Нил Армстронг

Из Википедије, слободне енциклопедије
Нил Армстронг
Нил Армстронг у оделу пројекта Аполо јула 1969.
Нил Армстронг у оделу пројекта Аполо
Астронаут НАСА Сједињене Америчке Државе
Пуно име Нил Олден Армстронг
Датум рођења (1930-08-05)5. август 1930.
Место рођења Вапаконета, Охајо, Сједињене Америчке Државе САД
Датум смрти 25. август 2012.(2012-08-25) (82 год.)
Место смрти Синсинати, Охајо, Сједињене Америчке Државе САД
Држављанство  САД
Образовање ПУ(BS, 1955)
УЈК(MS, 1970)
Занимање астронаут
опитни пилот
аеросвемирски инжењер
професор универзитета
Статус преминуо
Чин US-O2 insignia.svg Официр(АРМ)
Време у свемиру 8 дана 14 сати 12 минута 30 секунди
Свемирске шетње 1 (2 сата 31 минут)
Селекција Група АРВ-а из 1958.
Група Дајна сор АРВ-а из 1960.
Насина група 2 из 1962.
Мисије Џемини 8, Аполо 11
Лого мисија Ge08Patch orig.png Apollo 11 insignia.png
Пензионисање 1. август 1970. год.; пре 47 година (1970-08-01)
Одликовања
PresMedalFreedom.jpg
SpaceMOH.jpg Nasa civilian astronaut.jpg En-NavAstro.jpg

Нил Олден Армстронг (енгл. Neil Alden Armstrong; Вапаконета, 5. август 1930Синсинати, 25. август 2012) био је амерички астронаут и први човек који је ступио на тле Месеца (1969). Он је исто тако био аерокосмички инжењер, морнарички пилот, пробни пилот, и универзитетски професор. Пре него што је постао астронаут, Армстронг је био официр у Америчкој ратној морнарици и служио је у Корејском рату (1950—1953), где је извршио 78 борбених летова. Након рата, он је завршио факултет на Универзитету Пердју и служио је као тест пилот при Националном саветодавном комитету за аеронаутику (NACA) у постави за летове високе брзине, где је обавио преко 900 летова. Касније је завршио постдипломске студије на Универзитету Јужне Калифорније.

Као припадник програма Man in Space Soonest и X-20 Dyna-Soar свемирских летилица са људском посадом Америчког ратног ваздухопловства, Армстронг се придружио астронаутском корпусу 1962. године. Направио је свој први свемирски лет као командни пилот летилице Џемини 8 марта 1966, чиме је постао први цивилни астронаут агенције NASA који је летео у свемиру. Он је извршио прво пристајање две свемирске летилице, са пилотом Дејвидом Скотом.[1] Ова је мисија прекинута након што је Армстронг искористио део њиховог горива за повратак, како би спречио опасни спин узрокован заглављеним потискивачем, у првом хитном случају у свемирском лету.

Армстронгов други и задњи свемирски лет је био као заповедник летилице Аполо 11, првом мисијом слетања на Месец с људском посадом у јулу 1969. Армстронг и пилот лунарног модула Баз Олдрин спустили су се на површину Месеца и провели два и по сата изван летилице, док је Мајкл Колинс остао у орбити око Месеца у командно-сервисном модулу Апола. Заједно са Колинсом и Олдрином, Армстронг је награђен Председничком медаљом слободе коју је доделио председник Ричард Никсон. Председник Џими Картер уручио Армстронгу Конгресну свемирску медаљу части 1978. године. Армстронг и његови бивши чланови посаде примили су Конгресну златну медаљу 2009. године.

Армстронг је умро у Синсинатију у Охају 25. августа 2012, у својој 83. години живота, услед компликација операције бајпаса коронарне артерије.[2][3]

Рана младост, образовање и војна служба[уреди]

Армстронг је рођен 5. августа 1930. године у Вапаконети, Охајо,[4][5] од оца Стивена Кенига Армстронга (1907—1990) и мајке Вајоле Луиз Армстронг (рођене Енгел; 1907—1990).[6][7] Често се као мали са породицом селио широм савезне државе Охајо због очеве службе.[8] До 1944. живео је у скоро 20 градова. У родној Вапаконети је постао Eagle Scout[9] и завршио средњу школу 1947. године, а годину дана раније, на свој 16. рођендан, извео је први соло лет и стекао пилотску дозволу,[5] чак и пре него возачку дозволу.[10] Од ране младости је био заинтересован за авијацију и бавио се авиомоделарством.[11]

