Независна Држава Црна Гора

Из Википедије, слободне енциклопедије
Краљевина Црна Гора
Краљевина Црна Гора
Црна Гора
Застава Црне Горе Грб Црне Горе
Застава Грб
ЦГ током другог св рата.png
Границе Црне Горе, 1941-1944. Према веб сајту terkepek.adatbank.transindex.ro [1]
Географија
Континент Европа
Регија Балканско полуострво
Химна Вјечна наша Црна Горо
Главни град Цетиње
Друштво
Званични језици српски / црногорски, италијански, немачки
Религија Православље
Валута Црногорски перпер, Италијанска лира, Немачка рајх марка
Владавина
Титула владара Премијер
Владар Секула Дрљевић
Други владар Блажо Ђукановић
Трећи владар Љубо Вукчевић
Историјско доба Други светски рат
Оснивање 1941
Престанак 1944
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg Зетска бановина (Краљевина Југославија) Народна Република Црна Гора (ДФ Југославија) Flag of SR Montenegro.svg
Flag of the Kingdom of Montenegro.svg Краљевина Црна Гора Народна Република Црна Гора (ДФ Југославија) Flag of SR Montenegro.svg
Овај чланак је део серије о
историји Црне Горе:

Краљевина Црна Гора или Независна Држава Црна Гора је била марионетска држава за вријеме Другог свјетског рата под протекторатом једне од сила Осовине Краљевине Италије (19411943) и касније Њемачке (19431944). Главни град је био Цетиње.

Историја[уреди]

Послије инвазије на Југославију коју су извршиле Њемачка и Италија 6. априла 1941. и касније предаје Југословенске војске 17. априла 1941, Секула Дрљевић, лидер црногорских федералиста у Краљевини Југославији, основао је Административни комитет Црне горе, који је био један од колаборационих органа фашистичке Италије. Комитет је угашен 5. маја 1941. и Црногорско вијеће бива оформљено да потпомогне италијанску окупацију и секуларизује независну Црну Гору.

Краљ Виктор Емануел III (под утицајем своје краљице Јелене, кћерке бившег краља Црне Горе) утицао је на Мусолинија да креира независну Црну Гору која би се супротставила интересима хрватских фашиста и Албанаца (који су жељели да Црну Гору подијеле између себе). Независна држава Црна Гора (често називана и „протекторат“) је креирана под фашистичком контролом када се Крсто Поповић вратио из егзила из Рима 1941. да би водио Зеленаше, који су подржавали враћање црногорског монарха на престо. Ове снаге су назване Ловћенска бригада.

„Протекторат“ је био краљевство, али принц Михаило Петровић Његош никад није прихватио круну.

Секула Дрљевић је на Петровданској скупштини 12. јула, 1941. године инаугурисан као црногорски премијер, али је већ сутрадан избио Тринаестојулски устанак који је организовала КПЈ. После сламања устанка, у Црној Гори је почетком 1942. избио грађански рат у коме су учествовали партизани и четници на једној страни борећи се против црногорских федералиста и окупатора на другој, као и између себе. Како је Други свјетски рат одмицао, сукоб је попримао све већи обим. Између марта и јуна 1942. четници су стекли превласт у Црној Гори, делимично захваљујући оружју и опреми који су добили од Италијана по споразуму који је са Италијанима склопио Бајо Станишић, а делом и слабљењу партизана, којем су у великој мери били криви партизански екцеси услед левих скретања. Италијанима је главни циљ споразумевања с четницима био да губитке својих трупа сведу на минимум. Стога су много полагали на помоћ четника у Трећој непријатељској офанзиви за избацивање партизана из Црне Горе и источне Херцеговине у пролеће 1942.

Ђукановић је као вођа црногорских четника 24. јула 1942. потписао споразум са представником италијанске војске Алесандром Пирцио Биролијем. По том споразуму, црногорски четници су легализовани, обавезали су се да ће помагати Италијанима у борби против партизана, а заузврат ће добијати оружје, муницију и плате. Црна Гора је подељена на три зоне које су обезбеђивале четничке јединице Баје Станишића и Павла Ђуришића, као и Ловћенска бригада зеленаша Крсте Зрнова Поповића.[2][3] Овај споразум је Ђукановића начинио фактичким вођом Црне Горе и он је то место задржао до смрти.

Независној Држави Црној Гори је прикључен и највећи део Санџака, иако је она у тим границама постојала само на папиру, и само мали дио њене територије је контролисала тадашња квислиншка власт. Бока Которска (млетачки Катаро) бива прикључена Италији све до септембра 1943. године.

Унутар Црне Горе, веома активан је био Други Српски добровољачки корпус под командом Павла Ђуришића.

Од октобра 1943, Дрљевић је отишао у егзил. У НДХ формира Црногоско државно вијеће 1944. године, које је функционисало као влада у егзилу.

Крајем септембра 1943, након капитулације Италије, НДХ је формално прогласила анексију бившег италијанског „Протектората Црна Гора“ и италијанске „Провинције Катаро (Бока которска)“, али ово није признато од стране Њемачке. Цјелокупна Црна Гора је остала под контролом њемачке врховне команде.[тражи се извор од 11. 2013.]

Црногорска народна војска је касније формирана под притиском Анте Павелића и Дрљевића од остатака четничких јединица Павла Ђуришића.

Децембра 1944. године њемачке трупе су напустиле Црну Гору и тада партизани улазе у њу, прекидајући постојање Независне Државе Црне Горе.

У периоду од 1941. до 1944. године окупатори и домаћи квислинзи су убили десетине хиљада невиних цивила.

Владари[уреди]

С обзиром да је Црна Гора била под протекцијом фашистичке Италије, на њеној територији је постојала двојна власт; домаће органе власти представљао је црногорски премијер, док је фашистичку Италију представљао гувернер. Италијанског гувернера је касније заменио њемачки.

Премијери[уреди]

Гувернери[уреди]

Галерија[уреди]

Coat of arms of Montenegro.svg

Овај чланак је део серије о
историји Црне Горе

Главни чланци
Категорија: Историја Црне Горе

Референце[уреди]

  1. ^ Карта, Приступљено 9. 4. 2013.
  2. ^ Tomasevich (1975), стр. 211.
  3. ^ Pavlowitch (2008), стр. 107-108.
  4. ^ Školski istorijski atlas, Zavod za izdavanje udžbenika SR Srbije, Beograd, 1970.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]