Mihailo Ilić (major)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ukoliko ste tražili drugu osobu, pogledajte članak Mihailo Ilić.
Mihailo Ilić
Major Ilic.jpg
Mihailo Ilić
Javorski junak
Datum rođenja(1845-11-26)26. novembar 1845.
Mesto rođenjaJagodina
Osmanlijsko carstvo
Datum smrti5. septembar 1876.(1876-09-05) (30 god.)
Mesto smrtiJavor
Kneževina Srbija
VojskaSrpska vojska
Godine službe18621876
ČinMajor
JedinicaUžička brigada II klase
OdlikovanjaTakovski krst
Spomen groblje na Javoru

Mihailo Ilić ili major Ilić (Jagodina, 26. novembar 1845planina Javor, 5. septembar 1876)[a] jedan je od Javorskih junaka, srpski oficir, vojni pisac, naučnik i prevodilac.[1][2] Govorio je nemački, ruski i francuski jezik i bio član Srpskog učenog društva. Njegova dela služila su kao udžbenici za vojne škole. Poginuo je u borbama na Jankovom vrhu (1.492 mnv), na Javoru[3][4], kod Ivanjice, u Prvom srpsko-turskom (Javorskom) ratu. Njegov grob se nalazi na Novom groblju u Beogradu.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Mihailo Ilić je rođen 26. novembra 1845. u Jagodini, od majke Jelice i oca Nikole Ilića, sina Ilije i bliske rođake vojvode Stevana Jakovljevića.[5] Preci Mihaila Ilića vode poreklo iz okoline Prokuplja .[6] Otac je bio trgovac i esnafski majstor obućarstva, vlasnik firme. Imao je svoju kuću i radnju u Papudžijskoj čaršiji. Mihailo je kršten u jagodinskoj crkvi. Pet godina kasnije 1850, rođen je i njegov brat Vladimir. Njihov brat od ujaka bio je generalštabni major Pavle Đorđević (5. kl. Vojne akademije)[5]

Školovanje[uredi | uredi izvor]

Četvorogodišnju osnovnu školu je pohađao u rodnom mestu 18521856.[5] Bio je dobar đak[4], ali izuzetno nemiran.[5]

Po završetku osnovne škole, uprkos lošem materijalnom stanju, da bi deca nastavila školovanje, njihovi roditelji su prodali kuću u Jagodini i preselili se u Beograd.[5] Tamo je Mihailo upisan u Prvu beogradsku gimnaziju.[7] Kao sin siromašnih roditelja, u školi koju su uglavnom pohađala deca imućnih roditelja, Mihalo se uozbiljio i posvetio knjizi.[5]

Po završetku petog razreda gimnazije, zbog loše materijalne situacije, a živeći u doba velikog nacionalnog preporoda, kada su mnogi obrazovani mladići maštali o vojnom pozivu i samo nekoliko meseci posle Preobraženske skupštine, upisao se u Artiljerijsku školu, kasnije nazvanoj Vojna akademija, i postao pitomac šeste klase. U ovoj petogodišnjoj školi studirao je od 1861. do 1866. Nastavnici Artiljerijske škole bili su najobrazovaniji srpski oficiri.[5]

Studirao je u veoma burno vreme, kada su se zaoštravali odnosi sa Turcima. Posle događaja na Čukur česmi došlo je do krvavih obračuna. Njegov otac je u ovim sukobima među prvima teško ranjen, a od zadobijenih rana je umro 15. juna 1862[b]. Posle očeve pogibije, Mihailo je postao glava porodice i morao da izdržava majku i bolesnog brata.

