Анеуризма трбушне аорте

С Википедије, слободне енциклопедије
Анеуризма трбушне аорте
Међубубрежна анеуризма трбушне аорте (ААА), промера 34 mm
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностваскуларна хирургија

Анеуризма трбушне аорте (лат. aneurysma aortae abdominalis) је локализовано проширење (дилатација) једног дела (сегмента) највећег артеријског крвног суда у трбуху - трбушне (абдоминалне) аорте, пречника који је најмање за 50 процената већи од очекиваног (нормалног) пречника аорте за тог појединца. Ово проширење настаје услед постепеног смањивања чврстине и еластичности зида трбушне аорте и обично укључује слабост у средњем слоју аорте (лат. tunica media) што доводи до истезања спољашњег слоја (лат. tunica adventitia) и/ или унутрашњег слоја (лат. tunica intima). Крв коју срце под притиском пумпа кроз аорту, постепено растеже ослабљена зид и најчешће ствара анеуризматско проширење у облику „балона“ сличног кокошјем јајету. Анеуризма на свом зиду може имати депозите холестерола, калцијума, или малих крвних угрушака.[1][2][3]

Болест има подмукао ток, често не даје посебне симптоме све док не наступе компликације, а тада је лечење теже, а исход лошији.[4] Најопаснија компликација анеуризме трбушне аорте је појава њене руптуре („пуцања“). Као последица ове компликације наступа јако унутрашње крвављење и искрвављеност, па велики број пацијената уопште не стигне жив до болнице. Смртност пацијената након оперативног лечења акутне руптуре анеуризме трбушне аорте је велика, сваки други пацијент не преживи операцију.[2]

Дефиниција анеуризме[уреди | уреди извор]

Анеуризма од латинске речи (анеурyсма) у ширем смисли означава простор који комуницира са луменом артеријског крвног суда и из њега се пуни крвљу.

Зидове тог избоченог простора (вреће), могу стварати сви слојеви крвног суда, код праве (стварне) анеуризме (лат. aneurysma verum) или само неки слојеви зида артерије код дисекантне анеуризме (лат. aneurysma dissecans). Ако артеријски крвни суд не учествује у изградњи зида ануризматске вреће, говори се о лажној анеуризми (лат. aneurysma spurium).

Историја[уреди | уреди извор]

Први историјски записи о анеуризми трбушне аорте потичу из 2. века из античког Рима, када је грчки хирург Антилус покушавао лечити анеуризму трбушне аорте применом проксималне и дисталне лигатуре, централне инцизије и уклањање тромботичног материјала из анеуризме.

Један од првих аутора који је скренуо пажњу на проширење аорте као последицу дистензије свих слојева њеног зида био је француски лекар Жан Фернел (1497—1558). Он је чак ово проширење довео у везу са сифилисом.

Андреас Везалијус (1514—1564) фламански лекар и анатом, немачког порекла, први је детаљно анатомско-патолошки описао анеуризму аорте 1557.

Скоро до краја 18. века, о анеуризми аорте мало се говорило и писало. Све док Лансис (као и Фернел) поново није упозорио на везу сифилиса и анеуризме и истакао да се она у око 50 посто случајева налази код пијанаца и скитница.

Примена конзервативних медицинских поступака у лечења анеуризме није била успешна, а смртност је била велика.

Хируршког лечења овог обољења (нажалост неуспешно) започело је у 19. веку, када је Астлеy Цоопер (1768—1841), по први пут због анеуризме илијачне артерије, учинио лигатуру аорте, непосредно пре њеног рачвања, али је болесник врло брзо преминуо.[5]

Развој лечења аортних анеуризми омогућио је Царрел фундаменталним открићима почетком 20. века (креирање васкуларних анастомоза; експериментална трансплантација артерија и вена; експериментално изазвана исхемија кичмене мождине клемовањем торакалне аорте).

Године 1923, изведена је прва успешна хируршка интервенција на анеуризми трбушне аорте. Те године Рудолф Матас (1860—1957), познати амерички васкуларни и грудни хирург извео је прву успешну лигатуру аорте на болеснику, (извођењем индуковане тромбозе по уметању интралуминалне жице).[6]

У току 1948, започела је примена реактивног целофана који је обмотаван око анеуризме у циљу индукције фиброзе која ограничава ширење и спречава рупруру анеуризме. Ова техника је примењена на Алберту Ајнштајну 1949 године, и он је са након интервенције, са анеуризмом живео више од шест година пре њене руптуре.

У 1951, Чарлс Дубост (1914—1991), француски кардиохирург, извршио је прву ресекцију анеуризме трбушне аорте на свету користећи хомографт.[7] Због склоности ка дилатацији, хомографтови нису били дугорочно решење.

