Danilo Ilić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Danilo Ilić
Danilo Ilić, 1910. godine
Datum rođenja(1890-07-27)27. jul 1890.
Mesto rođenjaSarajevo, Austrougarska
Datum smrti3. februar 1915.(1915-02-03) (24 god.)
Mesto smrtiSarajevo, Austrougarska
Mesto ukopaKapela vidovdanskih heroja, Sarajevo
NarodnostSrbin

Danilo Ilić (Sarajevo, 27. jul 1890[1] — Sarajevo, 3. februar 1915) bio je učitelj, publicista, revolucionar, mladobosanac, tehnički organizator Sarajevskog atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda, izvršenog na Vidovdan 15/28. juna 1914.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Mladost i školovanje[uredi | uredi izvor]

U vreme kada je rođen, njegov otac Ilija je držao malu obućarsku radnju, a majka Stoja je radila kao pralja.[2] Danilu je otac umro kada je imao pet godina.[3] U mestu rođenja je završio srpsku osnovnu školu, a posle trgovačku (1905).[3]

Bio je visok, tih i povučen mladić. Puno je čitao.[3] Pošto nije mogao da nađe drugo zaposlenje, neko vreme je prodavao novine, zatim je postao šaptač u jednom putujućem pozorištu. Za pozorište je obavljao i druge poslove, prepisivao tekstove, cepao ulaznice.[2] Kada je izgubio posao u pozorištu, radio je kao nosač, na raznim železničkim stanicama, zatim tucao kamen u kamenolomima na Savi. Pošto mu je takav život narušio zdravlje, dobio je čir na želucu i vratio se u Sarajevo.[3]

U Sarajevu je dobio državnu stipendiju za [3] pohađanje Državne učiteljske škole. Mada je bio četiri godine stariji od drugih studenata, školu je završio 1912. Od devet srpskih đaka iz njegovog razreda, šestorica su otišla u komite u Srbiju.[3] U školi je bio predsednik učeničke literarne družine i vođa đačkih protesta.[2]

U leto 1912 je završio šestonedeljni vojni kurs u Vladičinom Hanu.[2]

Rad[uredi | uredi izvor]

U jesen 1912 je radio u školi u Avtovcu kod Gacka, a zatim u školi u Foči.[4] Onda se zbog bolesti vratio u Sarajevo, gde je juna 1913. radio kao činovnik u Srpskoj narodnoj banci.[3]

Na proleće 1913. godine, na poziv revolucionarnog ideologa Mlade Bosne, Vladimira Gaćinovića otišao je u Lozanu, u Švajcarskoj, s pasošem farbarskog radnika Ilije Sudara, koji je ličio na njega. Pošto nije imao dovoljno novca za prevoz, najveći deo Švajcarske je prepešačio. U Švajcarskoj se susreo sa Gaćinovićem i preko njega upoznao nekoliko ruskih revolucionara.[3] Tom prilikom je najverovatnije izneo svoje ideje o organizovanju atentata. Međutim, Gaćinović je smatrao da je najpre neophodno stvoriti jednu širu političku partiju, koja bi obuhvatala sve Južne Slovene, uključujući i Bugare, pa tek onda pristupiti atentatima, radi izazivanja revolucije i u tom smislu je i sam delovao u Švajcarskoj.[5]

Po povratku iz Švajcarske u Sarajevo, pošto je izbio Drugi balkanski rat, Ilić se pešice uputio u Srbiju, da bi se kao dobrovoljac pridružio srpskoj vojsci. Najpre je bio primljen kao bolničar. Radio je u bolnici u Velesu, gde su bili smešteni srpski vojnici.[3][2]

Nakon rata, u jesen 1913. godine, se vratio u Sarajevo, gde se razboleo i mesec i po dana proveo u bolnici na lečenju. Kako je prijateljima pričao o svojim avanturama u Švajcarskoj, a oni ga slušali, kao što muslimani slušaju hadžije po povratku iz Meke, dobio je nadimak Hadžija.[3]

Od kraja 1913. je radio kao korektor u dnevniku „Srpska riječ”,[3] a od maja 1914. zajedno sa Jovom Šmitranom, koga je Zemaljska vlada obeležila kao upornog agitatora za radnička prava[6] je pokrenuo i bio jedan od urednika nezavisnog radničkog nedeljnog lista „Zvono”, čije je geslo bilo „Preko nacionalnog oslobođenja sveopštem oslobođenju”. Preko ovog lista je nastojao da omladinskim organizacijama da i jednu socijalnu notu,[7][8] popularisao je Svetozara Markovića i kritikovao Socijaldemokratsku partiju, zbog zapostavljanja nacionalnog pitanja i konzervativne organizacije.[2]

