Видео-умјетност

С Википедије, слободне енциклопедије
Видеоинсталација, Летеће слике од Адолфа Винкелмана
Нам Џун Пајков Електронски супераутопут : Континенталне Сједињене Државе, Аљаска, Хаваји 1995

Видео-уметност (лат. videre=видети) уметничка форма у којој је електронски генерисана слика основни елеменат. Јавља се паралелно у Сједињеним Државама и Европи у Њемачкој половином 1960-их као врста нових медија у уметности у оквиру ликовних уметности као појам који означава варијације и форме у видеу и видео-инсталацијама.[1]

Основни материјали су електронска камера повезана са магнетоскопом, а који је повезан са телевизијским монитором и преноси снимљену слику. 1963. године, америчко-јужнокорејски уметник Нам Џун Пајк у изложби „Музика и електронска телевизија” у галерији Parnass de Wuppertal, у Вурпелталу у Немачкој излаже тринаест телевизора који репродукују откуцаје и линије електронске материје без икакве стварне слике. Од те прве изложбе Пајк дефинише главне осовине те тада нове уметности, а то су: експериментисање полазећи од механичких елемената електронског уређаја, деструкција популарне телевизијске иконографије и довођење у питање улоге гледаоца у друштву комуникације. Значајни доприноси видео-уметности долазе и од Волфа Востела, који исте године ради на електронским деколажима, пренесеним из контекста његових ранијих дела, односно деколажа плаката. Оба ова уметника су почела у клими флуксуса и хепенинга. Ова уметност се проширила по западу од 1977. године и презентирана је у документима. Последњих година се поред монитора користе и видео-бимови и пројектори.

Почетак видеоуметности у свету[уреди | уреди извор]

Годином почетка видеоумјетности каткад се узима 1963, када Вулф Вастел излаже рад „TV De-Collage” и када Нам Џун Пајк по први пут у галерији Парнас у Вуперталу излаже своје експерименте с катодном цеви телевизора.[2][3] Узме ли се као почетак видеоуметности тренутак када видео постаје приступачнији и његова употреба распрострањенија – што је довело до тога да су се у седамдесетим годинама многи аутори окушали у том медију – може се говорити о 1965. години када Сони издаје први преносни видеоуређај.[4]

Како је бављење видеоуметношћу све присутније, тако су се почеле организовати и разне изложбе посвећене новом медију. Већ 1968. одржане су изложбе у многим земљама, од Аргентине, Аустрије, Данске, Немачке, Шпаније, Швајцарске, Канаде и Велике Британије до Јапана и САЂа.[4] У Сједињеним државама одржане су, на пример 1969. године, изложбе Медијум је Медијум у организацији бостонског WGBH ТВ-а и ТВ као стваралачки медијум у Хауард Вајс галерији у Њујорку. Прва видеогалерија отворена је у Дизелдорфу 1968. године на подстицај Гарија Шума. Такође, већ 1972. године видео се појављује на Венецијанском бијеналу.[5]

Развија се друкчији однос према јавној телевизији која се проматрала као објективан медијум, за разлику од видеа који је сматран субјективним. Видео се супротставља државној телевизији, што повлачи за собом и његову револуционарну улогу. Сматрало се да ће, једном када видео постане широко доступан, сви постати уметници, то јест да ће „наступити време уметности без уметника – када ће сви радити уметност”.[6] Вера Хорват-Пинтарић у тексту „Видеокултура или повратак изворима” поставља тезу како се видеом уметници и неуметници постављају на исту медијску раван те да се на тај начин медијум деспецијализовао и демократизовао.[7]

Видеоуметност се од филмске уметности разликује у неколико битних карактеристика. Видеоуметност је често везана за галеријски простор и сличне институције те поседује друкчију квалитет од филмске слике. Разликује се у осветљењу и оштрини, али и у самом утиску који се жели оставити и оставља на проматрача. Сматра се засебним жанром од експерименталног филма.[8]

Будући да видео настаје и успоредно се развија с концептуалном уметношћу, то јест у време нове уметничке праксе, могу се установити два смера бављења видеом: визуелно и невизуелно. Визуелно бављење видеом подразумева истраживање видеа као медија, док други смер подразумева бележење акције у целости њезина трајања. Видео не тежи ка стварању друге стварности, већ постојећу стварност проверава, анализира и истражује.[6]

Извођачка уметност и видео-уметност[уреди | уреди извор]

