Gavran (sazvežđe)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Gavran
Sazvežđe
Gavran
Spisak zvezda u sazvežđu Gavran
Latinsko imeCorvus
SkraćenicaCrv
GenitivCorvi
Simbolizujegavrana
Rektascenzija12
Deklinacija-20
Površina184 sq. deg. (70)
Najsjajnija zvezdaGama Gavrana (2,59m)
Meteorski rojevinema
Susedna
sazvežđa		Devica
Pehar
Hidra
Vidljivo u rasponu +60° i −90°.
U najboljem položaju za posmatranje u 21:00 čas u maju.

Gavran je južno sazvežđe i jedno od 48 originalnih Ptolemejevih sazvežđa. Svega 11 zvezda u Gavranu je vidljivo golim okom (odnosno sjajnije od magnitude 5,5).

Po legendi, Apolon je gavranu dao vrč i poslao ga da mu donese vodu. Gavran je uz put ugledao drvo čije voće samo što nije sazrelo. Sačekao je par dana da voće sazri, pojeo ga, a da bi se opravdao, Apolonu je doneo vodenu zmiju i optužio je da je blokirala prilaz izvoru. Apolon je prozreo laž, a na nebo postavio gavrana, vrč (sazvežđe Pehar) i zmiju (sazvežđe Hidra), i osudio gavrana da bude večito žedan a pored njega pehar pun vode. Po legendi, gavrani imaju kreštav glas upravo jer su uvek žedni.

Istorija i mitologija[uredi | uredi izvor]

Gavran, Pehar i druga sazvežđa viđena oko Hidre u Uranijinom ogledalu (1825)

U Vavilonskim katalozima zvezda koji datiraju od najmanje 1100. godine pre nove ere, ono što je kasnije postalo poznato kao Gavrfan zvalo se MUL.UGA.MUSHEN. Kao i kod poznatije klasične astronomije, postavljeno je na rep Zmije (grčka Hidra). Vavilonsko sazvežđe je bilo sveto Adadu, bogu kiše i oluje; u drugom milenijumu bi se podiglo neposredno pre jesenje kišne sezone. Džon H. Rodžers je primetio da Hidra označava Ningišzidu, boga podzemnog sveta u vavilonskom kompendijumu MUL.APIN. On je predložio da su Gavran i Pehar (zajedno sa Hidrom) bili simboli smrti i označili kapiju u podzemni svet.[1] Ova dva sazvežđa, zajedno sa Orlom i Južnom ribom, predstavljena su Grcima oko 500. godine p. n. e.; obeležavali su zimski i letnji solsticij, respektivno. Štaviše, Hidra je bila orijentir, jer se nalazila na nebeskom ekvatoru u antici.[2] Gavran i Pehar se takođe pojavljuju u ikonografiji Mitraizma, za koji se smatra da je bio bliskoistočnog porekla pre nego što se proširio na staru Grčku i Rim.[3]

Gavran kao što je prikazano na globusu Manučihra napravljenom u Mašhadu 1632-33. Kolekcija Adilnor, Švedska.

Gavran je povezan sa mitom o Apolonu i njegovom ljubavniku Koronis Lapitu. Koronis je bio neveran Apolonu; kada je ovu informaciju saznao od čisto bele vrane, u naletu besa je pocrneo njeno perje.[4] Druga legenda povezana sa Gavranom je da se vrana zaustavila na putu da donese vodu za Apolona, da jede smokve. Umesto da kaže istinu Apolonu, on je lagao i rekao da ga je zmija Hidra sprečavala da priđe vodi, dok je kao dokaz držao zmiju u kandžama. Apolon, shvativši da je to laž, bacio je vranu (Gavran), čašu (Pehar) i zmiju (Hidra) na nebo. On je dalje kaznio svojeglavu pticu tako što je obezbedio da će zauvek biti žedna, kako u stvarnom životu, tako i na nebesima, gde je Pehar neposredno van domašaja.[4]

U drugim kulturama[uredi | uredi izvor]

U kineskoj astronomiji, zvezde Gavrana se nalaze unutar Južne Vermilionske ptice (南方朱雀, Nan Fang Džu Ćue).[5] Četiri glavne zvezde prikazuju kočiju Džen, koja je 28. i poslednja lunarna kuća; Alfa i Eta označavaju čivije za točkove, a Zeta je Čangša, kovčeg.[6] U indijskoj astronomiji, pet glavnih zvezda Gavrana predstavljaju šaku ili pesnicu koja odgovara Hasti, 13. nakšatri ili lunarnoj vili.[7]