Први синтетски графт од Виниyон-Н материјала констртуисали су Воре, Блекмор и Јаретски 1952. године. Током 1953, Блекемор и Воре санирали су једну руптуру анеуризме користећи најлон (Винyон графт-Н). Касније су ови графтови замењени применом дакрона (Дацрони Горе-Теx) тј. политетрафлуороетилен тканине, без које се данас не може замислити хирургија аорте.

Даљи развој лечења аортних анеуризми одвијао се у два правца.

  • Први су радикалне и мутилантне процедуре са све новијим протективним мерама: умерена хипотермија-1953; “лефт хеарт бyпасс” (1957); Готтоов шант (1963); центирфугална пумпа са измењивачем топлоте и селективном перфузијом висцералних органа (1970); дренажа цереброспиналног ликвора(1988); ангиогрфска идентификација полазишта а. радицуларис магнае (1989); МЕП-Јацобс.
  • Други правац представљају минимално инвазивни поступци. Први лапароскопски третман ААА извео је Клине 1998. године, а први роботски асистирани третман Колвенбацх 2004. године. Највећу иновацију представљају ендоваскуларне процедуре. Волдос је 1988. извео први ендоваскуларни третман анеуризмом торакалне, а Пароди 1991. користио је ендоваскуларни велики Палмаз стент и једнострани аорто-феморални и феморо-феморални укрштени Дакрон графт, за ААА. Уследили су фенестрирани и разгранати стент графтови, односно хибридне процедуре.

Постоперативна хируршка стопа смртности, због несавршености метода, код анеуризми трбушне аорте у почетку је била висока (> 25%). Готово истовремено у 1962. Џавид и Креч применили су технику, ендоанеуризморафију. Примена ове методе значајно је смањила смртност, тако да се данас, постоперативна смртност креће у распону 1,8-5%.

Први пут у Србији, почетком 2008, Врхунски тим лекара Војномедицинске академије, под руководством проф. др Миодрага Јевтића, урадио је најновијом ендоваскуларном техником, две операције међу којима и реконструкцију проширења трбушне артерије. Након интервенције др Миодраг Јефтић овако је прокоментарисао ову методу:[8],[9]

Видео: Анеуризма трбушне аорте; извор Б 92 4

Анатомија трбушне аорте[уреди | уреди извор]

МРТ снимак трбушне аорте и њених бочних грана
Анатомски приказ трбушне аорте и доње шупље вене

Аорта је главни артеријски крвни суд циркулаторног система човека који крв обогаћену кисеоником из срца допрема до свих ткива у телу. Аорта настаје из леве коморе срца и завршава се у слабинској (лумбалној) области, где се дели на два дела и формира десну и леву заједничку илијачну артерију које се наниже, наставља крвним судовима доњих удова.

Трбушна (абдоминална) аорта је део аорте који се налази у пределу трбуха (абдомена) између бубрежних артерија и илијачне бифуркације (рачве). Трбушна аорта настаје, када десцедентни (силазни) део грудне аорте прође кроз аортални отвор (хиатус) на дијафрагми у висини доње ивице тела XII грудног пршљена и затим спушта ретроперитонеалним простором у средњој линији испред тела кичмених пршљенова све до нивоа тела IV слабинског пршљена где се дели на две заједничке илијачне артерије.

Трбушна аорта кроз ретроперитонеални простор иде паралелно са доњом шупљом веном, која се налази десно од ње. Како се спушта према удовима аорта постаје све мања у пречнику, јер се од ње одвајају њене велике бочне гране (цилијачно стабло, горња мезентерична артерија, лева и десна бубрежна артерија, и доња мезентерична артерија). У пределу XI ребра, она је пречника око 25 мм, изнад одвајања бубрежних артерија, 22 мм, испод бубрега, 20 мм, и на рачвању илијачне артерије 19 мм. Аорта 3.јпг

Хистолошки трбушна аорта се састоје од три слоја: унутрашњег - лат. tunica intima, средњег - лат. tunica media, спољашњег слоја - лат. tunica adventitia

Шематизован (лево) и микроскопски приказ пресака кроз структуре зида аорте

Патофизиологија[уреди | уреди извор]

Схеме која приказује генезу турбулентног струјања крви у трбушној аорти у околини рачве бубрежних артерија
Нормална аорта у свом делу од одвајања бубрежних артерија, па све до рачве илијачних артерија, има трансверзални пречник 16–20 mm.[10] Кад у овом сегменту дође до повећања попречног пречника до 3 cm и више, говоримо о анеуризматски измењеној абдоминалној аорти. Ако болест напредује анеуризма се може својим каудалним делом простирати све до илијачних артерија (као на слици).[11][12]

Анеуризма је последица; атеросклерозе, инфекције или трауме. Повишен крвни притисак и пушење убрзавају процес. Анеуризма може бити и урођена. Чешће се јавља код мушкараца.[13]

Ананеуризма аорте је трајано проширење (дилатација) артерија до 1/5 пута њеног нормалног пречника. Нормални пречник инфрареналног (међубубрежног) дела трбушне аорте у људи старијих од 50 година је 1,5 cm у жена и 1,7 cm у мушкараца. Увећање инфрареналног дела аорте 3 cm у пречника или веће сматра се анеуризмом.[14] Анеуризма трбушне аорте може нарасти до 15 cm са варијабилном дужином до 25 cm. Такође ако болест напредује анеуризма се може својим каудалним делом простирати све до илијачних артерија.

