Милош Минић

Из Википедије, слободне енциклопедије
МИЛОШ МИНИЋ
Милош Минић
Милош Минић
Датум рођења 28. август 1914.
Место рођења Прељина, код Чачка,
Србија Краљевина Србија
Датум смрти 5. септембар 2003. (89 год.)
Место смрти Београд, Србија,
Застава Србије и Црне Горе Србија и Црна Гора
Супруга Милка Минић
Професија правник

Члан КПЈ од 1936.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
У току НОБ-а политички комесар
Друге пролетерске дивизије
Служба НОВ и ПО Југославије
Чин генерал-мајор у резерви

Функција Председник Извршног већа
НР Србије
Мандат април 19579. јуна 1962.
Претходник Јован Веселинов
Наследник Слободан Пенезић Крцун
Функција друга Савезни секретар
иностраних послова СФРЈ
Мандат 19721978.
Претходник Јакша Петрић
Наследник Јосип Врховец
Народни херој од 9. октобра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Партизанска споменица 1941.

Милош Минић (Прељина, код Чачка , 28. август 1914Београд, 5. септембар 2003), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 28. августа 1914. године у селу Прељини, код Чачка. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Чачку, 1933. године. Потом је студирао на Правном факултету у Београду, где је дипломирао 1938. године.

Још за време школовања, као ученик виших разреда гимназије приступио је револуционарном омладинском покрету, али је револуционарним радом, поче активније да се бави по доласку на Београдски универзитет, 1933. године. Учествовао је у демонстрацијама и другим акцијама које је на Универзитету организовала Комунистичка партија Југославије (КПЈ). Године 1935. је ступио у Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а 1936. и у чланство КПЈ. Убрзо потом био је изабран у партијско руководство на Правном факултету.

У то време радио је на решавању економских проблема студената и руководио радом студентске „Самопомоћи“. Био је председник Опште студентске мензе, секретар Потпорног удружења студената, члан Акционог одбора стручних студентских удружења и један од најактивнијих организатора студентских демонстрација и штрајкова. Учествовао је и у организовању великих студентских демонстрација, 4. априла 1936. године.

Године 1938. Милош Минић је био изабран за члана Универзитетског комитета КПЈ у Београду, али убрзо затим одлази на рад у Покрајински комитет СКОЈ-а за Србију, а онда у Чачак као члан Окружног комитета КПЈ. Због активног политичког рада био је прогањан и хапшен неколико пута. Минић је после општинских избора 1938. године, заједно са Момом Марковићем написао брошуру - „Ко има право да говори у име Београда?“. У њој је извршена анализа избора, приказан терор који је Влада предузимала против комунистичких симпатизера и најзад њен политички пораз. Ова брошура илегално штампана у Крагујевцу, је одмах откривена, а Милош Минић и Мома Марковић су били прогоњени.

У Београду је Минић завршио Правни факултет 1938. године и вратио се у Чачак, где је радио као адвокатски приправник и члан Окружног комитета КПЈ. Због његовог политичког деловања, тадашње Министарство унутрашњих послова је у мају 1940. године донело решење да се Милош Минић интернира у концентрациони логор у Билећи, због чега је поново прешао у илегалност. Покрајински комитет КПЈ за Србију упутио га је у Крушевачки округ на рад. Партијска организација Крушевачког округа била је разбијена после две велике провале (1935. и 1937). Требало је хитно обновити и развити партијску организацију. У условима појачаних полицијских претњи био је то тежак задатак, али и велико искушење. Непосредно пред Пету земаљску конференцују КПЈ одржана је окружна партиска конференција, на којој је Милош Минић био изабран за секретара Окружног комитета КПЈ за Крушевац.

Народноослободилачка борба[уреди]

Одмах после догађај од 27. марта 1941. године Милош Минић је упућен у Ваљево, као инструктор Покрајинског комитета КПЈ за Србију, при Окружном комитету КПЈ за Ваљево. После окупације Југославије, он је био један од организатора устанка у ваљевском крају. Радио је на организовању прикупљања оружја и другог ртаног материјала, прикупљању бораца, пропагирању Народноослободилачког покрета и активно учествовао у организовању Ваљевског партизанског одреда.

Када је сазнао да се у ваљевском крају налази и пуковник Дража Михаиловић, крајем јула 1941. године, водио је преговоре с њим ради његовог придобијања за заједничку борбу. Тада су били направљени први први службени контакти између Народноослободилачког и Четничког покрета. Милош је, у пратњи Драгојла Дудића и доктора Миодрага Јовановића, предводио партизански делегацију, а на четничкој страни је преговарао поручник Нешко Недић. До договора није дошло, али је закључено да је јединствени циљ и једних и других борба против окупатора.