Još za vreme školovanja stekao je nekoliko činova. U čin kaplara je proizveden 24. aprila 1863[v], zatim je 24. marta 1864.[g] unapređen u čin podnarednika, a 14. novembra 1865.[d] u čin narednika, da bi po završetku Artiljerijske škole 29. novembra 1866.[đ] godine dobio čin generalštabnog potporučnika. Školu je završio kao 11 u klasi, od 17 pitomaca šeste klase, koji su studije završili, za tri mesta niže od Radomira Putnika, druga iz klase.[5]

VI klasa Vojne akademije (1861—1866). Mihailo Ilić u gornjem redu drugi desno

Služba[uredi | uredi izvor]

Po završetku školovanja, raspoređivan je na različite dužnosti. Bio je komandir pešadijskog, a zatim pionirskog voda u Beogradu, komandir voda u IV poljskoj bateriji, štabni oficir užičkog, zatim rudničkog voda, a onda ađutant beogradske pešadijske brigade stajaće vojske. Često su ga slali preko granice, u opasne i poverljive misije. Na leto 1875. poslat je da pregleda bojišta francusko–pruskog rata, po nalogu Vojnog ministarstva, da bi ga vrlo brzo posle toga vratili na granicu Užičkog okruga,zbog bosansko–hercegovačkog ustanka i zato što je već sasvim dobro poznavao taj kraj.Sa granice na Javoru,on je izveštavao Vrhovnu komandu o pokretima turskih vojnih formacija, koja su tada, u osvit prvog srpsko–turskog rata bila vrlo učestala. Tokom službe je napredovao i po činovima. Tako je 13. januara 1870.[e] godine dobio čin generalštabnog poručnika, pa zatim 1874. čin generalštabnog kapetana druge klase.[5]

Porodica[uredi | uredi izvor]

Sa dvadestogodišnjom Savkom Piroćanac, ćerkom jagodinskog kapetana Stevana Nedeljkovića - Piroćanca i sestrom Milana Piroćanca oženio se 30. maja 1872.[ž] godine u Beogradu. Njih dvoje su sledeće godine dobili ćerku Jelenu. Posle njegove smrti Savka se ponovo udala za Pavla Jurišića Šturma, a u 32. godini umrla. Jelena je posle toga, kao devojčica postala štićenica kraljice Natalije Obrenović. Kasnije se udala za poručnika Milutina Miškovića i rodila šestoro dece, od toga 4 sina i oni su svi završili Vojnu akademiju, dvojica od njih poginula su u Prvom svetskom ratu. Jelena je doživela duboku starost. Umrla je u Beogradu 1965. godine.[5]

Druga interesovanja[uredi | uredi izvor]

Po svedočenjima njegovih savremenika, bio je vrlo cenjen u Užičkom okrugu, gde je poznavao gotovo sva sela i ozbiljno se zalagao da pomogne meštanima. Takođe se aktivirao oko Užičkog čitališta[5], u to vreme centar kulturnog i društvenog života u Užicu, čiji je književni fond sadržao par stotina knjiga, kao i sve dnevne listove Kneževine Srbije.[8]

Posebno ga je zanimala vojna literatura: nemačka, francuska i ruska, koju je redovno čitao. I sam je objavljivao svoje radove, prvo u tada jedinom, odnosno najstarijem srpskom vojnom časopisu „Vojin“ (osnovan 1864[9]). Ovaj časopis je u periodu od 1867. do 1869. godine objavio desetak njegovih članaka, od kojih su posebno zanimljivi „Pismenost u našoj vojsci“ (1868) i „Nešto o geografskom sklopu užičkog okruga“ (1869). Kasnije je pisao za naučni deo časopisa „Otadžbina“, gde 1875. godine ima dva objavljena članka: „Predeo s onu stranu Šara, topograf. vojničke i putničke crte“, u kome je opisao put do Soluna i utiske o njemu[10]:

Koliko god sam Turskih varoši u primorju video, sve su na mene gotovo isti utisak učinile. Kad se pogledaju s mora idući k njima na teškoj trgovačkoj lađi, ništa nema na svetu lepše od ovoga pogleda: kubeta i munarta, nekakve ćoške i čardaci, osobito divno izgledaju. No kad se u samu varoš zađe, onda sa svim protivno osećanje obuzima putnika, koji ovuda prvi put prolazi. Tako je bilo meni sa Solunom.

i na kraju zaključio[10]:

Nema ni traga od života onoga, koji Solun zaslužuje po svome položaju na moru, na dobrom pristaništu u dno Sueca i u dno najbogatijih dolina Balkanskog poluostrva. U Solunu se danas samo po metežu oseća da je on na sredokraći od toliko naroda i života. Sve je ovde ostavljeno za buduće, kao što i čitava ova zemlja nema ništa drugo osim slavne prošlosti i budućnosti, kojoj fatalno doći mora.