Примарни процес у развоју једне анеуризме трбушне аорте укључује протеолитичку разградњу ванћелијског матрикса протеина, еластина и колагена. Разне протеолитички ензими, доводе до деградације и преструктурирања тунике медие и интиме зида аорте. То укључује и накупљање липида у ћелијама, кристала холестерола у ванћелијском слободном простору, појаву калцификације, тромбоза и улцерација све до руптуре слојева зида аорте. Ови процеси доводе до губитка еластина и аортални зид је све више подложан утицају крвног притиска који тако ослабљени део растеже и деформише. Оксидативни стрес такође игра важну улогу, а ту је и аутоимуна компонента у развоју анеуризми трбушне аорте, са великом инфилтрацијом лимфоцита и моноцита и нагомилавањем имуноглобулина.[15][16][17]

Неправилна исхрана богата масноћом уз пушење цигарета и повишен крвни притисак као битан предуслов за настанак и развој артериосклерозе, повећавају упални одговор унутар аорталног зида и значајни су чиниоци у настанку анеуризме трбушне аорте.[18]

Анеуризме заразне етиологија настају код инфекције хламидијом, као последица прележане пнеумоније (упале плућа) и неких других инфекција.[18]

Повећана биомеханичка активност, (праћена цепањем и раслојавањем унутар зида аорте), код повреда такође утиче на формирање анеуризме али и на настанак њене руптуре као најчешће и најтеже компликације.[18]

Зависно од механизма настанка такође се могу додатно разликовати и следеће две врсте анеуризми трбушне аорте;

Коначно, 12% до 19% анеуризми трбушне аорте се може јавити и као наследна болест код родбине првог степена, углавном мушкараца.[20]

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

ЗЕЛЕНО-укупно мушкарци и жене ПЛАВО-мушкарци

Годишње се у Србији открије 500-800 оболелих са анеуризмом трбушне аорте. Проширење на највећем трбушном крвном суду једно је од најтежих обољења које се у 50% случајева у Свету и у Србији, завршава смрћу. Болест настаје неприметно и углавном се открива када болесник дође на преглед због неких других стомачних тегоба. У последњих 30 година, учесталост анеуризми трбушне аорте је увећана за четири пута, што је донекле узроковано откривањем нових случајева усавршеним „imaging техникама“, и реалним све већим продужењем животне доби („age-adjusted AAA incidence“).[21]

У САД, анеуризма трбушне аорте је заступљена у одраслој популацији у 2-4% случајева, а годишње се јавља око 15.000 смртних случајева као последица секундарне руптуре.[22]

Према подацима из јануара 2011. на 100.000 хируршких захвата у САД 36 захвата се обави на анеуризмама трбушне аорте, а руптура је десети водећи узрок смрти у мушкараца старијих од 55 година. Анеуризме абдоминалне аорте у САД је ретка у жена млађих од 55 година.[23]

Учесталост ове болести варира између жена и мушкараца (1:4-6). Највећа инциденца је код мушкараца око 70 године, док многе студије показују да је преваленца од анеуризми трбушне аорте код мушкараца изнад 60 године и износи 2% до 6%.

Стопа учесталости анеуризми трбушне аорте је 8,2% у Великој Британији, 8,8% у Италији, 4,2% у Данској, и 8,5% у Шведској (у мушкараца). Стопа учесталости анеуризми трбушне аорте код жена је много нижа, и износи од 0,6% до 1,4%.[24]

Учесталост је знатно већа код пушача него код непушача (8:1), а са престанком пушења ризик појаве анеуризме се смањује. На другом месту као, фактор ризика је повишен крвни притисак код особа мушког пола.

Руптура анеуризме трбушне аорте јавља се у 1% до 3% мушкараца у доби од 65 или више година а смртност је 70% до 95%. Процјењује се да се стопа учесталости клинички релевантних анеуризми (промера 4 цм или више) повећава за око 2% до 4% сваких 10 година. Код деца анеуризма трбушне аорте може се развити као последица трауме или у одређеним медицинским стањима, али се то врло ретко дешава.[23].

