Адолф Хитлер

Адолф Хитлер
Датотека:Adolf Hitler cph 3a48970.jpg Адолф Хитлер
Датум рођења	20. април, 1889.
Место рођења	Браунау на Ину, Аустрија
Датум смрти	30. април, 1945.
Место смрти	Берлин, Немачка

Адолф Хитлер (20. април 1889. — 30. април 1945) је био немачки политичар и вођа Нацистичке партије који је 1933. постао немачки канцелар. После смрти немачког председника Паула фон Хинденбурга 1934. Хитлер је прогласио себе за Фирера, звање у којем захваљујући Enabling Act из 1933. објединио овлашћења председника и канцелара и успоставио је тоталитарни режим у Немачкој под његовом влашћу која је трајала све до његове смрти-самоубиства 1945.

Нацистичка партија је значајно ојачала своју позицију током периода кризе у Немачкој након Првог светског рата, захваљујући одличној пропаганди и Хитлеровој харизми и говорничкој способности којом је лако придобијао масе. Партија је истицала национализам и антисемитизам као своје основне облике изражавања политичких ставова, убрзо прибегавши и физичком уклањању својих политичких противника како би осигурала успех.

Након обнове немачке економије и поновног наоружавања Вермахта, у Немачкој је успостављена диктатура под Хитлером који је водио агресивну спољну политику са циљем освајања "животног простора" (нем. Lebensraum). Као логични наставак овакве спољне политике уследио је немачки напад на Пољску 1939. због чега су Велика Британија и Француска, објавиле рат Немачкој чиме је и званично почео Други светски рат.

На почетку Другог светског рата Вермахт је постигао одличне успехе и Силе Осовине су окупирале највећи део европског копна и делове Азије. Међутим, заједнички напор савезничких сила довео је до пораза Вермахта. До 1945. Хитлерова политика је претрпела пораз, а Нацистичка партија је била пред распадом. Хитлеров рат за територије и прочишћење расе проузроково је смрт десетина милиона људи, укључујући и геноцид над око 6.000.000 Јевреја, познатији као Холокауст.

У последњим данима рата 1945. док је немачка престоница Берлин пружала последњи отпор совјетској Црвеној армији, Хитлер се оженио Евом Браун, да би мање од 24 сата касније њих двоје извршили самоубиство у Фиреровом бункеру.

Детињство

Споменик који обележава место на којем је рођен Адолф Хитлер. Текст гласи: За мир, слободу и демократију, никада више фашизам, милиони мртвих нас подсећају.Натпис је уклесан на камену из каменолома концентрационог логора Матхаузен.

Адолф Хитлер је рођен у аустријском граничном граду Браунауу, као четврто од шесторо деце цариника Алојза Хитлера и његове жене Кларе (рођене Пелцл). Од све деце само су преживели он и његова сестра Паула.

У књизи „Моја борба“ (нем. Mein Kampf), Хитлер описује свог оца као напраситог тиранина. Хитлер је свом оцу јако замерио то што је отац био ванбрачни син Ане Марије Шиклгрубер (Хитлерова баба) и 1876. Алојз је променио своје презиме у Хитлер. Да ли је каснији муж Алојзове мајке у стварности био Хитлеров деда, то никада није било доказано. Јохан Георг Хитлер тек пред смрт признао је очинство.

Због посла Алојза Хитлера, морали су често да се пресељавају, из Браунауа у Пасау, Ламбах и Леондинг код Линца. У основним школама које је Хитлер похађао био је добар ученик, али је у средњој школи 1900. понављао први разред.

Ране године

Од 1905. Хитлер је живео боемским животом у Бечу издржавајући се од пензије која му је припадала као сирочету и од новца који му је мајка слала. Два пута је покушао да упише Академију примењених уметности у Бечу (1907-1908) али је оба пута одбијен уз коментар да је "неспособан за сликарство" и да његов таленат може најбоље доћи до изражаја у архитектури. Његова сећања одражавају опседнутост овом темом:

„ Циљ мог путовања је била посета галерији слика у дворском музеју, али су моје очи једва запазиле шта друго осим самог музеја. Од јутра до касне вечери обилазио сам места која су била предмет мог интересовања али увек су зграде биле те које су привлачиле моју пажњу. ”

Следећи препоруку школског ректора и сам је постао убеђен да је то прави пут који мора да следи, иако је био недовољно академски спреман за архитектонску школу:

