Бранко Лазаревић

С Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Бранко Лазаревић (фудбалер).
Бранко Лазаревић
Лични подаци
Датум рођења(1883-11-25)25. новембар 1883.
Место рођењаВидин, Кнежевина Бугарска
Датум смрти6. октобар 1963.(1963-10-06) (79 год.)
Место смртиХерцег Нови, СФРЈ

Бранко Лазаревић (Видин, 25. новембар 1883 — Херцег Нови, 6. октобар 1963) био је српски књижевник и дипломата.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Бранко Лазаревић је рођен у Видину, у Бугарској, у имућној породици Ђорђа Лазаревића из Неготина, где му је отац Ђорђе, трговац и радикалски првак у Неготину, био избегао после Тимочке буне. Мајка Вукосава братаница је песникиње Милице Стојадиновић Српкиње. Преци Ђорђа Лазаревића дошли су у Неготинску крајину из Сјенице, са Пештери и из Старог Влаха, и учествовали су у Српском устанку. По другим изворима Лазаревић је рођен у Неготину[2], а умро - не 1963. године него 1968[3].

Млади Лазаревић је похађао Зајечарску гимназију. Студије је започео у Паризу, као стипендиста Министарства иностраних дела Краљевине Србије, а завршио их у Београду.[4] Постао је 1911. године суплент у Београду, а затим наставио образовање у Европи; у Паризу, Минхену и Риму, где је специјализовао естетику и уметност. У Минхенској државној библиотеци скупљао је материја за докторску дисертацију "Проблеми ритма и симетрије".[5] До ослободилачких ратова он се интензивно бави писањем; књижевним радом и позоришном критиком. У књижевности се јавља 1907. године, у београдском "Српском књижевном гласнику", са дводелном студијом о поезији Светислава Стефановића.[6]

У балканским ратовима он је резервни потпоручник српске војске.[7] Током Првог светског рата службовао је на фронту, а потом постављен 1916. године за уредника "Српске новине", а потом за шефа Пресбироа Министарства спољних послова Краљевине Србије, на Крфу. Бранко Лазаревић је од 1918. године ушао у политику и направио је попут још неких српских књижевника, лепу дипломатску каријеру. Прво је постављен 1918. године за секретара Посланства у Токију, и убрзо премештен у Посланство у Вашингтону[8]. Био је генерални конзул у Чикагу од 1922. до 1922. године.[9] [10] По повратку у Европу, од 1922. године је кратко време био секретар и отправник послова Посланства у Берлину. Тада је заједно са совјетским послаником Николајем Крестинским покушао да сачини пројекат нота које би изменили министарства спољних послова Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Совјетског савеза о успостављању дипломатских односа.[11] Потом је унапређен у саветника Посланства у Прагу, где је оставио видног трага о себи. Говорио је чешким језиком, стекао велики углед а његови бројни тамошњи пријатељи помогли су да на чешком језику изађе његова књига, са насловом: "Три највеће југословенске вредности". Новембра 1923. формално је премештен за секретара Посланства у Берну, али је заправо повучен на рад у Министарство иностраних дела. У наредним месецима био је шеф IV одсека Политичког одељења Министарства иностраних дела,[12] које је било задужено за балканске државе, а на првом месту за Албанију. Тада је блиско сарађивао са председницима влада и министрима иностраних дела на припреми за повратак Ахмеда бега Зогуа на власт.[13] [14] По повратку Зогуа на власт, Момчило Нинчић је одлучио да постави Лазаревића за новог југословенског посланика у Тирани, првих месеци 1925. године. Он је био у добрим односима са новим председником албанске владе, али је уједно био и близак сарадник Нинчића пошто су били пашенози (оженили су ћерке управника Државних монопола Раше Милошевића)[15]. Тиме је министар иностраних дела желео да има свог човека од поверења у Албанији, јер су у периоду од 1924. до 1926. Министарство иностраних дела и Министарство војске и морнарице Краљевине СХС водили два различите политике према јужном суседу. Због тога ће на крају избити и сукоб између посланика Лазаревића и војног аташеа у Тирани Танасија Динића, који ће се завршити опозивањем југословенског дипломате.[16] Потом га је Нинчић преместио за посланика у Прагу, у лето 1926, јер је из Чехословачке желео да уклони Љубомира Нешића, блиског сарадника Николе Пашића међу југословенским дипломатама.[17] После завођења личног режима краља Александра, јануара 1929, према којем је Нинчић остао у опозицији, Бранко Лазаревић је премештен за посланика у Варшави, положај који је имао мањи значај за југословенску спољну политику и дипломатију. На новом положају првенствено се посветио развоју југословенско-пољских културних односа.[18] Био је једини југословенски посланик који је владао пољским језиком, и сведок највише и најниже тачке у билатералним односима - званичне посете министра Војислава Маринковића Варшави 1931. и прекида комуникације са министром спољних послова Јозефом Беком после Марсејског атентата 1934. године. После формирања владе Милана Стојадиновића, који је у почетку сарађивао са Главним одбором Народне радикалне странке - у којој је Нинчић и даље имао значајну улогу - Бранко Лазаревић је премештен у Анкару јула 1935, што је било један од најважнијих дипломатских позиција у то време.[19] На новом положају је остао до јула 1937. године.[20] [21] Боравећи у Пољској изабран је 1931. године за члана "Југословенско-пољског научног института". Лазаревић је преузео дужност посланика у Бечу јула 1937. и на овом положају остао до спровођења аншлуса Аустрије, марта 1938. године. Потом је постављен за посланика у Бриселу, и на том положају је остао до стављања на располагање и пензионисања, у лето 1939. године. Бранко Лазаревић је сматрао да је овај чин био изведен на врло груб начин од стране кнеза Павла Карађорђевића, председника владе Драгише Цветковића и министра иностраних послова Александра Цинцара-Марковића.[22] [23]

