Pređi na sadržaj

Natali Kliford Barni

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Natali Kliford Barni
Natali Kliford Barni, portret iz 1905, koji je uradila njena majka Alis Pajk Barni
Lični podaci
Datum rođenja(1876-10-31)31. oktobar 1876.
Mesto rođenjaDejton, Ohajo, SAD
Datum smrti2. februar 1972.(1972-02-02) (95 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska
Književni rad
Uticao naThe Well of Loneliness

Natali Kliford Barni (engl. Natalie Clifford Barney; Dejton, Ohajo, SAD 31. oktobar 1876 — Pariz, Francuska, 2. februar 1972) je bila američko-francuska književnica koja je živela, pisala i držala književni salon u Parizu. Pisala je poeziju, memoare i epigrame, ali verovala je da je njen život njeno pravo umetničko delo.

Njen salon, koji je držala preko 60 godina u Parizu, okupljao je pisce i umetnike iz celog sveta, uključujući i neke od najznačajnijih figura francuske književnosti, kao i američke i britanske moderniste. Radila je na promociji ženskog pisanja. Organizovala je „Žensku akademiju“, kao odgovor na ekskluzivno mušku Francusku akademiju, ali je ujedno davala podršku i predstavljala inspiraciju i muškim piscima, kao što su Remi de Gurmon i Truman Kapote.[1]

Živela je otvoreno kao lezbijka i počela je da objavljuje ljubavne pesme posvećene ženama pod svojim pravim imenom još 1900. Podržavala je feminizam, paganizam i pacifizam. Suprotstavljala se monogamiji i imala je puno istovremenih dugih i kratkih veza, uključujući i vezu koja se stalno prekidala i nastavljala sa pesnikinjom Rene Vivijen i vezu sa slikarkom Romejn Bruks, koja je trajala 50 godina. Njene ljubavne veze poslužile su kao inspiracija za mnoge romane, od provokativnog francuskog bestselera Idylle sapphique do The Well of Loneliness, verovatno najčuvenijeg lezbijskog romana 20. veka.[2]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Natali Barni sa 13 godina. Portret je uradila njena majka Alis Pajk Barni.

Natali Barni je bila kćerka Alberta Kliforda Barnija, sina bogatog proizvođača vozova iz Dejtona i slikarke Alis Pajk Barni.[3] Kada je imala šest godina njena porodica je provodila leto u Njujorku u hotelu gde je Oskar Vajld držao predavanje u toku svoje američke turneje. Dok je bežala od grupe dečaka Vajld ju je pokupio, zaštitio, a zatim joj je ispričao priču[4]. Narednog dana Vajld se pridružio njoj i njenoj majci na plaži, ohrabrujući je da se bavi umetnošću uprkos neslaganju njenog muža, i taj razgovor je promenio Alisin život.[5] Mnoge njene slike se danas nalaze u Muzeju američke umetnosti Smitsonijan.[6]

Kao što je bio slučaj i sa mnogim drugim devojkama u to vreme, ni o obrazovanju Natali se nije mnogo marilo.[7] Njeno interesovanje za francusku književnost počelo je preko dadilje, koja joj je čitala dela Žila Verna naglas, tako da je brzo počela da razumeva francuski. Kasnije su ona i njena mlađa sestra Laura Kliford Barni bile u francuskom internatu Les Ruches koji je osnovala feministkinja Mari Suvestre.[8] Natali je tečno pričala francuski, bez akcenta i gotovo sva njena objavljena dela napisana su na francuskom.

Kada joj je bilo 10 godina njena porodica se preselila u Vašington, provodeći leta u Bar Harboru. Kao ćerka jedne od najbogatijih porodica u gradu, koja se nije ponašala u skladu sa konvencijama, Natali je često dospevala u novine. Jedan članak govori o tome da je ujahala u Bar Harbor galopirajući na jednom konju dok je drugog vodila na uzici, jašući pritom raširenih nogu.[9].

