Palestina (region)

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Za druga značenja, pogledajte Palestina (višeznačna odrednica).
Palestine is located in Asia
  Granice rimske provincije Sirije Palestine, gde zelena isprekidana linija prikazuje granicu između vizantijskih provincija Palestina Prima (kasnije Džund Filastin) i Palestina Sekunda (kasnije Džund el-Urdun), kao i Palestina Salutaris (kasnije Džebel et-Tih i Džifar)


  Granice Palestinske teritorije (Zapadna obala i Pojas Gaze) na koje pravo polaže država Palestina (njene međunarodno priznate granice)

Palestina (istorijski Hanan i Terra Sancta/Sveta Zemlja, arap. فلسطين‎‎ Filasṭīn, Falasṭīn, Filisṭīn, grčki. Παλαιστίνη) leži na jugoistočnoj obali Sredozemnog mora, Palestina se nalazi u srcu Srednjeg istoka između zapadne Azije i severne Afrike i Sinajskog poluostrva kod tačke susreta ova dva kontinenta.[1]

Za hrišćanstvoislam i judaizam ovaj region ima izuzetan istorijskireligijski značaj, a posebno Jerusalim - Al-Kuds (glavni grad istorijske Palestine). U ratu 1948 nakon raseljavanja stotina hiljada Palestinaca iz njihove domovine, Palestina je podeljena na jevrejsku državu Izrael i arapski deo Zapadnu obalu koja je postala deo Jordana i Pojas Gaze koji je bio pod kontrolom Egipta. Nakon šestodnevnog rata 1967. ove dve arapske oblasti su došle pod kontrolu Izraela, a dve decenije kasnije 1988. na okupiranoj Zapadnoj obali i Pojasu Gaze proglašena je država Palestina. Usled te okupacije došlo je do nemirne situacije na celom Bliskom istoku koja je rezultirala većim brojem ratova, nemira i pobuna. Stanovništvo u granicama regiona Palestine se procenjuje na oko 11.900.000 ljudi.[2] Veliki deo populacije (46%) istorijske Palestine su Arapi (muslimani, hrišćani i Jevreji), a drugi deo (49%) su jevrejski imigranti i njihovi potomci, kao i drugi narodi.

Posle Prvog svetskog rata, pada Osmanskog carstva koje je kontrolisalo Palestinu, Sevrskog sporazuma, konferencije u San Remu i Sajks-Pikotovog sporazuma, nacrtane su granice Britanskog mandata nad Palestinom, pa se granica uzdužno proteže od severa ka jugu oko četiri stepena, i proteže se između geografskih širina 29.30 i 33.15 severno, i između geografskih širina 34.15 dužine i 35.40 istočno. Na površini od 26.990 km², uključivao je Galilejsko jezero i polovinu Mrtvog mora. Na zapadu se graničio sa obalom Sredozemnog mora dužine 224 km, na istoku sa Sirijom i Jordanom, na severu sa Libanom i na jugu Egiptom i Akapskim zalivom. Palestina je pravougaonog oblika, njena dužina je 430 km od severa ka jugu, a njena širina na severu se kreće između 51-70 km, u sredini 72-95 km kod Jerusalima, a na jugu njena dužina je do 117 km kod Rafe i Kan Junisa do Mrtvog mora. Ovaj region ima veoma raznovrsnu zemlju, geografski se deli u četiri regije (od zapada prema istoku) priobalne ravnice, brda, planine (Galileja, Nablus, Jerusalim, Hebron) i doline (dolina Jordan). Na krajnjem jugu nalazi se pustinja po imenu Negev. Između planina Nablus i planina Galileja nalazi se livada Ibn Amer koja seče planinu Karmel. Koja se severnozapadno produžuje od planina Nablus, priobalne ravnice. Nadmorska visina se kreće od 417 m ispod nivoa mora u Mrtvom moru (to je najniža tačka na površini zemlje u svetu) do 1.204 m iznad nivoa mora na vrhu planine Meron.

Poreklo imena[uredi]

Ime je zabeleženo u mnogim delima tokom istorije. Primer koji je prikazan je: Tabula Rogeriana

Ime Palestina potiče od imena naroda Filistinci, koji su se oko 1175. godine stare ere naselili u mediteransku oblast Hanan. Asirski tekstovi iz 8. veka p. n. e. nazivaju oblast današnjeg pojasa Gaze, „Pilaštu“. Grčki istoričar Herodot (5. vek p. n. e.) označavao je oblast uz obalu između Fenikije i Gaze „distrikt Sirije nazvan Palestina“. Grčka reč Palaistine, u latinskom je postala Palaestina.

Istorija[uredi]

Pregled[uredi]

Jerihon, jedan od najstarijih gradova u istoriji.

Palestina se nalazi na strateškom mestu između Egipta, Sirije i Jordana, ona je zemlja zaveta (starog i novog) i kolevka ljudske civilizacije, u njoj se nalazi najstariji ili jedan od najstarijih neprestano naseljenih gradova na svetu Jerihon, u kome je postojalo preko 20 po sebi nadovezujućih naselja od devetog milenijuma pre nove ere do danas.[3][4] Ona je kolevka Judaizama i Hrišćanstva, ovaj region ima dugu i burnu istoriju kao raskrsnica religija, kultura, trgovine i politike. 

Ovo područje je bilo pod kontrolom različitih naroda, uključujući stare Egipćane, Hanance, Jevreje, Asirce, Vavilonce, Persijance, Grke, Rimljane, Vizantijsko carstvo, Arape (Pravedni kalifat, Omejadski kalifat, Abasidski kalifat i Fatimidski halifat), Krstaše, Ajubide, Mamelučki sultanat, Osmansko carstvo, Britansku imperiju i konačno pod kontrolom današnjih država Izrael i Palestina.

