Давид Албахари

С Википедије, слободне енциклопедије
Давид Албахари
David Albahari auf dem Blauen Sofa 2.jpg
Давид Албахари
Датум рођења(1948-03-15)15. март 1948. (73 год.)
Место рођењаПећ
 ФНРЈ
ШколаФилолошки факултет Универзитета у Београду

Давид Албахари (Пећ, 15. март 1948) је српски писац јеврејског порекла који тренутно живи у Калгарију у Канади. Албахари углавном пише романе и кратке приче које су често аутобиографске. Такође је и преводилац са енглеског језика.

Биографија[уреди | уреди извор]

Давид Албахари је у Загребу студирао енглеску литературу и језик. Прву збирку кратких прича „Породично време“ је објавио 1973. године. Постао је популаран у књижевним круговима четвртом књигом „Опис смрти“, за коју је добио награду „Иво Андрић“.

Године 1991. постао је председник Савеза јеврејских општина Југославије, а радио је и на евакуацији јеврејског становништва из Сарајева. Године 1994. преселио се с породицом у Калгари, где и даље живи. И даље пише и објављује на српском језику.

Члан је ван радног састава Српске академије наука и уметности при Одељењу језика и књижевности од 2. новембра 2006. године..[1]

Давид Албахари је писац прилично затвореног, на моменте чак херметичног израза, аутор који захтева не само велики читалачки напор, већ и пуну сарадњу читаоца у изграђивању значења појединих дела. Упркос томе, он је током свог готово тридесетогодишњег постојања у српској литератури стекао не само неподељену наклоност критике, већ и прилично велики број читалаца. Интересантна је појава да се међу љубитељима књиге у Србији тешко може наћи читалац који нема јасно изражен вредносни став према Албахаријевом опусу: с једне стране налази се прилично широк слој обожавалаца његове прозе међу којима он често представља правог култног писца, док се с друге стране налази нешто ужа група оних којима изразита сложеност и наглашена артифицијелност његовог израза ствара прилично јак отпор.[2]

Критика је од самог почетка прихватила Албахаријево стваралаштво уз изузетно похвалне оцене, почев од најранијих приказа прве збирке, када је Богдан А. Поповић закључио у приказу „Породичног времена“ да је приповедачка полазишна позиција „за даровитог младог писца... од непроцењиве вредности“, па све до скорашњег суда Васе Павковића да је само питање времена „када ће свет препознати великог писца српског језика“. Албахаријева остварења превођена су на француски, немачки, енглески, хебрејски, пољски, италијански, македонски, словеначки, албански, словачки, мађарски... Свака нова књига Давида Албахарија представља за нашу књижевност прави догађај јер носи у себи ексклузивност повезивања домаће литратуре са светском књижевном баштином.[3] Касних осамдесетих, Албахари је започео прву формалну петицију за легализацију марихуане у Југославији.

У Канади живи од 1994. године, а по пензионисању намерава да се пресели у Београд, шета уз Дунав и игра шах.[4]

Награде[уреди | уреди извор]

  • Добитник је НИН-ове награде за роман Мамац 1996. године.[5]
  • Добитник награде Златни сунцокрет за збирку прича Сваке ноћи у другом граду 2008. године.[6]
  • Освојио је прву награду на фестивалу "Друга приказна" (Друга прича), у Скопљу, Македонији, 29. јула 2016.[7].

Библиографија[уреди | уреди извор]

Збирке прича[уреди | уреди извор]

  • „Породично време“ (1973)
  • „Обичне приче“ (1978)
  • „Опис смрти“ (1982)
  • „Фрас у шупи“ (1984)
  • „Једноставност“ (1988)
  • „Пелерина“ (1993)
  • „Изабране приче“ (1994)
  • „Необичне приче“ (1999)
  • „Други језик“ (2003)
  • „Сенке“ (2006)
  • „Сваке ноћи у другом граду“(2008)
  • „21 прича о срећи“(2017)

Романи[уреди | уреди извор]

  • „Судија Димитријевић“ (1978)
  • „Цинк“ (1988)
  • „Кратка књига“ (1993)
  • „Снежни човек“ (1995)
  • „Мамац“ (1996)
  • „Мрак“ (1997, 2008)
  • „Гец и Мајер“ (1998)
  • „Светски путник“ (2001)
  • „Пијавице“ (2006)
  • „Лудвиг“ (2007)
  • „Брат“ (2008)
  • „Ћерка“ (2010)
  • „Контролни пункт“ (2011)

Књиге есеја[уреди | уреди извор]

  • „Преписивање света“ (1997)
  • „Терет“ (2004)
  • „Дијаспора и друге ствари“ (2008)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Библиографија Давида Албахарија”. САНУ. Приступљено 24. 9. 2019. 
  2. ^ „Бег у стварност: интервју са Давидом Албахаријем”. Време. Приступљено 24. 1. 2018. 
  3. ^ Врбавац, Јасмина (2007). Три и по: критике (1. изд.). Зрењанин, Нови Сад: Агора. стр. 44—45. 
  4. ^ Албахари: Враћам се у Београд („Вечерње новости“, 18. април 2013)
  5. ^ „Добитник Нинове награде 1996. године”. Вести. Приступљено 24. 1. 2018. 
  6. ^ „Награда Златни сунцокрет”. Наслови. Приступљено 24. 1. 2018. [мртва веза]
  7. ^ Давид Албахари - добитник на првата награда „Друга приказна“ [1]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Давид_Албахари&oldid=23703709”