„ У само неколико дана постало ми је јасно да ћу једног дана постати архитекта. Засигурно, у питању је веома тежак пут; сва предавања која сам пропустио у реалној школи била су ми преко потребна. Неко не може уписати архитектонски факултет ако претходно није похађао грађевинску школу на техничкој академији и уколико нема диплому средње школе. Нисам имао ништа од тога. Испуњење мојих уметничких снова деловало је физички немогуће. ”

21. децембра 1907. Хитлерова мајка умире у 47 години од рака дојке. По одлуци суда у Линцу Хитлер је био у обавези да половину своје пензије уступи својој сестри Паули. Када је напунио 21 годину наследио је новац од своје тетке. У Бечу је зарађивао за живот као сликар, копирајући сцене са разгледница и продајући слике трговцима и туристима.

Након што је по други пут одбијен од стране уметничке академије, Хитлер је одстао без новца. 1909. потражио је уточиште у прихватилишту за сиромашне. Од 1910. живео је у кући за сиромашне раднике.

Хитлер је тврдио да је анти-семита постао у Бечу, у којем је живела бројна јеврејска популација, међу којима је било и православних Јевреја избеглих из Русије. Међутим, према његовом пријатељу из детињства Августу Кубичеку, Хитлер је био "убеђени анти-семита" пре него што је напустио Линц у Аустрији. Беч је у то време био колевка традиционалних религијских предрасуда и расизма 19. века. Хитлер је можда био под утицајем дела идеолога и анти-семите Ланца фон Либенфелса и расправа политичара као што су Карл Лугер, оснивач Хришћанске социјалистичке партије и градоначелника Беча, композитора Рихарда Вагнера и Георга Ритера фон Шенерера, вође пан-германског покрета "Даље од Рима!". Хитлер је изјавио у Мајн Кампфу да је његова трансформација од противника анти-семитизма на религијској основи до његовог заговорника на расној основи, настала као последица контакта са православним Јеврејима, али у овом периоду живота, Хитлерова анти-семитска осећања нису била нарочито испољена. Био је чест гост на вечери у угледној јеврејској кући, а јеврејски трговци су продавали његове слике.

Хитлер је можда био и под утицајем дела Мартина Лутера О Јеврејима и њиховим лажима. Кристална ноћ одиграла се 10. новембра, на рођендан Мартина Лутера.

„ У Линцу је било мало Јевреја. Током векова, Јевреји који су живели тамо су се европеизовали у спољашњем изгледу и толико су личили на друга људска бића да сам их чак посматрао као Немце. Разлог због којег тада нисам разумео апсурдност ове заблуде био је тај што је једини видљиви знак који сам препознао и који је одвајао њих од нас било упражњавање њихове чудне религије. Када бих помислио да су прогањани само због њихове религије, мој отпор према изјавама против њих које би чуо, претварао се у гађење. Нисам ни претпостављао да је могуће да постоји таква ствар као што је систематски анти-семитизам.

Једном када сам пролазио кроз центар града, изненада сам наишао на појаву у дугом кафтану и са црним локнама. Моја прва мисао је била: Да ли је то Јеврејин? Они свакако нису овако изгледали у Линцу. Кришом сам наставио да пажљиво посматрам човека и што сам дуже гледао у чудну појаву и испитивао је детаљ по детаљ, то се све више обликовало питање у мојој глави: Да ли је то немац?

”

У Мајн Кампфу Хитлер је описао Мартина Лутера као великог ратника, правог државника и великог реформатора, раме уз раме са Вагнером и Фридрихом Великим. Вилхелм Репке је у својим делима након Холокауста дошао до закључка да је "без икакве сумње Лутеранизам утицао на политичку, духовну и друштвену историју Немачке на такав начин, који се након пажљивог разматрања може само окарактерисати као судбоносан."

Хитлер је тврдио да су Јевреји непријатељи Аријевске расе. Сматрао их је одговорним за аустријску кризу. Такође је идентификовао одређене облике социјализма и бољшевизма, са великим бројем јеврејских лидера као јеврејске покрете, сједињавајући свој анти-семитизам са анти-марксизмом. Окривљујући револуцицје из 1918. за војни пораз Немачке, сматрао је да су Јевреји главни кривци за пропаст Немачког царства и економске проблеме који су потом наступили.

