Nil Armstrong

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Nil Armstrong
Nil Armstrong u odelu projekta Apolo jula 1969.
Nil Armstrong u odelu projekta Apolo
Astronaut NASA Sjedinjene Američke Države
Puno ime Nil Olden Armstrong
Datum rođenja (1930-08-05)5. avgust 1930.
Mesto rođenja Vapakoneta, Ohajo, Sjedinjene Američke Države SAD
Datum smrti 25. avgust 2012.(2012-08-25) (82 god.)
Mesto smrti Sinsinati, Ohajo, Sjedinjene Američke Države SAD
Državljanstvo  SAD
Obrazovanje PU(BS, 1955)
UJK(MS, 1970)
Zanimanje astronaut
opitni pilot
aerosvemirski inženjer
profesor univerziteta
Status preminuo
Čin US-O2 insignia.svg Poručnik korvete(ARM)
Vreme u svemiru 8 dana 14 sati 12 minuta 30 sekundi
Svemirske šetnje 1 (2 sata 31 minut)
Selekcija Grupa ARV-a iz 1958.
Grupa Dajna sor ARV-a iz 1960.
Nasina grupa 2 iz 1962.
Misije Džemini 8, Apolo 11
Logo misija Ge08Patch orig.png Apollo 11 insignia.png
Penzionisanje 1. avgust 1970. god.; pre 48 godina (1970-08-01)
Odlikovanja
PresMedalFreedom.jpg
SpaceMOH.jpg Nasa civilian astronaut.jpg En-NavAstro.jpg

Nil Olden Armstrong (engl. Neil Alden Armstrong; Vapakoneta, 5. avgust 1930Sinsinati, 25. avgust 2012) bio je američki astronaut i prvi čovek koji je stupio na tle Meseca (1969). On je isto tako bio aerokosmički inženjer, mornarički pilot, probni pilot, i univerzitetski profesor. Pre nego što je postao astronaut, Armstrong je bio oficir u Američkoj ratnoj mornarici i služio je u Korejskom ratu (1950—1953), gde je izvršio 78 borbenih letova. Nakon rata, on je završio fakultet na Univerzitetu Perdju i služio je kao test pilot pri Nacionalnom savetodavnom komitetu za aeronautiku (NACA) u postavi za letove visoke brzine, gde je obavio preko 900 letova. Kasnije je završio postdiplomske studije na Univerzitetu Južne Kalifornije.

Kao pripadnik programa Man in Space Soonest i X-20 Dyna-Soar svemirskih letilica sa ljudskom posadom Američkog ratnog vazduhoplovstva, Armstrong se pridružio astronautskom korpusu 1962. godine. Napravio je svoj prvi svemirski let kao komandni pilot letilice Džemini 8 marta 1966, čime je postao prvi civilni astronaut agencije NASA koji je leteo u svemiru. On je izvršio prvo pristajanje dve svemirske letilice, sa pilotom Dejvidom Skotom.[1] Ova je misija prekinuta nakon što je Armstrong iskoristio deo njihovog goriva za povratak, kako bi sprečio opasni spin uzrokovan zaglavljenim potiskivačem, u prvom hitnom slučaju u svemirskom letu.

Armstrongov drugi i zadnji svemirski let je bio kao zapovednik letilice Apolo 11, prvom misijom sletanja na Mesec s ljudskom posadom u julu 1969. Armstrong i pilot lunarnog modula Baz Oldrin spustili su se na površinu Meseca i proveli dva i po sata izvan letilice, dok je Majkl Kolins ostao u orbiti oko Meseca u komandno-servisnom modulu Apola. Zajedno sa Kolinsom i Oldrinom, Armstrong je nagrađen Predsedničkom medaljom slobode koju je dodelio predsednik Ričard Nikson. Predsednik Džimi Karter uručio Armstrongu Kongresnu svemirsku medalju časti 1978. godine. Armstrong i njegovi bivši članovi posade primili su Kongresnu zlatnu medalju 2009. godine.

Armstrong je umro u Sinsinatiju u Ohaju 25. avgusta 2012, u svojoj 83. godini života, usled komplikacija operacije bajpasa koronarne arterije.[2][3]

Rana mladost, obrazovanje i vojna služba[uredi]

Armstrong je rođen 5. avgusta 1930. godine u Vapakoneti, Ohajo,[4][5] od oca Stivena Keniga Armstronga (1907—1990) i majke Vajole Luiz Armstrong (rođene Engel; 1907—1990).[6][7] Često se kao mali sa porodicom selio širom savezne države Ohajo zbog očeve službe.[8] Do 1944. živeo je u skoro 20 gradova. U rodnoj Vapakoneti je postao Eagle Scout, što je najviši čin u Mladim izviđačima SAD,[9] i završio srednju školu 1947. godine, a godinu dana ranije, na svoj 16. rođendan, izveo je prvi solo let i stekao pilotsku dozvolu,[5] čak i pre nego vozačku dozvolu.[10] Od rane mladosti je bio zainteresovan za avijaciju i bavio se aviomodelarstvom.[11]