По завршетку средње школе, био је примљен на Масачусетски технолошки институт (МИТ), али се по савету јединог инжењера којег је познавао „да не мора ићи чак у Кембриџ, Масачусетс да би стекао добро образовање“ ипак одлучио за стипендију Америчке морнарице и студије на Универзитету Пердју.[12] Током студија регрутован је у активну службу морнарице, 1949. године. Након пилотске обуке, у августу 1950. постао је морнарички пилот,[13] и убрзо је послат да се бори у Корејском рату.[14] Учествовао је у 78 борбених летова, забележивши 121 сат у ваздуху. У септембру 1951. је био погођен непријатељском ватром и био приморан да се катапултира.[15][16] Из рата је изашао као носилац неколико одликовања, а у августу 1952. године је напустио активну службу, ступио у резерву (из које се октобра 1960. повукао као Lieutenant, Junior Grade) и вратио на студије. Дипломирао је као инжењер ваздухопловне технике (1955).[17]

Пробни пилот[уреди]

По дипломирању, распоређен је у Центар за истраживање „Либајс“ при НАСА-и, Охајо, марта 1955.[18] У јулу 1955. бива пребачен у Летачко-опитни центар у Ваздухопловној бази Едвардс, Калифорнија[19] (који данас носи име по њему).[20] До 1962. године је радио као пробни пилот на многим типовима борбених и ракетних авиона,[21] забележивжи преко 900 летова и 2,400 часова лета. Летео је седам пута између новембра 1960. и јула 1962. године на експерименталном Х-15 авиону, достигавши највишу висину од 63 km, и брзину од 5,74 маха.[22] Током своје каријере летео је на више од 200 типова летелица.[23]

Био је део селекције Man In Space Soonest Ратног ваздухопловства САД, док у августу 1958. програм није укинут, као и Х-20 Dyna Soar програма. Овај програм је такође обустављен, 1963. године, али га је Армстронг напустио годину дана раније. Септембра 1962. постао је астронаут.

Астронаут[уреди]

Photo
Армстронг у раној верзији
свемирског одела пројекта Џемини

Године 1958. Армстронг је био одабран за програм Man In Space Soonest Америчког ратног ваздухопловства. Новембра 1960, је изабран да буде део пилотске консултантске група за X-20 Dyna-Soar, војни свемирски авион који је развијала компанија Боинг за Америчко ратно ваздухопловство, и 15. марта 1962, је изабран да буде један од седам пилота-инжењера који ће летети у свемир тим новим авионом.[24]

У месецима након најаве да се траже кандидати за другу групу НАСА астронаута, Армстронг је постајао све више заинтересован за могућности Аполо програма али и за истраживање новог аеронаутичког окружења. Армстронгова апликација за астронаута је стигла око недељу дана након истека рока, 1. јуна 1962. Дик Деј, са којим је Армстронг блиско сарађивао у Едвардсу, је уочио закаснелу апликацију и убацио је у свежањ пре него што је било ко приметио.[25] У ваздухопловној бази Брукс на крају јуна, Армстронг је прошао кроз медицински преглед који су многи кандидати описали као мукотрпан и често наизглед бесмислен.[26]

Дик Слејтон је позвао Армстронга 13. септембра 1962, и питао да ли би био заинтересован да се придужи НАСА астронаутском корпусу као део оног што је штампа називала „Нових девет“; Армстронг је без оклевања прихватио. Селекција је држана у тајности још три дана, мада су новинске спекулације кружиле раније те године да ће он бити изабран као „први цивилни астронаут“.[27] Армстронг је био један од два цивилна пилота који су изабрани за другу групу; други је био Елиот Си, исто тако бивши поморски пилот.[28] Си је требало да командује пројектом Џемини 9, али је погинуо у паду Т-38 авиона 1966. године, у коме је такође изгубио живот пилот Чарлс Басет. Армстронг је био приви амерички цивил у космосу, док је први цивил била Валентина Терешкова из Совјетског Савеза, скоро три године раније. Текстилни радник и аматерски падобранац, она је била на летилици Восток 6 кад је лансирана 16. јуна, 1963.[29]

Пројекат Џемини[уреди]

