Vodopad

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
„Slap” preusmerava ovde. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Slap (višeznačna odrednica).
Nijagarini vodopadi

Vodopad ili slap je prirodna pojava koja se javlja na rekama, a označava mesto slobodnog pada vode u rečnom toku na onim mestima gde se javlja iznenadna promena u elevaciji reljefa.[1] To je mesto na uzdužnom rečnom profilu gde rečna voda pada vertikalno preko strmog odseka koji pregrađuje tok. Vodopadi su najčešće velika turistička atrakcija i zanimljivost.

Formiranje[uredi | uredi izvor]

Formiranje vodopada

Vodopadi se često formiraju na gornjim delovima toka reka na strmim planinama.[2] Zbog njihovog terenskog položaja, mnogi vodopadi se javljuju preko stenovitog tla i napajani su sa područja malog doprinosa vode, tako da mogu da budu kratkotrajni i da protiču samo tokom kišnih oluja ili značajnijeg topljenja snega. Što su više nizvodno locirani, to su veće šanse da će vodopad postojati tokom cele godine. Vodopadi mogu imati širok raspon širina i dubina.

Pogled iz vazduha na Viktorijine vodopade na reci Zambezi u južnoj Africi. Oblak formiran od izmaglice se naziva cataractagenitus.[3]

Kada reka teče preko otpornih osnovnih stena, do erozije sporo dolazi i ona je dominirana uticajem sedimenata nošenih vodom na stene, dok nizvodno znatno brže dolazi do erozije.[2][4] Kako vodotok povećava svoju brzinu na rubu vodopada, on može izvući materijal iz rečnog korita, ako je korito ispucalo ili na drugi način podložno eroziji. Hidraulični mlazovi i hidraulični skokovi sa vrha vodopada mogu da generišu velike sile kojima se razara rečno korito,[5] posebno kad su sile pojačane sedimentima nošenim vodom. Vodopadi u obliku potkovice imaju fokus erozije u centralnom delu, čime se pojačavaju promene rečnog korita ispod vodopada.[6] Proces kojim se stvaraju velike i potencijalno duboke rupe u stenama je uzrokovan lokalnom erozijom usled turbulentnog vrtložnog obrtanja kamenja na dnu, što ima bušeći efekat. Pesak i kamen koje nosi vodena struja stoga povećavaju erozioni kapacitet.[2] To uzrokuje da vodopadi dublje usecaju u rečno dno, te se vremenom povlače uzvodno. Često tokom dužeg vremenskog perioda povlačenje vodopada dovodi do nizvodnog formiranja kanjona ili tesnaca.[7] Brzina povlačenja vodopada može da bude i do jedan i po metar godišnje.[2]

Često je sloj stena neposredno ispod otpornijeg sloja mekšeg tipa, što znači da će tu doći do potkopavanja usled prskanja vode, zbog čega će se formirati plitka formacija u obliku pećine poznata kao okapina ispod i iza vodopada. Na kraju će se otpornija stena kapka srušiti pod pritiskom da bi dodala blokove stene u bazi vodopada. Ovi blokovi stene se nakon propadanja međusobno razbijaju na manje kamene gromade, a abrazijom uništavaju i podnožje vodopada, stvarajući bazen dubokog uranjanja u klisuri nizvodno.

Potoci mogu postati širi i plići neposredno iznad vodopada zbog protoka preko stenske ploče, a obično postoji duboko područje neposredno ispod vodopada zbog kinetičke energije vode koja udara u dno. Međutim, studija sistematike vodopada je utvrdila da slapovi mogu biti širi ili uži iznad ili ispod padova, tako da je gotovo sve moguće uz odgovarajuće geološke i hidrološke postavke.[8] Vodopadi se obično formiraju u kamenitim predelima zbog erozije. Nakon dužeg perioda do potpunog formiranja, voda koja pada sa strmine povući će se, uzrokujući vodoravnu jamu paralelnu sa zidom vodopada. Na kraju, kako jama postaje sve dublja, slap se urušava i zamenjuje ga strmo nagiban deo rečnog korita.[2] Pored postepenih procesa poput erozije, kretanje zemlje uzrokovano zemljotresima ili klizištima ili vulkanima može prouzrokovati razlike u visinama zemljišta koje ometaju prirodni tok vodenog toka i rezultirati u vodopadima.

