Пређи на садржај

Историја Шкотске

С Википедије, слободне енциклопедије
Скара Бре, најстарија неолитска насеобина у Европи
Грб
Застава

Историја Шкотске је историја данашњег простора Шкотске и народа Шкота од праисторије до данас. Записана историја Шкотске почиње са доласком Римског царства у 1. веку, кад је провинција Британија досезала на север до Антониновог зида. Северно од њега је била Каледонија, насељена Пиктима, чији устанци су присилили римске легије да се повуку до Хадријановог зида. Када се Рим коначно повукао из Британије, гелски нападачи звани Скоти почели су да колонизују Западну Шкотску и Велс. Пре римскиг доба, праисторијска Шкотска је ушла у неолитско доба око 4000. п. н. е., бронзано доба око 2000. п. н. е., и гвоздено доба око 700. п. н. е..

Гелско краљевсто Далријада је било основано на западној обали Шкотске у 6. веку. У наредном веку, ирски мисионари су упознали претходно паганске Пикте са келтским хришћанством. Следећи енглеску Грегоријанску мисију, пиктски краљ Нектан је одлучио да укине већину келтских пракси у корист римских обреда, ограничавајући гелски утицај у његовом краљевству и избегавајући рат са англијском Нортамбријом.[1] При крају 8. века су почеле Викиншке инвазије, што је присилило Пикте и Геле да престану са њиховим историјским непријатељством и да се уједине у 9. веку, чиме је формирана Краљевина Шкотска.

Праисторија

[уреди | уреди извор]

Пре леденог доба Шкотска је имала топлију климу и веројатно је била насељена. Након леденог доба људи су се вратили у Шкотску тек око 9600. п. н. е. Мезолитски ловци-скупљачи били су први досељеници из Енглеске. Њихови остаци пронађени су у околини Крамонда близу Единбурга и датирају од око 8.500. п. н. е. Бројни налази из истог времена из целе Шкотске говоре о изузетном номадском народу помораца који су правили оруђа од кости, камена и рогова.

Менхири Каланиша на острву Луис

На северу Шкотске, у Оркнију, налазе се најстарији налази неолитске насеобине у Европи – Скара Бре. За најстарију постојећу неолитку кућу сматра се камена кућа Кнап у Ховару, из око 3500. п. н. е. Из истог раздобља датирају и прве гробне дворане (Мешоу на Оркнију) и мегалитска светилишта (Прстен у Бродгару на Оркнију и Каланиш на острву Луис) која су паралелна Стоунхенџу у Енглеској.

120 км дуг Хадријанов зид изграђен је како би означио границу Римског дарства на југу и варварских поседа Пикта на северу; и данас одваја Шкотску од Енглеске.

Древна историја

[уреди | уреди извор]
Утврђење Стирлинг на вулканској стени изнад реке Форт постоји од најранијих времена и преживело је бројне опсаде.

Простор Шкотске је у римским списима називан Каледонија. На северу су обитавала племена Пикта која су Римљани безуспешно покушавали да покоре.

Почетком 6. века Шкоти (келтско племе из североисточне Ирске) се досељавају на подручје данашње грофовије Аргајл, где су Шкоти основали мало краљевство Далриаду. Хришћанство се (такође пристигло из Ирске) поступно почело ширити не само међу Шкотима, него и источно на територији Пикта.

Године 843. Шкоти и Пикти су се сјединили, те под краљем Кенетом Макалпином и утемељили државу која је обухватала већи део Шкотске северно од река Форт и Клајд (Краљевство Алба).

Краљевство Шкота

[уреди | уреди извор]
Језична подела у Шкотској током раног 12. века
  Нордијско-Гелски, упораба оба језика
  Остаци Камбријског језика

Око 1016. године, поразивши Англе у бици код Кархама, краљ Малколм II (шкотски: Máel Coluim) је завладао покрајином Лотијан, покрајинама између Твида и Фирта од Форта, и бившим британским краљевством Стратклајд у којем је за краља поставио свог унука Данкана I. Када је 1034. године Дункан наследио свог деду Малколма II, Шкоти, Пикти, Англи и Брити су сједињени у јединствену краљевину названу Краљевство Шкота (енглески: Kingdom of Scots), а Данкан је био први владар са насловом „краља Шкота”. Данкан је погинуо у грађанском рату (1040) против свог војсковође и братића Макбета, који се потом прогласио краљем, али га је 1057. године поразио Дунканов син Малколм III Канмор (1058–1093).[2]

Најмоћнији Малколмов наследник био је Дејвид I Шкотски (1124—1153) за време чије се владавине Шкотска постепено англизира и феудализијује.