Po završetku srednje škole, bio je primljen na Masačusetski tehnološki institut (MIT), ali se po savetu jedinog inženjera kojeg je poznavao „da ne mora ići čak u Kembridž, Masačusets da bi stekao dobro obrazovanje“ ipak odlučio za stipendiju Američke mornarice i studije na Univerzitetu Perdju.[12] Tokom studija regrutovan je u aktivnu službu mornarice, 1949. godine. Nakon pilotske obuke, u avgustu 1950. postao je mornarički pilot,[13] i ubrzo je poslat da se bori u Korejskom ratu.[14] Učestvovao je u 78 borbenih letova, zabeleživši 121 sat u vazduhu. U septembru 1951. je bio pogođen neprijateljskom vatrom i bio primoran da se katapultira.[15][16] Iz rata je izašao kao nosilac nekoliko odlikovanja, a u avgustu 1952. godine je napustio aktivnu službu, stupio u rezervu (iz koje se oktobra 1960. povukao kao Lieutenant, Junior Grade) i vratio na studije. Diplomirao je kao inženjer vazduhoplovne tehnike (1955).[17]

Probni pilot[uredi]

Po diplomiranju, raspoređen je u Centar za istraživanje „Libajs“ pri NASA-i, Ohajo, marta 1955.[18] U julu 1955. biva prebačen u Letačko-opitni centar u Vazduhoplovnoj bazi Edvards, Kalifornija[19] (koji danas nosi ime po njemu).[20] Do 1962. godine je radio kao probni pilot na mnogim tipovima borbenih i raketnih aviona,[21] zabeleživži preko 900 letova i 2,400 časova leta. Leteo je sedam puta između novembra 1960. i jula 1962. godine na eksperimentalnom Х-15 avionu, dostigavši najvišu visinu od 63 km, i brzinu od 5,74 maha.[22] Tokom svoje karijere leteo je na više od 200 tipova letelica.[23]

Bio je deo selekcije Man In Space Soonest Ratnog vazduhoplovstva SAD, dok u avgustu 1958. program nije ukinut, kao i Х-20 Dyna Soar programa. Ovaj program je takođe obustavljen, 1963. godine, ali ga je Armstrong napustio godinu dana ranije. Septembra 1962. postao je astronaut.

Astronaut[uredi]

Armstrong u ranoj verziji
svemirskog odela projekta Džemini

Godine 1958. Armstrong je bio odabran za program Man In Space Soonest Američkog ratnog vazduhoplovstva. Novembra 1960, je izabran da bude deo pilotske konsultantske grupa za X-20 Dyna-Soar, vojni svemirski avion koji je razvijala kompanija Boing za Američko ratno vazduhoplovstvo, i 15. marta 1962, je izabran da bude jedan od sedam pilota-inženjera koji će leteti u svemir tim novim avionom.[24]

U mesecima nakon najave da se traže kandidati za drugu grupu NASA astronauta, Armstrong je postajao sve više zainteresovan za mogućnosti Apolo programa ali i za istraživanje novog aeronautičkog okruženja. Armstrongova aplikacija za astronauta je stigla oko nedelju dana nakon isteka roka, 1. juna 1962. Dik Dej, sa kojim je Armstrong blisko sarađivao u Edvardsu, je uočio zakasnelu aplikaciju i ubacio je u svežanj pre nego što je bilo ko primetio.[25] U vazduhoplovnoj bazi Bruks na kraju juna, Armstrong je prošao kroz medicinski pregled koji su mnogi kandidati opisali kao mukotrpan i često naizgled besmislen.[26]

Dik Slejton je pozvao Armstronga 13. septembra 1962, i pitao da li bi bio zainteresovan da se priduži NASA astronautskom korpusu kao deo onog što je štampa nazivala „Novih devet“; Armstrong je bez oklevanja prihvatio. Selekcija je držana u tajnosti još tri dana, mada su novinske spekulacije kružile ranije te godine da će on biti izabran kao „prvi civilni astronaut“.[27] Armstrong je bio jedan od dva civilna pilota koji su izabrani za drugu grupu; drugi je bio Eliot Si, isto tako bivši pomorski pilot.[28] Si je trebalo da komanduje projektom Džemini 9, ali je poginuo u padu T-38 aviona 1966. godine, u kome je takođe izgubio život pilot Čarls Baset. Armstrong je bio privi američki civil u kosmosu, dok je prvi civil bila Valentina Tereškova iz Sovjetskog Saveza, skoro tri godine ranije. Tekstilni radnik i amaterski padobranac, ona je bila na letilici Vostok 6 kad je lansirana 16. juna, 1963.[29]

Projekat Džemini[uredi]

