Pređi na sadržaj

Video-umjetnost

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Videoinstalacija, Leteće slike od Adolfa Vinkelmana


Video-umetnost (lat. videre=videti) umetnička forma u kojoj je elektronski generisana slika osnovni elemenat. Javlja se paralelno u Sjedinjenim Državama i Evropi u Njemačkoj polovinom 1960-ih kao vrsta novih medija u umetnosti u okviru likovnih umetnosti kao pojam koji označava varijacije i forme u videu i video-instalacijama.[1]

Osnovni materijali su elektronska kamera povezana sa magnetoskopom, a koji je povezan sa televizijskim monitorom i prenosi snimljenu sliku. 1963. godine, američko-južnokorejski umetnik Nam Džun Pajk u izložbi „Muzika i elektronska televizija” u galeriji Parnass de Wuppertal, u Vurpeltalu u Nemačkoj izlaže trinaest televizora koji reprodukuju otkucaje i linije elektronske materije bez ikakve stvarne slike. Od te prve izložbe Pajk definiše glavne osovine te tada nove umetnosti, a to su: eksperimentisanje polazeći od mehaničkih elemenata elektronskog uređaja, destrukcija popularne televizijske ikonografije i dovođenje u pitanje uloge gledaoca u društvu komunikacije. Značajni doprinosi video-umetnosti dolaze i od Volfa Vostela, koji iste godine radi na elektronskim dekolažima, prenesenim iz konteksta njegovih ranijih dela, odnosno dekolaža plakata. Oba ova umetnika su počela u klimi fluksusa i hepeninga. Ova umetnost se proširila po zapadu od 1977. godine i prezentirana je u dokumentima. Poslednjih godina se pored monitora koriste i video-bimovi i projektori.

Početak videoumetnosti u svetu

[uredi | uredi izvor]

Kao što je tehnika kolaža zamijenila uljane boje, tako će i katodna cijev zamijeniti (slikarsko) platno.

— Nam Džun Pajk

Godinom početka videoumjetnosti katkad se uzima 1963, kada Vulf Vastel izlaže rad „TV De-Collage” i kada Nam Džun Pajk po prvi put u galeriji Parnas u Vupertalu izlaže svoje eksperimente s katodnom cevi televizora.[2][3] Uzme li se kao početak videoumetnosti trenutak kada video postaje pristupačniji i njegova upotreba rasprostranjenija – što je dovelo do toga da su se u sedamdesetim godinama mnogi autori okušali u tom mediju – može se govoriti o 1965. godini kada Soni izdaje prvi prenosni videouređaj.[4]

Kako je bavljenje videoumetnošću sve prisutnije, tako su se počele organizovati i razne izložbe posvećene novom mediju. Već 1968. održane su izložbe u mnogim zemljama, od Argentine, Austrije, Danske, Nemačke, Španije, Švajcarske, Kanade i Velike Britanije do Japana i SAĐa.[4] U Sjedinjenim državama održane su, na primer 1969. godine, izložbe Medijum je Medijum u organizaciji bostonskog WGBH TV-a i TV kao stvaralački medijum u Hauard Vajs galeriji u Njujorku. Prva videogalerija otvorena je u Diseldorfu 1968. godine na podsticaj Garija Šuma. Takođe, već 1972. godine video se pojavljuje na Venecijanskom bijenalu.[5]

Razvija se drukčiji odnos prema javnoj televiziji koja se promatrala kao objektivan medijum, za razliku od videa koji je smatran subjektivnim. Video se suprotstavlja državnoj televiziji, što povlači za sobom i njegovu revolucionarnu ulogu. Smatralo se da će, jednom kada video postane široko dostupan, svi postati umetnici, to jest da će „nastupiti vreme umetnosti bez umetnika – kada će svi raditi umetnost”.[6] Vera Horvat-Pintarić u tekstu „Videokultura ili povratak izvorima” postavlja tezu kako se videom umetnici i neumetnici postavljaju na istu medijsku ravan te da se na taj način medijum despecijalizovao i demokratizovao.[7]

Videoumetnost se od filmske umetnosti razlikuje u nekoliko bitnih karakteristika. Videoumetnost je često vezana za galerijski prostor i slične institucije te poseduje drukčiju kvalitet od filmske slike. Razlikuje se u osvetljenju i oštrini, ali i u samom utisku koji se želi ostaviti i ostavlja na promatrača. Smatra se zasebnim žanrom od eksperimentalnog filma.[8]

Budući da video nastaje i usporedno se razvija s konceptualnom umetnošću, to jest u vreme nove umetničke prakse, mogu se ustanoviti dva smera bavljenja videom: vizuelno i nevizuelno. Vizuelno bavljenje videom podrazumeva istraživanje videa kao medija, dok drugi smer podrazumeva beleženje akcije u celosti njezina trajanja. Video ne teži ka stvaranju druge stvarnosti, već postojeću stvarnost proverava, analizira i istražuje.[6]

Izvođačka umetnost i video-umetnost

[uredi | uredi izvor]