Istovremeno je objavljivao i malu biblioteku političkih brošura, pod nazivom Univerzalna biblioteka, potom Biblioteka oslobođenja.[2][5] Bavio se prevođenjem „Pozdrav oslobođenom čovečanstvu”, „Plameno srce Gorkoga”, esej Oskara Vajlda o umetnosti i kritici, „Priče o sedmorici obešenih” (1910) i „Mračne horizonte” ruskog revolucionara Leonida Andrejeva, o kome je objavio i svoj kraći esej, Bakunjinov pamflet „Pariska komuna i ideja države”, „Laž parlamentarizma” Pjera Ramija i druge književnike i filozofe.[3][9]

Bio je veoma vezan za majku. S njom je živeo u očevoj kući u Sarajevu. Majka više nije radila kao pralja, izdržavala se izdajući sobe đacima. U jesen 1907. godine izdala je sobu Gavrilu Principu, koga je doveo stariji brat Jovo. Princip se tada upisao u nižu trgovačku školu. Ilić je ubrzo postao njegov najbolji prijatelj.[3]

Atentat[uredi | uredi izvor]

Bio je glavni tehnički organizator Sarajevskog atentata na nadvojvodu Franju Ferdinanda. Za atentat je regrutovao Gavrila Principa, Nedeljka Čabrinovića i Trifka Grabeža.[8] Nakon što mu je Princip javio da dolazi iz Beograda, obrazovao je i drugu trojku atentatora Muhameda Mehmedbašića, sa kojim je došao u vezu preko svog kolege Nikole Trišića, a po preporuci učitelja Lazara Đukića angažovao je i Vasu Čubrilovića i Cvjetka Popovića.[10]

Osim organizovanja atentata Ilić je preneo oružje, pištolje i bombe, koje je preuzeo od Miška Jovanovića[11] iz Tuzle u Sarajevo i podelio ga šestorici zaverenika uoči samog atentata.[11]

Gavrilo Princip je u Sarajevo stigao 6. juna i najpre posetio brata Jovu u Hadžićima, a kasnije je bio smešten u Ilićevoj kući. Oružje koje je doneo, Ilić je smestio ispod kreveta u kome je spavao Princip.[12]

Dane pred atentat, Ilić je provodio raspravljajući satima s Principom o celishodnosti atentata. Sumnjao je da od atentata neće biti koristi, jer nije izabran pravi trenutak. U njemu se vodila unutrašnja borba, razmišljao je o tome da li bi atentat trebalo izvršiti.[12] 16. juna je otputovao do Bosanskog Broda, gde se susreo sa Đurom Šarcom, koji je održavao vezu između zaverenika i Tankosića. Naime, Tankosić je poslao Đuru sa naredbom da obustavi zaveru.[13]

Nakon povratka iz Broda, Ilić je ponovo pokušao da ubedi Principa da odustanu od atentata, ali ovaj o tome nije želeo ni da čuje.[13] Nakon što je Princip uspeo da ga ubedi da ne treba odustajati od atentata, Ilić je nastavio sa tehničkim pripremama. Ilić se u međuvremenu javio Mehmedbašiću da dođe u Sarajevo. Mehmedbašić je preko Mostara došao sa urednim ispravama u Sarajevo i odseo u jednom hotelu, u kome se sastao sa Ilićem.[14]

Princip i Ilić su razradili detaljan plan o mestu gde će sačekati nadvojvodu. Iz Bosanske pošte su nabavili plan kretanja carske povorke, pošto su vlasti objavile tačnu rutu prolaska carske svite, kako bi što više ljudi izašlo na ulice da pozdravi carski par. Kao najpovoljnije mesto su označili dugačku ulicu uz kej pored Miljacke, od železničke stanice do Beledije, s obzirom da je povorka njome trebalo da prođe čak dva puta.[14] Odlučeno je da šest zaverenika bude podeljeno u tri grupe, koje bi se rasporedile na razdaljini od 300 metara. Prva grupa bi započela bacanjem bombi, a u slučaju da promaši, na red bi došla sledeća grupa.[15]