Учесталост руптура је 6,9 случајева на 100.000 особа у Шведској, 4,8 случајева на 100.000 особа у Финској, а 13 случајева на 100.000 особа у Великој Британији.

Само 10% болесника с анеуризмом трбушне аорте, живи 8 година након постављања дијагнозе, у поређењу са 65% сличних особа, нормалне популације. Негде између 30% и 50% болесника са анеуризмом трбушне аорте умре од руптура а они који умиру у просеку губе су изгубили око 9 година живота.[25] Морталитет у око 60% болесника са анеуризмом непосредно је повезан ја са другим кардиоваскуларним болестима.[23]

Годишња стопа ризика за руптуру анеуризми трбушне аорте[25]
Пречник ААА (cm) Проценат руптура (%)
< 3,0 0
3 - 3,9 0,4
4 - 4,9 1,1
5 - 5,9 3,3
6 - 6,9 9,4
7 - 7,9 24,0

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Трбушна анеуризма аорте најчешће почиње испод бубрежних артерија и често се шири према горе у једну или обе илијачне артерије. Најчешће почиње асимптоматски да би се касније јавио бол дубоко у трбуху који је обично пробадајући, сталан и најизраженији је у лумбосакралном подручју. Пацијент може имати и осјећај ненормално јаких пулзација у трбуху.

Код детаљног прегледа пацијента палпацијом трбуха, често се може открити широко подручје у којем се палпаторно осећа пулзација трбушне аорте, над којом се може чути и шум, али има случајева када се и врло велике анеуризме тешко могу открити физикалним прегледом.

Анеуризме које се брзо повећавају и које прете руптуром, често су болно осетљиве, а најчешће могу да руптурирају без претходних симптома.

Ризик руптуре анеуризме трбушне аорте[26]
Мали ризик Умерен ризик Висок ризик
> 70 година 70 – 80 година 80 и више година
Физички активан Активан Физички неактиван, непокретан
Без знакова срчане болести Стабилна срчана болест , ЕФ>35% Значајна коронарна болест, чести ангинозни болови,

ЕФ < 25%

- Креатинин 2,0 – 3,0 Креатинин > 3,0
Нормалан анатомски налаз Анатомски поремећај са јасним знацима ААА Болести јетре (албумин < 2)
Могућа постоперативна смртност 1%-3% Могућа постоперативна смртност 3% - 7% Могућа постоперативна смртност 5% - 10%,

Свака нова компликација болести увећава смртност за 3%-5%

Манифестације[уреди | уреди извор]

Пулзације предњег зида трбуха изазване руптуром ААА.
Плавољубичаста дерматоза стопала као последица ААА.
  • Асимптоматска анеуризмом трбушне аорте: код већина пацијената је асимптоматска и без знакова треперења трбушног зида. Понекад сметње од стране панкреаса и желуца могу дати тегобе сличне анеуризми трбушне аорте, као и аортална бифуркација која се налази одмах изнад пупка. Болесници с потколеним анеуризмама артерија често имају и анеуризму трбушне аорте (25-50%).
  • Руптура анеуризмом трбушне аорте: једна је од најчешћих компликација и јавља се у различитим облицима.. Код већине пацијената руптура је праћена треперењем трбушног зида. Међутим, симптоми могу бити и нејасни, без промена на трбушном зиду. Симптоми укључују бол, синкопу, парализу, итд. Дијагноза често може бити нејасна, а понекад и да упућује на реналне колике изазване каменом у бубрегу, дивертикулозу , инкарцерирану (укљештену) килу, лумбосакралне поремећаје и друге болести у пределу карлице.
  • Периферна емболија: емболија артерија изазвана анеуризмом трбушне аорте манифестује се променом боје коже стопала и ножних прстију који су ливидно плаве боје, често праћени отоком.
  • Акутна оклузија аорте: повремено, мале анеуризме трбушне аорте праћене су тромбозом, која изазива акутну клаудикцију доњих екстремитета.
  • Аортовенска фистула: Анеуризмом трбушне аорте може руптурирати у шупљу вену, производећи велики артериовенску фистулу. У овом случају, симптоми укључују тахикардију и друге поремећаје рада срца, отицање ногу, трбушне тегобе (појава треперења трбушног зида), поремећај функције бубрега и недовољан периферни прилив крви (периферна исхемија).
  • Аортодуоденална фистула: једна од компликација анеуризма трбушне аорте је њена руптура у дванаестопалачном цреву. Ови пацијенти испољавају знаке крварења из горњих делова гастроинтестиналног тракта (ексангвинантно крварење).
Компјутеризована томографија(СТ) ААА промера 34,2 мм
Абдоминална интравенска контрастна ЦТ ангиографија ААА.
ЦТ ангиограм ААА 40,8 мм.

