Давид Албахари

С Википедије, слободне енциклопедије
Давид Албахари
David Albahari auf dem Blauen Sofa 2.jpg
Лични подаци
Датум рођења(1948-03-15)15. март 1948. (74 год.)
Место рођењаПећ, ФНРЈ
Образовање
ОбразовањеФилолошки факултет Универзитета у Београду

Давид Албахари (Пећ, 15. март 1948) српски је писац и академик. Албахари углавном пише романе и кратке приче које су често аутобиографске. Такође је и преводилац са енглеског језика.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у породици јеврејског порекла.

Давид Албахари је у Загребу студирао енглеску литературу и језик. Прву збирку кратких прича „Породично време“ је објавио 1973. године. Постао је популаран у књижевним круговима четвртом књигом „Опис смрти“, за коју је добио награду „Иво Андрић“.

Године 1991. постао је председник Савеза јеврејских општина Југославије, а радио је и на евакуацији јеврејског становништва из Сарајева. Године 1994. преселио се с породицом у Калгари, где и даље живи. И даље пише и објављује на српском језику.

Члан је ван радног састава Српске академије наука и уметности при Одељењу језика и књижевности од 2. новембра 2006. године..[2]

Давид Албахари је писац прилично затвореног, на моменте чак херметичног израза, аутор који захтева не само велики читалачки напор, већ и пуну сарадњу читаоца у изграђивању значења појединих дела. Упркос томе, он је током свог готово тридесетогодишњег постојања у српској литератури стекао не само неподељену наклоност критике, већ и прилично велики број читалаца. Интересантна је појава да се међу љубитељима књиге у Србији тешко може наћи читалац који нема јасно изражен вредносни став према Албахаријевом опусу: с једне стране налази се прилично широк слој обожавалаца његове прозе међу којима он често представља правог култног писца, док се с друге стране налази нешто ужа група оних којима изразита сложеност и наглашена артифицијелност његовог израза ствара прилично јак отпор.[3]

Критика је од самог почетка прихватила Албахаријево стваралаштво уз изузетно похвалне оцене, почев од најранијих приказа прве збирке, када је Богдан А. Поповић закључио у приказу „Породичног времена“ да је приповедачка полазишна позиција „за даровитог младог писца... од непроцењиве вредности“, па све до скорашњег суда Васе Павковића да је само питање времена „када ће свет препознати великог писца српског језика“. Албахаријева остварења превођена су на француски, немачки, енглески, хебрејски, пољски, италијански, македонски, словеначки, албански, словачки, мађарски... Свака нова књига Давида Албахарија представља за нашу књижевност прави догађај јер носи у себи ексклузивност повезивања домаће литературе са светском књижевном баштином.[4] Касних осамдесетих, Албахари је започео прву формалну петицију за легализацију марихуане у Југославији.

У Канади живи од 1994. године, а по пензионисању намерава да се пресели у Земун, шета уз Дунав и игра шах.[5]

Награде[уреди | уреди извор]

Библиографија[уреди | уреди извор]

    Збирке прича     Романи     Књиге есеја
  • „Породично време“ (1973)
  • „Обичне приче“ (1978)
  • „Опис смрти“ (1982)
  • „Фрас у шупи“ (1984)
  • „Једноставност“ (1988)
  • „Пелерина“ (1993)
  • „Изабране приче“ (1994)
  • „Необичне приче“ (1999)
  • „Други језик“ (2003)
  • „Сенке“ (2006)
  • „Сваке ноћи у другом граду“ (2008)
  • „21 прича о срећи“ (2017)
  • „Судија Димитријевић“ (1978)
  • „Цинк“ (1988)
  • „Кратка књига“ (1993)
  • „Снежни човек“ (1995)
  • „Мамац“ (1996)
  • „Мрак“ (1997, 2008)
  • „Гец и Мајер“ (1998)
  • „Светски путник“ (2001)
  • „Пијавице“ (2006)
  • „Лудвиг“ (2007)
  • „Брат“ (2008)
  • „Ћерка“ (2010)
  • „Контролни пункт“ (2011)
  • „Преписивање света“ (1997)
  • „Терет“ (2004)
  • „Дијаспора и друге ствари“ (2008)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 28. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ „Библиографија Давида Албахарија”. САНУ. Приступљено 24. 9. 2019. 
  3. ^ „Бег у стварност: интервју са Давидом Албахаријем”. Време. Приступљено 24. 1. 2018. 
  4. ^ Врбавац, Јасмина (2007). Три и по: критике (1. изд.). Зрењанин, Нови Сад: Агора. стр. 44—45. 
  5. ^ Албахари: Враћам се у Београд („Вечерње новости“, 18. април 2013)
  6. ^ „Добитник Нинове награде 1996. године”. Вести. Приступљено 24. 1. 2018. 
  7. ^ „Награда Златни сунцокрет”. Наслови. Приступљено 24. 1. 2018. [мртва веза]
  8. ^ Давид Албахари - добитник на првата награда „Друга приказна“
  9. ^ „TRAJNI PEČAT U ISTORIJI NAŠE KULTURE: Davidu Albahariju uručena međunarodna nagrada "Aleksandar Tišma"”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2022-06-24. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Давид_Албахари&oldid=25522762”