У доба владавине Вилијама I Лава (1165–1214) шкотска је црква (1192) подвргнута директно Риму, а за време владавине његовог сина и наследника Александра II (1214–1249) започело је покоравање норвешких Хебрида (окончано 1266).

Владавина Александра III (1249—1286) је било доба јаке краљевске власти, те мира и привредног просперитета земље (касније названо „златним раздобљем”" шкотске историје).

Краљевство без краља

[уреди | уреди извор]
Битка код Бенокберна (1314) из Хокамске Библије из 14. век

Након смрти малолетне унуке и наследнице Александра III, Маргарете зване Дева од Норвешке (1290), јавља се чак 13 претендената на шкотски трон. Пресудитељ у том спору, енглески краљ Едвард I Плантагенет, изабрао је Џона Бејлиола, али када се овај побунио не желећи да буде енглески вазал, Едвард је повео рат против Шкотске и након победе крај Данбара (1296) овладао је земљом. Већ идуће године избио је противенглески устанак шкотског народа који је предводио Вилијам Валас те нанео Енглезима пораз крај Стирлинга, али је 1298. године изгубио битку код Фалкерка. Устанак се наставио до 1305, када је Валас ухваћен и смакнут. Године 1306. водство устанка преузима Роберт Брус те се исте године крунише за краља као Роберт I Шкотски.

Шкотско краљевство у 14. и 15. веку

[уреди | уреди извор]

Краљ Роберт I био је изузетно успешан у борбама против Енглеза и 1314. године поразио их је у бици код Бенокберна те је Шкотска стекла самосталност. Енглези су коначно признали независност Шкотске 1328. године. Упркос тога, ратови с Енглезима су настављени и током владавине Робертовог сина Давида II (1329–1371).

Године 1371. на шкотско пријестоље ступа Роберт II Шкотски из династије Стјуарт (1371-1390). Након Роберта III (1390—1406) изређало се више Стјуарта, који долазе на престоље као деца. Током 14. и 15. века краљевска власт слаби у корист домаћег крупног племства, а истодобно Шкоти долазе у све чешће сукобе са Енглезима.

Џејмс IV од Шкотске

Током 15. века започео је културни развој Шкотске оснивањем Универзитета Св. Андрије (1413) у Фифеу, Универзитета у Глазгову (1450) и Универзитета у Абердину (1495), као и усвајањем Закона о образовању (Education Act) 1496. год.

Године 1468. догодило се последње велико проширење шкотских земаља када је Џејмс III Шкотски оженио Маргарету од Данске, добивши тако острва Оркни и Шетланде у мираз. Након његове смрти у бици код Сочиберна (1488), његов наследник Џејмс IV од Шкотске основао је Шкотску краљевску морнарицу и успешно окончао псеудовладавину Острвских лордова, чиме су западна острва доспела под делотворну краљевску контролу. Године 1503. Џејмс IV оженио је кћерку енглеског краља Хенрија VII, Маргарету Тудор, чиме је дао темеље уједињењу две круна у 17. веку. Његова владавина се сматра културним процватом Шкотске када је стигла ренесанса из Европе. Он је уједно био последњи краљ који је говорио галски језик.

Шкотско краљевство у 16. веку

[уреди | уреди извор]
Мери Стјуарт

Године 1513. Енглези су тешко поразили Шкоте, а сам шкотски краљ Џејмс IV (1488–1513) погинуо је у бици. Године 1542. у бици код Солвеј Моса поражен је и краљ Џејмс V (1513—1542), краљ који се знатно ослањао на савезништво с Французима (његова прва жена, Мадлен од Француске, била је кћерка Франсоа I). Након његове смрти Шкотском је, уместо његове малолетне кћери Мери Стјуарт, управљала Марија од Гиза, Џејмсова друга супруга. Уз француску војну помоћ Енглези су 1551. потиснути из Шкотске. Француски утицај у земљи тада посебно јача (високе положаје у управи заузимало је управо француско племство), а шкотско-француско савезништво потврђено је удајом Мери Стуарт за француског престолонаследника. Истовремено у Шкотској јача протестантизам (посеобно калвинизам) не само међу грађанима него и у знатном делу племства. Године 1557. склопљен је савез протестаната (covenant), који је подупирала енглеска краљица Елизабета I

Када су 1559. Марија и њен супруг Франсоа II узели и наслов енглеских суверена, енглеска је флота блокирала 1560. Лит. Исте године, уговором у Единбургу, француска је војска била присиљена да напустити Шкотску; касније је парламент службено прихватио реформацију, прогласио слободу вероисповести, те спроводио секуларизацију црквених имања.