Након што је прошао обуку за астронаута, одређен је за резервног командног пилота на мисији Џемини 5 1965. године. Свој први лет у свемир искусио је као командни пилот мисије Џемини 8.[30] Приликом лета са овим васионским бродом извршио је 16. марта 1966. први успешно пристајање уз другу васионску летелицу у лету и спајање с њом. Током овог лета, Армстронгов колега Дејвид Скот је требало да постане други Американац у шетњи отвореним свемиром. Међутим, у тренутку док је њихов брод био повезан са циљаном летелицом, дошло је до техничког квара који је проузроковао убрзано окретање и претио је најгори сценарио, који је избегнут захваљујући Армстронговој хладнокрвности, који је ресетовао систем. То је уједно значило и моментални повратак на Земљу, па је овај десеточасовни лет остао упамћен као прва ванредна ситуација Американаца у свемиру. Након тога, Армстронг је био и резервни командни пилот на мисији Џемини 11, у септембру 1966.[31]

Аполо програм[уреди]

Нил Армстронг у Београду, 1969. године

Након несреће на Аполу 1 јануара 1967. године, амерички космички програм је пролонгиран на неко време.[32] Прва наредна дужност коју је обављао Армстронг била је на месту резервног команданта мисије Аполо 8, у децембру 1968. Као командант летелице Аполо 11 извршио је успешно лет на Месец и ступио на његово тле 20. јула 1969, у 10 сати и 56 минута по источноамеричком времену.

Приликом посете Југославији са члановима експедиције (Мајклом Колинсом и Едвином Олдрином), октобра 1969, одликован је Орденом југословенске звезде са лентом.

Аполо 11[уреди]

Након што је Армстронг служио као резервни заповедник за Аполо 8, Слејтон му је 23. децембра 1968. понудио позицију заповедника Апола 11, док је Аполо 8 кружио око Месеца.[33] На састанку за који се није знало до објављивања Армстронгове биограије 2005. године, Слејтон му је рекао да мада је планирана посада била: Армстронг као заповедник, Баз Олдрин као пилот лунарног модула и Макл Колинс као пилот командног модула, да он може да замени Олдрина са Џимом Лавелом. Након једнодневног размишљања, Армстронг је одговорио Слејтону да ће задржати Олдрина, јер није имао проблема да ради с њим и да сматра да Лавел треба да има своју сопствену команду. Замењивање Олдрина са Лавелом би учинило Лавела пилотом лунарног модула, незванично најниже рангираним чланом, и Армстронг није могао да оправда стављање Лавела, заповедника летилице Џемини 12, на позицију број 3 посаде.[34]

Photo
Портрет посаде Апола 11. Лево на десно су Армстронг, Мајкл Колинс, и Баз Олдрин

На састанку марта 1969. између Слејтона, Џорџа Лоуа, Боба Гилрута, и Криса Крафта је одлучено да ће Армстронг бити прва особа на Месецу, делом зато што је руководство НАСА-е видело Армстронга као особу која нема велики его.[35] На конференцији за штампу одржаној 14. априла 1969, образложено је да је дизајн ЛМ кабине разлог зашто ће Армстронг бити први; врата су се отварала на унутра и на десно, те би било тешко да пилот лунарног модула, на десној страни изађе први. Слејтон је додао, „Друго, само на чистој основи протокола, сматрао сам да заповедник треба да буде прва особа која изађе ... Боб Гилрут је одобрио моју одлуку.“[36] За време њиховог састанка, њих четворица нису знали о начину отварања врата. Овај састанак је први пут описан кад је Крафт написао своју аутобиографију 2001. године.[37] Дана 16. јула 1969. Армстронг је добио полумесец издељан од стиропора од вође лансирне рампе, Гинтера Вендта, који је то описао као кључ за Месец.[38]

Путовање на Месец[уреди]

Током лансирања Апола 11, Армстронгово срце је достигло максималну брзину од 110 откуцаја у минути.[39] За њега је први ступањ лета био најбучнији — знатно бучнији од лансирања Џеминија 8 ракетом Титан II — кабина Апола је била релативно већа од капсуле Џеминија. Претпоставља се да је та могућност да се крећу разлог што посада Апола 11 није испаштала од космичке болести, док су чланови ранијих посада имали тај проблем. Армстронг је био посебно срећан, јер је он био склон болести кретања као дете и могао је да осети мучнину након дужих периода аеробатике.[40]

Photo of Armstrong smiling in his spacesuit
Олдрин је направио ову фотографију Армстронга у кабини након изласка у отворени свемир 21. јула 1969.