Генерализујући на основу бурних сцена из парламента мулти-националне Аустро-Угарске монархије, закључио је да је демократски систем неделотворан. Ипак, према Августу Кубишеку, његовом некадашњем цимеру, био је више заинтересован за Вагнерове опере неко за политику.

Хитлер је у мају 1913. наследио последњи део очевог имања и преселио се у Минхен. У Мајн Кампфу је написао да је одувек желео да живи у "правом" немачком граду. У Минхену се поново заинтересовао за архитектуру и како је сам рекао за дело Хјустона Стјуарта Чемберлена. Пресељење у Минхем му је такође помогло да избегне војну обавезу у Аустрији, али га је аустријска армија ипак ухапсила. Након систематског прегледа и приговора савести, установљено је да је неспособан за војну службу и дозвољено му је да се врати у Минхен. Ипак, када је Немачка ушла у први светски рат у августу 1914. упутио је петицију краљу Лудвигу III од Баварске, у којој је затражио дозволу да ступи у баварски пук.

Први светски рат

Главни чланак: Први светски рат

1. августа 1914. немачки цар Кајзер Вилхелм II објавио је општу мобилизацију. Будући да је био аустријски држављанин, закон је онемогућавао Адолфу Хитлеру да се пријави у немачку војску као добровољац. Због тога је 3. августа упутио петицију баварском краљу Лудвигу III у којој је затражио да му се омогући да добровољно ступи у немачку војску. Након што је његова молга уважена, Адолф Хитлер се 16. августа пријавио као добровољац и распоређен је у 16. баварски пешадијски пук. После основне пешадијске обуке, његов пук је 21. октобра упућен на западни фронт. 3. новембра 1914. унапређен је у чин каплара. По унапређењу Хитлер је обављао дужност курира пука и често се, под жестоком непријатељском ватром кретао на релацији фронт-позадина.

Током битке на Соми, Хитлер је 5. октобра 1916. рањен у леву бутину због чега је пребачен на лечење у војну болницу у Белицу, близу Берлина, у којој је остао до почетка децембра. По отпуштању из болнице, распоређен је у 4. чету, 1. батаљона 16. пука која је била стационирана у Минхену. Згрожен стањем у баварској престоници и ниским моралом цивилног становништва, затражио је од свог претпостављеног, поручника Видемана да се врати на фронт. 5. марта 1917. поново се придужио својој јединици на фронту. Током јула месеца 1918. у више наврата показао је изузетну храброст. Спасио је живот рањеном командиру чете, изневши га из зоне дејства америчке артиљерије, а затим је благовременом интервенцијом спречио немачку артиљерију да грешком отвори ватру на сопствену пешадију. Савесно обављајући своју дужност, привукао је пажњу надређених официра који су га предложили за одликовање. 4. августа одликован је Гвозденим крстом I класе. Непосредно пред крај рата, 14. октобра 1918. Хитлер је заједно са групом војника из свог пука настрадао током британског напада бојним отровима. Након што му је у фронтовској болници указана прва помоћ, пребачен је на лечење у резервну војну болницу у Пазевалку код Шћенцина. Доктор који је био задужен за његово лечење констатовао је да Хитлер није претрпео озбиљне повреде очију и дисајних путева, већ да је до привременог губитка вида дошло услед "хистеричног слепила", а да је губитак моћи говора био последица "хистеричне онемелости". Међутим, права природа Хитлеровог слепила и губитка моћи говора не може се са сигурношћу утврдити јер је комплетна болничка документација болнице у Пазевалку нестала. По завршетку Првог светског рата Хитлер се вратио у Минхен где је остао у војној служби све до отпуштања 31. марта 1920.

Хитлер се дуго дивио Немачкој и током рата је постао страствени немачки патриота, иако је немачки држављанин постао тек 1932. Био је шокиран капитулацијом Немачке у новембру 1918. упркос томе што је Немачка војска још увек била на страној територији. Као и многи други немачки националисти, Хитлер је веровао у легенду о "убоду у леђа" (Dolchstoßlegende) по којој је армија иако "непоражена на бојном пољу", била "убодена у леђа" од стране цивилних лидера и марксиста из позадине. Ови политичари су касније названи "Новембарским криминалцима".

