Jelena Šantić

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Jelena Šantić
Jjj.jpg
Jelena Šantić u baletu „Žizela“
Datum rođenja 18. jul 1944.
Mesto rođenja Beograd
Datum smrti 18. mart 2000.
Mesto smrti Beograd
 SRJ

Jelena Šantić (Beograd, 18. jul 1944. — Beograd, 18. mart 2000.)[1], rođena Jovanović, bila je poznata balerina, teoretičarka baleta i mirovna aktivistkinja.

Detinjstvo i mladost[uredi]

1944. 18. jula rođena u Beogradu; majka Tatjana Jovanović, rođena Lukaševič (Lukaszewicz), rusko-poljskog porekla; otac Milivoje Jovanović, pravnik, u vreme njenog rođenja bio je zatočen u Banjičkom logoru, sve do raspuštanja logora septembra meseca.

1953. Paralelno sa pohađanjem Osnovne škole „Aleksa Šantić” u Beogradu započela učenje baleta u Gradskoj baletskoj školi Smiljane Mandukić.

1954-1962. Pohađa Srednju baletsku školu, kasnije nazvanu „Lujo Davičo”, kod profesorki Sonje Lankau i Tilke Jezeršek (Olge Jakovljević).

1960. Najpre upisana u 14.beogradsku gimnaziju koju je pohađala tri godine a potom završila Muzičku gimnaziju.

Tokom leta bila na specijalizaciji u Monte Karlu kod profesorke baleta Marike Bezobrazove, a potom - u Kanu nastavila u Internacionalnoj školi Rozele Hajtauer (Rosella Hightower); u Nici je bila na kursu kod poznatog Serža Lifara (Serge Lifar).

Iz 1960.sačuvan je isečak iz novina sa prvom kritikom, nažalost bez podataka (J.-M. Brosset, Initiation à la danse avec Rosella Hightower) povodom gala koncerta Škole Rozele Hajtauer u kanskom Grand Théatre-u, u sali sa 2.000 mesta koji je pripremila Maison de la Culture sa čuvenom trupom zvezda baleta Markiza de Kjuevasa (Marquis de Cuevas). Jelena je igrala u drugom delu u Pas de quatre na muziku Punjija (Pougni) u koreografiji Antona Dolina (Dollin). Pored Jelene igrale su Majina Gilgud (Maina Gielgud), Žaklina Demen (Jacqueline Demin) i Vreni Verina; za sve njih je napisano da su pokazale „izvanrednu lakoću, gracioznost i sjajnu postavku”, a ceo spektakl je kvalifikovan najvišim ocenama.

1962. Kao učenica sedmog razreda gimnazije (sadašnji treći razred!) snimila film Zvižduk u osam (sa Đorđem Marijanovićem i Jovankom Bjegojević, režija Sava Mrmak, scenario Gordan Mihić, Ljubiša Kozomara i M.M. Lango, muzika Darko Kraljić).

1969. Udaje se za glumca Gojka Šantića.

Baletska karijera[uredi]

Baletsko obrazovanje završila je u Srednjoj baletskoj školi u Beogradu, nakon čega postaje član Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu. Tokom karijere primabalerine, odigrala je veliki broj uloga prvog faha, što klasičnog, što modernog repertoara. U sećanju publike i kritike ostaće zapamćene njena Žizela, Odilija, Vila Jorgovan, Nastasija Filipovna, Julija i druge. Počinje karijeru u Narodnom pozorištu u Beogradu najpre sa manjim, a zatim sa velikim i glavnim ulogama klasičnog i modernog baletskog repertoara.

1963.

Dobija stalni angažman u Baletu Narodnog pozorišta u Beogradu. Igra prvi solo, Vilu Proleća na premijeri baleta Pepeljuga.

1965.

Nikola Rajić snimio film Koraci baleta, koji je prikazan u Kanu decembra: Jelena igra jednu od vodećih uloga.

1966.

Igra Dobru vilu u baletu Vesela priča.