Natali Barni je već sa 12 godina znala da je lezbijka.[10] i bila je rešena da „živi otvoreno, da ništa ne krije“.[11] Godine 1899. Natali je srela kurtizanu Lijanu de Puži u Parizu. Otišla je kod nje kući odevena kao paž i predstavila se kao „paž ljubavi“ koga šalje Sapfo. Iako je Lijana bila jedna od najpoznatijih žena Pariza, koju su konstantno jurili bogati i ugledni muškarci, bila je očarana hrabrošću Natali. Njihova veza nije dugo trajala, ali je opisana u romanu Idylle sapphique, koji je Lijana objavila 1901. Roman je samo u prvoj godini doštampavan 69 puta. One su u međuvremenu već bile raskinule zbog stalnih svađa u vezi sa namerama koje je imala Natali da „spasi“ de Puži od njenog života kurtizane.[12]

I sama Barni je doprinela jednim poglavljem romanu Idylle sapphique, u kome opisuje kako se spušta na Lijanine noge u pozorištu, dok gledaju predstavu Princ Hamlet u kojoj je igrala Sara Bernar. U pauzi Natali, koja u romanu nosi ime „Flosi“ upoređuje položaj Hamleta i žena: „Šta mogu da urade žene, koje osećaju strast za akcijom, kada ih nemilosrdna sudbina drži u lancima? Sudbina nas je učinila ženama u vreme kada je zakon muškaraca jedini zakon koji se priznaje.“ I sama je napisala jedan epistolarni roman o njihovoj vezi, pod nazivom Lettres à une Connue (Pisma bivšoj poznanici). Iako nije uspela da nađe izdavača i kasnije ga je ocenila kao naivan i nespretan, roman je važan zbog toga što sadrži diskusiju o homoseksualnosti, koju Natali Barni smatra prirodnom i poredi je sa albinizmom[13] „Moja homoseksaulnost nije greh, nije odluka i ne povređuje nikog.“

Rene Vivijen[uredi | uredi izvor]

Rene Vivijen.

Novembra 1899. godine, Natali Barni sreće pesnikinju Paulin Tarn, poznatiju pod pseudonimom Rene Vivijen. Vivijen se odmah zaljubila u Natali, dok je Natali ostala fascinirana njome tek kada je čula Vivijen kako recituje jednu od svojih pesama.[14] Njihova ljubavna veza je za njih predstavljala i kreativnu razmenu koja ih je inspirisala da pišu. Barni je davala feminističku podlogu koju je Vivijen razrađivala u svojoj poeziji. Usvojile su imaginaciju simbolista i konvencije dvorske ljubavi da bi opisale ljubav između žena i nalazile su primere heroina u istoriji. Sapfo je imala na njih posebno veliki uticaj. Učile su grčki da bi mogle da čitaju sačuvane fagmente njene poezije u originalu i obe su napisale po dramu o njenom životu.[15]

Vivijen je verovala u vernost, dok Natali nije želela to da prihvati. Godine 1901, kada je Barni bila u poseti svojim roditeljima u Vašingtonu, Vivijen je prestala da odgovara na njena pisma. Barni je godinama pokušavala da je vrati. Pomirile su se tek 1904. godine, kada joj je Natali poslala pesmu Je me souviens (Sećam se) o njihovoj ljubavnoj vezi. Posle pomirenja putovale su zajedno na Lezbos, gde su neko vreme živele srećno zajedno. Planirale su da osnuju pesničku školu za devojke, nalik na onu koju je Sapfo držala oko 2.500 godina ranije. Uskoro je, međutim, Vivijen dobila pismo od svoje ljubavnice, baronese Helene, i rešila je da ode u Konstantinopolj da raskine s njom. Trebalo je da se Natali i ona nađu u Parizu nakon toga, ali Vivijen je ostala sa baronesom. Ovo je bio njihov konačni raskid.