Nakon što je prošao obuku za astronauta, određen je za rezervnog komandnog pilota na misiji Džemini 5 1965. godine. Svoj prvi let u svemir iskusio je kao komandni pilot misije Džemini 8.[30] Prilikom leta sa ovim vasionskim brodom izvršio je 16. marta 1966. prvi uspešno pristajanje uz drugu vasionsku letelicu u letu i spajanje s njom. Tokom ovog leta, Armstrongov kolega Dejvid Skot je trebalo da postane drugi Amerikanac u šetnji otvorenim svemirom. Međutim, u trenutku dok je njihov brod bio povezan sa ciljanom letelicom, došlo je do tehničkog kvara koji je prouzrokovao ubrzano okretanje i pretio je najgori scenario, koji je izbegnut zahvaljujući Armstrongovoj hladnokrvnosti, koji je resetovao sistem. To je ujedno značilo i momentalni povratak na Zemlju, pa je ovaj desetočasovni let ostao upamćen kao prva vanredna situacija Amerikanaca u svemiru. Nakon toga, Armstrong je bio i rezervni komandni pilot na misiji Džemini 11, u septembru 1966.[31]

Apolo program[uredi]

Nil Armstrong u Beogradu, 1969. godine

Nakon nesreće na Apolu 1 januara 1967. godine, američki kosmički program je prolongiran na neko vreme.[32] Prva naredna dužnost koju je obavljao Armstrong bila je na mestu rezervnog komandanta misije Apolo 8, u decembru 1968. Kao komandant letelice Apolo 11 izvršio je uspešno let na Mesec i stupio na njegovo tle 20. jula 1969, u 10 sati i 56 minuta po istočnoameričkom vremenu.

Prilikom posete Jugoslaviji sa članovima ekspedicije (Majklom Kolinsom i Edvinom Oldrinom), oktobra 1969, odlikovan je Ordenom jugoslovenske zvezde sa lentom.

Apolo 11[uredi]

Nakon što je Armstrong služio kao rezervni zapovednik za Apolo 8, Slejton mu je 23. decembra 1968. ponudio poziciju zapovednika Apola 11, dok je Apolo 8 kružio oko Meseca.[33] Na sastanku za koji se nije znalo do objavljivanja Armstrongove biograije 2005. godine, Slejton mu je rekao da mada je planirana posada bila: Armstrong kao zapovednik, Baz Oldrin kao pilot lunarnog modula i Makl Kolins kao pilot komandnog modula, da on može da zameni Oldrina sa Džimom Lavelom. Nakon jednodnevnog razmišljanja, Armstrong je odgovorio Slejtonu da će zadržati Oldrina, jer nije imao problema da radi s njim i da smatra da Lavel treba da ima svoju sopstvenu komandu. Zamenjivanje Oldrina sa Lavelom bi učinilo Lavela pilotom lunarnog modula, nezvanično najniže rangiranim članom, i Armstrong nije mogao da opravda stavljanje Lavela, zapovednika letilice Džemini 12, na poziciju broj 3 posade.[34]

Portret posade Apola 11. Levo na desno su Armstrong, Majkl Kolins, i Baz Oldrin

Na sastanku marta 1969. između Slejtona, Džordža Loua, Boba Gilruta, i Krisa Krafta je odlučeno da će Armstrong biti prva osoba na Mesecu, delom zato što je rukovodstvo NASA-e videlo Armstronga kao osobu koja nema veliki ego.[35] Na konferenciji za štampu održanoj 14. aprila 1969, obrazloženo je da je dizajn LM kabine razlog zašto će Armstrong biti prvi; vrata su se otvarala na unutra i na desno, te bi bilo teško da pilot lunarnog modula, na desnoj strani izađe prvi. Slejton je dodao, „Drugo, samo na čistoj osnovi protokola, smatrao sam da zapovednik treba da bude prva osoba koja izađe ... Bob Gilrut je odobrio moju odluku.“[36] Za vreme njihovog sastanka, njih četvorica nisu znali o načinu otvaranja vrata. Ovaj sastanak je prvi put opisan kad je Kraft napisao svoju autobiografiju 2001. godine.[37] Dana 16. jula 1969. Armstrong je dobio polumesec izdeljan od stiropora od vođe lansirne rampe, Gintera Vendta, koji je to opisao kao ključ za Mesec.[38]

Putovanje na Mesec[uredi]

Tokom lansiranja Apola 11, Armstrongovo srce je dostiglo maksimalnu brzinu od 110 otkucaja u minuti.[39] Za njega je prvi stupanj leta bio najbučniji — znatno bučniji od lansiranja Džeminija 8 raketom Titan II — kabina Apola je bila relativno veća od kapsule Džeminija. Pretpostavlja se da je ta mogućnost da se kreću razlog što posada Apola 11 nije ispaštala od kosmičke bolesti, dok su članovi ranijih posada imali taj problem. Armstrong je bio posebno srećan, jer je on bio sklon bolesti kretanja kao dete i mogao je da oseti mučninu nakon dužih perioda aerobatike.[40]

Oldrin je napravio ovu fotografiju Armstronga u kabini nakon izlaska u otvoreni svemir 21. jula 1969.

Cilj Apola 11 je prevashodno bio da bezbedno slete, a ne da se spuste na precizno određenu lokaciju. Nakon tri minuta lunarnog spuštanja, Armstrong je primetio da prolazili pored kratera oko dve sekunde prerano, što je značilo da će Orao verovatno sleteti nekoliko milja izvan planirane zone sletanja.[41] Kad je Orlov radar za sletanje dosegao do površine, nekoliko alarma zbog računarskih grešaka se pojavilo. Prvi alarm je bio pod šifrom 1202, i pored njihove ekstenzivne obuke, ni Armstrong ni Oldrin nisu znali o čemu se radi. Oni su blagovremeno dobili informaciju od kontrolera leta Čarlsa Djuka iz Hjustona da alarmi nisu problem, te da su alarmi 1202 i 1201 uzrokovani izvršnim prekoračenjem u računaru lunarnog modula. Kao što je objasnio Baz Oldrin u dokumentarnoj emisiji U senci Meseca, izvršna prekoračenja su bila uzrokovana njegovom odlukom da ostavi uključenim radar za pristajanje tokom spuštanja, tako da je računar morao da obradi bespotrebne radarske podatke i nije imao dovoljno vremena da izvrši sve zadatke, pa je odbacio niskoprioritetne. Oldrin je izjavio da to uradio s ciljem omogućavanja ponovnog pristajanja na komandni modul, ako bude neophodno da se misija prekine, nesvestan da će to uzrokovati stanje prekoračenja izvršenja računarskih operacija.

Kad je Armstrong primetio da se kreću ka oblasti sletanja koju nije smatrao bezbednom, on je preuzeo ručnu kontrolu nad lunarnim modulom, i pokušao je da nađe oblast koja bi izgledala bezbednije, što je trajalo duže od očekivanog, i duže od većine simulacija.[42] Iz tog razloga je postojala zabrinutost u kontrolnom centru da će lunarni modul potrošiti zalihe goriva.[43] Nakon sletanja, Oldrin i Armstrong su smatrali da im je ostalo goriva za oko 40 sekundi, uključujući gorivo za 20 sekundi koje bi moralo da se sačuva ukoliko bi morali da prekinu misiju.[44] Tokom treninga, Armstrong je prizemljio LLTV za manje od 15 sekondi nekoliko puta, i on je bio siguran da LM može da preživi direktni pad sa 50 ft (15 m), ako bude bilo potrebno. Analiza nakon misije je pokazala da je u vreme sletanja bilo ostalo goriva za 45 do 50 sekundi.[45]

Sletanje na površinu Meseca se dogodilo nekoliko sekundi nakon 20:17:40 UTC 20. jula 1969,[46] u koje vreme je jedna od tri 67 in (1,7 m)-duge sonde učvršćene na tri noge lunarnog modula ostvarila kontakt sa površinom, svetlo na panelu lunarnog modula je zasijalo, i Oldrin je to nazvao, „kontaktnim svetlom“. Armstrong je ugasio motor i rekao, „zaustavljanje“. Kako se lunarni modul stabilizovao na površini, Oldrin je rekao, „U redu. Zaustavljanje motora“, zatim su obojica pozvali neke stavke kontrolnog popisa nakon sletanja. Nakon pauze od deset sekundi, Djuk je potvrdio sletanje sa, „Čujemo te, Orle“. Armstrong je najavio sletanje kontrolnoj misiji i svetu sa rečima, „Hjuston, ovde je Baza spokojstva. Orao je sleteo.“ Oldrin i Armstrong su proslavili rukovanjem i tapkanjem po leđima pre nego što su se brzo vratili kontrolnom popisu zadataka koji se moraju obaviti da bi se pripremio lunarni modul za podizanje sa Meseca u slučaju da dođe do vanrednog stanja tokom prvih momenata na mesečevoj površini.[47][48][49] Nakon što je Armstrong potvrdio sletanje, Djuk ponono potvrdio, i izrazio anksioznost kontrolera leta: „Roger, Twang -- Tranquility, mi potvrđujemo da ste sleteli. Ovde imate gomilu ljudi koji su skoro poplaveli - mi ponovo dišemo - hvala puno!“"[44] Tokom sletanja, Armstrongova brzina srca je u jednom trenutku dostigla 160 otkucaja u minutu, prema odeljku 12-1 NASA izveštaja za misiju Apola 11.[50]

Prva šetnja na Mesecu[uredi]

Mada je zvanični NASA plan leta sadržao period odmora posade pre izlaska iz kapsule, Armstrong je tražio da se izlazak pomeri za ranije vreme uveče, Hjustonskog vremena. Nakon što su Armstrong i Oldrin bili spremni da izađu, Orao je dekompresovan, vrata su otvorena i Armstrong se spustio niz merdevine prvi.

Na dnu stepenica Armstrong je rekao, „Ja ću sad da siđem sa LEM-a“ (pozivajući se na Apolo lunarni modul). On se okrenuo i stavio svoju levu čizmu na površinu Meseca u 2:56 UTC 21. jula 1969,[51] zatim je izgovorio čuvene reči, „Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki skok za čovečanstvo“.[52]

Armstrong opisuje
lunarnu površinu

Armstrong je sam pripremio svoj čuveni epigram.[53] Na pres-konferenciji nakon leta, on je rekao da se odlučio za te reči „neposredno pre izlaska iz LM [lunarnog modula].“[54] U jednom intervjuu 1983. godine za Esquire Magazine, Armstrong je objasnio Džordžu Plimptonu: „Uvek sam znao da su postojale dobre šanse za povratak na Zemlju, ali sam mislio da su šanse uspešnog sletanja na mesečevu površinu oko pola-pola ... Većina ljudi ne shvata koliko je teška ta misija bila. Tako da nije izgledalo da ima puno smisla u razmišljanju o nečemu što ću reći, ako je tako verovatno da ćemo abortirati sletanje.“[53] Godine 2012, njegov brat Din Armstrong je tvrdio da mu Nil pokazao napomenu s nacrtom linije mesec dana pre lansiranja,[55] mada istoričar Andru Čejkin, koji je intervjuisao astronauta 1988. godine za njegovu knjigu „A Man on the Moon“, osporava da je on ikada tvrdio da je proizašao sa tom linijom spontano tokom misije.[56]

Snimci Armstrongove transmisije ne povrđuju neodređeni član „a“ pre reči „man“, mada su NASA i Armstrong insistirali godinama da su ga atmosferske smetnje zaklonile. Armstrong je izjavio da on nikad ne bi napravio takvu grešku, mada je nakon višestrukih slušanja snimaka, on konačno priznao da je izostavio „a“.[52] On je kasnije rekao da se „nada da će mu istorija oprostiti što je ispustio slog i da će se razumeti da je bio podrazumevan, čak i ako nije bio izrečen — mada je možda zapravo bio izrečen“.[57]

Armstrong na Mesecu

Postoje tvrdnje da je akustičkom analizom snimaka pokazano prisustvo nedostajućeg „a“;[52][58] Piter Šan Ford, jedan australijski kompjuterski programer, je sproveo digitalnu audio analizu i tvrdi da Armstrong zapravo jeste rekao „a man“, ali da je „a“ bilo nerazumno usled ograničenja komunikacione tehnologije tog vremena.[52][59][60] Ford i Džejms R. Hansen, Armstrongov opunomoćeni biograf, predstavili su te nalaze Armstrongu i NASA predstavnicima, koji su sproveli svoju sopstvenu analizu. Armstrong je smatrao da je Fordova analiza „ubedljiva“.[61] Međutim, Fordov članak je bio objavljen na njegovom ličnom veb sajtu umesto u recenziranom naučnom časopisu, te su lingvisti Dejvid Biver i Mark Liberman pisali o njihovom skepticizmu u pogledu Fordovih tvrdnji u blogu Language Log.[62] Stoga, NASA-in transkript i dalje prikazuje „a“ u zagradama.[63] Jedna recenzirana studija iz 2016. godine je ponovo izvela zaključak da je Armstrong izgovorio neodređeni član.[64]

Kad je Armstrong napravio svoj proglas, Glas Amerike je bio reemitovan uživo preko BBC i mnogih drugih stanica širom sveta. Procenjuje se da je globalna publika u tom trenutku bila 450 miliona slušalaca,[65] od tadašnje procenjene svetske populacije od 3,631 milijardi ljudi.[66]

Armstrong, minut dva pre pravljenja prvog koraka na Mesecu

Oko 20 minuta nakon prvog koraka, Oldrin se pridružio Armstrongu na površini i postao je drugi čovek koji kročio na Mesec, i zatim su njih dvoje počeli da obavljaju svoje zadatke ispitivanja koliko lako čovek može da funkcioniše na površini Meseca. Na početku, oni su otkrili ploču u spomen njihovom letu, a isto tako su postavili zastavu SAD. Zastava koja je korištena u toj misiji ima metalni štap da je drži horizontalno u odnosu na njen stožer. Pošto štap nije potpuno istegnut, a zastava je bila čvrsto savijena i spakovana tokom puta, zastava je završila sa blago talasastim izgledom, kao da je bilo povetarca.[67] Ubrzo nakon njihovog postavljanja zastave, predsednik Ričard Nikson im se obratio telefonom iz svoje kancelarije. Predsednik je govorio oko jednog minuta, nakon čega je Armstrong odgovorio tokom oko trideset sekundi.[68]

U fotografskim rekordima Apola 11 postoji samo pet slika Armstronga delimično prikazanog ili reflektovanog. Svaki minut misije je bio planiran, tako da je većinu fotografskih zadataka izvršio Armstrong sa jednom Hasselblad kamerom.[69]

Nakon što je pomogao da se postavi rani paket Apolovih naučnih eksperimenata, Armstrong je otišao u šetnju do tog što je danas poznato kao Istočni krater, 65 yd (59 m) istočno od LM, što je najveće rastojanje prevaljeno od LM na toj misiji. Armstrongov krajnji zadatak je bio da podseti Oldrina da ostave mali paket memorijalni predmeta na preminule sovjetske kosmonaute Jurija Gagarina i Vladimira Komarova, i kosmonaute Apolo 1 Verdžila Grisoma, Eda Vajta i Rodžera Čafija.[70] Vreme provedeno na površini Meseca tokom Apolo 11 misije je bilo oko dva i po sata, što je najkraće od svih šest Apolo misija lunar sletanja;[71] svakom od narednih pet spuštanja je postepeno dat duži period za aktivnosti na površini — posada Apola 17, na primer, je provela oko 22 sata istražujući lunarnu površinu.[71]

U jednom intervjuu iz 2010. godine, Armstrong je objasnio da je NASA ograničila njegov boravak na Mesecu na dva sata zato što nije bilo poznato kako će svemirska odela podneti ekstremne temperature Meseca.[72]

Godine 2013, foto galerija časopisa Popular Science je sadržala fotografiju Oldrina koju je napravio Armstrong, dok je njegova sopstvena slika vidljiva na Oldrinovom šlemu kao jedan od najboljih astronomskih samoportreta.[73]

Karijera posle NASA-e[uredi]

Nakon misije Apolo 11,[74] godine 1970. je magistrirao aerokosmičku tehniku na Univerzitetu Južne Kalifornije. Dobitnik je nekoliko počasnih doktorata. Član je nekoliko kuća slavnih i nosilac brojnih društvenih priznanja, civilnih i vojnih odlikovanja.

Nakon što je 1971. godine napustio NASA-u kao zamenik pomoćnika administratora za vazduhoplovstvo u centrali u Vašingtonu,[75] postao je univerzitetski profesor.[76] Osam godina (1971—1979) je predavao na Katedri za aerokosmičku tehniku Univerziteta u Sinsinatiju,[77][78] da bi se nakon toga otisnuo u svet biznisa[79] i do 2002. godine služio u upravnim odborima mnogih kompanija.[80][81]

Godine 1985. bio je deo ekspedicije najvećih istraživača na Severni pol, koju je okupio vođa Majk Dan. Uz Armstronga, učestvovali su Ser Edmund Hilari (prvi čovek koji se popeo na Mont Everest), njegov sin Piter, potom Patrik Morou, fotograf i prvi čovek koji je osvojio sedam najviših vrhova svih kontinenata, i Stiv Foset, avanturista koji je prvi balonom bez stajanja obišao svet.[82]

Privatni život i smrt[uredi]

Nil Armstrong se ženio dva puta. Prvi brak je bio sa Dženet Elizabet Šeron, sa kojom je imao troje dece: Erika (* 1957), Karen (1959—1962) i Marka (* 1963).[83] Razveli su se 1994, nakon 38 godina braka.[84] Iste godine se oženio sa petnaest godina mlađom Kerol Held Najt, sa kojom je bio u braku do svoje smrti.[85][86]

Nil Armstrong je preminuo 25. avgusta 2012. u Sinsinatiju, u osamdeset trećoj godini života.[2][3]

U popularnoj kulturi[uredi]

Glumac Rajan Gozling je glumio Armstrongov lik u filmu Prvi čovek na Mesecu, baziranom na knjizi o Armstrongovom životu.[87]