U predstavi Veče klasičnog baleta igra ulogu Gamzati u fragmentu iz baleta Bajadera. Partner joj je bio Vladimir Logunov.

1967.

4.maja na premijeri opere Manon Lesko povredila je nogu; odlazi na oporavak.

1968.

18. februara Koncert u Muzeju savremene umetnosti, povodom zatvaranja izložbe Treća decenija – konstruktivna umetnost, igrala na muziku Igora Stravinskog sa Vladimirom Logunovim.

8. jula na premijeri Začarane lepotice igra Vilu Jorgovan.

13.oktobra prvi put nastupa u ulozi kraljice vila Mirte u Žizeli: to je uloga koju je najzrelije pripremala sa primabalerinom Verom Kostić, možda najviše volela, igrala skoro 20 godina i za nju dobijala najbolje kritike.

1970.

17. maja, na prvoj reprizi Labudovog jezera, u koreografiji Dimitrija Parlića, igrala tehnički složenu ulogu u Pas de trois iz I čina i Vals nevesta iz III čina.

29. oktobra igra Vals u baletu Silfide Frederika Šopena.

1972.

9. jauara nastupa u naslovnoj ulozi Žizele. Partner joj je Radomir Vučić.

7. septembra I program TV Beograd emituje polučasovnu baletsku emisiju Prvi koncert reditelja Arse Miloševića o Jeleni Šantić, mladoj solistkinji Baleta Narodnog pozorišta.

21. decembra premijera predstave U baštama Granade. Igra sa Dušanom Trninićem, koji radi i koreografiju; Lorkinu poeziju recituje Ksenija Jovanović na špansku muziku. Bila je to jedna od najposećenijih i najpopularnijih predstava; sledi veliki broj gostovanja. Predstava je dobila nagradu Narodnog pozorišta i nagradu Pozorišne komune.

1972/73. i 1973/74

Odlazi na usavršavanje u Moskvu kod čuvene balerine i pedagoga Marine Semjonove.

1973.

Juna Drugi program TV Beograd emituje Epitaf Kir Stefanu Srbinu reditelja Aleksandra Mandića; autor muzike, prema srednjovekovnoj srpskoj muzici, bio je Vojislav Simić, a koreograf Dušan Trninić. Glavna baletska uloga bila je poverena Jeleni Šantić.

1974.

Igra Uličnu igračicu u baletu Don Kihot koreografa Doris Lejn (Doris Laine).

U Poloveckom logoru u operi Knez Igor igra Polovecku devojku.

7. maja Prvi program TV Beograd emituje polučasovnu baletsku emisiju Makar Čudra reditelja Save Mrmka, u koreografiji Miljenka Vikića, na muziku simfonijske poeme Petra Konjović; libreto je radjen prema pripoveci Maksima Gorkog. Jeleni je poverena uloga Ciganke Rade. Partner joj je bio Radomir Vučić. Ovaj TV balet gostovao je na Medjunarodnom televizijskom festivalu u Pragu.

Za TV Beograd snima balet Nemiri u koreografiji Dušana Trninića, na muziku Cezara Franka. Reditelj je Arsa Milošević. Jelena učestvuje sa ansamblom Baleta Narodnog pozorišta.

1975.

Igra goficu Betsi u baletu Ana Karenjina.

1976.

30. januara nastupa po prvi put u ulozi Odilije u Labudovom jezeru sa partnerom Radomirom Vučićem.

Nastupa prvi put u Seljačkom pas de deux-u u baletu Žizela sa partnerom Aleksandrom Izrailovskim.

1977.

U maju II program TV Beograd emituje balet Fluidi scenariste i reditelja Petra Teslića, u koreografiji Temire Pokorni, na koreografsku simfoniju Rastislava Kambaskovića. Glavne uloge poverene su Jeleni Šantić i Borivoju Mladenoviću.

30. septembra premijera baleta Las passiones na muziku Noći u španskim vrtovima Manuela De Falje. Ideja i koreografija Dušan Trninić, igra sa Sonjom Vukićević, Radomirom Vučićem, Dušanom Simićem i baletskim ansamblom.