С повратком Марије Стјуарт у Шкотску 1561. године разбуктала се борба између католика и присташа реформације. Године 1567. протестанти су дигли устанак и присилили Марију Стјуарт на абдикацију у корист малолетног сина Џејмса VI. Марија је 1568. потражила уточиште у Енглеској, где ју је рођака Елизабета I заточила и 1587. оптуживши је за велеиздају погубила.

Уједињено Краљевство

[уреди | уреди извор]
Краљ Џејмс VI Шкотски или Џејмс I Енглески

Џејмс VI, као праунук Маргарете Тудор (кћери Хенрија VII), проглашен је (након Елизабетине смрти 1603) и енглеским краљем (Џејмс I). Тиме је остварена персонална унија између Шкотске и Енглеске, мада ће обе земље задржати још читав један век своје засебне парламенте. Његов наследник Чарлс I (1625—1649) наметнуо је Шкотској англиканско богослужје, што је 1638. довело до побуне, која је захватила целу земљу и дала непосредан подстицај енглеској буржујској револуцији.[3] Када је 1642. у Енглеској избио рат између краља и Парламента, шкотски су презбитеријанци били природни савезници енглеских пуританаца и Оливера Кромвела. Године 1643. Шкоти су склопилии формални савез с енглеским парламентом (Solemn League and Covenant); њихове су војне формације учествовале 1644. на страни пуританаца у великој бици код Марстон Мура, а 1645. краљевске снаге у Шкотској потпуно су разбијене. Поражен и у Енглеској, Чарлс I је побегао 1646. у Шкотску, међутим Шкоти су га изручили енглеском парламенту.

Оливер Кромвел

Владавина парламента

[уреди | уреди извор]

Свргавање Чарлса I (1649) и проглашење републике (под називом Комонвелт Енглеске) изазвали су негодовање шкотске аристократије и имућних слојева, који су у продубљењу енглеске револуције осећали претњу за своје класне интересе. Да би предусрели опасност, шкотски презбитеријанци су манифестовали своју приврженост династији, те у Единбургу прогласили краљем сина Чарлса I. Када се Чарлс II вратио из Холандије у Шкотску, рат с Енглеском постао је наизбежан. Године 1650. је Кромвел нанео Шкотима тежак пораз код Данбара, а 1651. године дефинитивно је сломио њихов отпор и Шкотска је била уједињена с Енглеском у Комонвелту.

Парламент у Единбургу је био средиште шкотске власти од 1639. до 1707. године.

Повратак монархије

[уреди | уреди извор]

Чарлс II, дошавши 1660. на престоље, показао се као бруталан деспот. Споразум и све законске мере од 1633. надаље укинути су, англиканска црква поновно је наметнута целој земљи, а Шкоти „отпадници” извргнути су прогонима. Прву буну 1666. (поход на Единбург) угушила је краљевска војска.

Нови велики устанак избио је 1679, али и тај је убрзо угушен, након чега у Шкотској настаје ера крваве репресије (Killing time). Реакција је беснила и за време Чарлсовог наследника Џејмса VII (Џејмс II за Енглеску), који је фаворизирао католике. Шкоти су у пуној мери подупирали преврат 1688, којим је Џејмс свргнут са престола, а устоличен је Вилијам III Орански 1689. Устанак јакобита (присташа свргнутог краља Џејмса VII) сломљен је 1689, а 1690. одлуком парламента, презбитеријанизам је у целости успостављен.

Велика Британија

[уреди | уреди извор]
Парламент Велике Британије у Лондону

Већ крајем 17. и почетком 18. века у Енглеској и Шкотској појављују се предлози за тешњу унију између две земаље. Дефинитивни план уније оба су парламента прихватила почетком 1707; спојена краљевства Шкотске и Енглеске носиће име Велика Британија, која ће имати једну заставу (Union Jack), а државом ће управљати један парламент. Законом о Унији, који је ступио на снагу 1. маја 1707, посебни шкотски и енглески парламент престали су да постоје, а у октобру исте године састао се Парламент Велике Британије.

