Давид Албахари
Давид Албахари | |
---|---|
![]() | |
Лични подаци | |
Датум рођења | 15. март 1948. |
Место рођења | Пећ, ФНРЈ |
Образовање | |
Образовање | Филолошки факултет Универзитета у Београду |
Давид Албахари (Пећ, 15. март 1948) српски је писац и академик. Албахари углавном пише романе и кратке приче које су често аутобиографске. Такође је и преводилац са енглеског језика.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је у породици јеврејског порекла.
Давид Албахари је у Загребу студирао енглеску литературу и језик. Прву збирку кратких прича „Породично време“ је објавио 1973. године. Постао је популаран у књижевним круговима четвртом књигом „Опис смрти“, за коју је добио награду „Иво Андрић“.
Године 1991. постао је председник Савеза јеврејских општина Југославије, а радио је и на евакуацији јеврејског становништва из Сарајева. Године 1994. преселио се с породицом у Калгари, где и даље живи. И даље пише и објављује на српском језику.
Члан је ван радног састава Српске академије наука и уметности при Одељењу језика и књижевности од 2. новембра 2006. године..[2]
Давид Албахари је писац прилично затвореног, на моменте чак херметичног израза, аутор који захтева не само велики читалачки напор, већ и пуну сарадњу читаоца у изграђивању значења појединих дела. Упркос томе, он је током свог готово тридесетогодишњег постојања у српској литератури стекао не само неподељену наклоност критике, већ и прилично велики број читалаца. Интересантна је појава да се међу љубитељима књиге у Србији тешко може наћи читалац који нема јасно изражен вредносни став према Албахаријевом опусу: с једне стране налази се прилично широк слој обожавалаца његове прозе међу којима он често представља правог култног писца, док се с друге стране налази нешто ужа група оних којима изразита сложеност и наглашена артифицијелност његовог израза ствара прилично јак отпор.[3]
Критика је од самог почетка прихватила Албахаријево стваралаштво уз изузетно похвалне оцене, почев од најранијих приказа прве збирке, када је Богдан А. Поповић закључио у приказу „Породичног времена“ да је приповедачка полазишна позиција „за даровитог младог писца... од непроцењиве вредности“, па све до скорашњег суда Васе Павковића да је само питање времена „када ће свет препознати великог писца српског језика“. Албахаријева остварења превођена су на француски, немачки, енглески, хебрејски, пољски, италијански, македонски, словеначки, албански, словачки, мађарски... Свака нова књига Давида Албахарија представља за нашу књижевност прави догађај јер носи у себи ексклузивност повезивања домаће литературе са светском књижевном баштином.[4] Касних осамдесетих, Албахари је започео прву формалну петицију за легализацију марихуане у Југославији.
У Канади живи од 1994. године, а по пензионисању намерава да се пресели у Земун, шета уз Дунав и игра шах.[5]
Награде[уреди | уреди извор]
- Награда Савеза јеврејских општина Југославије, за приповетку „Доброчинитељ”, 1971.
- Награда Савеза јеврејских општина Југославије, за приповетку „Јахиел, 1930”, 1972.
- Награда Савеза јеврејских општина Југославије, за приповетку „Мој деда, кантор у Н.”, 1973.
- Андрићева награда, за збирку прича Опис смрти, 1982.
- Награда „Бранко Ћопић”, за збирку прича Пелерина, 1994.
- Награда „Станислав Винавер”, за збирку прича Пелерина, 1994.
- НИН-ова награда, за роман Мамац, 1996.[6]
- Балканика (књижевна награда), за роман Мамац, 1997.
- Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за роман Мамац, 1998.
- Награда града Београда „Деспот Стефан Лазаревић”, за роман Пијавице, 2005.
- Награда „Златни сунцокрет”, за збирку прича Сваке ноћи у другом граду, 2008.[7]
- Награда „Милован Видаковић”, 2013.
- Награда „Исидора Секулић”, за роман Животињско царство, 2014.
- Награда „Душан Васиљев”, за роман Животињско царство, 2015.
- Награда „Тодор Манојловић”, 2015.
- Прва награда на фестивалу „Друга приказна” (Друга прича), Скопље, Македонија, 29. јул 2016.[8]
- Међународна награда за књижевност „Александар Тишма”, за роман Данас је среда, 2022.[9]
Библиографија[уреди | уреди извор]
Збирке прича | Романи | Књиге есеја |
---|---|---|
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 28. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ „Библиографија Давида Албахарија”. САНУ. Приступљено 24. 9. 2019.
- ^ „Бег у стварност: интервју са Давидом Албахаријем”. Време. Приступљено 24. 1. 2018.
- ^ Врбавац, Јасмина (2007). Три и по: критике (1. изд.). Зрењанин, Нови Сад: Агора. стр. 44—45.
- ^ Албахари: Враћам се у Београд („Вечерње новости“, 18. април 2013)
- ^ „Добитник Нинове награде 1996. године”. Вести. Приступљено 24. 1. 2018.
- ^ „Награда Златни сунцокрет”. Наслови. Приступљено 24. 1. 2018.[мртва веза]
- ^ Давид Албахари - добитник на првата награда „Друга приказна“
- ^ „TRAJNI PEČAT U ISTORIJI NAŠE KULTURE: Davidu Albahariju uručena međunarodna nagrada "Aleksandar Tišma"”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2022-06-24.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Дела Давида Албахарија и електронском облику - иБиблиотека Архивирано на сајту Wayback Machine (10. јул 2017)
- Српско књижевно друштво-Давид Албахари
- „’Марихуана марш' у Београду‘“ (језик: српски)
- Интервју са Албахаријем: human2stay.com (језик: енглески)
- Албахари: Свет рата и свет медија (Б92, 23. новембар 2011)
- Смех и довитљивост су најснажније оружје против страха („Политика”, 15. децембар 2020)