Atentat je predviđen za nedelju, 28. juna 1914. Atentatori su se nalazili na svojim mestima sat vremena pre nego što je carska povorka od šest automobila prvi put prošla pored keja.[15] Kada je povorka prošla prvi put, jedini je Čabrinović imao hrabrosti da baci bombu. Kako bi prvi bacio bombu, on se udaljio od mesta koje mu je prethodno bilo određeno i približio se prvoj zasedi, koju su činili najstariji Mehmedbašić i najmlađi zaverenik Čubrilović. Da bi bio siguran u kojim se kolima nalazio nadvojvoda, Čabrinović se obratio detektivu koji se šetao okolo. Međutim, pošto su kola brzo prošla, nije sačekao 13 sekundi, već ju je bacio odmah, pošto je aktivirao bombu,. Ona je pala na spušteni krov automobila, pored nadvojvodine glave, ali nije odmah eksplodirala, tako da ju je nadvojvoda ili odgurnuo rukom ili se sama odbila o kola, zatim pala na pločnik i eksplodirala ispred sledećeg automobila, pri čemu je desetak ljudi povređeno.[16] U trenutku Čabrinovićevog atentata na Franca Ferdinanda, Danilo Ilić je stajao na uglu Ćumurije ulice i keja, u blizini Cvjetka Popovića.[11]

Atentat na Franca Ferdinanda i Sofiju Hotek je izvršio Gavrilo Princip.

Policija je najpre uhapsila Nedeljka Čabrinovića, a nakon drugog atentata i Gavrila Principa. Obojica su neposredno nakon atentata, prema dogovorenom planu pokušali da se ubiju, ali u tome nisu uspeli. Ilić im je u tu svrhu svima, zajedno sa oružjem, podelio cijanid, koji su oni, kao i oružje, doneli iz Beograda.[17]

Hapšenje i istraga[uredi | uredi izvor]

Danilo Ilić u zatvoru

Zaverenici se pre atentata nisu dogovarali o tome šta će reći vlastima u slučaju da budu uhvaćeni. Iz tog razloga su tokom ispitivanja izjavili stvari koje su pomogle islednicima da otkriju i ostale članove zavere. Prvu grešku je načinio Gavrilo Princip, koji je policiji izjavio da je u Sarajevu odseo kod Ilićeve majke i da Ilića poznaje još od 1907. godine, što je dovelo do hapšenja Ilića,[17] još istog dana 28. juna popodne.[2] Zatim je istog dana uhapšena i cela Čabrinovićeva porodica, uključujući i radnike iz kafane i radnje.[17] Čabrinovićevi ukućani su potom izjavili da je Čabrinović iz Beograda došao sa dvojicom drugova, što je policiju navelo na zaključak da Čabrinović i Princip atentat nisu pripremali zasebno, mada su tako izjavili nakon hapšenja, već da su delovali u okviru iste zavereničke grupe.[17]

Ostali zaverenici su nakon atentata napustili Sarajevo i pokušali da pobegnu. Međutim, Trifko Grabež je izgubio neka svoja dokumenta u javnom ve-ceu, između ostalog i poslednje školsko svedočanstvo iz Beograda, što je policija pronašla 30. juna. Tog dana je pokušao da pređe sa Pala u Višegrad, bez propusnice, zbog čega ga je policija uhapsila, pod sumnjom da se radi o trećoj osobi koju je pominjala Čabrinovićeva porodica.[17]

Atentat je bio povod za organizovanje pogroma Srba u Bosni i Hercegovini. Od 28. juna uveče započele su demonstracije, koje su se u narednim danima proširile po čitavom gradu. U njima su mnoge srpske kuće i radnje u gradu opljačkane i uništene, a policija je pohapsila mnoge ugledne srpske trgovce, intelektualce, sveštenike,[18] za prvih 48 sati čak njih dvesta. Policija je prema uhapšenima postupala veoma grubo.[19]

Nije tačno utvrđeno na koji su način uhapšeni zaverenici odali ostale zaverenike i njihove pomagače, da li su svi ili samo neki od njih tokom ispitivanja bili fizički mučeni i u kojoj meri je na njihove izjave uticala pretnja da zbog atentata stradaju nevini ljudi.