A drugi članak „Putovi u jugozapadnoj Srbiji, sa jednom skicom“ je napisao, kako i sam kaže iz sledećeg razloga[11]:

Naša zemlja i ako se vazda starala da razvije svoje putove, još je u ovom smislu daleko od toga da bude gotova s tim. No u ovom pogledu planinski naši krajevi sa svim prirodno još su najoskudniji u dobrim drumovima, te sam stoga i uzeo na sebe zadatak da izložim misli svoje ovde o jednome meni dobro poznatom delu; verojetno ne će biti bez ikakve koristi.

misleći pritom na Čačanski i Užički okrug. Iste godine 1875. izradio je kartu severoistočne Hercegovine, dok je u časopisu Srpskog učenog društva „Glasnik“, objavljena njegova reportaža pod nazivom[5]Moravska klisura među Ovčarom i Kablarom“, koju je započeo ovako[12]:

Kad navale topli letnji dani, kad po dolovima i šumama zatreperi zagrijani vazduh, vrlo često povili želja u zdravom čoveku da u prve slobodne časove jurne kudgod u brda, da se nadiše sveža vazduha i da se nagleda lepih pogleda. Drug je u takvim prilikama što i brat. A ja sam u tome bio osobito sretan prošlog leta. Od dužega vremena stajaše jedan moj dobar prijatelj u vrletima ovčarskim, i jedno on a drugo i to da posetim ove usamljene strane, gde još nikad ne bijah, u čas obrnulo me je tamo.

a zatim na zanimljiv način opisao predele i mesta kroz koja je prošao, utiske o njima i usput zabeležio važne detalje, topografska imena, podatke o vremenskoj udaljenosti, nadmosrkoj visini, orijentaciji i dr.[5]

Štampano je i desetak knjižica istorijskog i vojno stručnog karaktera, sa njegovih predavanja, u Beogradu 1876. godine. Bavio se i prevođenjem. Jedan od njegovih obimnijih prevoda sa nemačkog, „Putovanje kroz porečinu Drine i Vardara“ od Johana Džordža von Hana (engl. Johann Georg von Hahn) (1811—1869), koji se zanimao za albansku istoriju, kulturu i jezik.[5]

Zbog doprinosa srpskoj kulturni i nauci, Srpsko učeno društvo ga je izabralo za dopisnog člana 6. februara 1870. godine[z], a za redovnog člana je izabran 14. juna 1875. godine[i].

Srpsko-turski rat[uredi | uredi izvor]

U okviru priprema za Prvi srpsko-turski rat, najveća pažnja posvećena je osposobljavaju vojske za rat, tako da je još u aprilu 1876. godine u Beogradu obrazovan Ratni savet. On je bio zadužen i za pripremu plana o razvoju početnih operacija,[13] na osnovu koga su formirane četiri vojske: Timočka pod komandom pukovnika Milojka Lešjanina, Moravska sa generalom Černjajevim na čelu, Drinska pod zapovedništvom Ranka Alimpića i Ibarska pod komandom Franje Zaha, dok je vrhovni komandant bio Milan Obrenović,[14] a načelnik štaba bio je pukovnik Jovan Petrović. Ibarska vojska, je trebalo da odigra važnu strategijsku ulogu: da s polaznih položaja na Javoru prodru prema Sjenici, Novoj Varoši i Novom Pazaru.[13]