Након уније, у току прве половине 18. века, знатан део племенске аристократије (кланова) у планинском делу Шкотске није одустајао од покушаја да силом рестаурира династију Стјуарт. Њене присташе, јакобити, дигли су четири устанка, од којих су два (1708. и 1719) угушена у заметку, док су устанци 1715. и 1745—1746. били попримили веће размере. Већи број вођа кланова био је затим протеран или смакнут, а управу над њиховим поседима преузеле су владине комисије.

Нови шкотски парламент

Рестаурација парламента

[уреди | уреди извор]

Током 19. века у Шкотској трају настојања за парламентарну реформу; 1885. године формирано је у парламенту засебно министарство за Шкотску, а његов министар је уједно и члан британске владе.

У другој половини 20. века поновно јачају тежње за аутономијом Шкотске, а у септембру 1997. године (на подстицај лабуристичке владе британског премијера Тонија Блера) на референдуму је с већином гласова подстакнуто формирање засебног шкотског парламента, а први избори за његов сазив одржани су 1999. године.

На трећим парламентарним изборима 2007. године победу је однела Шкотска национална странка (СНП) која се заузима за независност Шкотске. СНП сачињава мањинску владу на челу с премијером Алексом Салмондом.

Законодавну власт такође има и парламент у Вестминстеру, те она може надгласати законе које је усвојио Шкотски парламент. Шкотска нема свог државног поглавара, на челу Шкотске је британска круна. Одржан је референдум о независности Шкотске од Велике Британије 2014, на коме је одлучено да Шкотска остане у саставу УК.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Сцотс анд Пицтс”. ББЦ Едуцатион Сцотланд. Приступљено 05. 02. 2013. 
  2. ^ Одатле Схакеспеареу грађа за трагедију "Мацбетх"
  3. ^ Сукоб са Шкотском је завршио понижавајућим споразумом по Чарлса који је морао пристати на шкотске захтеве за грађанским и верским слободама. Уговором потписаним у октобру 1640. Чарлс је морао да пристане да платити трошкове шкотске војске које је она имала бранећи се од његових напада.

Литература

[уреди | уреди извор]