1980.

11. februara igra solo partiju u baletu Silfide, u koreografskoj postavci Žarka Prebila.

1981.

U baletu Ciganska poema (Makar Čudra) koreografa Temire Pokorni igra Radu.

1. oktobra na premijeri baleta Hofmanove price koreografa Pitera Darela (Peter Darrell) igra Djulijetu.

1982.

9. juna II premijera baleta Per Gint na muziku Edvarda Griga, gde igra Ase u koreografiji Mihaele Atanasiu. Per Ginta igra Dušan Simić.

1983.

Snima za TV Mesečevu sonatu Ludviga van Betovena; reditelj je Milan Peca Nikolić, koreograf Vladimir Logunov.

1984.

Tokom proleća, aprila-maja boravila je na studijskom putovanju po SAD gde je upoznala moderne aspekte igre.

1985.

10. januara u Narodnom pozorištu sa ulogom Ase u baletu Per Gint proslavlja Dvadeset godina umetničkog rada; štampan poseban prospekt/program sa tekstom Milice Jovanović i plakat.

23. i 24. marta na Susretanju jugoslovenskih baletskih umetnika u Ljubljani predstavila se sa koreografskom minijaturom Vladimira Logunova Dokle doseže moja ruka. Upisuje studije pedagogije i koreografije na Akademiji dramskih umetnosti u Beogradu; rukovodi timom za reformu baletskog školstva, kada je prvi put kod nas uveden smer moderne igre; radi i na osnivanju Više i Visoke škole za baletske umetnike. Počinje da se bavi teorijom, istorijom i kritikom baleta. Prvi tekst objavljen je u Politici 1. decembra pod nazivom »Baletska profesija trpi«.

1986.

10. maja premijera Nastasje Filipovne; adaptacija Andžeja Vajde (Andrzej Vajda) romana Idiot Fkjodora M. Dostojevskog; dramaturška obrada i režija Mire Erceg, scenograf Snežana Petrović, kostimograf Ljiljana Dragović, koreograf Vladimir Logunov, muzika Ivana Stefanović. Jelena igra sa Predragom Ejdusom i Danilom Lazovićem – poslednja velika uloga sa kojom je završila igračku karijeru. Za ovu ulogu dobila je nagradu Narodnog pozorišta.

Koreografije i scenski pokret za dramske predstave[uredi]

1987.

1. jula premijera Sangsaut / Krvoskok Antonena Artoa, pored koreografije - gra Balijsku i Indijsku igru (reditelj Haris Pašović, dramaturg Irina Gilić), za Pozorište promena koje je pokrenulo Laboratoriju »Argus panoptes« - teatarska antropologija, Akademija umetnosti, Novi Sad - učestvuju na YU festu – Kotor-art jula 1987), igrano u napuštenim magacinima na Dorćolu.

10. oktobra premijera »Dumanske tišine« Slobodana Šnajdera, režija Mira Erceg, za Srpsko narodno pozorište, Novi Sad


1988.

16.aprila premijera »Baal« Bertolda Brehta, režija Eduarda Milera, za Jugoslovensko dramsko pozorište

24.maj »Iz života kišnih glista« Per Ulova Enkvista , reditelj Ivana Vujić, za Atelje 212, Beograd, (scenografija i kostimi Milena Jeftić Ničeva Kostić, grafički dizajn Dušan Otašević);

23.jun »Bogojavljenska noc« Viljema Sekspira u reziji Ivane Vujic, Produkcija Narodnog pozorista »Sterija« u Vrscu

18.oktobar “Balkanke” (na osnovu Euripodovih „Alkestida”), režija Mire Erceg, za Zeničko narodno pozorište; Jelena pravi izbor muzike i radi koreografiju;


1989.