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Дијагноза анеуризме трбушне аорте може се поставити применом следећих дијагностичких метода; анамнеза, објективни преглед, визуелизујући прегледи.

Анамнеза[уреди | уреди извор]

Анамнеза има за циљ прикупљање података о току болести и његовим симптомима, као и прикупљање података из породичне анамнезе. Бројна истраживања код болесника, након извршене репарација анеуризме трбушне аорте указују да је породична анамнеза важан показатељ могућих аномалија на трбушној аорти;[21]

Објективни преглед[уреди | уреди извор]

Објективним прегледом се визуелно, палпацијом или аускултацијом трбуха могу открити пулзације анеуризме. Мада се анеуризме трбушне аорте могу открити објективним прегледом, његова осетљивост зависи од величине анеуризме, гојазности пацијента, обучености лекара итд.[21]

Визуелизујући („Имагинг“) прегледи[уреди | уреди извор]

ЦТ ангиограм ААА (30 мм) удружен са анеуризмом десне АИЦ (29 мм)
  • Радиографија грудног коша: Ова врста прегледа се користи за претходну процену стања срца и плућа. Већина болесника с анеуризмом трбушне аорте има генерализовану артериосклерозу, па је стога пре операције потребно проверити кардиоваскуларни систем болесника.
  • Преглед ултразвуком - ултрасонографија (УС); је најбољи начин за брзо прелиминарно, неинвазивно и економично испитивање и истим се често може јасно одредити присуство и величина и проширеност анеуризме. Преглед ултразвуком је економичан начин за чешће праћење болесника чије анеуризме су премале за хируршке интервенције (<30 mm).
  • Компјутеризована томографија (ЦТ); скупља је од (УС) и подразумева излагање зрачењу, али је прецизнија и тачније одређује величину анеуризме трбушне аорте. Ако се у току ЦТ примени интравенски контраст, може дати податке о величини и карактеристикама анеуризме. ЦТ помаже и у јаснијем диференцирању анатомије анеуризме и дијагностиковање осталих патолошких промена у трбушној дупљи. Иако је величина анеуризме битна у дијагностици, важни су и други анатомски односи у трбуху за доношење одлуке о правилном избору оперативне методе, као што је; одређивање локације анеуризме у односу на бубрежне артерије, дужина аорталног врата, стање илијачних артерија и анатомски варијетети, као што је ретроаортична лева бубрежна вена или потковичасти бубрег. ЦТ-ангиографија је метода избор за преоперативну припрему болесника и избор одговарајуће технике оперативног захвата.
  • Трбушна аортографија је мање прецизнија од ЦТ али се њом може се одредити величина анеуризме и приказати захваћеност других великих крвних судова. Аортографија је потребна и оправдана када се сумња на проширење анеуризме изнад бубрежних артерија. Ангиографија је такође битна како би се откриле абнормалности бубрега, (потковичасти бубрег, или бубрег ниско постављен у карлици).
  • Магнетна резонанца(МР) и МР са ангиографијом – је метода упоредива са ЦТ, уз предност избегавања зрачења. Нажалост ова метода није доступна у свим медицинским центрима те због тога није у масовнијој употреби.

Диференцијална дијагноза[уреди | уреди извор]

Основне болести на које треба сумњати у диференцијалној дијагнози анеуризме трбушне аорте су:[27]

Терапија[уреди | уреди извор]

Чак и код пацијената који немају симптоме од својих анеуризми трбушне аорте, медицинска истраживања показала су обавезну хируршку интервенцију због високе стопе смртности од 100% у току живота због појаве руптура. Осим тога, ти болесници имају високу вероватноћу губитка уда након периферне емболизације.[28]

У лечењу аортних анеуризми нема идеалне методе. Свака има предности, недостатке, односно, индикације и контраиндикације. Последње мултицентричне студије сугеришу отворене хируршке методе код млађих, нискоризичних болесника са дугорочном животном прогнозом, а ендоваскуларне или хибридне код старијих, ризичнијих болесника са краткорочном животном прогнозом.

Конзервативно лечење ААА[уреди | уреди извор]

Конзервативно лечење болесника са анеуризмом трбушне аорте носи у себи високи ризик смртности те се примењује само код оних болесника у којих постоји вероватноћа да ће се поправити стање и продужити његов животни век.

Два предуслова за примену конзервативног лечења анеуризме трбушне аорте су, престанак пушења и регулација крвног притиска уз редовне здравствене контроле (најмање једном у шест месеци). Недавне студије су проказале могуће заштитне учинке конзервативне терапија са ангиотензинима који снижавају притисак и примену статина који смањују ензимску активност.