Prema zapisnicima istrage, Gavrilo Princip je 2. jula obećao policiji da će navesti sve krivce, pod uslovom da mu se dozvoli suočavanje sa ostalom trojicom uhapšenih zaverenika.[19] Međutim, prilikom suočavanja, Princip je od ostalih tražio da ispričaju sve kako se desilo, ali nisu uspeli da se dogovore oko toga šta će sve priznati. Tako je Princip odao imena svih ostalih učesnika atentata, dok je Ilić u priznanju otišao još dalje, pa dao imena i drugih pomagača, koji su im dali oružje i pomogli da se ono prenese od Beograda do Sarajeva.[20]

Nakon toga su uhapšeni i ostali atentatori, osim Mehmedbašića, koji je vozom 30. juna napustio Sarajevo i 3. jula se prebacio preko crnogorske granice.[21]

Vaso Čubrilović je uhapšen 3. jula u Dubici. Istog dana je uhapšen i Cvijetko Popović, koji nije ni pokušavao da beži, već je boravio kod roditelja u Zemunu i mirno se odazvao na poziv da se javi policiji. Zatim je 6. jula uhapšen Ivo Kranjčević, a narednog dana svi njegovi rođaci koji su krili oružje ili su znali da je oružje bilo kod njega. Potom su uhapšeni Miško Jovanović i Veljko Čubrilović, koji takođe nisu želeli da beže. Veljko Čubrilović je nekoliko dana odbijao da oda imena seljaka, koji su pomagali u skrivanju i prenosu oružja. Istražni sudija je uspeo da sazna ime seljaka koji je vodio atentatore od Drine do Veljka Čubrilovića u Priboju. Kako je znao samo ime, tražio je da se uhapse sve osobe istog imena iz njegovog sela. Tako je Jakov Milić uhapšen 11. avgusta.[21]

Istraga je trajala do 19. septembra.[21] Optužnica je optuženima predata 28. septembra. Tom prilikom su se videli svi optuženi po prvi put nakon atentata. Istražni sudija ih je obavestio da imaju zakonsko pravo na žalbu, ali da bi se tako ceo proces samo odužio i da im žalbe ništa neće vredeti, jer će sve biti odbijene.[22] Svim optuženima su dodeljeni advokati.[23]

Suđenje i presuda[uredi | uredi izvor]

Glavni pretres na suđenju je održan od 12. do 23. oktobra u sali divizijskog suda u okviru Vojnog zatvora. Suđenje nije bilo potpuno javno, mogla su da mu prisustvuju samo lica sa specijalnim propusnicama. Pred sudom je odgovaralo 25 optuženih.[24] Od toga, 22 je optuženo da su pokušali da otrgnu teritoriju Bosne i Hercegovine od Monarhije i pripoje je Kraljevini Srbiji, kao i da su odgovorni za ubistvo iz zasede, a njih troje su optuženi za saučesništvo.[25]

Proučavajući ruske sudske procese pripremao je svoju odbranu, zagovarajući priznanje revolucionarnog čina, kako bi se spasili nevini ljudi, sa čime se Gavrilo Princip nije slagao. Na sudu je tvrdio da Srbija nije kriva za naoružavanje atentatora i da bi ona sprečila akciju mladobosanaca da je znala za nju.[26]

Sudska presuda je pročitana 28. oktobra. Sudije su tog dana bile obučene u crno, što je značilo da će se čitati smrtne presude. Dok se presuda čitala, optuženi su stajali lancima vezani jedan za drugog.[27]

Devetorica optuženih je oslobođeno optužbe. Austrougarski zakon nalaže da se smrtna kazna ne može izreći osobi mlađoj od dvadeset godina u vreme kada je zločin počinjen, a svih šest atentatora su na dan atentata bili maloletni, odnosno imali su manje od 20 godina. Danilo Ilić je upravo trebalo da napuni 24 godine.[24] Nedeljko Čabrinović, Gavrilo Princip i Trifko Grabež su stoga dobili maksimalnu kaznu od dvadeset godina, dok je Vaso Čubrilović dobio 16 godina i Cvijetko Popović 13 godina zatvora.

Jakov Milović, Neđo Kerović, Veljko Čubrilović, Miško Jovanović, Danilo Ilić koji su pomogli atentatorima su osuđeni na smrt vešanjem i presuda je trebalo da se izvrši upravo tim redom.[28] Car Franja Josif je 26. januara 1915. Neđu Kerovića pomilovao i njegova presuda je preinačena na 20 godina teške tamnice. Pomilovao je i Jakova Milovića i njegova presuda je preinačena u doživotnu tamnicu.[29]

Pogubljenje i sahrana[uredi | uredi izvor]

Natpis na Kapeli vidovdanskih heroja

Veljko Čubrilović i Miško Jovanović su poslednju noć proveli pišući pisma svojim porodicama, a Danilo Ilić je pisao svojoj majci.[30]

Presuda za preostalu trojicu osuđenih na vešanje je izvršena u kasarni u Sarajevu, dvadeset sedam dana kasnije, 3. februara 1915. godine,[31] između 9 i 10 sati ujutro. Presudu je izvršio državni dželat, Austrijanac, Alojz Zajfrid.