Послератна комунистичка власт га уклања са јавне сцене. Своје необјављене политичке расправе, дневнике, солилоквије, есеје и размишљања, Лазаревић пише у наметнутој изолацији, све док није био искључен из Савеза књижевника и док није допао затвора (1948—1951). Одузети су му кућа у Београду, вила на Хвару и очева пивара у Неготину. Живео је у једној соби у Херцег Новом.[24]

Изгубљена оставштина Бранка Лазаревића нађена је случајно. 2004. године у Херцег Новом.

Научни рад[уреди | уреди извор]

Његове политичке расправе имају широк културно-историјски и антрополошки значај, пре свега за разумевање општег друштвеног контекста прве половине XX века, а потом и за схватање идентитета и менталитета Југословена. Своје предратне политичке расправе писао је узгредно и професионално, као угледан краљевски дипломата и елитни интелектуалац. Његова филозофија историје, била је заснована на анализи глобалних историјских кретања.

Поред књижевности, Лазаревић је и позоришни и књижевни критичар под јаким утицајем Скерлића. Талентован је и врло продуктиван стваралац. Сарадник је више листова и часописа, а јавља се 1912. године као директор листа "Реч".[25]

У 1945. години написао је све три велике политичке расправе, које су остале необјављене у рукописима: програмски есеј Исток-Запад и Југославија, социјално-антрополошки оглед Пучина је стока једна грдна и опсежни трактат „Рат, револуција, демократија и уметност“.

„Рат, револуција, демократија и уметност“ је обухватна грађанска критика комунистичке праксе и леве тоталитарне идеологије модернога доба. Лазаревић је 1945. године написао и социјално-психолошку расправу о карактеру, кретању и мотивима маса, које свагда започињу и носе револуцију. Међу херцег-новским рукописима, у оставштини Бранка Лазаревића нађен је и његов обимни „Дневник једнога никога“ писан од 1943. до 1947. који обухвата последње дане немачке окупације и прве године комунистичке власти у Београду. Лазаревићев Дневник једнога никога био је скривен и непознат пуних шездесет година.

Критика[уреди | уреди извор]

„Према политичким расправама, нађеним у оставштини, види се да је Лазаревић био искрен српски родољуб и да није био шовиниста. Сваки национализам му је био једнако стран, као и сваки простачки популизам. Сметале су му четничке каме и кокарде. Клонио се клерикализма, националне реторике, декоративне симболике и вашарског србовања. Светосавље је примао као облик византијског комонвелта и српски пут ка просвећености; манастири су за њега били школе писмености, градитељства и живописа. Као ретки балкански државници, ценио је хладну памет и критички ум. …Његов либерализам, као и његов демократизам, није био безграничан... У критици поданичког менталитета гомиле највише су му сметали себичност, гупост, дволичност, бахатост, примитивизам, затуцаност, покорност, потуљеност..." (Предраг Палавестра).