Версајски споразум лишио је Немачку бројних територија, демилитаризована је Рајнска област и наметнуте су јој економски штетне санкције. Споразумом је поново успостављена Пољска држава на шта су чак и умерени Немци реаговали са згражавањем. Споразум је такође окривио Немачку за све ужасе рата, што неки угледни историчари као Џон Киган данас сматрају барем делимично "победничком правдом"; многе европске нације су пред крај првог светског рата постале значајно милитаризоване и спремне за борбу. Немачка кривица је искоришћена да јој се наметну ратне репарације (износ репарација је више пута ревициран Давовим планом, Јанговим планом и Хуверовим мораторијумом). Насупрот томе, Немачка је сам споразум, а нарочито тачку у којој се истиче Немачка кривица за рат, сматрала понижавајућим. Нпр. у складу са споразумом, у Немачкој је спроведена скоро потпуна демилитаризација и њене оружане снаге ограничене су на шест бојних бродова, без подморница, без авијације, без тенкова и са војском не већом од 100.000 људи. Споразум је био један од значајних чинилаца у формирању друштвене и политичке ситуације у Немачкој која је претходила доласку Хитлера и нациста на власт. Хитлер и његова партија искористили су потписивање Версајског споразума од стране "Новембарских криминалаца" и понижење које је он донео немачком народу као један од најјачих аргумената у борби за власт. Новембарски криминалци искоришћени су као жртвени јарци иако ни један од немачких политичара који је учествовао на Париској мировној конференцији 1919. није имао пуну слободу избора при доношењу овакве одлуке.

Улазак у политику

Чланска карта Немачке радничке партије на име Адолфа Хитлера.

После првог светског рата, Хитлер је остао у војсци и вратио се у Минхен где је - супротно његовим каснијим изјавама - учествовао у погребној церемонији убијеног баварског премијера Курта Ејзнера. Након сузбијања Баварске совјетске републике, учестовао је у курсевима "националног мишљења" у организацији Образовног и пропагандног одељења баварске Рајхсвер групе, Штаб 4 под командом капетана Карла Мајера. Жртвени јарци пронађени су међу "међународним Јеврејима", комунистима и политичарима различитих опредељења, а нарочито унутар политичких станака Вајмарске коалиције.

У јулу 1919. Хитлер је постављен за полицијског шпијуна Verbindungsmann у саставу обавештајне команде Aufklärungskommando Рајхсвера са задатком да врши утицај на војнике и да се инфилтрира у малу политичку странку по имену Немачка радничка партија. Током инспекције Немачке радничке партије, Хитлера је био импресиониран анти-семитским, националистичким и анти-марксистичким идејама њеног вође Антона Дрекслера који је заговарао снажну и активну владу, не-јеврејску варијанту социјализма и узајамну солидарност свих чланова друштва.

Хитлер је такође упознао и Дитриха Екарта, једног од првих оснивача партије и члана окултно друштва Тула. Екарт је постао Хитлеров ментор и често је размењивао идеје са њим учећи га како да се облачи и говори и упознајући га са великим бројем људи из свог окружења. Своју захвалност Екарту Хитлер је изнео у другом тому свог дела Мајн Кампф.

Хитлер је отпуштен из армије у марту 1920. настављајући, уз пуну подршку својих некадашњих претпостављених, учешће у свим партијским активностима. Почетком 1921. постао је веома вешт у држању говора пред великим бројем људи. У фебруару је одржао говор у Минхену пред скоро 6.000 људи. Да би најавио митинг, послао је два камиона пуна партијских чланова да се возе кроз град са истакнутим свастикама, делећи пропагандни материјал и бацајући летке. У овом периоду политичке активности Хитлер је стекао лошу репутацију изван партије због својих ватрених, полемичких говора против Версајског споразума и политичких супарника (монархиста, националиста, социјалиста и др.) а нарочито против маркиста и Јевреја.

Руководство Немачке радничке партије чинио је извршни комитет састављен од старих чланова који су сматрали да је Хитлеров утицај сувише ојачао. Искористивши његову одсутност, чланови комитета су се побунили против његовог руковођења партијом и удружили су се са групом социјалиста из Аугсбурга. 11. јула 1921. Хитлер се вратио у Минхен и запретио је члановима комитета да ће напустити партију. Знајући да би његов одлазак значио распад партије, искористио је прилику да свој повратак услови давањем најширих "диктаторских" овлашћења. Разљућени чланови комитета, укључујући и Дрекслера, снажно су се успротивили овом Хитлеровом захтеву. У међувремену, у јавности се појавио анонимни летак на којем је писало Адолф Хитлер: Да ли је он издајник?, у којем је критикована његова жудња за влашћу као и силеџије које је окупио око себе. Хитлер је на објављивање овог чланка у Минхенским новинама реаговао тужбом и након што је суд пресудио у његову корист, исплаћена му је одређена скромна сума на име одштете.