Galerija[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ „Gemini 1965–1966”. Spacecollection.info. Pristupljeno 14. 05. 2011. 
  2. 2,0 2,1 „Neil Armstrong's Death—a Medical Perspective”. Scientific American. Pristupljeno 30. 12. 2012. 
  3. 3,0 3,1 „Space legend Neil Armstrong dies”. CNN. Pristupljeno 30. 12. 2012. 
  4. ^ „History of Wapakoneta (or is it Wapaghkonnetta?)”. City of Wapakoneta, Ohio. Pristupljeno 25. 08. 2012. 
  5. 5,0 5,1 Hansen 2005, str. 49–50
  6. ^ Counihan, Patrick (27. 08. 2012). „Distant Irish relatives mourn moonwalker Neil Armstrong”. Pristupljeno 26. 03. 2015. 
  7. ^ Chrisafis, Angelique (28. 05. 2004). „Ulster Scots' Eagle fails to take off”. Pristupljeno 26. 03. 2015. 
  8. ^ „Neil Armstrong grants rare interview to accountants organization”. CBC News. 24. 05. 2012. Pristupljeno 24. 05. 2012. 
  9. ^ „Scouting and Space Exploration”. Arhivirano iz originala na datum 04. 03. 2016. 
  10. ^ Koestler-Grack, Rachel A. (2009). Neil Armstrong. Gareth Stevens. str. 14. ISBN 978-1-4339-2147-6. 
  11. ^ „Project Apollo: Astronaut Biographies”. NASA. Pristupljeno 12. 05. 2011. 
  12. ^ Hansen 2005, str. 55–56.
  13. ^ Hansen 2005, str. 68–78.
  14. ^ Hansen 2005, str. 90.
  15. ^ Hansen 2005, str. 92–93.
  16. ^ Hansen 2005, str. 95.
  17. ^ Hansen 2005, str. 118
  18. ^ Hansen 2005, str. 119–120.
  19. ^ Hansen 2005, str. 122.
  20. ^ An Act to Redesignate the Dryden Flight Research Center as the Neil A. Armstrong Flight Research Center and the Western Aeronautical Test Range as the Hugh L. Dryden Aeronautical Test Range
  21. ^ Creech, Gray (15. 07. 2004). „From the Mojave to the Moon: Neil Armstrong's Early NASA Years”. NASA. Pristupljeno 17. 05. 2011. 
  22. ^ Hansen 2005, str. 210.
  23. ^ „Biographical Data: Neil A. Armstrong”. NASA. 2012. 
  24. ^ Hansen 2005, str. 173.
  25. ^ Hansen 2005, str. 195.
  26. ^ Hansen 2005, str. 195–204.
  27. ^ Hansen 2005, str. 201–202.
  28. ^ „Elliot M. See, Jr.”. NASA. Pristupljeno 19. 05. 2011. 
  29. ^ „Valentina Vladimirovna Tereshkova (Born March 6, 1937)”. Adm.yar.ru. Pristupljeno 27. 07. 2015. 
  30. ^ Merritt, Larry (2006). „The abbreviated flight of Gemini 8”. Boeing. Arhivirano iz originala na datum 12. 08. 2011. Pristupljeno 14. 05. 2011. 
  31. ^ „Gemini-XI”. NASA (Kennedy Space Center). Pristupljeno 24. 07. 2010. 
  32. ^ Lovell & Kluger 2000, str. 24–25.
  33. ^ Nelson 2009, str. 17.
  34. ^ Hansen 2005, str. 338.
  35. ^ Hansen 2005, ch. 25.
  36. ^ Expeditions to the Moon, chapter 8. pp. 160.
  37. ^ Hansen 2005, str. 373.
  38. ^ Hansen 2005, str. 407.
  39. ^ Hansen 2005, str. 410.
  40. ^ Hansen 2005, str. 411–412.
  41. ^ Smith 2006, str. 11.
  42. ^ Chaikin 1995, str. 199.
  43. ^ Chaikin 1995, str. 198.
  44. 44,0 44,1 Chaikin 1995, str. 200
  45. ^ „9.8.3 Gaging System Performance”. Apollo 11 Mission Report (PDF). NASA. 1969. 
  46. ^ Jones, Eric M. „The First Lunar Landing, time 109:45:40”.  To je bilo vreme kontakta sonde; teško je da se odredi precizno vreme sletanja, pošto je Armstrong rekao da je prizemljenje bilo „veoma nežno“ i "bilo je veoma teško reći kad smo bili na površini."
  47. ^ Jones. „The First Lunar Landing, time 1:02:45”. Pristupljeno 30. 11. 2007. 
  48. ^ „Mission Transcripts, Apollo 11 AS11 PA0.pdf”. Pristupljeno 30. 11. 2007. 
  49. ^ „Apollo 11 Mission Commentary 7-20-69 CDT 15:15 – GET 102:43 – TAPE 307/1”. Arhivirano iz originala na datum 17. 03. 2013. Pristupljeno 31. 05. 2017. 
  50. ^ „SA Apollo 11 Mission Report” (PDF). 
  51. ^ Harland, David (1999). Exploring the Moon: The Apollo Expeditions. ISBN 978-1-85233-099-6. 
  52. 52,0 52,1 52,2 52,3 Mikkelson, Barbara; Mikkelson, David (2006). „One Small Misstep: Neil Armstrong's First Words on the Moon”. Snopes.com. Pristupljeno 19. 09. 2009. 
  53. 53,0 53,1 Plimpton, George (1983). „Neil Armstrong's Famous First Words”. Esquire. str. 113—118. 
  54. ^ „Apollo 11 Post Flight Press Conference, 16 September 1969”. Pristupljeno 24. 07. 2015. »Yes, I did think about it. It was not extemporaneous, neither was it planned. It evolved during the conduct of the flight and I decided what the words would be while we were on the lunar surface just prior to leaving the LM.« 
  55. ^ Gray, Richard (30. 12. 2012). „Neil Armstrong's family reveal origins of 'one small step' line”. The Telegraph. Pristupljeno 24. 07. 2015. 
  56. ^ Chaikin, Andrew (04. 01. 2013). „Neil Armstrong Didn't Lie About 'One Small Step' Moon Speech, Historian Says”. Space.com. Pristupljeno 24. 07. 2015. 
  57. ^ Nickell 2008, str. 175.
  58. ^ Goddard, Jacqui (02. 10. 2006). „One small word is one giant sigh of relief for Armstrong”. The Times. London. Pristupljeno 31. 12. 2012. 
  59. ^ Ford, Peter Shann (17. 09. 2006). „Electronic Evidence and Physiological Reasoning Identifying the Elusive Vowel "a" in Neil Armstrong's Statement on First Stepping onto the Lunar Surface”. CollectSpace.com. Pristupljeno 28. 08. 2007. 
  60. ^ „Software Finds Missing 'a' in Armstrong's Moon Quote”. CNN.com. Associated Press. 01. 10. 2006. Arhivirano iz originala na datum 04. 10. 2006. 
  61. ^ Carreau, Mark (29. 09. 2006). „High-tech analysis may rewrite space history”. Houston Chronicle. Pristupljeno 30. 09. 2006. 
  62. ^ * Log, Language. „One small step backwards”.  (including audio)
  63. ^ Jones. „One Small Step, time 109:24:23”. Pristupljeno 18. 12. 2012. 
  64. ^ Baese-Berk, M. M.; Dilley, L. C.; Schmidt, S.; Morrill, T. H.; Pitt, M. A. (2016). „Revisiting Neil Armstrong's Moon-Landing Quote: Implications for Speech Perception, Function Word Reduction, and Acoustic Ambiguity”. PLoS ONE. 11 (9). e0155975. doi:10.1371/journal.pone.0155975. 
  65. ^ Heil, Alan L. (2003). Voice of America: A History. ISBN 978-0-231-12674-8. 
  66. ^ „Information Please world statistics”. Pristupljeno 02. 10. 2007. 
  67. ^ Greene, Nick. „A Lunar Odyssey”. Apollo 11 Mission. About.com. str. 3. Pristupljeno 28. 08. 2007. 
  68. ^ Hansen 2005, str. 505–506.
  69. ^ "AS11-40-5886 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (јул 28, 2011) (на језику: енглески)" Apollo Lunar Surface Journal. March 2, 2010. Приступљено May 13, 2011.
  70. ^ Jones, Eric M.; Glover, Ken (1995). „EASEP Deployment and Closeout”. Apollo Lunar Surface Journal. NASA. 111:36:38. Приступљено 28. 03. 2014. 
  71. 71,0 71,1 „Summary Data on Apollo Missions”. NASA. Приступљено 20. 05. 2011. 
  72. ^ „Neil Armstrong Explains His Famous Apollo 11 Moonwalk”. Space.com. Приступљено 14. 10. 2013. 
  73. ^ „Best Astronaut Selfies”. Popular Science Magazine. Приступљено 27. 12. 2013. 
  74. ^ Riley, Christopher (10. 07. 2009). „The Moon Walkers: Twelve Men Who Have Visited Another World”. Guardian.co.uk. Приступљено 03. 05. 2011. 
  75. ^ Hansen 2005, стр. 584.
  76. ^ „Neil Armstrong Remembered”. University of Cincinnati (на језику: енглески). Приступљено 28. 11. 2015. 
  77. ^ „Apollo 11 Crew Information”. Apollo 11 Lunar Surface Journal. NASA. 01. 11. 2005. Приступљено 28. 08. 2007. 
  78. ^ Hansen 2005, стр. 590–594.
  79. ^ Hansen 2005, стр. 595.
  80. ^ Hansen 2005, стр. 596–598.
  81. ^ „EDO Corporation CEO James M. Smith to become Chairman upon retirement of Neil A. Armstrong” (Саопштење). EDO Corporation. 08. 02. 2000. Архивирано из оригинала на датум 17. 10. 2006. Приступљено 01. 07. 2006. 
  82. ^ „When Neil Armstrong and Edmund Hillary Took a Trip to the North Pole”. Atlas Obscura. Приступљено 09. 04. 2017. 
  83. ^ „Neil Armstrong, First Man on Moon, Dies at 82”. A+E Networks. Приступљено 28. 08. 2012. 
  84. ^ Schorn, Daniel (02. 07. 2006). „Being The First Man On The Moon”. 60 Minutes. CBS News. Приступљено 09. 01. 2011. 
  85. ^ Cain, Pat (25. 08. 2012). „Carol Held Knight: Neil Armstrong's Wife, Family Survive (Photos)”. Архивирано из оригинала на датум 05. 09. 2012. Приступљено 16. 09. 2012. 
  86. ^ Johnston, John; Amrhein, Saundra; Thompson, Richelle (18. 07. 1999). „Neil Armstrong, Reluctant Hero”. The Cincinnati Enquirer. 
  87. ^ „First Man”. IMDb. 

Литература[uredi]

Спољашње везе[uredi]