Прегледи и референтне књиге

[уреди | уреди извор]
  • Оxфорд Дицтионарy оф Натионал Биограпхy (2004) онлине; схорт сцхоларлy биограпхиес оф алл тхе мајор пеопле
  • Девине, Т. M., Тхе Сцоттисх Натион, 1700–2000 (Пенгуин боокс, 1999).
  • Девине Т. M. анд Јеннy Wормалд, едс. Тхе Оxфорд Хандбоок оф Модерн Сцоттисх Хисторy (2014).
  • Доналдсон, Гордон анд Роберт С. Морпетх, А Дицтионарy оф Сцоттисх Хисторy (1977).
  • Доннацхие, Иан анд Георге Хеwитт (2001). Дицтионарy оф Сцоттисх Хисторy. . 384 пп.
  • Хоустон, Р.А.; W. Кноx, ур. (2001). Неw Пенгуин Хисторy оф Сцотланд. Аллен Лане. ИСБН 978-0-14-026367-1. 
  • Кеаy, Јохн, анд Јулиа Кеаy. Цоллинс Енцyцлопедиа оф Сцотланд (2нд ед. 2001), 1101 пп; 4000 артицлес; емпхасис он хисторy
  • Ленман, Бруце П. Енлигхтенмент анд Цханге: Сцотланд 1746–1832 (2нд ед. Тхе Неw Хисторy оф Сцотланд Сериес. Единбургх Университy Пресс, 2009).&нбсп. Ленман, Бруце (2009). Енлигхтенмент анд Цханге: Сцотланд 1746-1832. стр. 280. ИСБН 978-0-7486-2515-4. ; 1ст едитион алсо публисхед ундер тхе титлес Интегратион, Енлигхтенмент, анд Индустриализатион: Сцотланд, 1746–1832 (1981) анд Интегратион анд Енлигхтенмент: Сцотланд, 1746–1832 (1992).
  • Лyнцх, Мицхаел, ед., Тхе Оxфорд Цомпанион то Сцоттисх Хисторy. (2007). 732 пп. еxцерпт анд теxт сеарцх
  • Кеарнеy, Хугх Ф., Тхе Бритисх Ислес: а Хисторy оф Фоур Натионс (Цамбридге Университy Пресс, 2нд едн., 2006).
  • Мацкие, Ј. D. (1991). А Хисторy оф Сцотланд. Пенгуин боокс. ИСБН 978-0-14-013649-4. 
  • Мацкие, Ј. D., Бруце Ленман, анд Геоффреy Паркер. А Хисторy оф Сцотланд (1984) еxцерпт анд теxт сеарцх
  • Мацлеан, Фитзроy, анд Магнус Линклатер, Сцотланд: А Цонцисе Хисторy (2нд ед. 2001) еxцерпт анд теxт сеарцх
  • МцНеилл, Петер Г. Б. анд Хецтор L. МацQуеен, едс, Атлас оф Сцоттисх Хисторy то 1707 (Тхе Сцоттисх Медиевалистс анд Департмент оф Геограпхy, 1996).
  • Магнуссон, Магнус (2000). Сцотланд: Тхе Сторy оф а Натион. , популар хисторy фоцусед он роyалтy анд wарфаре
  • Митцхисон, Росалинд. А Хисторy оф Сцотланд (Роутледге: 3рд ед 2002), https://web.archive.org/web/20071126023214/https://www.questia.com/PM.qst?a=o&d=102814853. Архивирано из оригинала 26. 11. 2007. г.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  • Nicholls, M., A History of the Modern British Isles, 1529–1603: the Two Kingdoms (Wiley-Blackwell, 1999)
  • Panton, Kenneth J. and Keith A. Cowlard, Historical Dictionary of the United Kingdom. Vol. 2: Scotland, Wales, and Northern Ireland. (1998). 465 pp.
  • Paterson, Judy, and Sally J. Collins. The History of Scotland for Children (2000)
  • Pittock, Murray (2003). A New History of Scotland. Sutton. ISBN 978-0-7509-2786-4. 
  • Smout, T. C., A History of the Scottish People, 1560–1830 (1969, Fontana, 1998).
  • Tabraham, Chris, and Colin Baxter (2004). The Illustrated History of Scotland. ISBN 1861893655.  excerpt and text search
  • Watson, Fiona, Scotland; From Prehistory to the Present. Tempus, 2003. 286 pp.
  • Wormald, Jenny, (2005). The New History of Scotland. ISBN 0198206151. 

Specijalizovane studije

[уреди | уреди извор]
  • Buchan, James, (2003). Capital of the Mind: How Edinburgh Changed the World. John Murray. .
  • Colley, Linda, (1992). Britons: Forging the Nation 1707–1837. Yale University Press. .
  • Cooke, Anthony (2010). The Rise and Fall of the Scottish Cotton Industry, 1778–1914. Manchester University Press. .
  • Devine, T. M., Scotland's Empire 1600–1815 (Allen Lane, Harmondsworth, 2003).
  • Duncan A. A. M., The Kingship of the Scots 842–1292: Succession and independence (Edinburgh University Press, 2004).
  • Ferguson, W., Scotland's Relations with England: A Survey to 1707 (Saltire Society, 1977).
  • Finlay, Richard (2004). Modern Scotland 1914–2000. Profile. .
  • Hamilton, David (1981). The healers: a history of medicine in Scotland. Pelican. .
  • Harvie, Christopher Scotland and Nationalism: Scottish Society and Politics 1707–1977 (4th edn., Routledge, 2004).
  • Hearn, J., Claiming Scotland: National Identity and Liberal Culture (Edinburgh University Press, 2000).
  • Macdougall, N., An Antidote to the English: the Auld Alliance, 1295–1560 (Tuckwell Press, 2001).
  • Pittock, Murray (2008). The Road to Independence? Scotland since the Sixties. ISBN 1861893655.  excerpt and text search.
  • Smout, T. C., Scottish Trade on the Eve of the Union, 1660–1707 (Oliver & Boyd, 1963).
  • Smout, T. C., Scotland Since Prehistory: Natural History and Human Impact (Scottish Cultural Press, 1993).