Reka ponekad teče preko velikog praga stena koji je često nastao linijom raseda. Vodopadi se mogu javiti duž ivice ledničkog korita, gde potok ili reka utiče u glečer i dalje teče u dolinu nakon što se lednik povukao ili otopio. Veliki slapovi u Josemitskoj dolini su primeri ove pojave koja se naziva viseća dolina. Drugi razlog za stvaranje viseće doline je spajanje dve reke, pri čemu jedna teče brže od druge.[2]

Slapovi se mogu grupisati u deset širokih klasa na osnovu prosečne zapremine vode prisutne tokom pada (što zavisi i od prosečnog protoka i visine vodopada) koristeći logaritamsku skalu. Slapovi klase 10 uključuju Nijagarine vodopade, Paulo Afonso vodopade i Kon vodopade.

Poznati predstavnici drugih klasa vodopada su: Viktorijini vodopadi i Kaieteurski vodopadi (klasa 9); Rajnski slapovi i Galfos (klasa 8); Anđeoski vodopad i Detifos (klasa 7); Josemitski vodopadi, niži Jeloustonski vodopadi i Umfang Ti Lor Su vodopad (klasa 6); i Saderland vodopadi (klasa 5).[9]

Istraživanja[uredi | uredi izvor]

Aleksandar fon Humbolt (1820-te) se naziva „Otac moderne geologije”. Humbolt je uglavnom obeležavao vodopade na mapama radi rečne navigacije.

Oskar fon Engeln (1930-te) je objavio delo „Geomorfologija: sistematska i regionalna“. Ova knjiga ima čitavo poglavlje posvećeno vodopadima i jedan je od najranijih primera objavljenih radova o vodopadima.

R. V. Jang (1980-te) napisao je delo „Vodopadi: forma i proces”. Ovaj rad je učinio vodopada znatno ozbiljnijom temom za istraživanje modernih geonaučnika.[10]

Tipovi vodopada[uredi | uredi izvor]

Prema nastanku, vodopadi mogu biti:

Tektonski vodopadi, javljaju se kada je gravitaciono po rasedu spušten nizvodni blok (ovo je kratkotrajan proces koji se javlja prilikom zemljotresa), odnosno na odsecima rasednog porekla. U zavisnosti od iznosa rasednog skoka, oni mogu imati velike visine. Najviši vodopad na svetu, Anđeoski vodopad u slivu Orinoka, pripada ovom tipu. U tektonske vodopade spadaju i vodopadi Tugela, Kalambo (u Tanzaniji visok 427 m), Josemitski vodopad (u SAD, visok 725, 5 m), vodopad Saterlend (na Novom Zelandu visine 580 m), Kojetar (u Britanskoj Gvajani visok 225 m) itd.

Erozivni vodopadi, mogu nastati na različite načine odnosno na različitim mestima. Ukoliko u rečnom koritu postoje stene različitog litološkog sastava, selektivnom erozijom može doći do stvaranja stenovitog erozivnog odseka i pojave vodopada. Erozivni odsek nastaje u slučaju kada je stenska masa nizvodno manje otporna na rečnu eroziju, te će se ona, dejstvom vode, brže erodirati nego što je to slučaj u uzvodnom bloku. Odsek postaje i potkopavanjem mekših stena, koje su u podini i koje se erozijom brže erodiraju i odnose, u odnosu na stene otpornije na eroziju koje leže u povlati, odnosno iznad mekših. Na ovaj način postao je vodopad Nijagare na otoci između Irija i Ontarija (na granici SAD i Kanade). Visina Nijagarinog vodopada je 51 m, a potkopavanjem on je unazadno pomeren 11,2 km od prvobitnog mesta. Poslednjih godina on se unazadno pomera za 1,6 m. Najpoznatiji erozivni vodopadi su vodopad Iguazu (na granici Brazila i Argentine, visok 72 m), vodopad Viktorija (na granici Zambije i Zimbabvea, visok 120 m), vodopad Rajne kod Šafhauzena u Švajcarskoj, visine 21 m itd.

Erozivni vodopadi mogu nastati i potkopavanjem na mestu spajanja pritoke i glavne reke, usled snažnije dubinske erozije glavne reke. Takav je vodopad Plive, visok 27 m. Ovaj tip vodopada može postati i između bočne i glavne ledničke doline, preizdubljivanjem glavne doline snažnijom glacijalnom erozijom nekadašnjeg lednika. Usled ovog preizdubljivanja na strani glavne ledničke doline stvara se odsek koji se naziva uvorni stupanj, pa se i vodopadi na njima nazivaju vodopadi na uvornim stupnjevima. Oni su česti na stranama fjordova u Skandinaviji. Takvi su Utigard 610 m, Kile (561 m), Vetis (260 m) i Veringfos (162 m), svi u Norveškoj.