U narednim godinama zdravlje Vivijen se drastično pogoršalo. Kolet, njena prijateljica i komšinica, je zabeležila da je Vivijen puno pila, a potom ispirala usta parfemom da se ne bi osetio zadah alkohola, i da gotovo ništa nije jela.[16] Na osnovu ovih navoda mnogi su kansije tumačili da je Vivijen bila anoreksična, mada ova dijagnoza nije postojala za vreme njenog života. Vivijen je, takođe, bila navučena na sedative, a 1908. godine je pokušala samoubistvo laudanumom. Naredne godine je umrla. Barni je pedeset godina kasnije pisala: „Nije mogla da bude spašena. Njen život je bio dugo samoubistvo. Sve se pretvaralo u prah i pepeo u njenim rukama.“

Poezija i drame[uredi | uredi izvor]

Godine 1900. Barney je objavila svoju prvu knjigu, zbirku pesama pod nazivom Quelques Portraits-Sonnets de Femmes (Neki portreti-soneti o ženama). U pesmama je koristila tradicionalnu francusku strofu (nije odobravala slobodnu strofu) i formalni, staromodni stil. Objavivši ih, Natalie je postala prva žena koja je otvoreno pisala o lezbijskoj ljubavi posle Sapfo. Njena majka je doprinela ilustracijama; slikala je žene kojima su pesme bile posvećene, nesvesna toga da slika ljubavnice ili bivše ljubavnice svoje ćerke.

Kritika je bila generalno pozitivna, međutim izbegavalo se pominjanje lezbijskih tema. U nekim kritikama pesme su čak i pogrešno prikazane, kao na primer u Washington Mirror, koji je objavio da Barni „piše ode o muškim usnama i očima, i to ne kao početnica“.[17] Međutim, u žutoj štampi se pojavio naslov Sappho Sings in Washington (Sapfo peva u Washingtonu), koji je naveo njenog oca da kupi i uništi preostale primerke knjige, kao i štamparske ploče.[18]

Da bi izbegla očevo protivljenje, Barni je svoju sledeću knjigu Cinq petits dialogues grecs (Pet malih grčkih dijaloga) objavila pod pseudonimom Tryphé. Prvi dijalog je smešten u antičkoj Grčkoj i sadrži dugačak opis Sapfo, koja je „vernija svojoj nestalnosti, nego drugi svojoj vernosti“. Ostali dijalozi govore o prednosti paganizma nad hrišćanstvom.[19] Godine 1902. umire njen otac i ostavlja joj znatno bogatstvo. Time je bila oslobođena od potrebe da krije svoj identitet i više nije koristila pseudonime.

Je me souviens je objavljena 1910. posle smrti Vivijen. Iste godine Barni je objavila Actes et entr’actes (Činovi i međučinovi), zbirku kratkih drama i pesama.

Barni nije shvatala svoju poeziju jednako ozbiljno kao Vivijen; govorila je da joj je jedina ambicija da od svog života stvori poeziju.[20] Njene predstave su izvođene jedino u njenom vrtu u amaterskoj produkciji i često im je nedostajala koherentnost radnje. Posle 1910. godine pisala je uglavnom samo epigrame i memoare, po kojima je poznatija. Poslednja knjiga poezije Poems & Poemes:Autres Alliances pojavila se 1920. godine.

Salon[uredi | uredi izvor]

Barni je vodila salon – nedeljno okupljanje na kome se diskutovalo o književnosti, muzici, umetnosti i drugim temama - preko 60 godina. Njena namera je bila da da podršku književnicama, dok je istovremeno primala i najznačajnije muške pisce svog vremena.

Salon je nastao iz okupljanja koje je Barni držala u svojoj kući u prvim godinama 1900-ih, koja su se sastojala od čitanja poezije, pozorišnih nastupa (u kojima je ponekad učestvovala Kolet), a jednom je igrala i Mata Hari, koja je u vrt ujahala kao Ledi Godiva na belom konju.[21]

Dvospratni paviljon u Rue Jacob 20.