Циљ Апола 11 је превасходно био да безбедно слете, а не да се спусте на прецизно одређену локацију. Након три минута лунарног спуштања, Армстронг је приметио да пролазили поред кратера око две секунде прерано, што је значило да ће Орао вероватно слетети неколико миља изван планиране зоне слетања.[41] Кад је Орлов радар за слетање досегао до површине, неколико аларма због рачунарских грешака се појавило. Први аларм је био под шифром 1202, и поред њихове екстензивне обуке, ни Армстронг ни Олдрин нису знали о чему се ради. Они су благовремено добили информацију од контролера лета Чарлса Дјука из Хјустона да аларми нису проблем, те да су аларми 1202 и 1201 узроковани извршним прекорачењем у рачунару лунарног модула. Као што је објаснио Баз Олдрин у документарној емисији У сенци Месеца, извршна прекорачења су била узрокована његовом одлуком да остави укљученим радар за пристајање током спуштања, тако да је рачунар морао да обради беспотребне радарске податке и није имао довољно времена да изврши све задатке, па је одбацио нископриоритетне. Олдрин је изјавио да то урадио с циљем омогућавања поновног пристајања на командни модул, ако буде неопходно да се мисија прекине, несвестан да ће то узроковати стање прекорачења извршења рачунарских операција.

Кад је Армстронг приметио да се крећу ка области слетања коју није сматрао безбедном, он је преузео ручну контролу над лунарним модулом, и покушао је да нађе област која би изгледала безбедније, што је трајало дуже од очекиваног, и дуже од већине симулација.[42] Из тог разлога је постојала забринутост у контролном центру да ће лунарни модул потрошити залихе горива.[43] Након слетања, Олдрин и Армстронг су сматрали да им је остало горива за око 40 секунди, укључујући гориво за 20 секунди које би морало да се сачува уколико би морали да прекину мисију.[44] Током тренинга, Армстронг је приземљио ЛЛТВ за мање од 15 секонди неколико пута, и он је био сигуран да ЛМ може да преживи директни пад са 50 ft (15 m), ако буде било потребно. Анализа након мисије је показала да је у време слетања било остало горива за 45 до 50 секунди.[45]

Слетање на површину Месеца се догодило неколико секунди након 20:17:40 УТЦ 20. јула 1969,[46] у које време је једна од три 67 in (1,7 m)-дуге сонде учвршћене на три ноге лунарног модула остварила контакт са површином, светло на панелу лунарног модула је засијало, и Олдрин је то назвао, „контактним светлом“. Армстронг је угасио мотор и рекао, „заустављање“. Како се лунарни модул стабилизовао на површини, Олдрин је рекао, „У реду. Заустављање мотора“, затим су обојица позвали неке ставке контролног пописа након слетања. Након паузе од десет секунди, Дјук је потврдио слетање са, „Чујемо те, Орле“. Армстронг је најавио слетање контролној мисији и свету са речима, „Хјустон, овде је База спокојства. Орао је слетео.“ Олдрин и Армстронг су прославили руковањем и тапкањем по леђима пре него што су се брзо вратили контролном попису задатака који се морају обавити да би се припремио лунарни модул за подизање са Месеца у случају да дође до ванредног стања током првих момената на месечевој површини.[47][48][49] Након што је Армстронг потврдио слетање, Дјук пононо потврдио, и изразио анксиозност контролера лета: „Roger, Twang -- Tranquility, ми потврђујемо да сте слетели. Овде имате гомилу људи који су скоро поплавели - ми поново дишемо - хвала пуно!“"[44] Током слетања, Армстронгова брзина срца је у једном тренутку достигла 160 откуцаја у минуту, према одељку 12-1 НАСА извештаја за мисију Апола 11.[50]

Прва шетња на Месецу[уреди]

Мада је званични НАСА план лета садржао период одмора посаде пре изласка из капсуле, Армстронг је тражио да се излазак помери за раније време увече, Хјустонског времена. Након што су Армстронг и Олдрин били спремни да изађу, Орао је декомпресован, врата су отворена и Армстронг се спустио низ мердевине први.