Kultura i religija

[уреди | уреди извор]
  • Anderson, R. D., Education and the Scottish People, 1750–1918 (Oxford University Press, 1995).
  • Browen, Ian, ed., The Edinburgh History of Scottish Literature (3 vol 2006).
  • Brown, Callum G (1997). Religion and Society in Scotland since 1707. . 219 pp.
  • Burleigh, J.H.S. A Church History of Scotland (1962), short and impartial.
  • Daiches, David (1982). A Companion to Scottish Culture. .
  • Dingwall, Helen M. (2005). A Famous and Flourishing Society: The History of the Royal College of Surgeons of Edinburgh, 1505-2005. ISBN 978-0-7486-1567-4.  350 pp. .
  • Ferguson, William (1998). The Identity of the Scottish Nation: An Historic Quest.  .
  • Glendinning, Miles, Ranald MacInnes, Aonghus MacKechnie (1996). A History of Scottish Architecture: From the Renaissance to the Present Day.  .
  • Hardy, Forsyth (1990). Scotland in Film.  .
  • Harris, Nathaniel. Heritage of Scotland: A Cultural History of Scotland and Its People. Facts on File, 2000. 159 pp.
  • Lawrence, Christopher (2005). Rockefeller Money, the Laboratory, and Medicine in Edinburgh, 1919-1930: New Science in an Old Country. University of Rochester Press. ISBN 978-1-58046-195-5.  373 pp.
  • Levack, Brian (2007). Scottish Witch Hunting: Law, Politics and Religion. .
  • McDonald, R. A., ed. History, Literature and Music in Scotland, 700–1560. (2002). 243 pp.
  • Mackenzie, D. A. Scottish Folklore and Folklife. (1935).
  • McEwan, Peter J. M. Dictionary of Scottish Art and Architecture. Wappingers Falls, N.Y.: Antique Collectors Club, 1995. 626 pp.
  • McNeill, F. Marion, The Silver Bough (volume 1: Scottish Folk-Lore and Folk-Belief). . 1989. ISBN 978-0-86241-231-9.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  • Menikoff, Barry (2005). Narrating Scotland: The Imagination of Robert Louis Stevenson. University of South Carolina Press. ISBN 978-1-57003-568-5.  233 pp. .
  • Pelling, Margaret, ed., Practice of Reform in Health, Medicine, and Science, 1500–2000 (2005).
  • Petrie, Duncan, Screening Scotland. BFI, 2000. 250 pp. on films.
  • Porter, James (1998). „The Folklore of Northern Scotland: Five Discourses on Cultural Representation”. Folklore. 10 (1–2): 1—14. JSTOR 1260565. doi:10.1080/0015587X.1998.9715956. 
  • Ritchie, Anna and Graham Ritchie (1998). Scotland: An Oxford Archaeological Guide.  .
  • Schoene, Berthold (2007). The Edinburgh Companion to Contemporary Scottish Literature. , 560 pp.
  • Smith, Bill and Skipwith, Selina. A History of Scottish Art. Merrell, 2003. 288 pp.
  • Todd, Margo (2002). The Culture of Protestantism in Early Modern Scotland. . 450 pp.
  • Walker, Marshall, (1997). Scottish Literature since 1707. . 443 pp.
  • Whatley, Christopher A (2000). Scottish Society, 1707–1830: Beyond Jacobitism, toward Industrialisation. . 354 pp.
  • Wickham-Jones, C., Orkney: A Historical Guide (Birlinn, 2007).
  • Wilson, R., ed., Building with Scottish Stone (Arcamedia, 2005).
  • Withers, Charles W. J., Geography, Science, and National Identity: Scotland since 1520. (2001). 312 pp.