Godine 1909. iznajmila je paviljon u latinskoj četvrti u Parizu, gde je držala salon do kasnih 1960-ih. U produžetku paviljona nalazio se vrt sa dorskim „Hramom prijateljstva“ u jednom uglu. Česti gosti u ovo vreme bili su Pjer Lui, Pol Klodel, Filip Bertelo i prevodilac Žozef Šarl Mardrus.

Za vreme Prvog svetskog rata u salonu su se okupljali protivnici rata. Anri Barbos je jednom čitao delove svog antiratnog romana Le Feu, a Barni je vodila Kongres žena za mir. Među posetiocima za vreme rata bili su i Oskar Miloš, Ogist Roden i pesnik Alan Siger, koji je tu dolazio na odsustva iz Legije stranaca do svoje smrti 1916.

Ranih 1920-ih, Ezra Paund je bio čest gost i blizak prijatelj Natali. Njih dvoje su planirali da daju finansijsko izdržavanje Polu Valeriju i Tomasu Sternsu Eliotu, kako bi ovi mogli da prestanu da rade i da se posvete samo svom pisanju, međutim Valeri je našao drugog patrona, a Eliot je odbio grant. Paund je upoznao Natali sa avangardnim kompozitorom Džordžom Antejlom, koji je u njenom salonu održao premijeru svoje Simfonije za pet instrumenata, kao i Prvi gudački kvartet, iako je Natalie naginjala više tradicionalnoj muzici.

Hram prijateljstva

Godine 1927. Barni je osnovala Akademiju žena (Académie des Femmes), kao odgovor na Francusku akademiju, koja u to vreme nije imala nijednu ženu u sastavu. Među članicama su se našle Kolet, Gertruda Štajn, Ana Vikem, Rašild, Lusi Delaru-Mardrus, Mina Lou, Džuna Barns i (posthumno) Rene Vivijen. Akademija žena nije bila formalna organizacija. Čitanja su se održavala kao deo redovnog salonskog okupljanja petkom.

Drugi posetioci salona u toku 1920-ih bili su Andre Žid, Anatol Frans, Maks Žakob, Luj Aragon i Žan Kokto, zatim od pisaca na engleskom jeziku: Ford Madoks Ford, Frensis Skot Ficdžerald, Sinkler Luis, Šervud Anderson, Tornton Vajdler, Tomas Sterns Eliot i Vilijam Karlos Vilijams, zatim, nemački pesnik Rajner Marija Rilke, bengalski pesnik Rabindranat Tagor, novinarka Dženet Flaner, novinarka i aktivistkinja Nensi Kunard, onda Hari Krosbi, Pegi Gugenhajm, Silvija Bič, slikarka Tamara de Lempicka, Mari Lorensen i Isadora Dankan.

Godine 1929. Natali je nacrtala dijagram za svoju knjigu Aventures de l'Esprit sa preko 100 imena ljudi koji su posetili njen salon. Prva polovina knjige sadrži sećanja na 13 muškaraca koji su dolazili u salon, a druga polovina je imala po jedno poglavlje posvećeno članicama Akademije žena. Izdavač, međutim, nije ispoštovao ovaj rodni balans na koricama knjige, gde su navedena imena 7 muškaraca, a zatim dodato: „... et quelques femmes. “ (... i neke žene).

Od modernista koji su boravili u Parizu, Ernest Hemingvej nikada nije posetio salon. Džejms Džojs je dolazio par puta, ali nije bio zainteresovan. Marsel Prust nikada nije bio na okupljanjima petkom, ali je jednom bio u Руе Jacob 20 da bi razgovarao sa Natali o lezbijskoj kulturi u sklopu istraživanja za „U potrazi za izgubljenim vremenom“. Njegova poseta je bila više puta odlagana zbog njegovog lošeg zdravlja, a kada se napokon desila, bio je isuviše nervozan da bi pokrenuo temu zbog koje je došao.[22]

Epigrami i romani[uredi | uredi izvor]