На дну степеница Армстронг је рекао, „Ја ћу сад да сиђем са ЛЕМ-а“ (позивајући се на Аполо лунарни модул). Он се окренуо и ставио своју леву чизму на површину Месеца у 2:56 УТЦ 21. јула 1969,[51] затим је изговорио чувене речи, „Ово је мали корак за човека, али велики скок за човечанство“.[52]

Армстронг описује
лунарну површину

Армстронг је сам припремио свој чувени епиграм.[53] На прес-конференцији након лета, он је рекао да се одлучио за те речи „непосредно пре изласка из ЛМ [лунарног модула].“[54] У једном интервјуу 1983. године за Esquire Magazine, Армстронг је објаснио Џорџу Плимптону: „Увек сам знао да су постојале добре шансе за повратак на Земљу, али сам мислио да су шансе успешног слетања на месечеву површину око пола-пола ... Већина људи не схвата колико је тешка та мисија била. Тако да није изгледало да има пуно смисла у размишљању о нечему што ћу рећи, ако је тако вероватно да ћемо абортирати слетање.“[53] Године 2012, његов брат Дин Армстронг је тврдио да му Нил показао напомену с нацртом линије месец дана пре лансирања,[55] мада историчар Андру Чејкин, који је интервјуисао астронаута 1988. године за његову књигу „A Man on the Moon“, оспорава да је он икада тврдио да је произашао са том линијом спонтано током мисије.[56]

Снимци Армстронгове трансмисије не поврђују неодређени члан „a“ пре речи „man“, мада су НАСА и Армстронг инсистирали годинама да су га атмосферске сметње заклониле. Армстронг је изјавио да он никад не би направио такву грешку, мада је након вишеструких слушања снимака, он коначно признао да је изоставио „a“.[52] Он је касније рекао да се „нада да ће му историја опростити што је испустио слог и да ће се разумети да је био подразумеван, чак и ако није био изречен — мада је можда заправо био изречен“.[57]

Армстронг на Месецу

Постоје тврдње да је акустичком анализом снимака показано присуство недостајућег „a“;[52][58] Питер Шан Форд, један аустралијски компјутерски програмер, је спровео дигиталну аудио анализу и тврди да Армстронг заправо јесте рекао „a man“, али да је „a“ било неразумно услед ограничења комуникационе технологије тог времена.[52][59][60] Форд и Џејмс Р. Хансен, Армстронгов опуномоћени биограф, представили су те налазе Армстронгу и НАСА представницима, који су спровели своју сопствену анализу. Армстронг је сматрао да је Фордова анализа „убедљива“.[61] Међутим, Фордов чланак је био објављен на његовом личном веб сајту уместо у рецензираном научном часопису, те су лингвисти Дејвид Бивер и Марк Либерман писали о њиховом скептицизму у погледу Фордових тврдњи у блогу Language Log.[62] Стога, НАСА-ин транскрипт и даље приказује „a“ у заградама.[63] Једна рецензирана студија из 2016. године је поново извела закључак да је Армстронг изговорио неодређени члан.[64]

Кад је Армстронг направио свој проглас, Глас Америке је био реемитован уживо преко ББЦ и многих других станица широм света. Процењује се да је глобална публика у том тренутку била 450 милиона слушалаца,[65] од тадашње процењене светске популације од 3,631 милијарди људи.[66]

A low-quality photo of a television monitor showing Armstrong on the lunar module's ladder
Армстронг, минут два пре прављења првог корака на Месецу

Око 20 минута након првог корака, Олдрин се придружио Армстронгу на површини и постао је други човек који крочио на Месец, и затим су њих двоје почели да обављају своје задатке испитивања колико лако човек може да функционише на површини Месеца. На почетку, они су открили плочу у спомен њиховом лету, а исто тако су поставили заставу САД. Застава која је кориштена у тој мисији има метални штап да је држи хоризонтално у односу на њен стожер. Пошто штап није потпуно истегнут, а застава је била чврсто савијена и спакована током пута, застава је завршила са благо таласастим изгледом, као да је било поветарца.[67] Убрзо након њиховог постављања заставе, председник Ричард Никсон им се обратио телефоном из своје канцеларије. Председник је говорио око једног минута, након чега је Армстронг одговорио током око тридесет секунди.[68]

У фотографским рекордима Апола 11 постоји само пет слика Армстронга делимично приказаног или рефлектованог. Сваки минут мисије је био планиран, тако да је већину фотографских задатака извршио Армстронг са једном Hasselblad камером.[69]

