Хенри Кисинџер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хенри Кисинџер

Хенри Кисинџер
Хенри Кисинџер

Биографија
Датум рођења 27. мај 1923.
Место рођења Фирт (Вајмарска Немачка)
Држављанство Застава Сједињених Америчких Држава Сједињене Америчке Државе
Политичка партија Републиканска странка
Мандат(и)
Државни секретар САД
22. септембар 197320. јануар 1977.
Председник Ричард Никсон
Џералд Форд
Претходник Вилијам П. Роџерс
Наследник Сајрус Венс
Хенри Кисинџер, 1975

Хенри Алфред Кисинџер (/ˈkɪsɪndʒər/), рођен као Хајнц Алфред Кисингер (нем. Heinz Alfred Kissinger, /haɪnts alfʁɛt kɪsɪŋɐ/); Фирт, 27. мај 1923) је амерички политичар и дипломата. Играо је важну улогу у америчкој политици између 1969. и 1977. године, на позицији државног секретара од 1969. до 1977. Добитник је Нобелове награде за мир.

Био је заговорник реалне политике у међународним односима (Realpolitik). Битно је допринео попуштању затегнутости у односима САД са Совјетским Савезом и Кином током 1970-их, и смиривању израелско-арапских тензија.

Живот и рад[уреди]

Школа и каријера[уреди]

Хенри Кисинџер је рођен као Хајнц Алфред Кисинџер 1923. у Фирту, у немачком региону Франкену. Потиче из јеврејске породице; отац му је био учитељ. Због погрома и протеривања Јевреја из Хитлерове Немачке, 1938. године бежи са родитељима у Њујорк (САД). 19. јуна 1943. добија америчко држављанство и одмах потом је мобилисан. После Другог светског рата, остаје у Немачкој где ради у америчкој зони као контраобавештајац.

1947. године, враћа се у САД гдје наставља школовање на Харвард универзитету гдје 1954. брани докторску дисертацију на тему „Метерних, Кастлро и проблеми мировног уговора 1812-1822". Између 1954. и 1971. био је члан ректората Харвардског универзитета, као и научни сарадник и предавач. У то време био је сарадник у многим политичким као и војним институцијама САДа. Након напуштања активне политичке каријере 1977, прихвата професуру на катедри за међународну дипломатију на вашингтонском Џорџтаун унивезитету.

Политичка каријера[уреди]

Прва политичка искуства, Хенри Кисинџер скупља од 1957. као саветник гувернера Нелсона Рокфелера. После тога је био цењен и код америчких председника Кенедија, Џонсона и Никсона. Избором Никсона за председника 1968. Кисинџер постаје званични председников саветник за питања безбедности (National Security Advisor). САД су у том периоду имале више проблема на том пољу, од Вијетнамског рата па до повећаног совјетског утицаја на Блиском истоку.

У јулу и новембру 1971. предузима двије тајне мисије у Народној Републици Кини, где са тадашњим кинеским премијером Џоу Енлајем припрема Никсонову посету Кини, као и укупну нормализацију односа између две земље. Исте године посећује и Совјетски Савез где припрема споразум о ограничењу наоружања познатом као САЛТ 1 (Strategic Arms Limitation Talks) као и о ограничењу броја стратешких ракета АБМ-Уговор (Anti Ballistic Missiles) између САД и Совјетског Савеза.

Са Северним Вијетнамом (Lê Ðức Thọ) је Кисинџер такође имао тајне преговоре који су довели до потписивања уговора који због оружане помоћи САД Јужном Вијетнаму није заживио. Оба политичара су добили Нобелову награду за мир, коју је Вијетнамац одбио.

1973. до 1974. Кисинџер је учествовао и у преговорима Израела и арапских земаља, првенствено са Сиријом.

Због његове политике према земљама трећег света, Кисинџер је један од контрадикторних политичара ере Хладног рата. Он и ЦИА су 1973. подржавали крвави пуч генерала Августа Пиночеа против демократски изабраног председника Салвадора Аљендеа чији социјалистчки правац није одговарао америчким интересима и Латинској Америци. Због умешаности Кисинџера код тог и сумње за умешаност у Операцији Кондор средином 70-их, Кисинџеру су упућени судски позиви за сведочења (а и оптужбе) из многих земаља, којима се он није одазвао. 2001. је бразилска влада повукла позив Кисинџеру за одржавање говора у Сао Паолу, зато што му није могла гарантовати дипломатски имунитет.

У међувремену објављени тајни документи показују да је Кисинџер, заједно са тадашњим председником Фордом ауторизовао, међународном праву противну, инвазију Источног Тимора од стране Индонезије, која је укупно „коштала“ 60.000 жртава.

Доласком на власт председника Картера, Кисинџер се повлачи из политичког деловања. Подржавао је кандидатуру Регана за председника, и након његове победе постаје члан Регановог саветничког тима.

Ставови о ратовима у бившој Југославији[уреди]

Када је почео грађански рат у Југославији у америчким медијима критиковао је став Сједињених Америчких Држава о признавању Босне и Херцеговине сматрајући тај став апсурдним. Апеловао је на западне званичнике да се не мешају у рат између Срба и Хрвата јер је историја односа ова два народа дуга неколико векова и да они треба сами да се договоре. Такође је критиковао споразум у Рамбујеу за који је рекао да га у таквој форми не би прихватио ни један Србин, да је то била чиста провокација и да такав споразум у опште није смео да се нађе на столу за преговоре. Како год, када је бомбардовање почело сматрао је да се ваздушни напади наставе јер би кредибилитет НАТО-а био доведен у питање у колико би се са тиме престало, али се чврсто залагао да се не предузима никаква копнена акција.

Остало[уреди]

1987. добија „Карлову награду“ града Ахена. 2005. је постављен (још неодговорен) захтев друштвених и политичких организација Ахена Кисинџеру, због наводног учешћа у ратним злочинима за одузимањем те награде. Од 1998. је почасни грађанин родног града Фуерт. Члан је научног одбора фондације „Ото фон Бизмарк“ од 1996. године.

Дела[уреди]

Литература[уреди]

  • Симор Херш (Seymour Hersh), The Price of Power: Kissinger in the Nixon White House, 1983
  • Кристофер Хиченс (Christopher Hitchens): Die Akte Kissinger, DVA 2001. ISBN 978-3-421-05177-6. Original: The Trial of Henry Kissinger, Verso, 2001, 161 Seiten. ISBN 978-1-85984-398-7.
  • Ојген Јареки (Eugene Jarecki): The Trials of Henry Kissinger (DVD), 2002
  • Holger Klitzing, The Nemesis of Stability. Henry A. Kissinger's Ambivalent Relationship with Germany. Trier: WVT 2007, ISBN 3-884-76942-3

Признања[уреди]

  • Нобелова награда за мир (1973)
  • Карлова награда (1987)
  • Награда „Франц Јозеф Штраус“ (1996)
  • Баварски орден за заслуге (2005)

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :