Пређи на садржај

Нориљск

Координате: 69° 20′ 30″ С; 88° 13′ 00″ И / 69.341667° С; 88.216667° И / 69.341667; 88.216667
С Википедије, слободне енциклопедије
Нориљск
Норильск

Административни подаци
Држава Русија
Федерални округСибирски
ПокрајинаКраснојарски крај
Основан1935
Статус града1953
Становништво
Становништво
 — 2021.182.701
Географске карактеристике
Координате69° 20′ 30″ С; 88° 13′ 00″ И / 69.341667° С; 88.216667° И / 69.341667; 88.216667
Временска зонаUTC+8
Апс. висина90 m
Површина23,16 (2.005)
26,07 (план 2.025)[1] km2
Нориљск на карти Русије
Нориљск
Нориљск
Нориљск на карти Русије
Остали подаци
ГрадоначелникСергеј Шмаков
Поштански број663300–663341
Позивни број3919
Регистарска ознака24
ОКАТО код04429
Веб-сајт
http://www.norilsk-city.ru

Нориљск (рус. Норильск) је затворени град у Русији у Краснојарском крају. Нориљск се налази између западносибирске и средњосибирске равнице у подножју Путоранске планине. То је други најсевернији град у Русији (после града Дудинка) и други град по величини у свету (после Мурманска) који се налази у оквиру арктичког круга. Према попису становништва из 2021. има 182.701[2] становника. Основан је 1935. године.

Рударство и обрада никла (корпорација Норилск Никел) су главне индустријске гране у граду. У области се вади још бакар, кобалт, платина и угаљ. С вађењем руда започело се тек 1939. године када је изграђена пруга према лукама на реци Јенисеј. Током лета, када море није залеђено, из ових лука се превозила руда у европски део Русије. Те 1939. године Нориљск је претворен у градско насеље, а статус града је добио 1953. године.

Историја

[уреди | уреди извор]
Прва кућа саграђена у Нориљску 1921.
Град Нориљск окружен територијом Тајмирије.

Од 1948. до 1954. постојао је у Нориљску „Специјални логор бр. 2“, у коме је било заточено око 20.000 затвореника, претежно политичких. Услови живота у логору су били необично тешки. У лето 1953, пар месеци после Стаљинове смрти, затвореници су подигли ненасилну побуну (Нориљски устанак) која је трајала неколико месеци.

Године 2001. Нориљск је проглашен затвореним градом за странце, а улазне дозволе се издају и грађанима Русије и Белорусије.

Становништво

[уреди | уреди извор]

Према прелиминарним подацима са пописа, у граду је 2010. живело 175.301 становника, 40.469 (30,01%) више него 2002. У 2021. тај број се повећао на 182.701 становника.

Кретање броја становника
1939.1959.1970.1979.1989.2002.2010.2021.
13.886109.442135.487180.358174.673134.832[3]175.365182.701

Привреда

[уреди | уреди извор]

Топионица никла се налази у Нориљску. Прерада руда је директно одговорна за изузетно загађење, начелно киселе кише и смог. По неким проценама, 1% од укупне светске емисије сумпор-диоксида потиче из овог града. Загађење тешким металима у близини Нориљска је тог нивоа да би било економски исплативо да се земљиште око града користи као руда услед високих концентрација платине и паладијума.[4]

Институт Блексмит из Њујорка[5] је ставио Нориљск на листу десет најзагађенијих места на Свету, сачињену 2007. године. Овде се наводи да је ваздух у Нориљску између осталог загађен честицама радиоизотопа стронцијума-90, цезијума-137 и метала никла, бакра, кобалта, олова и селена, као и гасовима као што су азот, угљеникови оксиди, сумпор-диоксид, феноли и водоник сулфиди. Такође, Нориљск је и место где је просечно животно доба радника за десет година краће него на другим подручјима Русије.

Партнерски градови

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Генеральный план городского округа Норильск. Основные технико-экономические показатели.
  2. ^ „Wayback Machine”. web.archive.org. 2021-05-02. Архивирано из оригинала 02. 05. 2021. г. Приступљено 2022-07-18. 
  3. ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012. 
  4. ^ Kramer, Andrew E. (12. 7. 2007). „For One Business, Polluted Clouds Have Silvery Linings”. The New York Times. Приступљено 12. 7. 2007.  (login required).
  5. ^ „World's Worst Polluted Places 2007”. The Blacksmith Institute. 2007. Архивирано из оригинала 30. 10. 2010. г. Приступљено 10. 8. 2010. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]