У време формирања, како партизанских тако и четничких одреда на слободној територији западне Србије, односи су почели да се погоршавају. До нових преговора опет долази преко Милоша Минића, половином августа 1941. године. После добијених инструкција од по директиви Главног штаба НОПО Србије, из Београда, у пратњи Драгојла Дудића поново креће на Равну гору. Нарочита се дискусија водила између Милоша Минића и књижевника Драгише Васића. Они су се познавали из Београда. Минић је напоменуо да је сазрело време за почетак једне свеопште народне борбе како партизанских тако и четничких одреда. Дража Михаиловић је напоменуо да се не пренаглити због могућих немачких одмазди. И ови разговори су завршени без видљивог напретка.

У међувремену Минић је дошао у додир са војночетничким одредом „Зечевић-Мартиновић“, који је био вољан да се бори. Крајем августа, православни свештеник Влада Зечевић и инжењеријски поручник Ратко Мартиновић упутили су се на заједнички састанак на Мачковом камену. На крају је постигнут споразум о нападу на варошицу Крупањ. После освајања Крупња, расправљало се о стварању нових органа власти. Дошло је до састанка у селу Кржави између Минића, Зечевића и Драгојла Дудића. На предлог Минића и Зечевића, орган власти у Крупњу је назван „Народни одбор варошице Крупањ“. После конституисања овог тела, Милош Минић је одржао велики слуп на коме је највише говорио о новој „народној власти“, и укидању дотадашње власти и свих њених органа (среског начелства, општине, жандармеријске станице, среских судова, пореске управе, катастарске секције и др.)

Половином септембра Минић добија задатак да сачека генералног секретара КПЈ, Јосипа БрозаТита на простору ваљевске територије. Тито је стигао у село Робаје 18. септембра 1941. године, где га је задржала партизанска чета. Минић је дошао и препознао Тита. Тито се највише интересовао за односе партизана и четника Драже Михаиловића. Минић му је поднео извештај, а Тито је тражио састанак са Дражом. Тако је Милош Минић са Титом, Обрадом Стефановићем и Војиславом Рафаиловићем поново кренуо Дражи у сурет, у селу Струганик, 19. септембра 1941. године где је заказан састанак. Разговори су се водили у кући војводе Живојина Мишића. Са Дражом Михаиловићем налазио се и син војводе Живојина Мишића, мајор Александар Мишић, начелник Врховне Команде, потпуковник Драгослав Павловић и Драгиша Васић. И после ових разговора није дошло до неког помака. Договорено је само да се мобилизација изводи без присиле и да се две стране не сукобљавају. На крају, Милош Минић је као успомену поклонио Драгославу Павловићу свој пиштољ „Валтер“, а овај му је дао војно-државни пиштољ који су носили официри бивше југословенске краљевске војске. Интересантно да је тај исти пиштољ, по Минићевим речима њега спасао од Дражиних четника у селу Баставу, недалеко од Крупња 1942. године.

После немачке офанзиве на западну Србију и одласка главнине партизанских снага у Санџак, Минић је добио задатак да остане на свом терену и настави дотадашњи посао. Средином децембра сазвано је окупљање политичких руководилаца устанка из шабачког и ваљевског краја и партизанских руководилаца Мачванског и Ваљевског партизанског одреда. Скуп је одржан у Драгодолу 15. децембра 1941. године. Милош Минић је водио овај скуп и тражио је да се партизанске јединице реорганизују, у мање покретљиве јединице да би се искра устанка одржала у народу, те да свака група иде на своју територију и шири устанак. Минић је нарочито инсистирао на поштовању гвоздене партизанске дисциплине. Наредио је да нема опијања, силовања, крађе, свирепих убистава и коцке. Током читаве 1942. године, под најтежим околностима за Народноослободилачки покрет, неуморно је радио на јачању јединства народа Србије на организовању покрета и борбе.

Као секретар Окружног комитета КПЈ у Чачку наставио је да ради и током 1943. и 1944. године, све до повратка јединица НОВЈ и ПОЈ у Србију. После ослобођења Београда, добија дужност начелника Одељења за заштиту народа (ОЗНА) за град Београд.

