Пређи на садржај

Пагвошке конференције о науци и светским питањима

С Википедије, слободне енциклопедије

Пагвошке конференције о науци и светским питањима су међународна организација који окупља научнике и јавне личности како би радили на смањењу опасности од оружаног сукоба и тражили решења за глобалне безбедносне претње. Основали су је 1957. године Џозеф Ротблат и Бертранд Расел у Пагвошу, Нова Шкотска, Канада, након објављивања Расел-Ајнштајновог манифеста 1955. године.

Ротблат и Пагвошка конференција заједно су добили Нобелову награду за мир 1995. године за своје напоре на нуклеарном разоружању.[1][ноте 1] Међународне студентске/омладинске пагвошке групе су постоје од смрти оснивача Сајруса Итона 1979. године.

Порекло Пагвошких конференција[уреди | уреди извор]

Тинкерс Лоџ, Пагвош, Нова Шкотска, Канада; локација прве Пагвошке конференције 1957. године.

Расел-Ајнштајнов манифест, објављен 9. јула 1955,[2][3][4] позвао је на конференцију за научнике ради процене опасности од оружја за масовно уништавање (које је у то време обухватало само нуклеарно оружје). Сајрус Итон, индустријалац и филантроп, понудио је 13. јула да финансира и буде домаћин конференције у свом родном граду, Пагвошу, Нова Шкотска. То се тада није било прихваћено, јер је на позив премијера Џавахарлала Нехруа планиран састанак у Индији. Са избијањем Суецке кризе индијска конференција је одложена. Аристотел Оназис је понудио да финансира састанак у Монаку, али је то одбијено. Итонов бивши позив је прихваћен.

Прва конференција одржана је у ономе што је постало познато под називом Тинкерсов Лоџ у јулу 1957. године у Пагвошу у Новој Шкотској.[5]

Организациона структура[уреди | уреди извор]

Сајрус Итон – финансијер пагвошких конференција

Пагвошки „главни циљ је елиминација свих оружја за масовно уништавање (нуклеарно, хемијско и биолошко) и рата као друштвене институције за решавање међународних спорова. У том смислу је мирно решавање сукоба дијалогом и међусобним разумевањем суштински део пагвошких активности, што је посебно релевантно када и где се нуклеарно оружје и друго оружје за масовно уништавање распоређују или могу користити.”[6]

„Различите пагвошке активности (опште конференције, радионице, студијске групе, консултације и посебни пројекти) пружају канал комуникације међу научницима, између научника и појединаца са искуством у влади, дипломатији и војсци, за детаљну дискусију и анализу проблема и могућности на пресеку науке и светских афера. Да би се осигурала слободна и искрена размена мишљења, која погодује настанку изворних идеја и ефикасној комуникацији између различитих или антагонистичких влада, држава и група, састанци Пагвоша се по правилу одржавају приватно. Ово је главни модус операнди Пагвоша. Поред утицаја на владе преношењем резултата ових расправа и састанака, Пагвош такође настоји да утиче на научну заједницу и на јавно мњење држањем посебних врста састанака и путем својих публикација.”[6]

Званичници укључују председника и генералног секретара. Формалну управу обезбеђује пагвошки савет, који обавља дужност пет година. Такође постоји извршни комитет који помаже генералном секретару. Џајанта Данапала је тренутни председник. Паоло Кота-Рамусино је тренутни генерални секретар.

Четири канцеларије Пагвоша, у Риму (међународни секретаријат), Лондону, Женеви и Вашингтону, пружају подршку активностима Пагвоша и служе као везе са Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама.

Постоји око педесет националних пагвошких група, организованих као независни ентитети, а често их подржавају или њима управљају националне академије наука. Међународне студентске/младе пагвошке групе сарађују са међународном пагвошком групом, али су независне.