Хируршко лечење[уреди | уреди извор]

Лечење асимптоматских анеуризме трбушне аорте оперативном техником има за циљ да се оперативним захватом изврши корекција насталих оштећења на трбушној аорти. У васкуларној хирургији тренутно постоје два начина за оперативно лечење:[29]

Репарација анеуризме на отвореном трбуху[уреди | уреди извор]

Метода репарација анеуризме на отвореном трбуху (ОР) примењује се код млађих пацијента као метода избора, или код брзо растуће или велике анеуризме, или након њене руптуре. Оперативни третман анеуризме на отворен трбуху био је главни начин хируршког лечења од 1950. до недавно.

Уградња ендоваскуларног стента у анеуризму трбушне аорте[30]
ЦТ ангиографија трбушне аорте након уградње ендоваскуларног стента.

Ендоваскуларна репарација анеуризме[уреди | уреди извор]

Метода ендоваскуларног лечења анеуризме трбушне аорте (ЕВАР) у пракси се примењује први пут 1990 године. Иако је постала алтернатива отвореном начину лечења, њена улога мора да буде јасно дефинисана код сваког болесника. Уопштено гледано она се првенствено примењује код старијих, високоризичних пацијента или пацијента са контраиндикацијама за отворени оперативни захват. Међутим, ендоваскуларна техника је могућа само на ограниченом броју анеуризми трбушне аорте, зависно од морфологије анеуризме. Главне предности ове методе над отвореном техником је краћи постоперативни ток лечења, мања постоперативна смртност, болесник краће времена проводи у интензивној нези, мање времена у болници и свеукупно раније се враћа нормалним активностима. Недостатак ендоваскуларне технике је тај што захтева честе контроле, што се не могу све анеуризме трбушне аорте лечити овом техником, а у свету је релативно мали број болница оспособљен за примену ове методе. Недавно развијени ендоваскуларни уређаји у стању су лечити сложеније, кривудаве и друге анатомски измењене промене на аорти.

Постоперативна смртност након хируршког лечења анеуризме трбушне аорте [26]
Пречник ААА (цм) Проценат руптура (%)
<4 0
4 - 5 0,5 - 5
5 - 6 3 - 15
6 - 7 10 - 20
7 - 8 20 - 40
>8 30 - 50

Мониторинг ААА[уреди | уреди извор]

Код болесника с анеуризмом трбушне аорте мањом од 4 cm у промеру ултразвучна контрола стања и величине анеуризме врши се сваких 6 месеци, а у случају да се анеуризма шири или узрокује симптоме предлаже се хируршка интервенција. У болесника са ААА од 4-5 cm у промеру, хируршка интервенција је од користи ако су млади, због ниског оперативног ризика, како би ови болесници имали квалитетан живот без ишчекивања последица.

Трбушна анеуризма аорте код жена могу изазвати руптуру зида аорте и код мањих промера у поређењу са мушкарцима, зато, је код жена праг од 4,5 cm основа за оперативни захват.

Болесници са анеуризмом трбушне аорте пречника 5-6 cm у могу имати изузетну корист од оперативне корекције, поготово ако су изложени другим факторима који могу допринети настанку руптуре, укључујући хипертензију, наставак пушења, односно хроничне опструктивне плућна болест (ЦОПД). Код пацијената са вишим ризиком, праг за корекцију је анеуризма промера 6-7 cm, зависно од општег стања болесника. Ова величина анеуризме, као норматив за корекцију, примјењује се код мушкараца просечне висине 170 cm, због повећаног ризика за настанак руптуре током живота.[13]

Компликације[уреди | уреди извор]

Као најчешћи узроци смрти и других комплакација код анеуризмаи трбушне аорте, наводе се:[31]

  • Смртни случај - као последица тромбозе или емболије јавља се у 1,8-5% случајева а 50% код руптуре анеуризме.
  • Пнеумонија - 5%
  • Инфаркт миокарда - 2-5%
  • Препонске инфекција - мање од 5%
  • Инфекције Графта - мање од 1%
  • Недовољан приљев крви у деловима тела које снабдева трбушна аорта
  • Инцисиона кила - 10-20%
  • Опструкције црева
  • Ампутација екстремитета због артеријске оклузије
  • Интермитентна клаудикација у ногама
  • Немоћ у мушкараца - Еректилна дисфункција и ретроградан ејакулација (> 30%)
  • Парестезије у бедрима
  • Лимфокела у препони - приближно 2%
  • Касна ентерична фистула графта.[26]

Компликације након оперативног захвата[уреди | уреди извор]

Поред напретка медицине, све велике светске студије показују да је степен смртности код елективне операције реконструкције анеуризме трбушне аорте 3–5%, а да постоперативни морбидитет износи 20–30%.[31] Разлог лежи у чињеници да су болесници са анеуризмом трбушне аорте (најчешће у осмој, а неретко и деветој деценији живота, са бројним коморбидним стањима (срчана слабост, коронарна болест, хронична болест плућа и бубрега).[32] Поред тога отворена оперативна реконструкције анеуризме трбушне аорте, представља обиман захват за болесника јер се трансабдоминално или ретроперитонеално врши реконструкција анеуризме, уз прекид циркулације кроз аорту дистално од бубрежних артерија за време трајања реконструкције.