Видео уметност као медијум такође се може комбиновати са другим облицима уметничког изражавања као што је уметност перформанса. Ова комбинација се такође може назвати „уметношћу медија и перформанса“[9] када уметници „разбијају калупе видеа и филма и проширују границе уметности“.[9] Са повећаном способношћу уметника да набаве видео камере, уметност перформанса почела је да бива документована и да се дели са великим мноштвом публике.[10] Уметници као што су Марина Абрамовић и Јулај експериментисали су са видео снимањем својих перформанса током 1970-их и 1980-их. У делу под насловом „Енергија одмора“ (1980) и Јулај и Марина су суспендовали своју тежину тако да су затегли лук и стрелу уперену у њено срце, Јулај је држао стрелу, а Марина лук. Комад је био 4:10, што је Марина описала као „перформанс о комплетном и потпуном поверењу“.[11]

Други уметници који су комбиновали видео уметност са уметношћу перформанса користили су камеру као публику. Кејт Гилмор је експериментисала са позиционирањем камере. У свом видеу „Било шта“ (2006)[12] она снима свој комад извођача док непрестано покушава доћи до камере која је уперена у њу. Током тринаестоминутног видеа, она наставља да везива комаде намештаја док непрестано покушава да дође до камере. Гилморе је својој уметности додала елемент борбе који се понекад намеће сам;[13] у свом видеу „Моја љубав је сидро“ (2004)[14] она је оставила своју ногу цементу док се није осушио пре него што је покушала да се ослободи пред камером.[15] Гилмор је рекла да је опонашала стилове изражавања из шездесетих и седамдесетих година прошлог века са изворима надахнућа попут Марине Абрамовић док свом раду додаје екстремизам и борбу.[16]

Неки уметници су експериментисали са простором комбинујући видео уметност и уметност перформанса. Рагнар Кјартансон, исландски уметник, снимио је читав музички видео са 9 различитих уметника, укључујући и њега самог, који се снимао у различитим собама. Сви уметници могли су да се чују путем слушалица како би могли заједно да свирају песму, комад је назван „Посетиоци“ (2012).[17]

Неки уметници, као што су Џеки Ервајн и Викторија Фу, експериментисали су комбинујући филм од 16 mm, филм од 8 mm и видео записе како би искористили потенцијални дисконтинуитет између покретне слике, музичке партитуре и наратора да поткопају било какав осећај линеарног наратива.[18]

Видео-уметници[уреди | уреди извор]

Као уметници у последњим годинама овдје спадају:

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hartney, Mick. "Video art" Архивирано 2011-10-17 на сајту Wayback Machine, MoMA, accessed January 31, 2011
  2. ^ „Archived copy” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала на датум 2016-03-04. Приступљено 2016-05-16. 
  3. ^ Judkis, Maura (12. 12. 2012). „Nam June Paik at the Smithsonian American Art Museum opens Dec. 13”. washingtonpost.com. Архивирано из оригинала на датум 9. 8. 2017. Приступљено 9. 5. 2018. 
  4. ^ а б Beroš, Nada: Dalibor Martinis, javne tajne, u: Uvod u video – alternativa slikarstvu, Muzej suvremene umjetnosti, Zagreb, 2006., str. 22.
  5. ^ Susovski, Marijan: Videoumjetnost u Hrvatskoj: Razvoj videoumjetnosti u Hrvatskoj, u: Hrvatski filmski ljetopis, 18, 1999., str. 3.
  6. ^ а б Susovski, Marijan: Videoumjetnost u Hrvatskoj: Razvoj videoumjetnosti u Hrvatskoj, u: Hrvatski filmski ljetopis, 18, 1999., str. 4.
  7. ^ Beroš, Nada: Dalibor Martinis, javne tajne, u: Uvod u video – alternativa slikarstvu, Muzej suvremene umjetnosti, Zagreb, 2006., str. 18.
  8. ^ Gilić, Nikica (5), str. 132.
  9. ^ а б „MoMA | Performing for the Camera”. www.moma.org. Архивирано из оригинала на датум 2018-03-31. Приступљено 2018-03-03. 
  10. ^ „MoMA | Performance into Art”. www.moma.org. Архивирано из оригинала на датум 2017-12-15. Приступљено 2018-03-03. 
  11. ^ „Museum of Modern Art | MoMA”. www.moma.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 2018-03-31. Приступљено 2018-03-02. 
  12. ^ “Anything” (2006)
  13. ^ „Kate Gilmore | LANDMARKS”. landmarks.utexas.edu (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 2016-08-23. Приступљено 2018-03-02. 
  14. ^ “My love is an anchor” (2004)
  15. ^ „Break on Through” (на језику: енглески). 2009-07-01. Архивирано из оригинала на датум 2018-03-20. Приступљено 2018-03-02. 
  16. ^ „Kate Gilmore: Body of Work | MOCA Cleveland”. mocacleveland.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 2018-03-20. Приступљено 2018-03-03. 
  17. ^ „Art Star Ragnar Kjartansson Moves People To Tears, Over And Over”. NPR.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 2018-03-31. Приступљено 2018-03-02. 
  18. ^ https://www.frithstreetgallery.com/artists/jaki-irvine