Након што је помогао да се постави рани пакет Аполових научних експеримената, Армстронг је отишао у шетњу до тог што је данас познато као Источни кратер, 65 yd (59 m) источно од ЛМ, што је највеће растојање преваљено од ЛМ на тој мисији. Армстронгов крајњи задатак је био да подсети Олдрина да оставе мали пакет меморијални предмета на преминуле совјетске космонауте Јурија Гагарина и Владимира Комарова, и космонауте Apolа 1 Верџила Грисома, Еда Вајта и Роџера Чафија.[70] Време проведено на површини Месеца током Аполо 11 мисије је било око два и по сата, што је најкраће од свих шест Аполо мисија лунар слетања;[71] сваком од наредних пет спуштања је постепено дат дужи период за активности на површини — посада Apolа 17, на пример, је провела око 22 сата истражујући лунарну површину.[71]

У једном интервјуу из 2010. године, Армстронг је објаснио да је НАСА ограничила његов боравак на Месецу на два сата зато што није било познато како ће свемирска одела поднети екстремне температуре Месеца.[72]

Године 2013, фото галерија часописа Popular Science је садржала фотографију Олдрина коју је направио Армстронг, док је његова сопствена слика видљива на Олдриновом шлему као један од најбољих астрономских самопортрета.[73]

Каријера после НАСА-е[уреди]

Након мисије Аполо 11,[74] године 1970. је магистрирао аерокосмичку технику на Универзитету Јужне Калифорније. Добитник је неколико почасних доктората.

Након што је 1971. године напустио НАСА-у као заменик помоћника администратора за ваздухопловство у централи у Вашингтону,[75] постао је универзитетски професор.[76] Осам година (1971—1979) је предавао на Катедри за аерокосмичку технику Универзитета у Синсинатију,[77][78] да би се након тога отиснуо у свет бизниса[79] и до 2002. године служио у управним одборима многих компанија.[80][81]

Године 1985. био је део експедиције највећих истраживача на Северни пол, коју је окупио вођа Мајк Дан. Уз Армстронга, учествовали су Сер Едмунд Хилари (први човек који се попео на Монт Еверест), његов син Питер, потом Патрик Мороу, фотограф и први човек који је освојио седам највиших врхова свих континената, и Стив Фосет, авантуриста који је први балоном без стајања обишао свет.[82]

Приватни живот и смрт[уреди]

Нил Армстронг се женио два пута. Први брак је био са Џенет Елизабет Шерон, са којом је имао троје деце: Рикија (* 1957), Карен (1959—1962) и Марка (* 1963).[83] Развели су се 1994, након 38 година брака.[84] Исте године се оженио са петнаест година млађом Керол Хелд Најт, са којом је био у браку до своје смрти.[85][86]

Нил Армстронг је преминуо 25. августа 2012. у Синсинатију, у осамдесет трећој години живота.[2][3]

Галерија[уреди]

Нил Армстронг (за командама Ф9Ф-2 Пантера (С-116)) у Корејском рату, 1951. године 
Нил Армстронг испред X-15 авиона, 1960. године 
Нил Армстронг и Дејвид Скот након слетања „Џеминија 8“, 1966. године 
Нил Армстронг са падобраном након несреће са LLRV летелицом, 1968. године 
Нил Армстронг током мисије Аполо 11, 1969. године 
Нил Армстронг на обележавању 50 година од лета Џона Глена у свемир, 2012. године 

Референце[уреди]