Éparpillements je bila je njena prva zbirka penséес – bukvalno, misli. Ova književna forma bila je povezana sa francuskom salonskom kulturom u 17. veku. Natali je pisala kratke penséес, koji su obično bili epigrami od jedne rečenice, poput „Ima više zlih ušiju nego zlih jezika“ ili „Biti u braku znači ne biti ni sam, ni sa nekim.“

Njena književna karijera je dobila zamah kada je poslala primerak Éparpillements piscu, filozofu i kritičaru Remi de Gurmonuu, koji je živeo povučeno od kada je oboleo od bolesti poznate kao lupus vulgaris. Bio je toliko impresioniran njenim radom da ju je pozvao na jedno od svojih subotnjih okupljanja na koja su dolazili uglavnom samo njegovi najbliži prijatelji. Ona je unela promenu u njegov život, navela ga je na večernje vožnje automobilom, večere, maskenbale, čak i kratke vožnje Senom. Duge razgovore koje su vodili on je kasnije preveo u seriju pisama, objavljenu pod nazivom Mercure de France, u kojima nju oslovljava kao l'Amazone. Umro je 1915. godine, ali njen nadimak je ostao – čak i na nadgrobnoj ploči je identifikovana kao „Amazonka Remija de Gurmona“.[23]

Barni je 1920. izdala Pensées d'une Amazone (Misli Amazonke), njen najotvoreniji politički rad. U prvom delu razvija feminističke i pacifističke teme, opisujući rat kao „nevoljno i kolektivno samoubistvo uvedeno od strane muškaraca“.[24] U ratu, kaže, „muškarci su očevi smrti, kao što su žene majke života: hrabro i bez izbora“.[25] Epigramska forma otežava da se razume njeno stanovište; ideje su predstavljene samo da bi bile odbačene, a neke misli se kose sa drugima.[26] Neki kritičari tumače da Natali tvrdi da se agresija koja vodi do ratova vidi u svim muškim odnosima.

Drugi deo Pensées d'une Amazone sadrži istorijske spise o homoseksualnosti sa njenim komentarima.[27] Pokrila je takođe i teme koje se tiču alkohola, prijateljstva, starosti, književnosti.

The One Who is Legion, or A.D.'s After-Life je njena jedina knjiga napisana na engleskom i ujedno njen jedini roman. Knjigu je ilustrovala Romejn Bruks. Govori o osobi, poznatoj jedino po inicijalima A. D., koja je izvršila samoubistvo i koja je vraćena u život kao hermafrodit. A. D. čita knjigu o svom životu. Knjiga u knjizi pod naslovom The Love-Lives of A.D. je zbirka himni, pesama i epigrama, vrlo sličnih drugim delima Natali.[28]

Važnije ljubavne veze[uredi | uredi izvor]

Natali je praktikovala i zagovarala ono što bi se danas nazivalo poliamorijom. Još 1901. u Cinq petits dialogueq grecs ona piše u korist većeg broja veza i protiv ljubomore;[29] u Èparpillements piše: „Ljudi su neverni onima koje vole da ne bi njihov šarm postao samo navika.“[30] Jednom je sastavila listu osoba, podeljenu u tri kolone: veze, poluveze i avanture. Kolet se našla na listi poluveza, dok je, recimo, umetnica i buduća dizajnerka Elizabet Ojr, sa kojom je Natali imala aferu u prekidima nekoliko godina, stavljena na listu avantura. Među vezama – odnosima koje je ona smatrala najvažnijim – našli su se Oliv Kustans, Rene Vivijen, Elizabet de Gramon, Romejn Bruks i Doli Vajld.[31][32] Od ovih, tri najduže veze bile su sa de Gramon, Bruks i Vajld. Od 1927. ona je bila u sve tri veze istovremeno, što je prekinuto tek smrću Doli Vajld. Njene kraće veze su se često razvijale u trajno prijateljstvo.

