Касиопеја (сазвежђе)

Касиопеја
Сазвежђе
	Списак звезда у сазвежђу Касиопеја
Латинско име	Cassiopeia
Скраћеница	Cas
Генитив	Cassiopeiae
Симболизује	Касиопеју, митску краљицу Етиопије
Ректасцензија	1
Деклинација	+60
Површина	598 sq. deg. (25)
Најсјајнија звезда	Алфа Касиопеје (Шедар) (2,15m)
Метеорски ројеви	Персеиди
Суседна; сазвежђа	Жирафа; Цефеј; Гуштер; Андромеда; Персеј;
	Видљиво у распону +90° и −20°.; У најбољем положају за посматрање у 21:00 час у новембру.

Касиопеја (лат. Cassiopeia) је сазвежђе северне хемисфере, једно од 88 савремених и 48 оригиналних Птоломејевих сазвежђа. Препознатљиво је по карактеристичном распореду најсјајнијих звезда у облику слова W.

Митологија[уреди | уреди извор]

По митологији, Касиопеја је била етиопска краљица и жена краља Цефеја која је тврдила да је лепша од Нереида, због чега је осуђена да жртвује своју ћерку Андромеду морском чудовишту. Андромеду је спасио Персеј скаменивши морско чудовиште помоћу главе Медузе.^[1] Касиопеју је Посејдон ипак казнио тако што је осуђена да се целе године окреће на небу при чему пола године проводи окренута наглавачке. Све личности овог мита су добиле своје сазвежђе: Касиопеја, Цефеј, Андромеда, Персеј, Пегаз (крилати коњ који је изашао из Медузиног тела након што јој је Персеј одсекао главу) и Кит (морско чудовиште).^[2]^[3]

Друге културе виде руку или лосове рогове у обрасцу.^[4] Међу њима су Лапонци, за које Касиопеја формира рог вапита. Чукчи из Сибира су слично видели пет главних звезда као пет ловаца на јелене.^[2]^[3]

Људи са Маршалских острва видели су Касиопеју као део велике констелације плискавице. Главне звезде Касиопеје праве њен реп, Андромеда и Троугао формирају њено тело, а Ован чини главу.^[2] На Хавајима су Алфа, Бета и Гама Касиопеја су имали имена. Алфа Касиопеја се звала Полоахилани, Бета Касиопеја се звала Полула, а Гама Касиопеја се звала Мулеху. Људи са Пукапуке су видели фигуру Касиопеје као посебну констелацију под називом На Таки-толу-а-Маталики.^[5]

Звезде[уреди | уреди извор]

Класична представа Касиопеје као сазвеђжа — види се положај пет главних звезда (које формирају слово W)

W формирају звезде бета, алфа, гама, делта и епсилон Касиопеје. Бета Касиопеје (Каф, „палма“) је променљива звезда, жутобели џин магнитуде 2,28. Двоструко је већа од Сунца и 28 пута сјајнија. Алфа Касиопеје (Шедир или Шедар, „груди“) је наранџасти џин 500 пута сјајнији од Сунца, привидне магнитуде 2,25. Гама Касиопеје је еруптивна променљива чији је у максимуму сјаја светлија и од алфе и од бете (магнитуда 2,15). Делта Касиопеје (Ксора или Рухбах, „колено“) је еклипсна променњива чија магнитуда варира између 2,68 и 2,71. Епсилон Касиопеје је плавобели џин 720 пута сјајнији од Сунца, привидне магнитуде 3,38.

Ро и V509 Касиопеје су међу најлуминознијим звездама Млечног пута. Ета Касиопеје је бинарна звезда чија је примарна компонента жути патуљак налик Сунцу, а секундарна наранџасти патуљак.

Тихоова звезда (SN 1572, B Касиопеје) је супернова из 1572. године чију је појаву документовао дански астроном Тихо Брахе. У Касиопеји се налази још један остатак супернове — Касиопеја А — најснажнији екстрасоларни радио-извор (посматрано са Земље).

Облик са Алфе Кентаура[уреди | уреди извор]

Сунце и Касиопеја посматрано са Алфе Кентаура

Посматрано са Алфе Кентаура, најближе звезде Сунчевом систему, Сунце би било део сазвежђа Касиопеје, и видело би се као звезда привидне магнитуде 0,5 у продужетку W облика (који више не би био W већ цик-цак).

Објекти дубоког неба[уреди | уреди извор]

М103, отворено звездано јато у Касиопеји

IC 10, неправилна галаксија у Касиопеји

У Касиопеји се налазе два Месјеова објекта отворена јата М52 и М103. М52 је видљив већ помоћу двогледа, а кроз телескоп се види као богато јато V облика. М103 је последњи објекат који је Шарл Месје уврстио у свој каталог. Садржи између 40 и 50 звезда и налази се на око 8000 светлосних година од Земље.

Касиопеја садржи и неправилну галаксију IC 10 откривену 1887. Ова галаксија се налази у близини равни Млечног пута тако да је заклања међузвездана материја. У IC 10 се звезде формирају највећим ритмом у Локалној групи

Извори[уреди | уреди извор]

^ Chen, P.K. (2007). A Constellation Album: Stars and Mythology of the Night Sky. стр. 82. ISBN 9781931559386.
^ ^а ^б ^в Staal 1988, стр. 14–18
^ ^а ^б Chen 2007, стр. 82–83
^ Ptak, Robert (1998). Sky Stories Ancient and Modern. New York: Nova Science Publishers. стр. 104.
^ Makemson, Maud Worcester (1941). The Morning Star Rises: an account of Polynesian astronomy. Yale University Press. стр. 281.

Литература[уреди | уреди извор]

Krause, O; Rieke, GH; Birkmann, SM; Le Floc'h, E; Gordon, KD; Egami, E; Bieging, J; Hughes, JP; Young, ET; Hinz, JL; Quanz, SP; Hines, DC (2005). „Infrared echoes near the supernova remnant Cassiopeia A”. Science. 308 (5728): 1604—6. Bibcode:2005Sci...308.1604K. PMID 15947181. arXiv:astro-ph/0506186 . doi:10.1126/science.1112035.
Levy, David H. (2005), Deep Sky Objects, Prometheus Books, ISBN 1-59102-361-0
Ridpath, Ian; Tirion, Wil (2001), Stars and Planets Guide, Princeton University Press, ISBN 0-691-08913-2
Ridpath, Ian; Tirion, Wil (2007). Stars and Planets Guide. London: Collins. ISBN 978-0-00-725120-9.
Staal, Julius D. W. (1988). The New Patterns in the Sky: Myths and Legends of the Stars. The McDonald and Woodward Publishing Company. ISBN 978-0-939923-04-5.