Литература[уреди | уреди извор]

  • Lexikon der Modernen Kunst, Markus Stegman/René Zey, Hamburg 2002.
  • Beroš, Nada: Dalibor Martinis, javne tajne, u: Uvod u video – alternativa slikarstvu, Muzej suvremene umjetnosti, Zagreb, 2006.
  • Susovski, Marijan: Videoumjetnost u Hrvatskoj: Razvoj videoumjetnosti u Hrvatskoj, u: Hrvatski filmski ljetopis, 18, 1999.
  • Turković, Hrvoje: Avangardne tendencije u Hrvatskoj, u: Hrvatski eksperimentalni film šezdesetih i videoumjetnost sedamdesetih kao avangardno krilo modernizma, Galerija Klovićevi dvori, Zagreb, 2007.
  • Turković, Hrvoje: Videoumjetnost u Hrvatskoj, u: Leksikon videoumjetnika, Hrvatski filmski ljetopis, 18, 1999.
  • Making Video 'In' - The Contested Ground of Alternative Video On The West Coast Edited by Jennifer Abbott (Satellite Video Exchange Society, 2000).
  • Videography: Video Media as Art and Culture by Sean Cubitt (MacMillan, 1993).
  • A History of Experimental Film and Video by A. L. Rees (British Film Institute, 1999).
  • New Media in Late 20th-Century Art by Michael Rush (Thames & Hudson, 1999).
  • Mirror Machine: Video and Identity, edited by Janine Marchessault (Toronto: YYZ Books, 1995).
  • Sounding the Gallery: Video and the Rise of Art Music by Holly Rogers (New York: Oxford University Press, 2013).
  • Video Culture: A Critical Investigation, edited by John G. Hanhardt (Visual Studies Workshop Press, 1986).
  • Video Art: A Guided Tour by Catherine Elwes (I.B. Tauris, 2004).
  • A History of Video Art by Chris Meigh-Andrews (Berg, 2006)
  • Diverse Practices: A Critical Reader on British Video Art edited by Julia Knight (University of Luton/Arts Council England, 1996)
  • ARTFORUM FEB 1993 "Travels In The New Flesh" by Howard Hampton (Printed by ARTFORUM INTERNATIONAL 1993)
  • Resolutions: Contemporary Video Practices', (eds. Renov, Michael & Erika Suderburg) (London, Minneapolis: University of Minnesota Press,1996).
  • Expanded Cinema by Gene Youngblood (New York: E.P. Dutton & Company, 1970).
  • The Problematic of Video Art in the Museum 1968-1990 by Cyrus Manasseh (Cambria Press, 2009).
  • "First Electronic Art Show" by (Niranjan Rajah & Hasnul J Saidon) (National Art Gallery, Kuala Lumpur, 1997)
  • "Expanded Cinema", (David Curtis, A. L. Rees, Duncan White, and Steven Ball, eds), Tate Publishing, 2011
  • "Retrospektiv-Film-org videokunst| Norge 1960-90". Edited by Farhad Kalantary & Linn Lervik. Atopia Stiftelse, Oslo, (April 2011).
  • Experimental Film and Video, Jackie Hatfield, Editor. (John Libbey Publishing, 2006; distributed in North America by Indiana University Press)
  • "REWIND: British Artists' Video in the 1970s & 1980s", (Sean Cubitt, and Stephen Partridge, eds), John Libbey Publishing, 2012.
  • Reaching Audiences: Distribution and Promotion of Alternative Moving Image by Julia Knight and Peter Thomas (Intellect, 2011)
  • Wulf Herzogenrath: Videokunst der 60er Jahre in Deutschland, Kunsthalle Bremen, 2006, (No ISBN).
  • Rudolf Frieling & Wulf Herzogenrath: 40jahrevideokunst.de: Digitales Erbe: Videokunst in Deutschland von 1963 bis heute, Hatje Cantz Verlag, 2006, ISBN 978-3-7757-1717-5.
  • NBK Band 4. Time Pieces. Videokunst seit 1963. Verlag der Buchhandlung Walther König, Köln, 2013, ISBN 978-3-86335-074-1.
  • Demolden Video Project: 2009-2014. Video Art Gallery, Santander, Spain, 2016, ISBN 978-84-16705-40-5.
  • Valentino Catricalà, Laura Leuzzi, Cronologia della videoarte italiana, in Marco Maria Gazzano, KINEMA. Il cinema sulle tracce del cinema. Dal film alle arti elettroniche andata e ritorno, Exorma, Roma 2013.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]