Gavran je prepoznat kao sazvežđe od strane nekoliko polinezijskih kultura. Na Markizskim ostrvima zvao se Mee; u Pukapuki se zvao Te Manu, a na Društvenim ostrvima zvao se Metua-aj-papa.[8] Za ostrvljane Toresovog moreuza, Gavran je bio desna ruka (držao plod kupa) ogromno sazvežđe Tagaj, čoveka koji je lovi ribu.[9]

Narod Bororo iz Mato Grosa u centralnom Brazilu smatrao je sazvežđe kopnenom kornjačom Geriguigui,[10] dok je narod Tukano u severozapadnom regionu Amazona video čaplju.[11] Za narod Tupi sa ostrva Sao Luis u Brazilu, Gavran je bio viđen kao roštilj — sejčujura, na kojoj se pekla riba. Prikaz se mogao odnositi i na Veliki Pegazov trg.[12]

Karakteristike[uredi | uredi izvor]

Pokrivajući 184 kvadratna stepena i stoga 0,446% neba, Gavran zauzima 70. mesto od 88 sazvežđa po površini.[13] Graniči se sa Devicom na severu i istoku, Hidrom na jugu i Peharom na zapadu. Skraćenica od tri slova za sazvežđe, koju je usvojila Međunarodna astronomska unija 1922. godine, je „Crv“.[14] Zvanične granice sazvežđa, koje je postavio belgijski astronom Ežen Delport 1930. godine,,[a] definisane su poligonom od šest segmenata (ilustrovano u infokutiji). U ekvatorijalnom koordinatnom sistemu, koordinate rektascenzije ovih granica leže između 11h 56m 22s i 12h 56m 40s, dok su koordinate deklinacije između −11,68° i −25,20°.[16] Njegov položaj na južnoj nebeskoj hemisferi znači da je čitavo sazvežđe vidljivo posmatračima južno od 65°C.[13][b]

Svojstva[uredi | uredi izvor]

Sazvežđe Gavran kako se može videti golim okom

Zvezde[uredi | uredi izvor]

Nemački kartograf Johan Bajer koristio je grčka slova Alfa do Eta da označi najistaknutije zvezde u sazvežđu. Džon Flamstid je dao Flamstidove oznake za devet zvezda, dok je jedna zvezda koju je odredio u susednom sazvežđu Pehar — 31 Pehar — ležala unutar Gavrana kada su granice sazvežđa uspostavljene 1930. godine.[17] Unutar granica sazvežđa nalazi se 29 zvezda svetlijih ili jednako svetlih prividnoj magnitude 6,5.[v][13]