Međutim, već posle dvanaestodnevnog ratovanja postalo je jasno da srpska vojska nije imala mnogo uspeha. Osnovni razlog ležao je u činjenici da je Srbija bila slabija od Turske, po oružju, brojnosti i obučenosti vojske. Osim toga, srpska vojska nije imala isustva, niti je navikla na disciplinu, nije bila uvežbana za brze marševe, manevre, ni juriše, nije znala kako da se zaštiti od neprijatelja, a zauzetu teritoriju lako je napuštala. Oskudevalo se sa oficirima, jer su oni školovani bili uglavnom raspoređeni po štabovima, dok ruski oficiri, dobrovoljci, nisu dovoljno poznavali jezik, ni teren, pa su činili taktičke greške. U Srbiju su dolazili dobrovoljci, najviše iz Rusije, gde je javno mnjenje bilo veoma raspoloženo da pomogne srpskom narodu. Međutim dok su dve bratske države Srbija i Crna Gora vodile rat protiv Osmanskog carstva, carevi Austro-ugarske i Rusije, sastajali su i i razgovarali o ishodu ovog ratnog sukoba na Balkanu i dogovarali o tome kako bi se podelile teritorije, kada se rat završi.[13]

Što se tiče prodora Ibarske vojske, nju je Zah rasporedio po frontu širine 150 kilometara, da operiše sama, bez podrške[5]. Turci su sa druge strane, imali odlično ovde imali jako dobro utvrđenu odbranu, što srpska u toku operacija u Raškoj oblasti ovde je izostalo sadejstvo između srpske i crnogorske vojske, budući da je crnogorski knjaz Nikola glavninu svoje vojske uputio u Hercegovinu, ne bi li uspeo da proširi svoje granice u Hercegovini i prema srednjem Jadranu, pošto je ugovorom o savezu sa Srbijom već bio obezbedio znatne teritorijalne dobitke u toj oblasti.[15]

Porazna je bila Kalipoljska bitka, koja se odigrala na Ivandan 6. jula 1876[j][16], u kojoj je prvi put došlo do velikog okršaja. Za kapetana Ilića to je bilo prvo vatreno krštenje, sa zadatkom da operiše desnom obalom Ibra. Za tri dana uspeo je da očisti Ibarsku klisuru od Raške do Mitrovica. No, glavni deo vojske koji je trebalo da prodre iz Raške na Novi Pazar, pod vođstvom Ilije Antića - Čolaka, nije uspeo da izvrši svoj zadatak i odstupio je bez bitke[15] tako da je Ilić, morao da se vrati na polazni položaj zbog povlačenja glavne kolone, pošto je ostao usamljen, u dubini neprijateljskog rasporeda. Zbog ovog neuspeha smenjen je komandant Ibarske vojske general Zah, koji je bio odgovoran za raspored, a na njegovo mesto postavljen je potpukovnik Ilija Čolak – Antić, koji je posle Zaha bio najstariji po činu, a Ilić je predložen za majora.[5]

Posle neuspeha srpske ofanzive na Ibarskom frontu, Turci su brzo prešli u protivnapad s ciljem da se preko Javora[15], koji su onda bili zauzeli[16], dolinom Moravice, probiju prema Čačku, u dolinu Zapadne Morave i tako ugroze pozadinu glavnih srpskih snaga na Moravskom vojištu.[15] Veliki turski protivnapad na srpske položaje na Javoru, komandant Ibarske vojske potpukovnik Ilija Čolak – Antić, je shvatio kao siguran poraz i zahvaćen panikom naredio je povlačenje. Njegov štab se prvi povukao ka Kušićima, što je izazvalo veliku zabunu među vojskom i oficirima.[5]

Zahvaljujući hrabrosti i veštini komandanata kakvi su bili major Mihailo Ilić, potpukovnici Petar Borisavljević i Jevrem Vukosavljević, srpska vojska se ipak pribrala i u avgustu zaustavila tursku vojsku, odbranila granicu na Javorskom frontu i zaštitila pozadinu vojske na glavnom bojištu.[15] Ilić se posebno istakao u bici na Pogledu od 9. avgusta 1876[k], zbog čega je već 14. avgusta[l] unapređen u čin generalštabnog majora.[16] Posle toga je otišao u Čačak na kraće odsustvo, kod majke, a pri povratku je postao komandant Užičke brigade II klase,[5] koja je 3. septembra[lj] dobila za zadatak da pomogne Jevremu Vukosavljeviću, komandantu ariljskog bataljona, koji je s mukom držao položaje na Čemernici. Krvava borba, koja se se vodila do kasno u noć, završila se pobedom Srpske vojske.