7.septembar »Dibuk« Š.A.An-ski, rezija Eduarda Milera, za Jugoslovensko dramsko pozoriste, Beograd

10.novembar “Orestija” Eshila - trilogija Agamemnon, Hoefore, Eumenide (reditelj Mira Erceg, Jelena radi koreografiju i scenski pokret, scenografija Miodrag Tabački, kostimi Ljiljana Dragović) - prva. premijera drame / prva predstava u obnovljenoj zgradi Narodnog pozorišta


1990. 18.februar “Vojvotkinja od Malfija” Dzona Vebstera u reziji Ivane Vujic. Scenograf Miodrag Tabacki, kostimograf Milena Jeftic-Niceva-Kostic. Kompozitor Ivana Stefanovic, koreograf Jelena Santic. Produkcija Narodnog pozorista u Beogradu

1998. »Mamac« Davida Albaharija, režija Mira Erceg, za Narodno pozorište, Beograd, gl.uloge Ksenija Jovanović, Rade Marković, Tihomir Arsić.


1999.

23.avgust »O Nemačkoj« B. Brehta, H. Broha, Ciseldrofa i H. Arend, režija Ana Miljanić, za Centar za kulturnu dekontaminaciju / Paviljon Veljković, Beograd, dizajn predstave Branko Pavić. Poslednja predstava koju je Jelena radila

»Mačka na usijanom limenom krovu« 

»Ekstaza smrti – Folie à deux« 

»Izbiračica« 


Koreografije za filmove[uredi]

1987 Već viđeno, reditelj Goran Marković 1992 Tito i ja, reditelj Goran Marković

Koreografije za balete[uredi]

1981 Libreto za balet Makar Čudra 1992 Libreto i koreografija za balet Izadora(Isidora Dankan) prikazan na BITEF-u pod embargom u Ateljeu 212, za koji je dobila posebnu nagradu za najuspešniji kulturni projekat u 1992; muzika Ivana Stefanović, kostim Angelina Atlagić, scenografija Bojana Ristić i Milivoje Stojanović, igrali Ašhen Ataljanc i Konstantin Kostjukov. Predstava nije bila na repertoaru; kostimi se čuvaju u Narodnom pozorištu u Beogradu

Sa Lidijom Pilipenko napisala libreto za balet “Izgubljeni raj”. Radila na međunarodnom baletskom projektu o ljubavi i smrti, na muziku Sorkočevića, Petra Konjovića i Ivane Stefanović, u saradnji sa pariskom Operom i milanskom Skalom 1990 (neostvareno).


Gostovanja[uredi]

Gostovala sa Beogradskim baletom je u mnogim velikim gradovima Evrope (Pariz, Kopenhagen, Lozana, Moskva, Palermo, Madrid, Barselona, Berlin, Drezden, Budimpešta), zatim u Kanadi (Kvebek), Iranu (Teheran) i dr. kao i po mnogim gradovima bivše Jugoslavije: u Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani, Splitu, Novom Sadu, Kotoru, Vranju, Kruševcu, Tuzli, Zenici, Mostaru, Subotici,... Kao kulturni poslenik i kao mirnovni aktivista takođe je putovala širom Evrope: Holandija, Švajcarska, Italija, Francuska, Nemačka, Austrija, Velika Britanija, Tunis, Portugalija, Belgija, Španija, Mađarska, Danska, Norveška, Grčka, Turska, Rusija, SAD, Meksiko.

Teoretski rad[uredi]

Nakon prestanka baletske karijere, koja je trajala 25 godina, i tokom koje je bila angažovana u gotovo svim najznačajnijim predstavama Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, posvetila se teoriji baletske umetnosti. Napisala je veliki broj stručnih članaka, baletskih kritika i dve monografije. Prva je posvećena Dušanu Trniniću – jednom od najvećih srpskih baletskih igrača. Druga knjiga posvećena je Magi Magazinović – prvoj Srpkinji koja se bavila modernim pokretom – nažalost, nije sačekala da ova knjiga ugleda svetlo dana.