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Дијаграм за процену ризика од руптуре ААА
    Дијаграм за процену ризика од руптуре ААА
  • ЦТ анеуризме трбушне аорте
    ЦТ анеуризме трбушне аорте
  • Ендоаортални стент
    Ендоаортални стент
  • Анеуризма трбушне аорте са тешком атеросклерозом доњих удова и стенозом десне бутне артерије
    Анеуризма трбушне аорте са тешком атеросклерозом доњих удова и стенозом десне бутне артерије

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ханс, С. С.; Јареунпоон, О.; Баласубраманиам, M.; Зеленоцк, Г. Б. (април 2005). „Сизе анд лоцатион оф тхромбус ин интацт анд руптуред абдоминал аортиц анеурyсмс”. Јоурнал оф Васцулар Сургерy. 41 (4): 584—8. ПМИД 15874920. дои:10.1016/ј.јвс.2005.01.004. 
  2. ^ а б (језик: енглески) Abdominal Aortic Aneurysm;Gilbert R. Upchurch,et all.,University of Michigan Health System, Ann Arbor, Michigan Архивирано на сајту Wayback Machine (24. јул 2008) Преузето: јун 2009.
  3. ^ Давис, C. А. (2011). „Цомпутед томограпхy фор тхе диагносис анд манагемент оф абдоминал аортиц анеурyсмс”. Тхе Сургицал Цлиницс оф Нортх Америца. 91 (1): 185—93. ПМИД 21184908. дои:10.1016/ј.суц.2010.10.007. 
  4. ^ Филлингер, M. Ф.; Рацусин, Ј.; Бакер, Р. К.; Цроненwетт, Ј. L.; Теутелинк, А.; Сцхермерхорн, M. L.; Зwолак, Р. M.; Поwелл, Р. Ј.; Wалсх, D. Б.; Рзуцидло, Е. M. (2004). „Анатомиц цхарацтеристицс оф руптуред абдоминал аортиц анеурyсм он цонвентионал ЦТ сцанс: Имплицатионс фор руптуре риск”. Јоурнал оф Васцулар Сургерy. 39 (6): 1243—52. ПМИД 15192565. дои:10.1016/ј.јвс.2004.02.025. 
  5. ^ Цоопер АП.Тхе Лецтурес оф Сир Астлеy Цоопер он тхе Принциплес анд Працтицес оф Сургерy. Пхиладелпхиа: Цареy ЕЛ & Харт А; 1935
  6. ^ (језик: енглески) (2013) Америцан Ассоциатион фор Тхорациц Сургерy, Биограпхy - Рудолпх Матас.[1] Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016) Посећено: јануар/2013
  7. ^ (језик: енглески) А.П. Наеф, Тхе мид-центурy револутион ин тхорациц анд цардиовасцулар сургерy: Парт 5, Оxфорд Јоурналс, Медицине Интерацтиве ЦардиоВасц Тхорациц Сургерy Волуме 3, Иссуе 3Пп. 415-422 http://icvts.oxfordjournals.org/content/3/3/415.full.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ)Фулл Теxт (ПДФ)] Посећено: јануар/2013
  8. ^ ФИЛМ:Оперативно лечење ААА на Војномедицинској академији у Београду Преузето:јун 2009. (језик: српски)
  9. ^ Анеуризма трбушне аорте; извор Б 92 Преузето:јун 2009. (језик: српски)
  10. ^ О'Роурке, M. Ф.; Ницхолс, W. W. (2005). „Аортиц диаметер, аортиц стиффнесс, анд wаве рефлецтион инцреасе wитх аге анд исолатед сyстолиц хyпертенсион”. Хyпертенсион. 45 (4): 652—8. ПМИД 15699456. дои:10.1161/01.ХYП.0000153793.84859.б8. .
  11. ^ Дубост, C.; Цхаубин, Ф. (1997). „Аортиц анеурyсмс. Тецхниqуе--индицатионс--ресултс. 1958.”. Анн Цхир. 51 (5): 531—6. ПМИД 9432953. .
  12. ^ Катз, D. А.; Литтенберг, Б.; Цроненwетт, Ј. L. (1992). „Манагемент оф смалл абдоминал аортиц анеурyсмс. Еарлy сургерy вс wатцхфул wаитинг”. ЈАМА. 268 (19): 2678—86. ПМИД 1433687. дои:10.1001/јама.1992.03490190078035. .
  13. ^ а б Абдоминална анеуризма аорте на еМедицине Преузето;јун 2009.(језик: енглески)
  14. ^ Ледерле ФА, Јохнсон, ГР, Wилсон СЕ, Гордон ИЛ, Цхуте ЕП, Литтооy ФН; et al. (1997). „Relationship of age, gender, race, and body size to infrarenal aortic diameter”. J Vasc Surg. 26 (4): 595—601. PMID 9357459. doi:10.1016/S0741-5214(97)70057-0. .(језик: енглески)