Akumulativni vodopadi nastaju izlučivanjem kalcijum-karbonata iz vode u krečnjačkim terenima, njegovom akumulacijom i stvaranjem bigrenih pregrada. Preko ovih pregrada rečni tok pada u vidu bigrenih vodopada. Primeri ovog tipa vodopada u Srbiji su vodopadi Ripaljka na Gradašnici kod Soko Banje (visok 17,5 m), Velikog vrela na Beljanici (24 m), Velikog Izvorca kod Majdanpeka (9 m) itd. Brojni vodopadi Plitvičkih jezera, Skradinski buk na Krki sa 17 kaskada (visokih 47,5 m) i Štrbački buk na reci Uni pripadaju ovoj grupi vodopada.[11]

Neki vodopadi mogu nastati i još nekim iznenadnim geološkim procesima kao što su klizanja terena ili vulkanska aktivnost. Takođe postoje i veštački vodopadi, koje čovek pravi zarad ulepšanja prostora.

Najviši vodopadi[uredi | uredi izvor]

Najviši vodopad na svetu je Anđeoski, koji se nalazi se nalazi u Južnoj Americi na reci Čurun, pritoci Karonija u Venecuele. Njegova visina je 1.034 m. U Africi, najviši je Vodopad Tugela, na istoimenoj reci u Južnoj Africi. Visok je 933 m i nalazi se na drugom mestu u svetu. Vodopadi Kolonijal Krik u Vašingtonu i Sjedinjenim Državama, najviši su u Severnoj Americi sa 788 m. U Evropi najviši vodopad se nalazi u Norveškoj na reci Vinu, zove se Vinufosen i visok je 860 m. Vodopadi Olo'upena na Havajima sa 900 m nadmorske visine, najviši su u Okeaniji. Valamanovi vodopadi visoki 300 m, najviši su u Australiji. Najviši vodopad u Srbiji je Kopren sa 103,5 m na Staroj planini u Opštini Pirot, drugi po visini je Jelovarnik sa 71 m na istočnoj strani planine Kopaonik, a treći po visini je Piljski i čine ga dve kaskade: donja-viša i gornja-niža ukupne visine 64 m i nalazi se na Staroj planini u Opštini Pirot.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 70. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ a b v g d đ Carreck, Rosalind, ur. (1982). The Family Encyclopedia of Natural History. The Hamlyn Publishing Group. str. 246—248. ISBN 978-0711202252. 
  3. ^ Sutherland, Scott (23. 3. 2017). „Cloud Atlas leaps into 21st century with 12 new cloud types”. The Weather Network. Pelmorex Media. Pristupljeno 24. 3. 2017. 
  4. ^ „Adventure”. 16. 6. 2008. Arhivirano iz originala 21. 9. 2010. g. Pristupljeno 10. 11. 2016. 
  5. ^ Pasternack, Gregory B.; Ellis, Christopher R.; Marr, Jeffrey D. (1. 7. 2007). „Jet and hydraulic jump near-bed stresses below a horseshoe waterfall”. Water Resources Research (na jeziku: engleski). 43 (7): W07449. ISSN 1944-7973. doi:10.1029/2006wr005774. 
  6. ^ „Dr. Gregory B. Pasternack - Watershed Hydrology, Geomorphology, and Ecohydraulics :: Horseshoe Falls”. pasternack.ucdavis.edu (na jeziku: engleski). Pristupljeno 11. 6. 2017. 
  7. ^ „Observe river erosion creating waterfalls and chasms.”. Arhivirano iz originala 17. 05. 2015. g. Pristupljeno 10. 11. 2016. 
  8. ^ Wyrick, Joshua R.; Pasternack, Gregory B. (1. 9. 2008). „Modeling energy dissipation and hydraulic jump regime responses to channel nonuniformity at river steps”. Journal of Geophysical Research: Earth Surface (na jeziku: engleski). 113 (F3): F03003. ISSN 2156-2202. doi:10.1029/2007jf000873. 
  9. ^ Richard H. Beisel Jr (2006). International Waterfall Classification System,. Outskirts Press. ISBN 1-59800-340-2. 
  10. ^ Hudson, B. J. (2013) Waterfalls, science and aesthetics
  11. ^ Petrović D., Manojlović P., (2003): Geomorfologija, Geografski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vodopad na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Водопад&oldid=27553501”