Teorijski i kritičarski rad:

Od 1985. počinje da se bavi teorijskim radom, objavljuje studije i kritike u časopisima i novinama u zemlji i inostranstvu (Teatron, Orchestra, Srpska akademija nauka i umetnosti, UNESCO-CID, Međunarodni centar za slavističke studije, La Nouvelle Danse, Politika, Vreme, NIN, Politika Ekspres, Naša Borba, Republika i dr.). Godine 1997, povodom 75-godišnjice beogradskog Baleta, objavila je veliku monografiju o Dušanu Trniniću (izdanje Narodnog pozorišta, Beograd), a posthumno je štampana knjiga Moj život Mage Magazinović koju je ona priredila (izdanje Clio, Beograd, redakciju završila Marija Janković). Up. Bibliografiju radova J.Šantić

Rad na istoriji baleta: Za Televiziju Beograd pripremila autorsku emisiju Istorija ruskog baleta 1986. započela rad na seriji o istoriji srpskog baleta (materijal nastavlja da obradjuje Marija Janković).

Rad na baletskoj pedagogiji:

1985 Studije pedagogije i koreografije na Akademiji dramskih umetnosti u Beogradu 1989/90 Predavala klasican balet u Baletskoj skoli »Lujo Davičo«

Uloge u Narodnom pozorištu[uredi]

1963 Pepeljuga - Vila Proleća

1964 Žizela - Vila Pratilica

1966 Vesela priča - Dobra vila Bajadera - Gamzati

1968 Začarana lepotica - Vila Jorgovan Žizela - Mirta Romeo i Julija - Krčmarica

1969 Romeo i Julija - Dama na balu

1970 Labudovo jezero - Pas de trois - prvi čin, Vals nevesta - treći čin Silfide - Vals

1972 Žizela - Žizela U baštama Granade

1974 Don Kihot - Ulična igračica Polovecki logor - Polovecka devojka

1975 Ana Karenjina - Grofica Betsi Simfonija C - prvi , treći , četvrti stav

1976 Labudovo jezero - Odilija Žizela - Seljački pas de deux

1977 Ščelkunčik /Krcko oraščić - Kineska lutka, Djavolica

1979 Las passiones

1980 Kopelija - GradonaČelnica Silfide - Vals

1981 Makar Čudra - Rada

1982 Hofmanove price - Djulijeta

1983 Per Gint - Ase

1986 Nastasja Filipovna

1987 Krvoskok - Balijska i Indijska igra


Televizijske baletske emisije:

1972 Prvi koncert

1973 Epitaf Kir Stefanu Srbinu

1974 Makar Čudra Nemiri

1977 Fluidi

1984 Mesečeva sonata

Članstvo u stručnim udruženjima, redakcijama, žirijima[uredi]

- CIDD/Conseil International de la Danse pri UNESCO-u, Pariz - ELIA/European Ligue of Institutes of Arts, Amsterdam - Dance History Scholars, Njujork - UBUS / Udruženje baletskih umetnika Srbije - Bila je član uređivačkog odbora časopisa Pacific (gl. urednik Slobodan Blagojević, izašla 2 broja).

2001. maja u Narodnom pozorištu održana premijera predstave Balkanska plastika na osnovu knjige Moj život Mage Magazinović, u adaptaciji i režiji Ivane Vujić - posvećena Jeleni.

16. juna. u Beton Hala teatru – Zadužbini dr Steve Milosavljevića, Beograd, Marija Maša Krtolica priredila veče posvećeno Jeleni: Preobražaji - senka i odsjaj; sama je radila koreografiju i režiju i igrala; koristila je fragmente Jeleninih tekstova i njene fotografije u slajd projekciji; muziku je priredio Ivan Despić, koristeći Pergolezijevu Stabat Mater; kostim je radio Predrag Vukašinović, a scenografiju Aleksandar Andjić.