Četiri glavne zvezde, Delta, Gama, Epsilon i Beta Gavran, formiraju četvorougaoni asterizam poznat kao „Spikino krmeno jedro“[19] ili „Jedro“.[20][21] Iako nijedna od zvezda nije posebno svetla, oni leže u tamnoj oblasti neba, čineći asterizam lakim za razlikovanje na noćnom nebu.[22] Gama i Delta služe kao pokazivači ka Spiki. Takođe zvana Gina, Gama je najsjajnija zvezda u Gavranu sa magnitudom 2,59.[23] Njeno tradicionalno ime znači „krilo”,[23] zvezda koja označava levo krilo u Bajerovoj uranometriji.[17] 154±1 svetlosnih godina od Zemlje,[24] to je džinovska zvezda plavo-bele nijanse spektralnog tipa B8III, odnosno 4,2+0,4
−0,3 puta je masivnija,[25] i 355 puta sjajnija od Sunca.[23] Oko 160+40
−30 miliona godina stara,[25] u velikoj meri je iscrpela vodonik u jezgru i počela je da se širi i hladi dok se udaljava od glavne sekvence.[23] Binarna zvezda, ima prateću zvezdu narandžastu zvezdu ili crvenog patuljaka spektralnog tipa K5V do M5V koja je oko 0,8 puta masivnija od Sunca.[26] Oko 50 astronomskih jedinica[g] udaljena od Gama Gavrana A, procenjuje se da će završiti orbitu za 158 godina.[25] Delta Gavran, tradicionalno zvan Algorab, je dvostruka zvezda razlučiva u malim amaterskim teleskopima. Primarna je plavo-bela zvezda magnitude 2,9, udaljena oko 87 svetlosnih godina od Zemlje.[24] Zagonetna zvezda oko 2,7 puta masivnija od Sunca, sjajnija je (65-70 puta više od Sunca) nego što bi trebalo da bude za temperaturu površine od 10.400 K, i stoga je ili 3,2 miliona godina stara veoma mlada zvezda pre glavne sekvence koja se nije smestila u stabilnu životnu fazu glavne sekvence, ili zvezda stara 260 miliona godina koja je počela da iscrpljuje vodonik u svom jezgru i da se širi, hladi i sija sve jače kako se udaljava od glavnog niza. Njen spektralni tip je dat kao A0IV, što odgovara poslednjem scenariju.[27] Topla okozvezdana prašina — po definiciji deo njenog unutrašnjeg zvezdanog sistema — otkrivena je oko Delta Gavrana A.[28] Delta Gavran B je narandžasta patuljasta zvezda magnitude 8,51 i spektralne klase K, takođe okružena prašinom oko zvezda. Zvezda posle T-bika, udaljena je najmanje 650 AJ od svog svetlijeg saputnika i potrebno joj je najmanje 9400 godina da završi orbitu.[29] Uobičajeno ime Delta Gavran znači „gavran”.[4] To je jedna od dve zvezde koje obeležavaju desno krilo.[17] Smeštena 4,5 stepeni severoistočno od Delta Gavrana nalazi se Struve 1669, binarna zvezda koja se deli na dve zvezde 5,4" međusobno udaljene gledano malim amaterskim teleskopima,[30] 280 svetlosnih godina od Zemlje. Par, obe bele zvezde, vidljiv je golim oko magnitude 5,2; primarna je magnituda 5,9, a sekundarna magnituda 6,0.[4]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Delporte had proposed standardizing the constellation boundaries to the International Astronomical Union, who had agreed and gave him the lead role.[15]
  2. ^ While parts of the constellation technically rise above the horizon to observers between the 65°N and 78°N, stars within a few degrees of the horizon are to all intents and purposes unobservable.[13]
  3. ^ Objects of magnitude 6.5 are among the faintest visible to the unaided eye in suburban-rural transition night skies.[18]
  4. ^ The distance between the Earth and the Sun is one astronomical unit.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Rogers, John H. (1998). „Origins of the Ancient Constellations: I. The Mesopotamian Traditions”. Journal of the British Astronomical Association. 108: 9—28. Bibcode:1998JBAA..108....9R. 
  2. ^ Frank, Roslyn M. (2015). „10: Origins of the "Western" Constellations”. Handbook of Archaeoastronomy and Ethnoastronomy. New York City: Springer. str. 147—63. Bibcode:2015hae..book.....R. 
  3. ^ Rogers, John H. (1998). „Origins of the Ancient Constellations: II. The Mediterranean traditions”. Journal of the British Astronomical Association. 108: 79—89. Bibcode:1998JBAA..108...79R. 
  4. ^ a b v g Ridpath & Tirion 2001, str. 128–130.
  5. ^ „AEEA (Activities of Exhibition and Education in Astronomy) 天文教育資訊網” (na jeziku: kineski). Taichung, Taiwan: National Museum of Natural Science. 2006. Arhivirano iz originala 25. 02. 2021. g. Pristupljeno 20. 2. 2017. 
  6. ^ Ridpath, Ian. „Corvus and Crater”. Star Tales. self-published. Pristupljeno 6. 6. 2015. [mrtva veza]
  7. ^ Harness, Dennis M. (2004). The Nakshastras: The Lunar Mansions of Vedic Astrology. Motilal Banarsidass. str. 51. ISBN 978-81-208-2068-5. 
  8. ^ Makemson, Maud Worcester (1941). The Morning Star Rises: an account of Polynesian astronomy. Yale University Press. Bibcode:1941msra.book.....M. 
  9. ^ Haddon, Alfred Cort (1912). Reports of the Cambridge Anthropological Expedition to Torres Straits: Volume 4 of Reports of the Cambridge Anthropological Expedition to Torres Straits. Cambridge University Press. str. 219. 