Praistorija i arheologija

[уреди | уреди извор]
  • Ashmore, P. J., Neolithic and Bronze Age Scotland: an Authoritative and Lively Account of an Enigmatic Period of Scottish Prehistory (Batsford, 2003).
  • Breeze, D. J., The Antonine Wall (John Donald, 2006).
  • Cunliffe, C., Iron Age Communities in Britain: An Account of England, Scotland and Wales from the Seventh Century BC Until the Roman Conquest (Routledge, 2004).
  • Dixon, N., The Crannogs of Scotland: An Underwater Archaeology (Tempus, 2004).
  • Lynch, F., Megalithic Tombs and Long Barrows in Britain (Osprey, 1997).
  • Moffat, A., Before Scotland: The Story of Scotland Before History (Thames & Hudson, 2005).
  • Pryor, F., Britain B.C.: Life in Britain and Ireland before the Romans (Harper Collins, 2003).
  • Robertson, A. S., The Antonine Wall (Glasgow Archaeological Society, 1960).
  • Scarre, C., Monuments and Landscape in Atlantic Europe: Perception and Society During the Neolithic and Early Bronze Age (Routledge, 2002).
  • Snyder, C. A., The Britons (Wiley-Blackwell, 2003).
  • Barrow, G. W. S., ed., Scotland and Its Neighbours in the Middle Ages (Hambleton, 1992).
  • Barrow, G. W. S., Grant, A., and Stringer, K. J., eds, Medieval Scotland: Crown, Lordship and Community (Edinburgh University Press, 1998).
  • Barrow, G. W. S., Robert Bruce and the Community of the Realm of Scotland (1965, 4th edn., Edinburgh University Press, 2005).
  • Corning, C., The Celtic and Roman Traditions: Conflict and Consensus in the Early Medieval Church (Macmillan, 2006).
  • Duncan, A. A. M., Scotland: The Making of the Kingdom, The Edinburgh History of Scotland, Volume 1 (Mercat Press, 1989).
  • Forte, A., Oram, R. D., and Pedersen, F., Viking Empires (Cambridge University Press, 2005).
  • Hudson, B. T., Kings of Celtic Scotland (Greenhill, 1994).
  • Macquarrie, A., Medieval Scotland: Kinship and Nation (Sutton, 2004).
  • Maddicott, J. R., and Palliser, D. M., eds, The Medieval State: Essays presented to James Campbell (Continuum, 2000).
  • Rollason, D. W., Northumbria, 500–1100: Creation and Destruction of a Kingdom (Cambridge University Press, 2003).
  • Smyth, A. P., Warlords and Holy Men: Scotland AD 80–1000 (Edinburgh University Press, 1989).
  • Taylor, S., ed., Picts, Kings, Saints and Chronicles: A Festschrift for Marjorie O. Anderson (Four Courts, 2000).
  • Webster, B., Medieval Scotland: the Making of an Identity (St. Martin's Press, 1997).
  • Woolf, A. (2007). From Pictland to Alba: 789 – 1070. Edinburgh: Edinburgh University Press. .
  • Woods, J. D., and Pelteret, D. A. E., eds, The Anglo-Saxons, Synthesis and Achievement (Wilfrid Laurier University Press, 1985).
  • Yorke, B., Kings and Kingdoms of Early Anglo-Saxon England (Routledge, 2002).
  • Yorke, B., The Conversion of Britain: Religion, Politics and Society in Britain c. 600–800 (Pearson Education, 2006).

Rana moderna istorija

[уреди | уреди извор]
  • Dawson, J. E. A. (2007). Scotland Re-Formed, 1488–1587. Edinburgh: Edinburgh University Press. .
  • Ryrie, Alec (2006). The Origins of the Scottish Reformation. Manchester: Manchester University Press. .
  • Wormald, Jenny (1991). Court, Kirk, and Community: Scotland, 1470–1625. Edinburgh: Edinburgh University Press. .

Prosvetiteljstvo, 18. vek

[уреди | уреди извор]