Напослетку, извршни комитет ДАП је попустио пред Хитлеровим захтевима који су након гласања чланова партије усвојени са 543 гласа за и само једним против. На следећем скупу одржаном 29. јула 1921. Адолф Хитлер је представљен као Фирер Национал-социјалистичке партије, што је била прва јавна употреба ове титуле. Хитлер је променио име партије у Национал-социјалистичка немачка радничка партија (Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei).

Хитлерови ватрени говори које је држао у пивници, нападајући Јевреје, социјал-демократе, либерале, реакционарне монархисте, капиталисте и комунисте, почели су да привлаче све већу пажњу јавности. Његови рани следбеници постали су Рудолф Хес, бивши пилот ратног ваздухопловства Херман Геринг и армијски капетан Ернст Рем, који је постао вођа нацистичке парамилитарне организације под називом СА одреди (Sturmabteilung или "јуришни батаљон"), која је имала задатак да обезбеђује одржавање митинга и напада политичке противнике. Хитлер је такође асимиловао и независне групе, као што је била Нирнбершка Deutsche Werkgemeinschaft под вођством Јулијуса Штрајхера који је касније постао гаулајтер Франконије. Његова политичка активности привукла је пажњу локалних пословних људи који су га примили у своје окружење што му је омогућило да дође у контакт и са ратним херојем генералом Ерихом Лудендорфом.

Пивнички пуч

Охрабрен подршком угледних кругова немачког друштва Хитлер је одлучио да искористи генерала Лудендорфа као параван за државни удар који ће касније постати познат као Пивнички пуч (у употреби су и називи Хитлеров пуч или Минхенски пуч). Нацистичка партија копирала је иконографију италијанских фашиста и прихватила је неке тачке њиховог програма па је Хитлер, 1923. одлучио да, слично Мусолинијевом маршу на Рим, покрене своју кампању На Берлин. Хитлер и Лудендорф могли су да рачунају на тајну подршку Густава фон Кара, тадашњег de facto владара Баварске, као и водећих људи Рајхсвера и полиције.

8. новембра 1923. Хитлер је заједно са припаднцима СА упао на јавни скуп који је водио Кар, у пивари Биргербројкелер (Bürgerbräukeller) изван Минхена. Објавио је да је основао нову владу са Лудендорфом и затражио је, под претњом ватреним оружијем, од Карових присталица и локалног официрског кора да му помогну у свргавању владе у Берлину. Кар је искористио прву прилику како би напустио Хитлера и придружио се његовим противницма. Следећег дана, Хитлер и његове присталице напустили су пивницу и упутили се ка Баварском министарству рата како би свргли Баварску владу и започели свој Марш на Берлин, али су се сукобили са војском и полицијом. Дошло је до краће размене ватре након које су се пучисти разбежали. У сукобу је настрадало шеснест чланова и симпатизера НСДАП.

Хитлер је у размени ватре био рањен у руку, али је успео да побегне и да се сакрије у кућу Ернста Ханфштенгла, где је за кратко размишљао о самоубиству. Убрзо је ухапшен због издаје, а Алфред Розенберг је постао привремени вођа партије. Током суђења Хитлеру је дозвољено да користи судницу као говорницу за изношење политичких ставова и убрзо је стекао велику популарност у немачкој јавности вешто артикулишући и манипулишући њеним националистичким осећањима. Његова популарност правазишла је оквире Минхена и стекла је национални карактер. 1. априла 1924. Хитлер је осуђен на казну затвора у трајању од 5 година и упућен је на њено издржавање у затвор Ландсберг. У затвору је Хитлер имао повлашћен положај и примао је велики број писама од својих обожавалаца. Децембра 1924. помилован је и пуштен из затвора у склопу опште амнестије за све политичке затворенике. Рачунајући и време проведено у притвору, укупно је одслужио нешто више од годину дана затворске казне.