Цитати[уреди | уреди извор]

  • „Створити грађанина: то је основни услов за здраву државу. Само грађанин може да схвати величину, снагу и вредност и корист државе. Грађанин не значи само план једне народне заједнице. Грађанин значи план опште људске заједнице. Прави и велики грађанин, то је грађанин Масариковских схватања. То је човек оспособљен да буде члан опште људске заједнице. Он чини врх пирамиде."
  • „Демократија је динамична, тиранија статична“, док је револуција „апокалипса страха"
  • „Идеје немају граница. Велике мисли путују без путних исправа и без полицијских и царинских прегледа."
  • „Кад слобода ућути, ућути и велика уметност. Уметност је биљка слободе“."3а уметност је најпогоднији систем пуне демократије са пуном слободом за елиту“.
  • „Када се каже уметност, каже се слобода."
  • „Основна је слобода: грађанска, верска, политичка, научна, уметничка, једном речи - лична."
  • „Нема, нема и сто пута нема никакве друге уметности него само, искључиво и неопозиво, слободне уметности."
  • „Страх је највећи покретач масе"
  • „Земље слободе увек налазе излазак из сваке ситуације. Оне се прилагођавају односима који се појаве и решавају их на плану могућности."
  • „Ратови и револуције новијега доба пореметили су односе у свету и децивилизовали човека, чак и грађанску елиту. Комунизам и либерализам читаво човечанство претварају у гомилу, враћају у примитивизам и бацају у један нови варваризам. Европске масе се враћају гомилама. Европљанин је постао човек гомиле."

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Лазаревић, Бранко; Пувачић, Душан. Критички радови Бранка Лазаревића. Матица српска. Приступљено 29. 9. 2017. 
  2. ^ Воја Стојановић Боке: "Заслужни синови...", Београд 1941. године
  3. ^ Радован Самарџић: "Историја српског народа", Београд 1983. године
  4. ^ Поповић, Радован (2011). Жудња за фраком. Српски писци у дипломатији. Лесковац - Београд: Задужбина Николај Тимоченко - КИЗ Алтера. стр. 75. ISBN 978-86-6007-073-1. 
  5. ^ Поповић, Р. Жудња за фраком. стр. 75. 
  6. ^ Видосава Голубовић, Станиша Тутњевић: "Српска авангарда у периодици" (зборник радова), Нови Сад 1996. године
  7. ^ "Илустрована ратна хроника", Београд 1912. године
  8. ^ "Велика Србија", Солун 1918. године
  9. ^ Поповић, Р. Жудња за фраком. стр. 77. 
  10. ^ Крејић, Предраг (2013). „Конзуларна представништва Краљевине Југославије у Сједињеним Америчким Државама (Њујорк и Чикаго)”. Архив. Часопис Архива Југославије. XIV: 27. 
  11. ^ Лазаревић, Бранко (2001). Дипломатски списи. приредио: Миладин Милошевић. Неготин: Историјски архив. стр. 14, 15. 
  12. ^ Мишић, Саша (2009). Албанија: пријатељ и противник. Југословенска политика према Албанији 1924-1927. Београд: Службени гласник. стр. 56, 62. ISBN 978-86-519-0074-0. 
  13. ^ Мићић, Срђан (2018). Од бирократије до дипломатије. Историја југословенске дипломатске службе 1918-1939. Београд: Институт за новију историју Србије. стр. 82—88. ISBN 978-86-7005-149-2. 
  14. ^ "Време", Београд 3. октобар 1929. године
  15. ^ Лазаревић, Б. Дипломатски списи. стр. 7. 
  16. ^ Мишић, С. Албанија: пријатељ и противник. стр. 78 и даље. 
  17. ^ Мићић, С. Од бирократије до дипломатије. стр. 179. 
  18. ^ Gulić, Milan (2017). "Jugoslovenske kraljevske diplomate u Poljskoj 1919-1939" u: Jugoslavija i Poljska u XX veku. Beograd: Institut za savremenu istoriju - Instytut Historii i Stosunkow Miedzynarodowych UKW - Društvo istoričara Srbije. стр. 62—66. ISBN 978-86-7403-215-2. 
  19. ^ Mićić, Srđan (2019). "Jugoslovensko poslanstvo u Varšavi između dva svetska rata" u: Jugoslavija i Poljska. Odnosi u XX veku. Beograd: Institut za savremenu istoriju - Instytut Historii i Stosunkow Miedzynarodowych UKW. стр. 106—108. ISBN 978-86-7403-235-0. 
  20. ^ уметнички каталог: "Изложба турских слика и публикација", Београд 1937. године
  21. ^ Лазаревић, Б. Дипломатски списи. стр. 26, 27. 
  22. ^ Лазаревић, Б. Дипломатски списи. стр. 27—29. 
  23. ^ Поповић, Р. Жудња за фраком. стр. 84. 
  24. ^ Поповић, Р. Жудња за фраком. стр. 85—89. 
  25. ^ "Просветни гласник", Београд 1913. године

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бранко_Лазаревић&oldid=27597184”