  15. ^ Campa JS, Greenhalgh RM, Powell JT. Elastin degredation inabdominal aortic aneurysms. Atherosclerosis 1987; 65(1–2):13–21.
  16. ^ Busuttil, R. W.; Abou-Zamzam, A. M.; Machleder, H. I. (1980). „Collagenase activity of the human aorta. A comparison of patients with and without abdominal aortic aneurysms”. Arch Surg. 115 (11): 1373—8. PMID 6254469. doi:10.1001/archsurg.1980.01380110105016. .
  17. ^ White JV, Haas K, Phillips S, Comerota AJ. Adventitial elastolysis is a primary event in aneurysm formation. White, John V.; Haas, Kent; Phillips, Steven; Comerota, Anthony J. (1993). „Adventitial elastolysis is a primary event in aneurysm formation”. J Vase Surg. 17 (2): 371—81. PMID 8433432. doi:10.1016/0741-5214(93)90422-I. .
  18. ^ а б в Singh, K.; Bønaa, K. H.; Jacobsen, B. K.; Bjørk, L.; Solberg, S. (2001). „Prevalence of and risk factors for abdominal aortic aneurysms in a population-based study : The Tromsø Study”. Am J Epidemiol. 154 (3): 236—44. PMID 11479188. doi:10.1093/aje/154.3.236. 
  19. ^ Eusebi, Vincenzo (2008). Robbins e Cotran. Le basi patologiche delle malattie (на језику: (језик: италијански)) (7th изд.). Torino - Milano: Elsevier. ISBN 978-88-85675-53-7. 
  20. ^ Martin A. Clifton,Familial abdominal aortic aneurysms, British Journal of Surgery, Volume 64 Issue 11, Pages 765 - 766.
  21. ^ а б в .Aneurizme abdominalne aorte i ilijačnih arterija[мртва веза] Preuzeto; 10.2009
  22. ^ Creager, MA, Halperin, JL, Whittemore, AD. Aneurysmal disease of the aorta and its branches. In: Vascular Medicine, Loscalzo, J, Creager, MA, Dzau, VJ (Ed), Little, Brown, New York, (1996). стр. 901.
  23. ^ а б в (језик: енглески) Abdominal Aortic Aneurysm Guidebook Updated: January 14, 2011, Medifocus Guidebook on Abdominal Aortic Aneurysm (124 pages) Preuzeto:mart 2011.
  24. ^ Lederle, F. A.; Johnson, G. R.; Wilson, S. E.; Chute, E. P.; Littooy, F. N.; Bandyk, D.; Krupski, W. C.; Barone, G. W.; Acher, C. W.; Ballard, D. J. (1997-03-15). „Prevalence and associations of abdominal aortic aneurysm detected through screening. Aneurysm Detection and Management (ADAM) Veterans Affairs Cooperative Study Group”. Ann Intern Med. 126 (6): 441—9. PMID 9072929. S2CID 24685676. doi:10.7326/0003-4819-126-6-199703150-00004. .
  25. ^ а б Law MR,Morris J, Wald NJ Screening For Abdominal Aortic Aneurysms; J Med Screen. . 1 (2). 1994: 110—5.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  26. ^ а б в Komplikacije AAA na eMedicine Preuzeto:jun 2009. (језик: енглески)
  27. ^ Abdominalna aneurizma: Diferencijalna Dijagnoza Preuzeto: jun 2009. (језик: енглески)
  28. ^ FILM:Operativno lečenje AAA Preuzeto: jun 2009.
  29. ^ (језик: енглески) Medifocus Guidebook on Abdominal Aortic Aneurysm (124 pages; Updated February 9, 2011)
  30. ^ Abdominal Aortic Aneurysm The Patient Education Institute
  31. ^ а б Gillum, R. F. (1995). „Epidemiology of aortic aneurysm in the United States”. J Clin Epidemiol. 48 (11): 1289—98. PMID 7490591. doi:10.1016/0895-4356(95)00045-3. .
  32. ^ Kozak LJ, DeFrances CJ, Hall MJ. National hospital discharge survey: 2004 annual summary with detailed diagnosis and procedure data.. Vital Health Stat 13. 162: 1—209. 2006.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Klasifikacija
Spoljašnji resursi


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Aneurizma_trbušne_aorte&oldid=27445131”