Мајн Кампф

Док је био на издржавању затворске казне у затвору Ландсберг, Хитлер је издиктирао Мајн Кампф (Моја борба, док је првобитни назив књиге био Четири године борбе против лажи, глупости и кукавичлука) свом заменику Рудолфу Хесу. Књигу коју је посветио члану тајног друштва Тула Дитриху Екарту, представљала је његову аутобиографију прожету идеолошким ставовима и начелима. Објављена је у два дела 1925. и 1926. и у периоду 1925-34. продато је око 240.000 примерака. До краја рата укупно је продато или дистрибуирано (сваки војник који би се оженио као брачни поклон добијао је један примерак књиге) преко десет милиона примерака.

Хитлер је годинама избегавао да плати порез на приходе од продаје књиге и његов дуг према држави је, до његовог именовања за канцелара, достигао цифру од 405.500 немачких рајсхмарака (око шест милиона евра) али му је овај дуг опроштен.

Ауторско право над Мајн Кампфом у Европи припало је слободној држави Баварској и оно истиче 31. децембра 2015. Репродуковање ове књиге у Немачкој дозвољено је само у образовне сврхе и то не у изворном облику, већ само уз обимно тумачење. Међутим, питање ауторких права на књигу није баш најјасније. Историчар Вернер Масер је, у интервјуу датом новинама Билд ам сонтаг (Bild am Sonntag) изјавио да Петер Раубал, син Хитлеровог нећака Леа Раубала, има одлично упориште у закону и велике шансе да добије спор против државе Баварске око ауторских права на књигу. Раубал је изјавио да упркос потенцијално великој вредности ауторуских права, које би могло донети милионе евра, не жели било каква права у вези са овом књигом. Нејасно дефинисано питање ауторских права довело је до више спорова у Пољској и Шведској. Међутим, Мајн Кампф је објављен у САД, као и у другим земљама попут Турске и Израела и то од стране издавача различитих политичких опредељења.

Међуратни период

У послератном периоду Хитлер је добио посао у покрајини Бајерн (Баварска) као истраживач политичких групација. Убрзо је приметио Deutsche Arbeiterpartei (Немачку радничку партију) и био фасциниран њеним програмом и жаром њених чланова. Учланио се, убрзо постао одговоран за пропаганду а недуго затим и председник. Партија је променила име у Nationalsocialistische Deutsche Arbeiterpartei, (Нациноалсоцијалистичка Немачка партија - НСДАП), или у обичном говору - Нацисти.

Након неуспешног покушаја пуча 8. и 9. новембра 1923. (Hitlerputsch), Хитлер је осуђен на пет година затвора. Пуштен је након 9 месеци проведених у тврђави Ландсберг (од априла до децембра 1924.). Хитлер је сматран безопасним а нацисти као политичка партија су једва и постојали, разбијени након неуспелог пуча. У затвору је Хитлер уз помоћ Рудолфа Хеса написао књигу Мајн Кампф (Моја борба), која је истовремено биографија, идејни програм за националсоцијализам, и приручник за пропаганду.

Хилтер је 1925. основао СС (Schutzstaffel), одред својих личних телохранитеља. На челу ове елитне јединице у црним униформама је био Хајнрих Химлер, касније главни извршитељ Хитлерових планова за „Јеврејско питање“.

У својим говорима Хитлер је играо на карту изгубљеног поноса код немачког народа, који је након Версајског мира изгубио територије и исплаћивао велике одштете нападнутим државама. Таква иступања су нарочито дошла до изражаја у раним тридесетим када је Немачку погодила финансијска криза и депресија. На изборима у септембру 1930, нацисти су од партије извргнуте подсмеху израсли у важан чинилац у политичком животу Немачке, освојивши преко 18% гласова и 107 места у Рајхстагу. Нацисти су постали друга по величини партија у Немачкој.

У немачким парламентарним изборима у марту 1933, нацисти су освојили 44% гласова и кроз коалицију са ДНВП (Немачка народна партија) имали већину у Рајхстагу. Хилтер је био изабран за државног тајника. Убрзо су забрањене остале партије а након смрти председника Фон Хинденбурга Хитлер је, уместо нових избора, променио закон и узео упражњено место.

Атентат на Хитлера 8. новембра 1939.

Хитлер је имао обичај да сваке године, на дан 8. новембра обележи годишњицу Пивничког пуча из 1923. држећи говор својим саборцима у пивници Биргербројкелер у Минхену, из које су пучисти кренули у акцију. Сваке године његов говор почињао би око 20.30 и потрајао би нешто мало дуже од сат времена. Међутим, због мноштва обавеза Хитлер је 8. новембра 1939. стигао у пивницу око 20.00, а говор је почео у 20.10. Журећи да стигне на специјални воз за Берлин, Хитлер је одржао краћи говор и брзо напустио пивницу. Само десет минута након његовог одласка, у пивници је одјекнула експлозија. Бомба која је била постављена у стубу иза подијума за говорнике убила је седморицу и ранила више десетина присутних нацистичких ветерана.