Prilikom vešanja je jedan vod vojnika udarao o doboše, njihove poslednje reči su mogli čuti samo oni koji su se nalazili u neposrednoj blizini. Prema postojećim izvorima sva trojica su se prilikom pogubljenja držala dostojanstveno,[30] što je jako zabrinulo vlasti, posebno glavnog policijskog upravnika, pa je najverovatnije zbog toga nakon pogubljenja izvršen pretres u kućama pogubljenih.[32] Vlasti su se naročito plašile da njihovi grobovi ne postanu mesta hodočašća mladobosanaca, kao što se to desilo sa Žerajevićevim grobom. Iz tog razloga Zemaljska vlada, protivno odluci Okružnog suda Sarajeva, nije dozvolila rodbini da sama sahrani pogubljene, već je naložila da se njihova tela sahrane tajno, u noći između 3. i 4. februara.[33] Nije se znalo gde im se nalaze grobovi, sve dok Ilićev profesor crtanja, stari slikar, Manojlo Krunić, koji je crtao pejzaže iz okoline Sarajeva, u selu Nahorevo, nije slučajno čuo od jednog seljaka kako je, sakriven u mlinu, upravo u noći između 3. i 4. februara gledao policajce kako kopaju rake, o čemu je Krunić posle rata izvestio vlasti.[33]

Njihova tela su nakon Prvog svetskog rata prenesena u zajedničku grobnicu na starom srpskom groblju na Koševu u Sarajevu, a zatim 1939. u Kapelu vidovdanskih heroja.[2]

U njegovu čast[uredi | uredi izvor]

Ilićevi prijatelji su 1922. godine objavili Spomenicu Danilu Iliću, s njegovim najvažnijim prevodima, dva pisma majci, nekoliko biografskih radova o njemu, kao i pesmu Alekse Šantića Danilu Iliću i njegovim drugovima.[2]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Stojnić 2014, str. 45.
  2. ^ a b v g d đ e ž z i Pejašinović 2009, str. 130.
  3. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Dedijer 1966, str. 305.
  4. ^ Biografija Danila Ilića, Bogdan Lalić, Spomenica Danila Ilića, Štamparija Petra N. Gakovića, Sarajevo 1922, str. 99.
  5. ^ a b Dedijer 1966, str. 515.
  6. ^ Dedijer 1966, str. 5015.
  7. ^ Stojnić 2014, str. 37.
  8. ^ a b Kantowicz 1999, str. 97
  9. ^ Dedijer 1966, str. 516.
  10. ^ Stojnić 2014, str. 46.
  11. ^ a b v Stojnić 2014, str. 50.
  12. ^ a b Dedijer 1966, str. 517.
  13. ^ a b Dedijer 1966, str. 519.
  14. ^ a b Dedijer 1966, str. 524.
  15. ^ a b Dedijer 1966, str. 525.
  16. ^ Dedijer 1966, str. 535.
  17. ^ a b v g d Dedijer 1966, str. 548.
  18. ^ Dedijer 1966, str. 549.
  19. ^ a b Dedijer 1966, str. 550.
  20. ^ Dedijer 1966, str. 555.
  21. ^ a b v Dedijer 1966, str. 556.
  22. ^ Dedijer 1966, str. 558.
  23. ^ Dedijer 1966, str. 559.
  24. ^ a b Dedijer 1966, str. 561.
  25. ^ Dedijer 1966, str. 562.
  26. ^ Pejašinović 2009, str. 131.
  27. ^ Dedijer 1966, str. 579.
  28. ^ Dedijer 1966, str. 580.
  29. ^ Dedijer 1966, str. 585.
  30. ^ a b Dedijer 1966, str. 587.
  31. ^ VASE | Visual Archive Southeastern Europe
  32. ^ Dedijer 1966, str. 588.
  33. ^ a b Dedijer 1966, str. 589.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Данило_Илић&oldid=27614501”