10. decembra, na Dan ljudskih prava, prvi put je svečano dodeljena nagrada Jelena Šantić, za najbolju recepciju filmova o ljudskim pravima; govorili su Mira Otašević, inicijator nagrade i organizator festivala filmova o ljudskim pravima, dr Aleksandra Jovićević, pomoćnik ministra za kulturu i Milan Vlajčić, filmski i književni kritičar. U ime nagradjenih zahvalili su se predsednik opštine Ivanjica i nagradjeni mladi aktivista Vladan Avramović (koji je nastavio svoj angažovani posao na izgradnji gradjanskog društva u Grupi 484).

2002.

24.oktobra, zahvaljujući pre svega angažovanju Holandjanina Hans Spulstre (Hans Spoelstra), socijalnog radnika, člana PDS i osnivača Grupe 485, Skupština berlinske opštine Helersdorf-Marcan (Hellersdorf-Marzahn) odlučila je da se Park, u kojem je Jelena govorila maja 1999. godine za vreme NATO bombardovanja i u kojem je stavila prve cvetove za znak mira, nazove njenim imenom.

2003.

8. marta Ženska mirovna grupa (ŽMIG) iz Pančeva organizovala je Mesec ženske istorije: u okviru projekta Žene menjaju istoriju simbolično je Trg Slobode u Pančevu preimenovan u Trg Jelene Šantić i priredjena je izložba u Narodnom muzeju u Pančevu posvećena istaknutim ženama kojima bi trebalo posvetitio ulice i trgove. Medju njima je predstavljena i Jelena Šantić.

22. marta u 14 časova svečano proglašen Jelena-Šantić-Friedenspark u Berlinu - Helersdorf-Marcan, u organizaciji Bezirksamtes Marzahn-Hellersdorf i Grupe 485; u programu su učestvovali: Dr Uve Klet (Uwe Klett), gradonačelnik Marcahn-Helersdorfa, Milovan Božinović, ambasador Srbije i Crne Gore u Nemačkoj, Vesna Golić, rukovodilac Grupe 484, prof.dr Hajnrih Fink (Heinrich Fink), bivši rektor Humboltovog univerziteta, Hans Spulstra, koji komponovao pesmu posvećenu Jeleni i pevao je i svirao na svečanosti, Irina Subotić, zatim kamerni hor i orkestar Gimnazije Wilhelm von Siemens; svoje stihove »Hinsetzen, Fresse haltem« čitao je član Grupe 485 – Rajnhard fon Štefi (Reinhard von Steffie).

Borba za mir[uredi]

Od početka ratnog vihora na prostorima bivše Jugoslavije, iako teško obolela, Jelena Šantić se borila za mir, i svesrdno pomagala izbeglicama. Bila je jedan od osnivača Centra za antiratnu akciju i Grupe 484. Nije propuštala ni jednu sesiju Beogradskog kruga. Tokom rata je, iako obolela od neizlečive bolesti, dosta putovala po ratom zahvaćenim područjima i pomagala izbeglicama, i ratom iscrpljenom stanovništvu. Najviše puta je bila u Pakracu.

1991. Jelena je jedan je od osnivača Centra za antiratnu akciju u Beogradu i Evropskog pokreta u Srbiji; sa Ženama u crnom pokretala je mnoge mirovne aktivnosti i demonstracije, uspostavljala veze sa kolegama i prijateljima u vreme rata u Vukovaru i Dubrovniku.

Od početka 90-tih godina učestvovala u radu sesija Beogradskog kruga i Beogradskog antiratnog maratona; bila gost mnogih mirotvornih organizacija u Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji, Italiji, Norveškoj, Austriji, Rusiji.

Oktobra učestvovala na konferenciji Evropske lige Instituta umetnosti - ELIA u Budimpešti i u svom nastupu zalagala se za mir.

1992. Sa karavanom pacifista putuje u Tuzlu.

1993. Oktobra je bila na mirovnom putovanju i držala govor u logoru Vestenbrok u kome su tokom II svetskog rata stradali holandski Jevreji. Njen govor je štampan u Republici.