Video umetnost kao medijum takođe se može kombinovati sa drugim oblicima umetničkog izražavanja kao što je umetnost performansa. Ova kombinacija se takođe može nazvati „umetnošću medija i performansa“[9] kada umetnici „razbijaju kalupe videa i filma i proširuju granice umetnosti“.[9] Sa povećanom sposobnošću umetnika da nabave video kamere, umetnost performansa počela je da biva dokumentovana i da se deli sa velikim mnoštvom publike.[10] Umetnici kao što su Marina Abramović i Julaj eksperimentisali su sa video snimanjem svojih performansa tokom 1970-ih i 1980-ih. U delu pod naslovom „Energija odmora“ (1980) i Julaj i Marina su suspendovali svoju težinu tako da su zategli luk i strelu uperenu u njeno srce, Julaj je držao strelu, a Marina luk. Komad je bio 4:10, što je Marina opisala kao „performans o kompletnom i potpunom poverenju“.[11]

Drugi umetnici koji su kombinovali video umetnost sa umetnošću performansa koristili su kameru kao publiku. Kejt Gilmor je eksperimentisala sa pozicioniranjem kamere. U svom videu „Bilo šta“ (2006)[12] ona snima svoj komad izvođača dok neprestano pokušava doći do kamere koja je uperena u nju. Tokom trinaestominutnog videa, ona nastavlja da veziva komade nameštaja dok neprestano pokušava da dođe do kamere. Gilmore je svojoj umetnosti dodala element borbe koji se ponekad nameće sam;[13] u svom videu „Moja ljubav je sidro“ (2004)[14] ona je ostavila svoju nogu cementu dok se nije osušio pre nego što je pokušala da se oslobodi pred kamerom.[15] Gilmor je rekla da je oponašala stilove izražavanja iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka sa izvorima nadahnuća poput Marine Abramović dok svom radu dodaje ekstremizam i borbu.[16]

Neki umetnici su eksperimentisali sa prostorom kombinujući video umetnost i umetnost performansa. Ragnar Kjartanson, islandski umetnik, snimio je čitav muzički video sa 9 različitih umetnika, uključujući i njega samog, koji se snimao u različitim sobama. Svi umetnici mogli su da se čuju putem slušalica kako bi mogli zajedno da sviraju pesmu, komad je nazvan „Posetioci“ (2012).[17]

Neki umetnici, kao što su Džeki Ervajn i Viktorija Fu, eksperimentisali su kombinujući film od 16 mm, film od 8 mm i video zapise kako bi iskoristili potencijalni diskontinuitet između pokretne slike, muzičke partiture i naratora da potkopaju bilo kakav osećaj linearnog narativa.[18]

Video-umetnici

[uredi | uredi izvor]

Kao umetnici u poslednjim godinama ovdje spadaju:

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Hartney, Mick. "Video art" Arhivirano 2011-10-17 na sajtu Wayback Machine, MoMA, accessed January 31, 2011
  2. ^ „Archived copy” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 2016-03-04. г. Приступљено 2016-05-16. 
  3. ^ Judkis, Maura (12. 12. 2012). „Nam June Paik at the Smithsonian American Art Museum opens Dec. 13”. washingtonpost.com. Архивирано из оригинала 9. 8. 2017. г. Приступљено 9. 5. 2018. 
  4. ^ а б Beroš, Nada: Dalibor Martinis, javne tajne, u: Uvod u video – alternativa slikarstvu, Muzej suvremene umjetnosti, Zagreb, 2006, str. 22.
  5. ^ Susovski, Marijan: Videoumjetnost u Hrvatskoj: Razvoj videoumjetnosti u Hrvatskoj, u: Hrvatski filmski ljetopis, 18, 1999, str. 3.
  6. ^ а б Susovski, Marijan: Videoumjetnost u Hrvatskoj: Razvoj videoumjetnosti u Hrvatskoj, u: Hrvatski filmski ljetopis, 18, 1999, str. 4.
  7. ^ Beroš, Nada: Dalibor Martinis, javne tajne, u: Uvod u video – alternativa slikarstvu, Muzej suvremene umjetnosti, Zagreb, 2006, str. 18.
  8. ^ Gilić, Nikica (5), str. 132.
  9. ^ а б „MoMA | Performing for the Camera”. www.moma.org. Архивирано из оригинала 2018-03-31. г. Приступљено 2018-03-03. 
  10. ^ „MoMA | Performance into Art”. www.moma.org. Архивирано из оригинала 2017-12-15. г. Приступљено 2018-03-03. 
  11. ^ „Museum of Modern Art | MoMA”. www.moma.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2018-03-31. г. Приступљено 2018-03-02. 
  12. ^ “Anything” (2006)
  13. ^ „Kate Gilmore | LANDMARKS”. landmarks.utexas.edu (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2016-08-23. г. Приступљено 2018-03-02. 
  14. ^ “My love is an anchor” (2004)
  15. ^ „Break on Through” (на језику: енглески). 2009-07-01. Архивирано из оригинала 2018-03-20. г. Приступљено 2018-03-02. 
  16. ^ „Kate Gilmore: Body of Work | MOCA Cleveland”. mocacleveland.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2018-03-20. г. Приступљено 2018-03-03. 
  17. ^ „Art Star Ragnar Kjartansson Moves People To Tears, Over And Over”. NPR.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2018-03-31. г. Приступљено 2018-03-02. 
  18. ^ https://www.frithstreetgallery.com/artists/jaki-irvine