Elizabet de Gramon[uredi | uredi izvor]

Elizabet de Gramon, 1889.

Elizabet de Gramon, vojvotkinja, bila je književnica poznata po svojim memoarima. Vukla je preklo od Henrija IV, a odrasla je među aristokratijom. Gledala je na svoj život privilegija i bogatstva sa žaljenjem i postala je poznata kao „crvena vojvotkinja“, zbog svoje podrške socijalizmu. Udala se i dobila je dve ćerke do 1910. kada sreće Natali Barni. Njen muž je bio nasilan i kasnije su se razveli.[33] Godine 1918. ona i Natali su potpisale bračni ugovor u kome potvrđuju da „nijedna zajednica neće biti jaka kao ova zajednica, nijedna veza tako nežna, nijedan odnos tako trajan.“

De Gramon je prihvatila nemonogamnu vezu sa Natalie, i uvek je pozivala i Romejn Bruks kada je pozivala Barni na odmor u selu.[34] Njihova veza je trajala do smrti Elizabet, 1954.

Romejn Bruks[uredi | uredi izvor]

Najdužu vezu Natali je imala sa američkom slikarkom Romejn Bruks, koju je srela oko 1914. godine. Bruks je radila portrete, koji su bili prepoznatljivi po tamnoj paleti sive, crne i bele. Tokom 1920-ih radila je slikala je članice iz društvenog kruga Natali, uključujući i samu Natali i Elizabet de Gramon.

Bruks je tolerisala ljubavne veze koje je Natali imala, pa i sama je imala par, ali je bila ljubomorna kada bi nova ljubav postala ozbiljna. Obično bi samo napustila grad, ali je jednom postavila ultimatum da Natali bira između nje i Doli Vajld i Barni je popustila. Dok je bila odana Natali, ipak nije želela da žive zajedno kao stalni par, mrzila je Pariz i prijatelje Natali, kao i njena stalna druženja i želela je da bude sama.[35] Da bi joj udovoljile, izgradile su letnju kuću sa dva odvojena krila, spojena samo trpezarijom. Bruks je putovala dosta po Evropi i provodila puno vremena u Italiji, bez Barni.[36] Ostale su zajedno duže od 50 godina.

Doli Vajld[uredi | uredi izvor]

Doli Vajld je bila bratanica Oskara Vajlda i poslednja u porodici koja je nostila to prezime. Bila je poznata po svojim oštroumnim primedbama, ali, za razliku od strica, nikada nije uspela da ih odštampa. Radila je kao prevoditeljka i često su je drugi izdržavali, među kojima i Natali Barni, koju je srela 1927.

Kao i Vivijen, Vajld je naginjala samodestrukciji. Puno je pila, bila je navučena na paraldehid[37] i nekoliko puta je pokušala samoubistvo.

Godine 1939. otkriven joj je rak dojke i ona je odbila operaciju i podvrgla se alternativnim lečenjima.[38] Naredne godine Drugi svetski rat ih je odvojio; otišla je iz Pariza u Englesku, dok je Barni otišla sa Bruks u Italiju.[39] Umrla je 1941, ali razlog smrti nije razjašnjen – moguće je da je predozirala.[40]

Drugi svetski rat i period nakon rata[uredi | uredi izvor]

Stavovi Natali Barni u toku Drugog svetskog rata su kontroverzni. Godine 1937, Ledi Trobridž se žalila da je Barni „pričala puno nedoklepanih gluposti o tiraniji fašizma“.[41] Barni je i sama bila delom Jevrejka i, pošto je provela rat u Italiji, rizikovala je da bude deportovana u koncentracioni logor, to je izbegla samo zahvaljujući tome što je pisala sestri da joj pošalje potvrdu da je krštena. Ipak, budući da se nalazila u Italiji i da nije imala drugih informacija o ratu, verovala je fašističkoj propagandi koja je Saveznike prikazivala kao agresore, pa je profašizam delovao kao logičan izbor u skladu sa njenim pacifizmom. U neobjavljenim memoarima, koje je pisala za vreme rata, jasno se vidi njen profašistički i antisemitski stav. Čak je i citirala Hitlera sa odobravanjem.[42]