  1. „Gemini 1965–1966”. Spacecollection.info. Приступљено 14. 5. 2011. 
  2. 2,0 2,1 „Neil Armstrong's Death—a Medical Perspective”. Scientific American. Приступљено 30. 12. 2012. 
  3. 3,0 3,1 „Space legend Neil Armstrong dies”. CNN. Приступљено 30. 12. 2012. 
  4. „History of Wapakoneta (or is it Wapaghkonnetta?)”. City of Wapakoneta, Ohio. Приступљено 25. 8. 2012. 
  5. 5,0 5,1 Hansen (2005). стр. 49–50.
  6. Counihan, Patrick (27. 8. 2012). „Distant Irish relatives mourn moonwalker Neil Armstrong”. Приступљено 26. 3. 2015. 
  7. Chrisafis, Angelique (28. 5. 2004). „Ulster Scots' Eagle fails to take off”. Приступљено 26. 3. 2015. 
  8. „Neil Armstrong grants rare interview to accountants organization”. CBC News. 24. 5. 2012. Приступљено 24. 5. 2012. 
  9. „Scouting and Space Exploration”. Архивирано из оригинала на датум 4. 3. 2016. 
  10. Koestler-Grack, Rachel A. (2009). Neil Armstrong. Gareth Stevens. стр. 14. ISBN 978-1-4339-2147-6. 
  11. „Project Apollo: Astronaut Biographies”. NASA. Приступљено 12. 5. 2011. 
  12. Hansen (2005). стр. 55–56.
  13. Hansen (2005). стр. 68–78.
  14. Hansen (2005). стр. 90.
  15. Hansen (2005). стр. 92–93.
  16. Hansen (2005). стр. 95.
  17. Hansen (2005). стр. 118.
  18. Hansen (2005). стр. 119–120.
  19. Hansen (2005). стр. 122.
  20. An Act to Redesignate the Dryden Flight Research Center as the Neil A. Armstrong Flight Research Center and the Western Aeronautical Test Range as the Hugh L. Dryden Aeronautical Test Range
  21. Creech, Gray (15. 7. 2004). „From the Mojave to the Moon: Neil Armstrong's Early NASA Years”. NASA. Приступљено 17. 5. 2011. 
  22. Hansen (2005). стр. 210.
  23. „Biographical Data: Neil A. Armstrong”. NASA. 2012. 
  24. Hansen (2005). стр. 173.
  25. Hansen (2005). стр. 195.
  26. Hansen (2005). стр. 195–204.
  27. Hansen (2005). стр. 201–202.
  28. „Elliot M. See, Jr.”. NASA. Приступљено 19. 5. 2011. 
  29. „Valentina Vladimirovna Tereshkova (Born March 6, 1937)”. Adm.yar.ru. Приступљено 27. 7. 2015. 
  30. Merritt, Larry (2006). „The abbreviated flight of Gemini 8”. Boeing. Архивирано из оригинала на датум 12. 8. 2011. Приступљено 14. 5. 2011. 
  31. „Gemini-XI”. NASA (Kennedy Space Center). Приступљено 24. 7. 2010. 
  32. Lovell & Kluger (2000). стр. 24–25.
  33. Nelson (2009). стр. 17.
  34. Hansen (2005). стр. 338.
  35. Hansen 2005, ch. 25.
  36. Expeditions to the Moon, chapter 8. стр. 160.
  37. Hansen (2005). стр. 373.
  38. Hansen (2005). стр. 407.
  39. Hansen (2005). стр. 410.
  40. Hansen (2005). стр. 411–412.
  41. Smith (2006). стр. 11.
  42. Chaikin (1995). стр. 199.
  43. Chaikin (1995). стр. 198.
  44. 44,0 44,1 Chaikin (1995). стр. 200.
  45. „9.8.3 Gaging System Performance”. Apollo 11 Mission Report (PDF). NASA. 1969. 
  46. Jones, Eric M. „The First Lunar Landing, time 109:45:40”.  То је било време контакта сонде; тешко је да се одреди прецизно време слетања, пошто је Армстронг рекао да је приземљење било „веома нежно“ и "било је веома тешко рећи кад смо били на површини."
  47. Jones. „The First Lunar Landing, time 1:02:45”. Приступљено 30. 11. 2007. 
  48. „Mission Transcripts, Apollo 11 AS11 PA0.pdf”. Приступљено 30. 11. 2007. 
  49. „Apollo 11 Mission Commentary 7-20-69 CDT 15:15 – GET 102:43 – TAPE 307/1”. 
  50. „SA Apollo 11 Mission Report” (PDF). 
  51. Harland, David (1999). Exploring the Moon: The Apollo Expeditions. ISBN 978-1-85233-099-6. 
  52. 52,0 52,1 52,2 52,3 Mikkelson, Barbara; Mikkelson, David (2006). „One Small Misstep: Neil Armstrong's First Words on the Moon”. Snopes.com. Приступљено 19. 9. 2009. 
  53. 53,0 53,1 Plimpton, George (1983). „Neil Armstrong's Famous First Words”. Esquire. стр. 113—118. 