  10. ^ Fabian, Stephen M. (1982). „Ethnoastronomy of the Eastern Bororo Indians of Mato Grosso, Brazil”. Annals of the New York Academy of Sciences. 385 (1): 283—301. Bibcode:1982NYASA.385..283F. S2CID 84633613. doi:10.1111/j.1749-6632.1982.tb34270.x. 
  11. ^ Cardoso, Walmir (2016). „Constellations and Time Keeping used by Indigenous Communities in the Northwestern Amazonian Region”. Journal of Astronomy in Culture. 1 (1). 
  12. ^ Magana, Edmundo (1984). „Some Tupi Constellations”. Ibero-amerikanisches Archiv. 10 (2): 189—221. JSTOR 43392390. 
  13. ^ a b v g Ridpath, Ian. „Constellations: Andromeda–Indus”. Star Tales. self-published. Pristupljeno 9. 9. 2014. 
  14. ^ Russell, Henry Norris (1922). „The New International Symbols for the Constellations”. Popular Astronomy. 30: 469. Bibcode:1922PA.....30..469R. 
  15. ^ Ridpath, Ian. „Constellation boundaries: How the modern constellation outlines came to be”. Star Tales. self-published. Pristupljeno 1. 6. 2016. 
  16. ^ „Corvus, Constellation Boundary”. The Constellations. International Astronomical Union. Pristupljeno 12. 11. 2014. 
  17. ^ a b v Wagman, Morton (2003). Lost Stars: Lost, Missing and Troublesome Stars from the Catalogues of Johannes Bayer, Nicholas Louis de Lacaille, John Flamsteed, and Sundry Others. Blacksburg, Virginia: The McDonald & Woodward Publishing Company. str. 119, 387, 390—91, 506. ISBN 978-0-939923-78-6. 
  18. ^ Bortle, John E. (februar 2001). „The Bortle Dark-Sky Scale”. Sky & Telescope. Sky Publishing Corporation. Arhivirano iz originala 31. 03. 2014. g. Pristupljeno 6. 6. 2015. 
  19. ^ Nickel, James (1999). Lift Up Your Eyes on High: Understanding the Stars. Arlington Heights, Illinois: Christian Liberty Press. str. 53. ISBN 978-1-930367-37-1. 
  20. ^ Bakich, Michael E. (1995). The Cambridge Guide to the ConstellationsNeophodna slobodna registracija. Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press. str. 21–22. ISBN 978-0-521-46520-5. 
  21. ^ Mullaney, James (2007). The Herschel objects and how to observe them. New York City: Springer Science+Business Media. str. 39. ISBN 978-0-387-68124-5. 
  22. ^ Arnold, H.J.P; Doherty, Paul; Moore, Patrick (1999). The Photographic Atlas of the Stars. Boca Raton, Florida: CRC Press. str. 140. ISBN 978-0-7503-0654-6. 
  23. ^ a b v g Kaler, James B. (Jim) (2004). „Gienah Corvi”. Stars. University of Illinois. Pristupljeno 18. 3. 2015. 
  24. ^ a b van Leeuwen, F. (2007). „Validation of the New Hipparcos Reduction”. Astronomy and Astrophysics. 474 (2): 653—64. Bibcode:2007A&A...474..653V. S2CID 18759600. arXiv:0708.1752 Slobodan pristup. doi:10.1051/0004-6361:20078357. 
  25. ^ a b v Janson, Markus; Bonavita, Mariangela; Klahr, Hubert; Lafrenière, David; Jayawardhana, Ray; Zinnecker, Hans (2011). „High-contrast Imaging Search for Planets and Brown Dwarfs around the Most Massive Stars in the Solar Neighborhood”. The Astrophysical Journal. 736 (2): 89. Bibcode:2011ApJ...736...89J. S2CID 119217803. arXiv:1105.2577 Slobodan pristup. doi:10.1088/0004-637X/736/2/89. 
  26. ^ Roberts, Lewis C. Jr.; Turner, Nils H.; ten Brummelaar, Theo A. (februar 2007). „Adaptive Optics Photometry and Astrometry of Binary Stars. II. A Multiplicity Survey of B Stars”. The Astronomical Journal. 133 (2): 545—552. Bibcode:2007AJ....133..545R. CiteSeerX 10.1.1.549.4623 Slobodan pristup. doi:10.1086/510335. 
  27. ^ Montesinos, B.; Eiroa, C.; Mora, A.; Merín, B. (2009). „Parameters of Herbig Ae/Be and Vega-type stars”. Astronomy and Astrophysics. 495 (3): 901—17. Bibcode:2009A&A...495..901M. S2CID 14972955. arXiv:0811.3557 Slobodan pristup. doi:10.1051/0004-6361:200810623. 
  28. ^ Ertel, S.; Absil, O.; Defrère, D.; Le Bouquin, J.-B.; Augereau, J.-C.; Marion, L.; Blind, N.; Bonsor, A.; Bryden, G.; Lebreton, J.; Milli, J. (2014). „A near-infrared interferometric survey of debris-disk stars. IV. An unbiased sample of 92 southern stars observed in H band with VLTI/PIONIER”. Astronomy and Astrophysics. 570: 20. Bibcode:2014A&A...570A.128E. S2CID 9594917. arXiv:1409.6143 Slobodan pristup. doi:10.1051/0004-6361/201424438. A128. 
  29. ^ Kaler, James B. (Jim) (2000). „Algorab”. Stars. University of Illinois. Pristupljeno 25. 7. 2015. 
  30. ^ Bakich, Michael E. (2010). 1,001 Celestial Wonders to See Before You Die: The Best Sky Objects for Star Gazers. The Patrick Moore Practical Astronomy Series. New York City: Springer Science+Business Media. str. 135—36. ISBN 978-1-4419-1777-5. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vikimedijina Ostava ima datoteke za članak:
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гавран_(сазвежђе)&oldid=27558366”