Мухамед Мехмедбашић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мухамед Мехмедбашић

Muhamed Mehmedbašić, 1910s.jpg
Мухамед Мехмедбашић

Датум рођења: 1886.
Место рођења: Столац (Аустроугарска)
Датум смрти: 29. мај 1943.
Место смрти: Сарајево (НДХ)

Мухамед Мехмедбашић (1886. Столац29. мај 1943, Сарајево), био је српски и југословенски револуционар, младобосанац и учесник у атентату на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда,

Биографија[уреди]

Мухамед Мехмедбашић је рођен 1886. године у Стоцу, у Херцеговини. Био је припадник револуционарне организације Млада Босна, а као таквог, Мустафа Голубић позвао га је крајем 1913. да дође у Француску, у Тулуз, где му је поверен задатак да убије аустроугарског поглавара Босне Оскара Поћорека.[1] Снабдевен бочицом отрова и камом са оштрим врхом, вратио се из Тулуза у Марсељ да се ту укрца у брод. У Дубровнику је сео у воз. У једном тренутку приметио је да жандарми претресају вагоне, па се уплашио да траже њега. Отров и оружје бацио је у нужник. Тек касније сазнао је да су жандарми трагали за неким лоповом.

Одустао је од атентата на Поћорека кад је сазнао да Гаврило Принцип с друговима спрема атентат на престолонаследника Франца Фердинанда. Прикључио им се, али на Фердинанда није бацио бомбу, правдајући се да је колона поред њега брзо прошла.[2]

Мухамед Мехмедбашић једини је од атентатора који је после пуцњева Гаврила Принципа успео да се извуче из Сарајева и преко планина побегне у Црну Гору, у Никшић. Мислећи да је ту безбедан, почео је да прича о својој улози у Фердинандовом убиству, па су га Црногорци, бојећи се да глас о њему не стигне до Аустроугарске, затворили, а онда га тајно пребацили у Србију. Као потпоручник, учествовао је у повлачењу српске војске преко Албаније, а на Солунском фронту прикључио се Апису и организацији Црна рука.

У пролеће 1916. Апис је прихватио предлог младобосанаца да жртвују свој живот „за ствар савезника“ и убију два највернија помагача Немаца на Балкану, грчког и бугарског краља Константина и Фердинанда.[3] The Habsburg authorities suspected Montenegrin collusion in his escape and arrested the gendarmes who guarded Mehmedbašić.[3] During his captivity Mehmedbašić admitted his complicity in the assassination of Ferdinand.[3]

Снабдео је оружјем Мехмедбашића и његовог помагача, којима је запао овај први, и отпремио их у Атину. Мехмедбашић је своју жртву чекао у позоришту, али је Константин у последњем моменту због назеба остао код куће. Пошто их је открила српска полиција, непријатељски расположена према Аписовој обавештајној служби, морали су да се склоне. Мехмедбашић се пријавио у болницу због наводне болести, а његов помоћник је убијен. Ни данас се не зна да ли је његово убиство наредио Апис јер није извршио задатак или је српска полиција уклонила непожељног сведока.

На Солунском процесу 1917. године, када је Апис због учешћа у наводној завери за убиство српског престолонаследника Александра Карађорђевића осуђен на смрт, Мехмедбашић је осуђен на 15 година затвора. Амнестиран је 1919. године и вратио се у Сарајево.

Године 1943. у Сарајеву Мехмедбашића хапсе усташе, а у затвору проживаљва страшне тортуре. Након изласка из затвора, преминуо је 29. мајa 1943. у Сарајеву од последица ових тортура.[4]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Kantowicz, Edward R. (1999). The Rage of Nations. Wm. B. Eerdmans Publishing. p. 97. ISBN 0-8028-4455-3. 
  2. Kantowicz, Edward R. (1999). The Rage of Nations. Wm. B. Eerdmans Publishing. p. 97. ISBN 0-8028-4455-3. 
  3. 3,0 3,1 3,2 Treadway, John D. (1983). The Falcon and the Eagle: Montenegro and Austria-Hungary, 1908-1914. Purdue University Press. pp. 185–186. ISBN 1-55753-146-3. 
  4. Kolaković, Juraj (1962). Historijski Pregled: časopis za nastavu historije. Zagreb: Savez Historijskij društava FNRJ. p. 91. 

Литература[уреди]

  • Слијепчевић, П. (1929). Млада Босна. Сарајево
  • Пфефер, И. (1938). Истрага о сарајевском атентату. Загреб
  • Богичевић, В. (1932, 1935). Сећања на видовдански атентат 1914. Сарајево: Преглед
  • Дедијер, Владимир. (1966). Сарајево 1914. Београд, Сарајево
  • Поповић, Цвијетко. (1984). Енциклопедија Југославије. Загреб: ЈЛЗ