Послератно доба[уреди]

По ослобођењу Србије, 1944. године, постаје посланик Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије. Априла 1945. године је именован за јавног тужиоца НР Србије. После именовања за јавног тужиоца, поново је преведен у војну службу, с чином пуковника. Био јавни тужилац на суђењу Драгутину Кесеровићу, Воји Лукачевићу, Бранку Гашпаревићу и другима.

Минићев највећи правни случај био је тзв. „Београдски процес“, одржан између 10. јуна и 15. јула 1946. године у згради Војног пешадијског училишта на Топчидеру у Београду. У поступку је наступао као главни тужилац. Први међу оптуженима био је генерал Дража Михаиловић, вођа Равногорског покрета, због чега је овај процес познат и као „суђење Дражи Михаиловићу“. Поред њега, оптужено је било још двадесет троје особа - припадници ЈВУО , затим војни команданти и политички функционери Недићевог режима и Љотићевог покрета, као и предратни српски политичари анти-комунистичког опредељења; оптужени су били и чланови бивше Југословенске владе у избеглиштву, којима се судило у одсуству.

Од 1945. године Минић је непрекидно био биран за посланика Народне скупштине НР Србије и за посланика Народне скупштине ФНРЈ, првог и другог сазива. Био је члан Уставотворног одбора Уставотворне скупштине ФНРЈ и учествовао је у изради првог Устава ФНРЈ, 1946. гдоине. Као председник Уставног одбора Уставотворне скупштине Србије, руководио је израдом првог Устава НР Србије, 1947. године.

На Петом конгресу КПЈ у Београду јула 1948. године био је председник Изборне комисије која је имала задатак да саопшти резултате за избор новог Централног комитета после гласања. Када је Минић прочитао Титово име са 2.318 гласача (колико је и било учесника Конгреса), прекинут је огромним аплаузом и песмом. Покушао је да настави читање резултата, али му делегати то нису дозволили. Конгрес се завршио певањем „Интернационале“.

У својој дугој политичкој каријери, обављао је многе одговорне државне дужности:

За члана Централног комитета Комунистичке партије Србије изабран је на Првом конгресу, маја 1945. године. Члан Политбироа ЦК КПС био је од 1948. до 1962, а члан Извршног комитета ЦК СК Србије, до јуна 1963. године. За члана Централног комитета КП Југославије, биран је од Шестог конгреса. Члан Изврног комитета ЦК СКЈ је постао јула 1963. године. Учествовао је као члан Комисије, у припреми и изради Програма СКЈ, усвојеном на Седмом конгресу СКЈ 1958. године. На Деветом конгресу СКЈ, 1969. године, изабран је за члана сталног дела Конференције СКЈ, а на Десетом конресу СКЈ, 1974. године је изабран за члана Председништва ЦК СКЈ. Поред овога био је и члан Председништва Главног одбора ССРН Србије и члан Савезног одбора ССРН Југославије.

Из политичког живота се повукао 1990. године. После распада СФРЈ више се није појављивао у медијима и на телевизији. Повукао се у своју викендицу близу Чачка, где је живео до 2003. године. Почетком 2003. године вратио се у Београд, а последње појављивање му је било у подгоричком листу „Данас“ марта 2003. године.

Умро је 5. септембра 2003. године у Београду, у својој 89. години живота. Кремиран је и сахрањен на чачанском гробљу, поред своје супруге. Био је ожењен, Милком Минић (19152000), такође учесницом Народноослбодилачког рата и друштвено-политичком радницом, са којом је имао две ћерке. Њихова ћерка Јелица, је једно време била помоћник министра спољних послова СРЈ Горана Свилановића.

Књиге и одликовања[уреди]

Милош Минић је написао и објавио објавио три књиге, са тематиком из Народноослободилачког рата:

  • „Омладински покрет у рату и револуцији у Србији 1941-1945“,
  • „Рат и револуција у Србији 1941-1945“ и
  • „Народноослободилачки или грађански рат у Србији (1941—1945)“

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден народног ослобођења, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом и др. Орденом народног хероја одликован је 9. октобра 1953. године.

Напомене[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Савезна Народна Скупштина изабрана 22 и 24-XI-1953“. Београд, 1955. година.
  • Војна енциклопедија (књига пета). Београд 1973. година.
  • Народни хероји Југославије“. Београд: Младост. 1975. 
  • Дојчило Митровић „Западна Србија 1941“. Београд, 1983. година.
  • Милош Минић „Народнослободилачки рат у Србији (1941—1945)“. Београд, 1988. година.
  • Милош Минић „Ослободилачки или грађански рат у Србији (1941—1945)“. Београд, 1991. година.