1. novembra je bila jedan od osnivača Mosta, udruženja za saradnju i posredovanje, u okviru kojeg je pokrenula, zajedno sa psihologom Tanjom Kecman, projekat Pakrac posvećen normalizaciji života u Zapadnoj Slavoniji; realizovala je međunarodnu pomoć, bila u stalnom kontaktu sa Veljkom Džakulom iz Fonda za razvoj Opštine Pakrac i organiziovala prodaju pletenih stvari žena iz Pakraca u beogradskom butiku Plus na Bulevaru Revolucije.

1994. Od 11. do 14. januara zajedno sa Tanjom Kecman boravi u Pakracu.

Februara preko Centra za antiratnu akciju obezbedila je za dečije bolnice, za bolnice za mentalno bolesne i retardirane osobe u Pakracu pomoć koju su uglavnom uputili iz Holandije Ana i Vibe Blak (Anna, Wiebe Blaak). Prijateljska saradnja sa njihovim Stichting Werkomite voomalig Joegoslavie te Steenwijk en wijde omgeving (Foundation WVJS- koji je deo nacionalne organizacije Lopend Vuur) bila je dugogodišnja i vrlo plodotvorna.

Od 26. aprila do 5.maja boraviila kao gost holandskog WVJS: u Mepelu učestvovala u medjunarodnim radionicima posvećenim dogadjajima u Jugoslaviji, posetila mirovne i ženske grupe, obezbedila pomoć za decu Pakraca, organizovala na štandu prodaju proizvoda iz Pakraca, govorila na festivalu u Aseenu posvećenom obeležavanju pobede nad fašizmom; u Tilburgu prisustvovala radu Zelene partije, u Amsterdamu u Muzeju Anne Frank dogovarala o prezentaciji dva naslova: Ružno lice nacionalizma (Ugly face of Nationalism) i Deca i rat (Children and War).


1995. Osniva NVO Grupa 484 koja radi na pomoći izbeglicama, a danas predstavlja najrelevantniju orgnaizaciju civilnog društva za pitanja migracija, migranata, integracije i drugih važnih pitanja. Intenzivno pružala pomoć izbeglicama iz Hrvatske tokom operacije »Oluja«; organizovala zajedno sa devojkama koje su izbegle iz Hrvatske Grupu 484 koja je prerasla u jednu od najorganizovanijih nevladinih asocijacija za humanitarnu pomoć i izgradnju civilnog društva.

Od 12. do 24. septembra boravila u Holandiji – u Mepelu, Utrehtu, Hilversumu, Volvegu, Groningenu, Udehaskeu, Jureu, Hagu, Vageningenu, Tilburgu, Silu,: susretala Jugoslovene koji tamo žive, ženske i mirovne grupe, članove SWVJ, držala govor za vreme Tihog marša (Silent March) o ženama i nasilju u ratnim vremenima; prisustvovala svečanom otvaranju Nedelje mira, bila u kontaktu sa Wilde Ganzen, posetila školu i izbeglice iz Bosne, govorila na tribini The other news from former Yugoslavia, na sastanku sa saradnicima War Tribunal-a i obezbedila pomoć za izbeglice i Projekat Pakrac. Iz Holandije je otputovala za Moskvu, na kongres o multikulturalnim društvima.

1996. Novembra. organizovala u Beogradu Okrugli sto o situaciji u Istočnoj Slavoniji i Baranji godinu dana nakon „Oluje” sa učešćem mirovnih grupa iz Hrvatske i Jugoslavije.

23. novembra u Gracu joj je Medjunarodni katolički mirovni pokret dodelio nagradu Pax Christi International – za mir i za »sprovodjenje ideala tog pokreta«. Istovremeno nagradu su dobili i Franjo Komarica, biskup Banjalučki, Hadži Ibrahim Efendi Halilović, muftija Banjalučki, Gordana Stojanović iz Mirovnog fonda Kardinala Alfrinka iz Istočne Slavonije.

Neumorno učestvuje u studentskim demonstracijama tokom cele zime; studentima donosi hranu i tople napitke.


1998.