Moguće je da su antisemitski stavovi u njenim memoarima imali namenu da dokažu da nije Jevrejka,[43][44] ali moguće je i da je bila pod uticajem antisemitskog radijskog programa koji je vodio Ezra Paund.[45] Ipak, pomogla je jednom jevrejskom paru da pobegnu iz Italije.[42] Do kraja rata njene simpatije su se promenile i počela je da podržava Saveznike.[46]

Letnja kuća koju su ona i Bruks izgradile – Villa Trait d’union, bila je uništena u bombardovanju. Posle rata Bruks je odbila da živi sa Barni u Parizu i ostala je u Italiji, ali su često posećivale jedna drugu.[47] Njihova veza je ostala monogamna do sredine 1950-ih, kada je Barni srela svoju poslednju novu ljubav, Janin Lahovari, ženu bivšeg rumunskog ambasadora. Lahovari je uspela da zadobije prijateljstvo Romejn Bruks, a Barni je uverila Bruks da je njihova veza na prvom mestu i funkcionisale su u stabilnom ljubavnom trouglu.[48]

Natali je od 1949. ponovo počela da drži salonska okupljanja, koja su privlačila mlade pisce, za koje je salon bio ujedno i deo istorije, kao i mesto gde se stiče književna reputacija. Truman Kapote je bio neredovan gost skoro deset godina. Alis B. Toklas je redovno dolazila posle smrti Gertrude Štajn. Petkom, tokom 1960-ih, dolazile su i Meri Makarti i Margerit Jursenar, koja je 1980, osam godina po smrti Natali Barni, postala prva žena članica Francuske akademije.[49]

Kasnih 1960-ih Bruks se povukla i postala je paranoidna i depresivna. Odbijala je da vidi doktore, koje je Barni slala. Ljuta zbog prisustva Lahovarijeve poslednjih godina, kada se nadala da će vreme provoditi sama sa Natali, konačno je raskinula njihovu vezu. Barni je nastavila da joj piše, ali nije dobijala odgovore. Bruks je umrla u decembra 1970, a Natali Barni 2. februara 1972.[50]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Radovi na francuskom[uredi | uredi izvor]

Natali Kliford Barni sa 10 godina.

  • Quelques portraits, sonnets de femmes, poèmes (1900)
  • Cinq Petits dialogues grecs (sous le pseudonyme de Tryphê) (1902)
  • Actes et entr' actes (1910)
  • Éparpillements (1910)
  • Je me souviens, roman (1910)
  • Pensées d'une amazone ; Les sexes adverses, la guerre et le féminisme ; Choses de l'amour ; Pages prises au roman que je n'écrirai pas (1920)
  • Poems et poèmes, autres alliances (1920)
  • Aventures de l' esprit (1929)
  • Nouvelles pensées de l'amazone (1939)
  • Souvenirs indiscrets (1960)
  • Un Panier de framboises (1979)
  • Traits et portraits. Suivi de l'Amour défendu (1963)

Radovi na engleskom[uredi | uredi izvor]