Доприноси међународној безбедности[уреди | уреди извор]

Пагвошки сусрет и тура одржани у Националној акцелераторској лабораторији, сада Фермилаб, 12. септембра 1970, слева надесно: Норман Рамзи, Франсис Перин, Роберт Р. Вилсон

Првих петнаест пагвошких година поклопило се са Берлинском кризом, Кубанском ракетном кризом, инвазијом Варшавског пакта на Чехословачку и Вијетнамским ратом. Пагвош је играо корисну улогу у отварању канала комуникације у време иначе затегнутих званичних и незваничних односа. Ова организација је пружила припремни допринос Уговору о делимичној забрани тестирања (1963), Уговору о непролиферацији (1968), Уговору против балистичких пројектила (1972), Конвенцији о биолошком оружју (1972) и Конвенцији о хемијском оружју (1993). Бивши амерички министар одбране Роберт Макнамара приписао је заслуге пагвишкој иницијативи за повратни канал (кодно назван Пенсилванија) путем кога су положени темељи за преговоре који су окончали Вијетнамски рат.[7] Михаил Горбачов је признао утицај ове организације на њега док је био лидер Совјетског Савеза.[8] Поред тога, Пагвошу се придају заслуге као револуционарној и иновативној „транснационалној” организацији[9] и водећем примеру ефикасности Трак II дипломатије.

Током Хладног рата се тврдило да је Пагвошка конференција постала челна конференција за Совјетски Савез, чији су агенти често успевали да ослабе пагвошку критику према СССР-у и да се уместо тога концентришу на кривицу за Сједињене Државе и Запад.[10] Године 1980, Стални одабрани одбор за обавештајне послове добио је извештај да су совјетски делегати користили Пагвошку конференцију за промоцију совјетске пропаганде. Џозеф Ротблат је изјавио да је у његовом Бертранд Раселовом мировном предавању 1998. године било неколико учесника конференција из Совјетског Савеза „који су очигледно послати да наметну партијску линију, али да се већина учесника састојала од истинских научника, и да су се опходили као такви.”[11]

По завршетку Хладног рата, традиционални пагвошки фокус на смањењу заступљености нуклеарног оружја и промоцији света без нуклеарног оружја и другог оружја за масовно уништавање, усмерен је на следеће области:[12]

  • Нуклеарна стабилност, нуклеарно разоружање и неширење: 1. Традиционално нуклеарно разоружање, америчко-руско нуклеарно разоружање, нуклеарно оружје у Европи; 2. Нуклеарно оружје и нуклеарна пролиферација на Блиском Истоку, израелско нуклеарно оружје, ирански нуклеарни програм, предлог за Блискоисточну зону без оружја за масовно уништавање, арапски ставови према нуклеарном оружју и нуклеарној пролиферацији; 3. Нуклеарни односи Индије и Пакистана, ефекти нуклеарног споразума САД-а и Индије; 4. Северна Кореја.
  • Регионална сигурност у регионима у којима постоји нуклеарно оружје или су ризици од ширења нуклеарног оружја значајни: 1. Блиски Исток - општа питања, утицај палестинског проблема и његова важност у арапском свету, последице такозваног Арапског пролећа и раст исламских покрета и партија, арапско-иранских, арапско-израелских и иранско-израелских односа; 2. Јужна Централна Азија - традиционални антагонизам између Индије и Пакистана, улога терористичких напада у погоршању таквог антагонизма, америчко-пакистански односи уопште. Улога радикалних покрета у Пакистану, помирење и мир у Авганистану, разговор са Талибанима (да ли је могуће и како то треба учинити), пакистанско-авганистански односи.

Пагвошки покрет се такође бави еколошким питањима, и као резултат свог састанка 1988. у Дагомису издао је Дагомиску декларацију о деградацији животне средине.[13]

Нобелова награда за мир[уреди | уреди извор]

Године 1995, педесет година након бомбардовања Нагасакија и Хирошиме, и четрдесет година након потписивања Расел-Ајнштајновог манифеста, Пагвошке конференције и Џозеф Ротблат су заједно добили Нобелову награду за мир „за њихове напоре на смањењу улоге коју игра нуклеарно оружје у међународној политици и, дугорочно гледано, елиминисању таквог оружја”. Норвешки Нобелов комитет надао се да ће додељивање награде Ротблату и Пагвошу „подстаћи светске лидере да појачају напоре да свет ослободе нуклеарног оружја”. У свом говору током прихватања награде, Ротблат је цитирао кључну фразу из Манифеста: „Запамтите своју хуманост”.

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Као родно место Пагвопког покрета, Ложа мислилаца проглашена је националним историјским локалитетом Канаде 2008.[14]

Јубиларна Пагвошка конференција у Астани[уреди | уреди извор]

Јубиларна 62. Пагвошка конференција посвећена нуклеарном разоружању одржана је у Астани, главном граду Казахстана, 2017. године.[15] Конференција је прослављала 60. годишњицу прве Пагвошке конференције, одржане у Пагвошу, Нова Шкотска 1957. године.[16] Тема конференције је била „Суочавање са новим нуклеарним опасностима”.[17] Програм конференције је имао фокус на јачању забране нуклеарних покуса и борби против тероризма.