Unija i Jakobiti

[уреди | уреди извор]
  • Fremont-Barnes, Gregory. The Jacobite Rebellion 1745–46 (Essential Histories) (2011).
  • Fry, Michael (2006). The Union: England, Scotland and the Treaty of 1707. .
  • Harris, Bob. "The Anglo-Scottish Treaty of Union, 1707 in 2007: Defending the Revolution, Defeating the Jacobites," Journal of British Studies, January 2010, Vol. 49 Issue 1, pp. 28–46.
  • MacRobert, A. E. "The Myths about the 1745 Jacobite Rebellion," Historian 2008, Issue 99, pp. 16–23
  • Macinnes, Allan I. "Jacobitism in Scotland: Episodic Cause or National Movement?" Scottish Historical Review, Oct 2007, Vol. 86,2 Issue 222, pp. 225–252; emphasises its traditionalism.
  • Macinnes, Allan I. Union and Empire: The Making of the United Kingdom in 1707. ISBN 0521850797.  (Cambridge Studies in Early Modern British History) (2007) excerpt and text search.
  • Oates, Jonathan. Jacobite Campaigns: The British State at War (Warfare, Society and Culture) (2011).
  • Pittock, Murray. The Myth of the Jacobite Clans: The Jacobite Army in 1745 (2nd ed. 2009).
  • Plank, Geoffrey (2005). Rebellion and Savagery: The Jacobite Rising of 1745 and the British Empire. .
  • Scott, P. H. 1707: The Union of Scotland and England: In Contemporary Documents (1979), primary sources.
  • Trevor-Roper, Hugh. From Counter-Reformation to Glorious Revolution. 1992. стр. 282—303. on Union.
  • Anderson, Robert (2012). „The Development of History Teaching in the Scottish Universities, 1894–1939”. Journal of Scottish Historical Studies. 32 (1): 50—73. doi:10.3366/jshs.2012.0035. .
  • Anderson, Robert (2012). „University History Teaching, National Identity and Unionism in Scotland, 1862–1914”. Scottish Historical Review. 91 (1): 1—41. doi:10.3366/shr.2012.0070. .
  • Aspinwall, Bernard (2008). „Catholic realities and pastoral strategies: Another look at the historiography of Scottish Catholicism, 1878–1920”. Innes Review. 59 (1): 77—112. S2CID 162376698. doi:10.3366/E0020157X08000164. .
  • Bowie, Karin. "Cultural, British and Global Turns in the History of Early Modern Scotland," Scottish Historical Review (April 2013 Supplement), Vol. 92, pp. 38–48.
  • Brown, Keith M. "Early Modern Scottish History – A Survey," Scottish Historical Review (April 2013 Supplement), Vol. 92, pp. 5–24.
  • Devine, T. M. and J. Wormald, eds. The Oxford Handbook of Modern Scottish History (Oxford University Press, 2012),
  • Dingwall, Helen M (2003). A history of Scottish medicine: themes and influences. Edinburgh University Press. .
  • Elton, G.R. Modern Historians on British History 1485–1945: A Critical Bibliography 1945–1969 (1969), annotated guide to 1000 history books on every major topic, plus book reviews and major scholarly articles. Modern Historians on British History,1485-1945. 1970. стр. 198—205. 
  • Falconer, J. R. D. (2011). „Surveying Scotland's Urban Past: The Pre-Modern Burgh”. History Compass. 9 (1): 34—44. doi:10.1111/j.1478-0542.2010.00741.x. .
  • Kidd, C. Subverting Scotland's Past: Scottish Whig Historians and the Creation of an Anglo-British Identity 1689–1830 (Cambridge University Press, 2003)
  • McDermid, Jane. (2011). „No Longer Curiously Rare but Only Just within Bounds: women in Scottish history”. Women's History Review. 20 (3): 389—402. S2CID 143113878. doi:10.1080/09612025.2010.509152. .
  • Lee, Jr., Maurice. "Scottish History since 1966," in Richard Schlatter, ed., Recent Views on British History: Essays on Historical Writing since 1966 (Rutgers University Press, 1984), pp. 377-400.
  • MacKenzie, John M. (2008). „Irish, Scottish, Welsh and English Worlds? A Four-Nation Approach to the History of the British Empire”. History Compass. 6 (5): 1244—1263. doi:10.1111/j.1478-0542.2008.00543.x. 
  • Morton, Graeme, and Trevor Griffiths. "Closing the Door on Modern Scotland's Gilded Cage," Scottish Historical Review (2013) Supplement, Vol. 92, pp. 49–69; on nationalism
  • Raffe, Alasdair. "1707, 2007, and the Unionist Turn in Scottish History," „Historical Journal”. (2010). 53 (4): 1071—1083. .
  • Raftery, Deirdre; McDermid, Jane; Jones, Gareth Elwyn (2007). „Social Change and Education in Ireland, Scotland and Wales: Historiography on Nineteenth‐century Schooling”. History of Education. 36 (4–5): 447—463. S2CID 143116479. doi:10.1080/00467600701496690. .
  • Smout, T. C. (2007). „Scottish History in the Universities since the 1950s”. History Scotland Magazine. 7 (5): 45—50. .
  • Anderson, A. O., Early Sources of Scottish History, A.D. 500 to 1286 (General Books LLC, 2010), vol. i.
  • Broadie, Alexander, ed., The Scottish Enlightenment: An Anthology (1997).
  • Cooke, Anthony, et al. eds. Modern Scottish History, 1707 To the Present: vol 5: Major Documents (Tuckwell Press, 1998) online edition[мртва веза].
  • Statistical Accounts of Scotland (1791–1845) https://web.archive.org/web/20120224131805/http://edina.ac.uk/statacc/. Архивирано из оригинала 24. 02. 2012. г.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ), детаилед лоцал десцриптионс.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]