Ilićeva namera posle toga bila je da iskoristi raspoloženje svojih vojnika i krene u napad na Javor. Podelio ih je u dve napadne kolone. Prva je, pod komandom kapetana Sime Mičina, trebalo da napadne i zauzme Vasilin vrh, najvišu tačku Javora, dok je druga kolona, koju je predvodio on sam, trebalo da zauzme Jankov vis. Predvideo je i učešće još jedne pomoćne kolone, koja bi demonstrativno napala Javor s centra, kao i pomoć jedne poljske baterije. No ova pomoć nije stigla. Uvidevši to, odlučio je da krene bez nje i kada se podigao da pozove vojnike u napad, pogodilo ga je puščano zrno. Mesto na kome se to desilo zove se „Ilićev krš“.[5]

Poginuo je 5. septembra 1876. godine,[17] kao komandant Užičke brigade II klase.[16]

Njegovo telo prebačeno je zatim u Užice. Prvobitno je sahranjen na groblju na Tašmajdanu u Beogradu, kod Crkve Sv. Marka,[4] a po izgradnji Novog groblja, njegov grob je prebačen tamo. Između dva svetska rata nad grobom je podignut obelisk sa natpisom: Đeneralštabnom majoru Mihailu IlićuJavorskom junakuZahvalna otadžbina.[5]

U njegovu čast[uredi | uredi izvor]

Knez Milan Obrenović ga je posmrtno odlikovao Takovskim krstom na prsima.[4] U Beogradu, Užicu, Požegi, Jagodini, Novoj Varoši, Ivanjici i Valjevu, postoje ulice sa imenom majora Ilića. Od 1962. godine, osnovna škola u selu Kušići, kod Ivanjice, nosi ime majora Ilića.[5][18]

Na Javoru, gde se nekad nalazila srpsko-turska granica, na uzvišici iznad bivše carinarnice, nalazi se spomenik majoru Iliću, podignut 1907. godine.[17] Pored spomenika je i groblje srpskih vojnika izginulih na Kalipolju.[19]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ 14. novembar 1845 — 24. avgust 1876 po Julijanskom kalendaru
  2. ^ datum očeve smrti i događaja na Čukur česmi 3. jun 1862. po Julijanskom kalendaru, odnosno 15. jun 1862 po Gregorijanskom kalendaru
  3. ^ Postaje kaplar 12. aprila 1863 po Julijanskom kalendaru, odnosno 24. aprila 1863 po Gregorijanskom
  4. ^ čin podnarednika 12. mart 1864 po Julijanskom kalendaru, a 24. mart 1864 po Gregorijanskom
  5. ^ čin narednika 2. novembar 1865 po Julijanskom i 14. novembar 1865 po Gregorijanskom kalnedaru
  6. ^ Čin generalštabnog potporučnika 17. novembar 1866 po Julijanskom kalendaru ili 29. novembar 1866 po Gregorijanskom
  7. ^ Datum dobijanja čina generalštabnog poručnika 1. januar 1870. po Julijanskom kalendaru, a 13. januar 1870 po Gregorijanskom
  8. ^ Datum venčanja 18. maj 1872. po Julijanskom kalendaru, a 30. maj 1872. po Gregorijanskom
  9. ^ Dopisni član 22. januar 1870. po julijanskom kaledaru, a po Gregorijanskom 6. februar 1870.
  10. ^ Dopisni član 2. juna 1870. po julijanskom kaledaru, a po Gregorijanskom 14. juna 1875.
  11. ^ Kalipoljska bitka po Julijanskom kalendaru 24. juna 1976. godine, a po Gregorijanskom 6. jula 1876
  12. ^ Bitka na Pogledu 28. jul 1876. po Julijanskom kalendaru, a 9. avgust 1876. po Gregorijanskom
  13. ^ Čin majora 2. avgust po Julijanskom kalendaru, 14. avgust po Gregorijanskom
  14. ^ 21. avgust Julijanski kalendar ili 2. septembar Gregorijanski

