Олеинска киселина

С Википедије, слободне енциклопедије
Олеинска киселина
Олеиц ацид
Олеиц-ацид-3Д-вдW.пнг
Називи
ИУПАЦ назив
(9З)-Оцтадец-9-еноиц ацид
Други називи
(9Z)-Октадеценоинска киселина
(З)-Октадец-9-еноинска киселина
цис-9-Оцтадеценоинска киселина
цис9-Октадеценоинска киселина
18:1 цис-9
Идентификација
3Д модел (Јмол)
ЕЦХА ИнфоЦард 100.003.643
  • ЦЦЦЦЦЦЦЦ\C=Ц/ЦЦЦЦЦЦЦЦ(О)=О
Својства
C18Х34О2
Моларна маса 282.4614 g/mol
Агрегатно стање Бледо жута или смеђо жута уљаста течност
Густина 0.895 g/mL
Тачка топљења 13-14°Ц (286 K)
Тачка кључања 360°Ц (633 K) (760mm Hg)[1]
Нерастворна
Растворљивост у метанол растворна
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°Ц [77°Ф], 100 кПа).
ДаY верификуј (шта је ДаYНеН ?)
Референце инфокутије

Олеинска киселина је мононезасићена омега-9 масна киселина нађена у разним животињским и биљним мастима. Њена формула је CH3(CH2)7CH=CH(CH2)7COOH.[2] Она је уље без боје и мириса, мада комерцијални узорци могу да буду жути. Транс изомер олеинске киселине је елаидинска киселина (стога се елаидинизацијом назива реакција којом се мењају цис изомери у транс изомере). Термин "олеински" значи сродан са, или изведен из, уља или маслине.

Заступљеност[уреди | уреди извор]

Триглицеридни естери олеинске киселине сачињавају највећи део маслиновог уља, мада има мање од 2,0% слободне киселине. Веће концентрације чине маслиново уља нејестивим. Олеинска киселина такође сачињава до 59-75% ораховог уља,[3] 36-67% уља кикирикија,[4] 15-20% уље семенки грожђа, уља морске пасјаковине, и сусамовог уља,[2] и 14% уља мака.[5] Она је у изобиљу присутна у многим животињским мастима. Она сачињава 37 до 56% пилеће и ћуреће масноће,[6] и 44 до 47% сала, етц.

Олеинска киселина је најраспростањенија масна киселина у људском масном ткиву.[7]

Као инсектни феромон[уреди | уреди извор]

Олеинску киселину емитују распадајући лешеви бројних инсеката, као што су пчеле и Pogonomyrmex мрави, и она подстиче инстикте живих радника да уклоне мртво тело из кошнице. Ако су жива пчела[8] или мрав[9][10] намазани олеинском киселином, они бивају одвучени на отпад као да су мртви. Мирис олеинске киселине исто тако може да индицира опасност за живе инсекте, наводећи их да се избегавају друге који су подлегли болести или места где вребају предатори.[11]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Oleic acid, Chemical Laboratory Information Profile, American Chemical Society
  2. ^ а б Тхомас, Алфред (2002). „Фатс анд Фаттy Оилс”. Уллманн'с Енцyцлопедиа оф Индустриал Цхемистрy. Wеинхеим: Wилеy-ВЦХ. дои:10.1002/14356007.а10_173. 
  3. ^ Вилларреал, Ј.Е., L. Ломбардини, анд L. Циснерос-Зеваллос (2007). „Пхyтоцхемицал цонституентс анд антиоxидант цапацитy оф дифферент пецан [Царyа иллиноиненсис (Wангенх.) К. Коцх] цултиварс”. Фоод Цхемистрy. 102 (4): 1241—1249. дои:10.1016/ј.фоодцхем.2006.07.024. [мртва веза]
  4. ^ „Тхе инхеританце оф хигх олеиц ацид ин пеанут”. 
  5. ^ Унторо Ј, Сцхултинк W, Wест ЦЕ, Гросс Р, Хаутваст ЈГ (2006). „Еффицацy оф орал иодизед пеанут оил ис греатер тхан тхат оф иодизед поппy сеед оил амонг Индонесиан сцхоолцхилдрен”. Тхе Америцан Јоурнал оф Цлиницал Нутритион. 84 (5): 1208—14. ПМИД 17093176. 
  6. ^ Нуттер,, Марy К. Ернест Е. Лоцкхарт анд Роберт С. Харрис. „Тхе цхемицал цомпоситион оф депот фатс ин цхицкенс анд туркеyс”. Цхемистрy анд Материалс Сциенце. 20 (11): 231—234. дои:10.1007/БФ02630880. Архивирано из оригинала на датум 24. 09. 2019. Приступљено 02. 09. 2011. 
  7. ^ МГ Кокатнур, MC Оалманн, WД Јохнсон, ГТ Малцом анд ЈП Стронг (1. 11. 1979). „Фаттy ацид цомпоситион оф хуман адипосе тиссуе фром тwо анатомицал ситес ин а бирациал цоммунитy”. Америцан Јоурнал оф Цлиницал Нутритион. 32 (11): 2198—205. ПМИД 495536. 
  8. ^ Пурнамадјаја, Аниес Ханнаwати; Р. Андреw Русселл (2005). „Пхеромоне цоммуницатион ин а робот сwарм: нецропхориц бее бехавиоур анд итс реплицатион”. Роботица. 23 (6): 731—742. дои:10.1017/С0263574704001225. 
  9. ^ Аyассе, M.; Паxтон, Р. (2002). „Броод протецтион ин социал инсецтс”. Ур.: Хилкер, M.; Меинерс, Т. Цхемоецологy оф Инсецт Еггс анд Егг Депоситион. Берлин: Блацкwелл. стр. 117-148. ИСБН 978-1-4051-0694-8. 
  10. ^ Крулwицх, Роберт (2009). „Хеy I'м Деад! Тхе Сторy Оф Тхе Верy Ливелy Ант”. Натионал Публиц Радио. 
  11. ^ Wалкер, Матт (9. 9. 2009). „Анциент 'смелл оф деатх' ревеалед”. ББЦ - Еартх Неwс. Приступљено 13. 9. 2009. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]