову свечану поворку и сахрану 15. марта 2003. пратили су многи становници Србије, као и стране делегације.

Александар Симовић, који је међу другима оптужен за заговор на убиство Ђинђића, ухапшен је 23. новембра 2006. у Београду.

Библиографија[уреди]

Потпуна Ђинђићева библиографија налази се на страници Фонда др Зоран Ђинђић.[18] Зоран Ђинђић је био плодан писац у области филозофије друштва и политичке филозофије, али и политикологије и социолошке теорије. Такође је написао неколико социолошких студија у којима се бавио питањима југословенског друштва. За више информација погледајте списак дела Зорана Ђинђића.

Фото галерија[уреди]

Види још[уреди]

Атентат на Зорана Ђинђића
Викизворник има неколико текстова везаних за:

Референце[уреди]

  1. ^ Санџак Х.нет Тајна породице Изетбеговић - „Алија је знао, Ђинђић је крио“, 2. јул 2010, приступ 6. април 2013
  2. ^ „Virtuelni Muzej Zorana Đinđića“ Приступљено 26. 4. 2011.. 
  3. ^ „Danas.rs greška“ Приступљено 26. 4. 2011.. [мртва веза од 05. 2013.]
  4. ^ а б „Danas.rs Зоран Ђинђић“ Приступљено 26. 4. 2011.. [мртва веза од 05. 2013.]
  5. ^ „Virtuelni Muzej Zorana Đinđića Ђинђић одлази у Немачку“ Приступљено 26. 4. 2011.. 
  6. ^ „Website des Berliner Journalisten Gerald Praschl | Startseite Чланак о Зорану Ђинђићу на вебсајту немачког новинара Гералда Прашла“ Приступљено 26. 4. 2011.. 
  7. ^ „WMarx' kritische Gesellschaftstheorie und das Problem der Begründung“ Приступљено 26. 4. 2011.. 
  8. ^ „Fond dr Zoran Đinđić - Biografija Zorana Đinđića“ Приступљено 26. 4. 2011.. [мртва веза од 05. 2013.]
  9. ^ „Virtuelni Muzej Zorana Đinđića“ Приступљено 26. 4. 2011.. 
  10. ^ „"Nasa Borba" - Smenjen gradonacelnik Djindjic“ Приступљено 26. 4. 2011.. 
  11. ^ „img163.imagevenue.com“ Приступљено 26. 4. 2011.. 
  12. ^ „2004 TDT5 Evaluation Topics“ Приступљено 26. 4. 2011.. [мртва веза од 01. 2014.]
  13. ^ „CEEOL The History of The 20th Century, Issue 2 /2006“ Приступљено 26. 4. 2011.. 
  14. ^ „BBC NEWS | Europe | Obituary: Zoran Djindjic“ Приступљено 26. 4. 2011.. 
  15. ^ „Bilten vesti SPIGL-DJINDJIC: SUDJENJE MILOSEVICU JE SKUPI CIRKUS“ Приступљено 26. 4. 2011.. 
  16. ^ „Kontakt SAD tri godine“ Приступљено 13. 1. 2012.. 
  17. ^ „„Microsoft invests in Serbian government's electronic initiatives““ Приступљено 26. 4. 2011.. [мртва веза од 05. 2013.]
  18. ^ „Fond dr Zoran Đinđić - Bibliografija Zorana Đinđića“ Приступљено 26. 4. 2011.. [мртва веза од 05. 2013.]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :


претходник
Небојша Човић
Председник Скупштине града Београда
21.2.1997 - 30.9.1997.
наследник
Војислав Михаиловић
претходник
Драгољуб Мићуновић
Председник Демократске странке
25.1.1994 - 12.3.2003.
(убијен)
наследник
Борис Тадић