5. juna sa glumcem Tihomirom Arsićem bila je na susretu sa albanskim studentima glume profesora Envera Petrovcija u Prištini.

1999. Radila na organizaciji pomoći izbeglicama sa Kosova.

Od 8. do 18. maja – za vreme bombardovanja Jugoslavije - boravila je Berlinu na poziv parlamentarne grupe PDS-a povodom obeležavanja dana pobede nad fašizmom i povodom reagovanja na rat u Jugoslaviji: 8. maja je govorila na demonstracijama u centru Berlina, a 9. maja – u predgradju Berlina Helersdorfu, u Parku mira koji će od marta 2003. nositi njeno ime; bila na sastanku sa potpredsednikom Skupštine grada Martinom Mihelisom (Michelis) i ženama iz parlamentarnih stranaka; vodila razgovore sa članovima PDS-a i Fondacijom Roza Luksemburg; prisustvovala u Deutsches Theater-u čitanju antiratnih tekstova i poezije; vodila diskusije u Antiratanom muzeju.

Od 4. do 5. decembra trebalo je da drži uvodno izlaganje sa temom »Socijalno-ekonomska slika Srbije i njen uticaj na opšte stanje u društvu« na Okruglom stolu Nevladine organizacije i politika – put do promena, u organizaciji Društva za toleranciju u Bačkoj Palanci. Njen tekst je na skupu pričitala Vesna Golić: zbog zdravstvenog stanja morala je da odustane od putovanja.

2000.

Februara-marta intenzivno je radila na pozivanju građana da izađu na izbore; lepila sa članovima Otpora plakate na Vračaru, i nalepnice sa mirovnim porukama i porukom Gotov je po centru grada

15. marta u Centru za kulturnu dekontaminaciju / Paviljonu Veljković u Beogradu. govorila je na komemoraciji Konstantinu Obradoviću, kojeg je neobično cenila.

18. marta je preminula u svom stanu u ul. Ivana Milutinovića (Knjeginje Zorke) br. 86..

Jelenina razmišljanja[uredi]

Vikicitati „Ja sam svoje očajanje i užas pretočila u konkretan rad protiv mržnje, nacionalizma, šovinizma, parafašizma i nasilja...”

Vikicitati „... Početak rata sam doživela kao kolaps kulture i naše civilizacije...”

Sećanje na Jelenu Šantić[uredi]

2003 — Istorijski arhiv Beograda primio je 2003. godine od porodice dokumenta o životu i radu Jelene Šantić. Sedamnaest kutija Legata sadrže lična dokumenta, beležnice, rukopise i štampani materijal, fotografije, plakate, isečke iz štampe, dokumenta antiratne delatnosti, pisma, telegrame, video i audio kasete, Jelenine lične stvari i dr. Raspon građe: 19512003. godine.

2003 - Berlinski Park mira dobija Kutak Jelene Šantić, na trogodišnjicu njene smrti. Na tom mestu je, već veoma teško obolela, za vreme NATO-agresije na njenu otadžbinu održala govor protiv nasilja

2005 — Beogradski Neimarski park dobija ime Park mira Jelena Šantić

2005 - Na inicijativu profesora dr Vojina Dimitrijevića, NVO Grupa 484 osniva Fond Jelena Šantić, koji će 2012. godine promeniti ime i od tada se naziva Fondacija Jelena Šantić

2005 - Izlazi monografija „Jelena Šantić“ u kojoj su njene kolege i prijatelji izneli njen životni put, i pomogli da je otrgnu od zaborava

2016 - 7. marta na sednici Skupštine grada Beograda, odbornici i odbornice su doneli odluku o postavljanju spomen obeležja Jeleni Šantić, u Parku mira Jelena Šantić u Beogradu

Izvori[uredi]

  1. „Trezor”. rts.rs. Приступљено 16. 4. 2013. 

Monografija Jelena Šantić (2005, Grupa 484 i Narodno pozorište u Beogradu)

Spoljašnje veze[uredi]