Истрага је брзо утврдила да је за атентат одговоран тридесетогодишњи Георг Еслер, по занимању столар. Еслер је мало пре екслозије приведен у Констанцу од стране царинских службеника којима се учинио сумњив и који су га предали граничарима. Приликом претреса код њега су пронађени значка "Роткемпфербунда" (комунистичке организације), експлозив, подаци о фирмама специјализованим за продају оружија и експлозива и разгледница Биргербројкелера. Током саслушања Еслер је признао да је подметнуо бомбу али је тврдио да је то учинио самостално, без помоћи саучесника. Еслер је без суђења упућен у концентрационо логор Дахау где је и погубљен 9. априла 1945.

Други светски рат

Главни чланак: Други светски рат

12. марта 1938, Хитлер је прогласио Аустрију и Немачку једном државом (Аншлус) и тријумфално умарширао у Беч. Следећи корак је био изазивање кризе око Судетенланда, већински немачке области у Чехословачкој. На Минхенским преговорима у септембру, Велика Британија и Француска су попустиле његовим захтевима, рат је избегнут на штету Чехословачке. Судетенланд је припао Немачкој. Као резултат тих догађаја, Хитлер је изабран за Особу године (Man of the year) 1938. у Магазину Тајмс. Хитлер је наредио инвазију на Чехословачку 10. марта 1939. и истовремено затражио од Пољске да врати територију одузету Немачкој у Версају. Европске силе су се противиле али и биле немоћне да формирају заједнички став са Совјетским савезом. Хитлер их је изманеврисао склопивши тајни пакт са Русима 23. августа 1939. (Молотов-Рибентроп). Првог септембра 1939, Немачка је напала Пољску. Велике Британија и Француска су прогласиле рат са Немачком.

Пољска је пала до краја септембра, а Хитлер је наставио мобилизовати. У марту 1940, немачке снаге су умарширале у Данску и Норвешку а два месеца после напале Француску освајајући успут Холандију и Белгију. Француска је потписала примирје 22. јуна 1940, а Мусолини и Италија, политички блиски Хитлеру, су стали на немачку страну у рату. Да би немачка победа на западу била комплетна, као и да би осигурао своју позадину пред почетак похода на Исток, Хитлер је морао да уништи Британију. Немачки ратни план за напад на Британију носио је назив Операција Морски лав. Основни предуслов за успешно искрцавање немачких трупа на британско тле био је да Луфтвафе оствари ваздушну премоћ на небу изнад Енглеске. У ту сврху, немачко ратно ваздухопловство је покренуло велику операцију названу Операција Орао, која ће у историји остати запамћена као Битка за Британију. Битка за Британију је трајала од августа 1940. год. до маја 1941. год. али су најжешћи сукоби окончани до новембра 1940. год. Луфтвафе није успела да уништи РАФ због чега је Операција Морски лав отказана. Априла 1941, Немачка је напала Југославију и Румунију и ускоро заузела скоро цели Балкан. 22. јуна 1941, Хитлер је послао 3 милиона војника на Совјетски савез. Поход на Совјетски савез, Операција Барбароса, у први мах је била успешна прикључивши Хитлеру Балтичке земље и Украјину на његову мапу освојених земаља. У близини Москве, немачке снаге су заустављене веома оштром зимом и добро организованом одбраном. То је био први већи Хитлеров неуспех у Другом светском рату, јер је планирао да освоји Русију у кратком периоду.