  • Poems & Poèmes: Autres Alliances (1920) – dvojezična zbirka poezije
  • The One Who Is Legion (1930)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Schenkar 2000, str. 161–181. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFSchenkar2000 (help)
  2. ^ Uloga Natali Barni u romanima Idylle sapphique i The Well of Loneliness je obrađena kod: Rodriguez, Suzanne (2002). Wild Heart: A Life: Natalie Clifford Barney and the Decadence of Literary Paris. New York: HarperCollins. str. 94—95. ISBN 978-0-06-093780-5. . i 273-275. Što se tiče slave romana The Well of Loneliness pogledati članak: Ray Anne Lockard Brooks, Romaine Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. mart 2007) na glbtq: An Encyclopedia of Gay, Lesbian, Bisexual, Transgender, and Queer Culture
  3. ^ Rodriguez 2002, str. 18–19. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFRodriguez2002 (help)
  4. ^ Rodriguez, str. 31, Barni pominje ovaj slučaj u Advanture of the Mind. pp. 31.
  5. ^ Rodriguez 2002, str. 30–31. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFRodriguez2002 (help)
  6. ^ Alice Pike Barney: Biography Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. maj 2021), Smithsonian American Art Museum
  7. ^ Rodriguez 2002, str. 62. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFRodriguez2002 (help)
  8. ^ Rodriguez 2002, str. 39. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFRodriguez2002 (help)
  9. ^ Rodriguez 2002, str. 59–60, 191. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFRodriguez2002 (help)
  10. ^ Rodriguez 2002, str. 52. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFRodriguez2002 (help)
  11. ^ Rodriguez 2002, str. 272. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFRodriguez2002 (help)
  12. ^ Rodriguez 2002, str. 88–103. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFRodriguez2002 (help)
  13. ^ Rodriguez 2002, str. 95. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFRodriguez2002 (help)
  14. ^ Rodriguez 2002, str. 105–106. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFRodriguez2002 (help)
  15. ^ Jay 1988, str. 63, 67. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFJay1988 (help)
  16. ^ Colette, str. 83–103.
  17. ^ Washington Mirror, 9. mart 1901. Citirano u Rodriguez, 121
  18. ^ Rodriguez 2002, str. 123. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFRodriguez2002 (help)
  19. ^ Wickes 1976, str. 50–52 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFWickes1976 (help)
  20. ^ Barney, A Perilous Advantage. pp. 19.
  21. ^ Schenkar 2000, str. 144. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFSchenkar2000 (help)
  22. ^ Rodriguez 2002, str. 250–251. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFRodriguez2002 (help)
  23. ^ Rodriguez, str. 191–196, 199–201
  24. ^ Benstock, str. 296.
  25. ^ Jay, str. 29.
  26. ^ Rodriguez, str. 257–258.
  27. ^ Rodriguez 2002, str. 259. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFRodriguez2002 (help)
  28. ^ Benstock 1986, str. 298–299.
  29. ^ Rodriguez 2002, str. 139. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFRodriguez2002 (help)
  30. ^ Barney, A Perilous Advantage, 103
  31. ^ Schenkar, str. 156.
  32. ^ Rodriguez 2002, str. 298. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFRodriguez2002 (help)
  33. ^ Rodriguez, str. 196–199.
  34. ^ Secrest 1974, str. 138.
  35. ^ Souhami (2005), 137–139, 146, i Secrest, 277
  36. ^ Rodriguez, str. 227, 295
  37. ^ Schenkar, str. 280–293.
  38. ^ Schenkar, str. 269.
  39. ^ Rodriguez 2002, str. 318. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFRodriguez2002 (help)
  40. ^ Schenkar, str. 37–48.
  41. ^ Souhami 1999, str. 332.
  42. ^ a b Livia 1992, str. 192–193
  43. ^ Livia 1992, str. 191.
  44. ^ Rodriguez 2002, str. 315. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFRodriguez2002 (help)
  45. ^ Rodriguez 2002, str. 317. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFRodriguez2002 (help)
  46. ^ Rodriguez 2002, str. 326–327. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFRodriguez2002 (help)
  47. ^ Secrest 1974, str. 368.
  48. ^ Rodriguez 2002, str. 341–344. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFRodriguez2002 (help)
  49. ^ Rodriguez 2002, str. 336 harvnb greška: više ciljeva (3×): CITEREFRodriguez2002 (help), 353–4
  50. ^ Rodriguez 2002, str. 362–365. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFRodriguez2002 (help)

Literatura[uredi | uredi izvor]

Knjige o Natali Barni[uredi | uredi izvor]

Druga literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Natali Kliford Barni na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Натали_Клифорд_Барни&oldid=27558486”