  54. „Apollo 11 Post Flight Press Conference, 16 September 1969”. Приступљено 24. 7. 2015. »Yes, I did think about it. It was not extemporaneous, neither was it planned. It evolved during the conduct of the flight and I decided what the words would be while we were on the lunar surface just prior to leaving the LM.« 
  55. Gray, Richard (30. 12. 2012). „Neil Armstrong's family reveal origins of 'one small step' line”. The Telegraph. Приступљено 24. 7. 2015. 
  56. Chaikin, Andrew (4. 1. 2013). „Neil Armstrong Didn't Lie About 'One Small Step' Moon Speech, Historian Says”. Space.com. Приступљено 24. 7. 2015. 
  57. Nickell (2008). стр. 175.
  58. Goddard, Jacqui (2. 10. 2006). „One small word is one giant sigh of relief for Armstrong”. The Times. London. Приступљено 31. 12. 2012. 
  59. Ford, Peter Shann (17. 9. 2006). „Electronic Evidence and Physiological Reasoning Identifying the Elusive Vowel "a" in Neil Armstrong's Statement on First Stepping onto the Lunar Surface”. CollectSpace.com. Приступљено 28. 8. 2007. 
  60. „Software Finds Missing 'a' in Armstrong's Moon Quote”. CNN.com. Associated Press. 1. 10. 2006. Архивирано из оригинала на датум 4. 10. 2006. 
  61. Carreau, Mark (29. 9. 2006). „High-tech analysis may rewrite space history”. Houston Chronicle. Приступљено 30. 9. 2006. 
  62. * Log, Language. „One small step backwards”.  (including audio)
  63. Jones. „One Small Step, time 109:24:23”. Приступљено 18. 12. 2012. 
  64. Baese-Berk, M. M.; Dilley, L. C.; Schmidt, S.; Morrill, T. H.; Pitt, M. A. (2016). „Revisiting Neil Armstrong's Moon-Landing Quote: Implications for Speech Perception, Function Word Reduction, and Acoustic Ambiguity”. PLoS ONE. 11 (9). e0155975. doi:10.1371/journal.pone.0155975. 
  65. Heil, Alan L. (2003). Voice of America: A History. ISBN 978-0-231-12674-8. 
  66. „Information Please world statistics”. Приступљено 2. 10. 2007. 
  67. Greene, Nick. „A Lunar Odyssey”. Apollo 11 Mission. About.com. стр. 3. Приступљено 28. 8. 2007. 
  68. Hansen (2005). стр. 505–506.
  69. "AS11-40-5886" Apollo Lunar Surface Journal. March 2, 2010. Retrieved May 13, 2011.
  70. Jones, Eric M.; Glover, Ken (1995). „EASEP Deployment and Closeout”. Apollo Lunar Surface Journal. NASA. 111:36:38. Приступљено 28. 3. 2014. 
  71. 71,0 71,1 „Summary Data on Apollo Missions”. NASA. Приступљено 20. 5. 2011. 
  72. „Neil Armstrong Explains His Famous Apollo 11 Moonwalk”. Space.com. Приступљено 14. 10. 2013. 
  73. „Best Astronaut Selfies”. Popular Science Magazine. Приступљено 27. 12. 2013. 
  74. Riley, Christopher (10. 7. 2009). „The Moon Walkers: Twelve Men Who Have Visited Another World”. Guardian.co.uk. Приступљено 3. 5. 2011. 
  75. Hansen (2005). стр. 584.
  76. „Neil Armstrong Remembered”. University of Cincinnati (на језику: енглески). Приступљено 28. 11. 2015. 
  77. „Apollo 11 Crew Information”. Apollo 11 Lunar Surface Journal. NASA. 1. 11. 2005. Приступљено 28. 8. 2007. 
  78. Hansen (2005). стр. 590–594.
  79. Hansen (2005). стр. 595.
  80. Hansen (2005). стр. 596–598.
  81. „EDO Corporation CEO James M. Smith to become Chairman upon retirement of Neil A. Armstrong” (Саопштење). EDO Corporation. 8. 2. 2000. Архивирано из оригинала на датум 17. 10. 2006. Приступљено 1. 7. 2006. 
  82. „When Neil Armstrong and Edmund Hillary Took a Trip to the North Pole”. Atlas Obscura. Приступљено 9. 4. 2017. 
  83. „Neil Armstrong, First Man on Moon, Dies at 82”. A+E Networks. Приступљено 28. 8. 2012. 
  84. Schorn, Daniel (2. 7. 2006). „Being The First Man On The Moon”. 60 Minutes. CBS News. Приступљено 9. 1. 2011. 
  85. Cain, Pat (25. 8. 2012). „Carol Held Knight: Neil Armstrong's Wife, Family Survive (Photos)”. Приступљено 16. 9. 2012. 
  86. Johnston, John; Amrhein, Saundra; Thompson, Richelle (18. 7. 1999). „Neil Armstrong, Reluctant Hero”. The Cincinnati Enquirer. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]