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Lexikon der Modernen Kunst, Markus Stegman/René Zey, Hamburg 2002.
  • Beroš, Nada: Dalibor Martinis, javne tajne, u: Uvod u video – alternativa slikarstvu, Muzej suvremene umjetnosti, Zagreb, 2006.
  • Susovski, Marijan: Videoumjetnost u Hrvatskoj: Razvoj videoumjetnosti u Hrvatskoj, u: Hrvatski filmski ljetopis, 18, 1999.
  • Turković, Hrvoje: Avangardne tendencije u Hrvatskoj, u: Hrvatski eksperimentalni film šezdesetih i videoumjetnost sedamdesetih kao avangardno krilo modernizma, Galerija Klovićevi dvori, Zagreb, 2007.
  • Turković, Hrvoje: Videoumjetnost u Hrvatskoj, u: Leksikon videoumjetnika, Hrvatski filmski ljetopis, 18, 1999.
  • Making Video 'In' - The Contested Ground of Alternative Video On The West Coast Edited by Jennifer Abbott (Satellite Video Exchange Society, 2000).
  • Videography: Video Media as Art and Culture by Sean Cubitt (MacMillan, 1993).
  • A History of Experimental Film and Video by A. L. Rees (British Film Institute, 1999).
  • New Media in Late 20th-Century Art by Michael Rush (Thames & Hudson, 1999).
  • Mirror Machine: Video and Identity, edited by Janine Marchessault (Toronto: YYZ Books, 1995).
  • Sounding the Gallery: Video and the Rise of Art Music by Holly Rogers (New York: Oxford University Press, 2013).
  • Video Culture: A Critical Investigation, edited by John G. Hanhardt (Visual Studies Workshop Press, 1986).
  • Video Art: A Guided Tour by Catherine Elwes (I.B. Tauris, 2004).
  • A History of Video Art by Chris Meigh-Andrews (Berg, 2006)
  • Diverse Practices: A Critical Reader on British Video Art edited by Julia Knight (University of Luton/Arts Council England, 1996)
  • ARTFORUM FEB 1993 "Travels In The New Flesh" by Howard Hampton (Printed by ARTFORUM INTERNATIONAL 1993)
  • Resolutions: Contemporary Video Practices', (eds. Renov, Michael & Erika Suderburg) (London, Minneapolis: University of Minnesota Press,1996).
  • Expanded Cinema by Gene Youngblood (New York: E.P. Dutton & Company, 1970).
  • The Problematic of Video Art in the Museum 1968-1990 by Cyrus Manasseh (Cambria Press, 2009).
  • "First Electronic Art Show" by (Niranjan Rajah & Hasnul J Saidon) (National Art Gallery, Kuala Lumpur, 1997)
  • "Expanded Cinema", (David Curtis, A. L. Rees, Duncan White, and Steven Ball, eds), Tate Publishing, 2011
  • "Retrospektiv-Film-org videokunst| Norge 1960-90". Edited by Farhad Kalantary & Linn Lervik. Atopia Stiftelse, Oslo, (April 2011).
  • Experimental Film and Video, Jackie Hatfield, Editor. (John Libbey Publishing, 2006; distributed in North America by Indiana University Press)
  • "REWIND: British Artists' Video in the 1970s & 1980s", (Sean Cubitt, and Stephen Partridge, eds), John Libbey Publishing, 2012.
  • Reaching Audiences: Distribution and Promotion of Alternative Moving Image by Julia Knight and Peter Thomas (Intellect, 2011)
  • Wulf Herzogenrath: Videokunst der 60er Jahre in Deutschland, Kunsthalle Bremen, 2006, (No ISBN).
  • Rudolf Frieling & Wulf Herzogenrath: 40jahrevideokunst.de: Digitales Erbe: Videokunst in Deutschland von 1963 bis heute, Hatje Cantz Verlag, 2006. ISBN 978-3-7757-1717-5..
  • NBK Band 4. Time Pieces. Videokunst seit 1963. Verlag der Buchhandlung Walther König, Köln, 2013. ISBN 978-3-86335-074-1..
  • Demolden Video Project: 2009-2014. Video Art Gallery, Santander, Spain, 2016. ISBN 978-84-16705-40-5..
  • Valentino Catricalà, Laura Leuzzi, Cronologia della videoarte italiana, in Marco Maria Gazzano, KINEMA. Il cinema sulle tracce del cinema. Dal film alle arti elettroniche andata e ritorno, Exorma, Roma 2013.

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Video-umjetnost na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Видео-умјетност&oldid=27932249”