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Matica srpska: Biografije Tom 4 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. mart 2012), Pristupljeno 2. 2. 2013.
  2. ^ RTS: Vremeplov 26. 11. 2013., Pristupljeno 2. 2. 2013.
  3. ^ Panakomp: Javor, Pristupljeno 2. 2. 2013.
  4. ^ a b v g Kušići: Mihailo Ilić Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. novembar 2012), Pristupljeno 2. 2. 2013.
  5. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s Istorijski arhiv Jagodina: Major Mihailo Ilić (1845—1876), život i rad, profesor Ninoslav Stanojlović Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. septembar 2013), Pristupljeno 2. 2. 2013.
  6. ^ Srpska Kraljevska akademija, "Naselja Srspskih Zemalja" knjiga 30. (Dr. Stanoje M. Mijatović: "Belica").
  7. ^ Prva beogradska gimnazija: Znameniti učenici i profesori Prve beogradske gimnazije, 17. 3. 2012. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. decembar 2012), Pristupljeno 3. 2. 2013.
  8. ^ Zavod za proučavanje kulturnog razvitka Republike Srbije: Užice -Narodna biblioteka Užice Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. maj 2014), Pristupljeno 2. 2. 2013.
  9. ^ Medija centar Odbrana: Proslava 60. godišnjice časopisa Vojno delo, Govor odgovornog urednika časopisa Vojno delo, potpukovnika Milan Tepšić, 27. marta 2009, (Beograd) pp. 13, Pristupljeno 2. 2. 2013.
  10. ^ a b Otadžbina, književnost, nauka, društveni život, godina prva, knjiga 2, sveska 5, 6, 7 i 8, Predeo s onu stranu Šara, topograf. vojničke i putničke crte, Mihailo Nik. Ilić, Beograd 1875 pp. 140-142 i 265-272
  11. ^ Otadžbina, književnost, nauka, društveni život, godina prva, knjiga 2, sveska 5, 6, 7 i 8, Putovi u jugozapadnoj Srbiji, sa jednom skicom, Mihailo Nik. Ilić, Beograd 1875, pp. 362-369
  12. ^ Digitalna narodna biblioteka: Glasnik sroskog učenog društva, knjiga XLII s jednim planom, Beograd 1875, pp. 186-222[mrtva veza], Pristupljeno 3. 2. 2013.
  13. ^ a b v Oslobođenje južne Srbije 1877—1878, Nikola P. Ilić, Sloboda (Beograd) 1977
  14. ^ Grad Užice: Užičani u oslobodilačkim ratovima 1876-1878 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. mart 2014), Pristupljeno 2. 2. 2013.
  15. ^ a b v g d Srpsko nasleđe Istorijske sveske br. 13: Strategijski značaj Starog vlaha i Javorski rat 1876—1878 - Austrougarski klin razdvajanja Srbije i Crne Gore, dr. Petar Opačić, januar 1999, Pristupljeno 2. 2. 2013.
  16. ^ a b v g Istorijski arhiv Valjevo: General Ljubivoj G. Perišić (1846-1921), Ninoslav Stanojlović, (Jagodina) UDK 355.333 : 929, Pristupljeno 2. 2. 2013.
  17. ^ a b Aladin: TO Opštine Ivanjica, Pristupljeno 2. 2. 2013.
  18. ^ Kušići: Osnovna škola Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. avgust 2012), Pristupljeno 2. 2. 2013.
  19. ^ Kušići: Javor Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. decembar 2012), Pristupljeno 2. 2. 2013.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]