Холокауст

Главни чланак: Холокауст

Између 1942, и 1945. „СС“ и саучесници, тј. колаборатори, систематски су убили око 3,5 милиона Јевреја у концетрационим логорима. Такође огроман број Јевреја је убијен мање систематски, или је умрло од изгладњености или изнемоглости радећи у радним камповима. Претпоставља се да је између 5 и 6 милиона Јевреја убијено или умрло од наведених разлога у Другом светском рату. Осим Јевреја, Словени, комунисти, хомосексуалци, Роми, хендикепиране особе, ментално заостале особе, Јеховини сведоци, анти-нацисти, пољски интелектуалци, и други, су били циљеви у овом злочиначком пројекту. Елиминација свих ових, за нацисте непожељних, група се генерално назива Холокауст. Сматра се да је Хитлер, заједно са Химлером, био идејни творац овог пројекта иако нема много докумената који то потврђују. То су били незванични разговори после којих нису остајали трагови. На конференцији у Вансеу у близини Берлина, 20. јануара 1942. Хитлер је снимљен како говори: „Једино елиминацијом Јевреја можемо вратити себи здравље“. Овакав став се огледао и у односу према ратним заробљеницима. Западни ратни заробљеници су третирани сходно Женевској конвенцији, док су ратни заробљеници источно од Беча имали исти третман као и Јевреји.

Пораз и смрт

"Хитлер је мртав", насловна страна часописа "Звезде и пруге", април 1945. год.

Немачке снаге су први велики пораз доживеле у Стаљинграду, зиме 1941/42. У северној Африци, савезници су зауставили Немце у њиховом покушају да освоје Суецки канал и Блиски исток. Ови порази су били главне прекретнице у II светском рату. После тога, Хитлерови војно-тактички потези су постали ирационални. Немачка војна и финансијска позиција је уздрмана, као и Хитлерово здравље. Лева рука му је почела неконтролисано дрхтати; неки историчари сматрају да је боловао од Паркинсонове болести.

Проглашење рата Сједињеним Америчким државама 11.децембра 1941. довело је Хитлера у незавидну позицију. Ратовао је са највећом и војнички најбројнијом државом (Совјетски савез), највећом индустријском и финансијском силом (САД) и највећом империјом (Британска империја). Када је 1943. његов савезник Мусолини збачен са власти, америчке снаге су заузеле Сицилију. Совјети су напредовали на Источном фронту. Коначно, 6. јуна 1944. савезничке снаге су се искрцале у северној Француској (Дан „Д“). Реалисти у Немачком војном врху су видели да је пораз неминован, неколико њих је одлучило смакнути Хитлера. Крајем јула 1944. један од њих, Клаус фон Штауфенберг, подметнуо је бомбу у Хитлеров војни штаб али је Хитлер преживио. Уследила су испитивања и стрељања, око 4.000 особа је погубљено - и покрет отпора је сломљен.

До краја 1944. Совјети су потпуно ослободили државу и почели продирати у централну Европу. Савезници су надирали у Немачку са запада. Немачка је војно поражена, али Хитлер је одбијао помисао на предају или преговоре о предаји. То је резултирало даљим ратовањем и разарањем Немачке. У априлу 1945, Совјети су били пред Берлином. Хитлерови сарадници су саветовали бег у Аустрију или Баварску, али он је био одлучан да умре у главном граду. Одбијао је сваку помисао на избеглички, неизвесни статус, и као што је обећавао од самог почетка рата, извршио је самоубиство у тренуцима безизлаза и пораза.

Наиме, септембра 1939. у Крол Опери, обраћајући се немачкој нацији, Хитлер је између осталог рекао да је поново обукао униформу, која му је између 1914-1918. била најсветија и да је неће скинути док не добије рат, а ако изгуби - он тај крај неће дочекати. Нешто после поноћи 29. априла, завршио је диктирање свог приватног и политичког тестамента и потом одлучио да се ожени својом љубавницом Евом Браун, са којом је био у вези без прекида од 1932. године.

Самоубиство су извршили заједно, око 15:30 часова, 30. априла. Адолф Хитлер је загризао ампулу цијанида и пуцао себи у главу, док је Ева Хитлер попила само отров. Њихова тела пар минута касније изнесена су у двориште Рајхстага, поливена са 200 литара бензина и спаљена. Земни остаци Адолфа Хитлера никада нису пронађени, иако се у доба Хладног рата о томе доста спекулисало.

Критике

Себастијан Хафнер је у свом делу „Anmerkungen zu Hitler - Примедбе о Хитлеру“ писао о прелому диктаторовог живота. „Тридесет година неуспели човек, онда из истог момента политичка локална личност а на крају човек око ког се светска политика окреће“. Филозоф Карл Јасперс је назвао историју о националном социјализму као опомену. „Било је могуће да се то догоди, и може у свако доба да се деси“.

Спољашње везе

• Јеврејска виртуелна библиотека - Адолф Хитлер
• Историјски музеј Хитлер