Слободан Принцип Сељо

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
СЛОБОДАН ПРИНЦИП СЕЉО
Slobodan Princip.jpg
Слободан Принцип Сељо
Датум рођења (1914-05-25)25. мај 1914.
Место рођења Хаџићи, код Сарајева
 Аустроугарска
Датум смрти мај 1942.(1942-05-00) (27/28 год.)
Место смрти Шћепан Поље, код Фоче
Хрватска НД Хрватска
Професија студент технике
Члан КПЈ од пре рата
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
У току НОБ-а командант Оперативног штаба
НОВ и ПО за источну Босну
Народни херој од 7. новембра 1942.

Слободан Принцип Сељо (Хаџићи, код Сарајева, 25. маја 1914Шћепан Поље, код Фоче, мај 1942), револуционар, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 25. маја 1914. године у месту Хаџићи, код Сарајева. Његови родитељи Јово и Ана су поред њега имали још четворо деце — ћерке Славојку, Вукицу и Бранку и сина Гаврила. Јовo Принцип био је старији брат Гаврила Принципа — припадника „Младе Босне“ и атентатора на аустроугарског престолонаследника Франца Фрединанда у Сарајеву, 28. јуна 1914. године. Према причи Слободанове сестре Вукице, име му је дао стриц Гаврило, који је пар недеља пре атенетата боравио код свог брата у Хаџићима. Трудној снаји Ани тада је рекао да уколико роди сина, да му да име Слободан јер ће ускоро сванути слобода.

За време похађања гимназије у Сарајеву, прикључио се омладинском револуционарном покрету и постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Учествовао је у формирању илегалних омладинских организација, културно-просветних и спортских друштава у Сарајеву и селима родног краја. Током школских распуста, политички је деловао и међу радницима, у свом родном крају, доносећи им илегалне летке, партијску штампу и марксистичку литературу.

Политички рад је наставио и као студент Техничког факултета у Београду. Због ангажованог политичког рада примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а касније је и изабран за председника Удружења босанскохерцеговачких студената „Петар Кочић“. Ово друштво је имало значајну улогу у окупљању и организовању студената и успостављању веза са радничком, школском и сељачком омладином. Током школских распуста, Слободан је с члановима Удружења, обилазио места широм Босне и Херцеговине, где су одржавали приредбе и манифестацијске зборове. Током 1938. године, обишли су Тузлу, Добој, Дервенту, Бању Луку, Приједор, Сарајево и Мостар. На Београдском универзитету, Слободан је активно сарађивао са другим истакнутим омладинским руководиоцима, а пре свега са - Ивом Лолом Рибаром, Вељком Влаховићем, Османом Карабеговићем, Махмутом Бушатлијом и другима. Због револуционарног рада више пута је хапшен и прогањан од полиције.

У току напада Немачке на Краљевину Југославију, 6. априла 1941, Принцип је служио као резервни потпоручник Војске Краљевине Југославије. После капитулације, избегао је заробљавање и вратио се у Сарајево, где је активно радио на припремама устанка. Јуна 1941. именован је за члана Војног руководства за БиХ, а у јулу исте године постао је командант Обласног војног штаба за сарајевску област. Убрзо након тога, заједно са Хасаном Бркићем, Славишом Вајнером и другим партијским активистима отишао је на Романију, где је покренуо општенародни устанак. Под његовом командом формиран је Романијски партизански одред и изведене су прве оружане акције на Романији, а касније и борбе за ослобођење Рогатице. Почетком фебруара 1942. године, именован је за команданта Оперативног штаба НОВ И ПО за источну Босну.

У току Треће непријатељске офанзиве, разболео се од пегавог тифуса, од чега је и умро средином маја 1942. године у Шћепан Пољу, код Фоче. Сахрањен је у Гробници народних хероја у спомен-парку Враца, на Требевићу, код Сарајева.

Указом Врховног штаба НОВ и ПОЈ, 6. новембра 1942. године, проглашен је за народног хероја, међу првим борцима НОВ и ПОЈ. У „Билтену Врховног штаба“ бр 20-22 о проглашењу Слободана Принципа за народног хероја пише:

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]