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Русселл'с еxцлусион ис еxплаинед бецаусе тхе Нобел Призес аре невер аwардед постхумоуслy.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Тхе Нобел Пеаце Призе 1995”. Нобел Призе. 
  2. ^ СБ (1955-07-09). „Статемент: Тхе Русселл-Еинстеин Манифесто”. Пугwасх Цонференцес он Сциенце анд Wорлд Аффаирс (на језику: енглески). Приступљено 2019-12-10. 
  3. ^ Пугwасх (1955-07-09). „Лондон лаунцх оф тхе Русселл-Еинстеин Манифесто”. Пугwасх Цонференцес он Сциенце анд Wорлд Аффаирс (на језику: енглески). Приступљено 2019-12-10. 
  4. ^ „Тхе Русселл- Еинстеин Манифесто” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 2019-02-14. г. Приступљено 2019-01-11. 
  5. ^ Админ, Т. L. „Тхинкерс Лодге - Тхинкерс Лодге - Беаутифул, хисториц венуе фор wеддингс, цонференцес, анд ретреатс ин Нова Сцотиа, Цанада.”. Тхинкерс Лодге (на језику: енглески). Приступљено 2019-12-10. 
  6. ^ а б „Принциплес, Струцтуре анд Ацтивитиес оф Пугwасх Фор тхе Елевентх Qуинqуенниум (2007–2012)”. Архивирано из оригинала 2003-08-19. г. 
  7. ^ МцНамара, "Цонверсатионс wитх Хисторy," интервиеw wитх Харрy Креислер, http://conversations.berkeley.edu/content/robert-s-mcnamara Архивирано 2012-05-21 на сајту Wayback Machine. Сее алсо Роберт МцНамара (ет ал), "Аргумент Wитхоут Енд: Ин Сеарцх оф Ансwерс то тхе Виетнам Трагедy," Публиц Аффаирс,1999, пп. 292–312.
  8. ^ вон Хиппел, Франк. „Беттер Ацтиве Тодаy тхан Радиоацтиве Томорроw”. ФАС Публиц Интерест Репорт. Тхе Јоурнал оф тхе Федератион оф Америцан Сциентистс. Wинтер 2004 Волуме 57, Нумбер 1. Архивирано из оригинала 2009-06-04. г. 
  9. ^ Маттхеw Евангелиста, Унармед Форцес: Тхе Транснатионал Мовемент то Енд тхе Цолд Wар, Цорнелл Университy Пресс, 1999.
  10. ^ Рицхард Фелиx Стаар, Фореигн полициес оф тхе Совиет Унион, Хоовер Пресс, 1991, ISBN 0-8179-9102-6, п.86-87
  11. ^ „Русселл: тхе Јоурнал оф Бертранд Русселл Студиес”. мулпресс.мцмастер.ца. Приступљено 2019-12-10. 
  12. ^ Фор рецент меетингс анд топицс, сее www.пугwасх.орг
  13. ^ Пугwасх (1988-09-03). „Дагомyс Децларатион оф тхе Пугwасх Цоунцил”. Пугwасх Цонференцес он Сциенце анд Wорлд Аффаирс (на језику: енглески). Приступљено 2019-12-10. 
  14. ^ Тхинкерс' Лодге Натионал Хисториц Сите оф Цанада. Цанадиан Регистер оф Хисториц Плацес. Ретриевед 17 Април 2013.
  15. ^ „Астана то хост Цонференце он Нуцлеар Дисармамент”. www.м.казправда.кз. Архивирано из оригинала 07. 08. 2017. г. Приступљено 2017-05-03. 
  16. ^ Админ1 (2016-02-02). „Пугwасх Делегатион Виситс Казакхстан”. Пугwасх Цонференцес он Сциенце анд Wорлд Аффаирс. Приступљено 2017-05-03. 
  17. ^ „62нд Пугwасх Цонференце, Астана”. пугwасх.орг. Архивирано из оригинала 2017-08-07. г. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Пагвошке конференције о науци и светским питањима на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Pagvoške_konferencije_o_nauci_i_svetskim_pitanjima&oldid=27677336”