Antički period[uredi]

Prikaz biblijske Palestine 1020. p. n. e. prema Džordžu Adamu Smitu 1915. Atlas Istorijske geografije Svete zemlje Smitova knjiga je korišćena kao argument Dejvida Lojda Džordža tokom pregovora za Britanski Mandat nad Palestinom[5]

Ovaj region je bio među prvim regionima u svetu u kome su nastala stalna ljudska naselja, poljoprivredne zajednice i Civilizacija.[6] Tokom bronzanog doba, stvorena je država Hanan, koja je bila pod uticajem okolnih civilizacija starog Egipta, Mesopotamije, Fenikije, Minojske civilizacije i Sirije. Između 1550-1400. p. n. e., gradovi Hananaca su postali vezani za Novo kraljevstvo Egipta, koje je održalo vlast nad Hananom do 1178. p. n. e. tokom celog perioda Kolaps bronzanog doba.[6]

Region je postao deo Novoasirskog carstva 740. pne, koje je samo zamenjeno Novovavilonskim carstvom 627. pne.[6] Prema Bibliji, rat sa Egiptom je kulminirao 586. p. n. e., kada su Jerusalim uništili vavilonski kralj Nabukodonosor II i lokalni lideri u regionu, gde su Jevreji deportovani u Vavilonsko ropstvo. Vavilonsko carstvo je 539. p. n. e. zamenjeno Ahemenidskim carstvom. Prema Bibliji i implikacijama iz Kirovog valjka[6] Južna Palestina je postala pokrajina Ahemenidskog carstva, pod nazivom Edom, a dokazi iz ostraca ukazuju na to da je nabatejski-tip društva, formiran na jugu Palestine u 4. veka p. n. e., jer su Edomci izgleda bili povezani sa Nabatejcima, i da je arapsko carstvo Kedarit prodrlo u ovu oblast u periodu persijske i helenističke vlasti[7].

Antika[uredi]

Drugi hram u Jerusalemu je bio duhovni centar raznih sekti judaizma Drugog Hrama, sve do trenutka kada je uništen 70. n. e. Ovo je slika makete napravljene 1966. godine (Holilend maketa Jerusalima), koja prikazuje pretpostavljeni izgled hrama.

Makedonski vladar Aleksandar Veliki je 330. p. n. e. osvojio region, koji je nekoliko puta menjao vladare tokom Ratova dijadoha i kasnijih Sirijskih ratova. Na kraju je pao pod Seleukidsko carstvo između 219-200 p. n. e. U 116. p. n. e., Seleukidski građanski rat je doveo do nezavisnosti pojedinih regiona, uključujući kraljevinu Hasmonejaca.[8] Od 110. p. n. e., Hasmonejci su proširili svoju vlast nad velikm delom Palestine, stvarajući judejsko - samarićansko - edomsko - iturejsko - galilejski savez. Između 73-63. p. n. e., Rimska republika proširuje svoj uticaj u regionu u Trećem mitridatskom ratu, i deli Hasmonejsko carstvo na pet delova. Trogodišnje propovedanje Isusa, koje je kulminiralo njegovim raspećem, procenjuje se da je trajalo u periodu 28-30 n. e. (manjina naučnika osporava postojanje istorijskog Isusa). Hadrijan je 132. spojio provincije Judeju, Galileju i Paraliju da bi formirao novu pokrajinu Siriju Palestinu, a Jerusalim je preimenovan u „Elija Kapitolina”. Između 259-272, region pada pod vlast Lucija Septimija Odenata kralja Palmirskog carstva. Nakon pobede Hrišćanskog cara Konstantina Velikog, u građanskim ratovima Tetrarhije, počela je hristijanizacija Rimskog carstva, a Jelena majka cara Konstantina 326. je posetila Jerusalim i počela sa izgradnjom crkava i hramova. Palestina je postala centar hrišćanstva, i privlačila je brojne monahe i religiologe. Tokom ovog perioda Samarićanski ustanci su doveli do skoro potpunog nestanka samih Samarićana. Palestinu je 614. anektirala druga persijska dinastija Sasanidi, čija vlast je trajala do povratka vizantijske kontrole 628.[9]

Srednji vek[uredi]

Kupola na steni, izgrađena 691., prvi veliki primer islamske arhitekture na svetu

Palestinu je osvojio Pravedni kalifat 634.[10] Bitka na Jarmuku 636. tokom Muslimanskog osvajanja Sirije i Egipta označila je početak muslimanske dominacije nad regionom, koji je postao poznat kao Džund Filastin i nalazio se u okviru pokrajine Bilad al-Šam (Velika Sirija). Nakon atenta na Alija 661. Muavija I je postao kalifa islamskog sveta nakon što je krunisan u Jerusalimu. Kupola na steni je bila gotova 691. i bila je prvo veliko delo islamske arhitekture u svetu.[11]

Većinu stanovništva su činili hrišćani i tako je bilo sve do invazije Saladina 1187. Muslimansko osvajanje nekoliko decenija nije imalo velikog uticaja na kontinuitet društva i administracije.[12][13] Reč „Arapin” u to vreme se odnosilo pretežno na beduine, mada je zabeleženo naseljavanje Arapa na visoravnima Judeje i u blizini Jerusalima, a neka plemena su prešla na hrišćanstvo.[14] Lokalno stanovništvo se bavilo poljoprivredom, koja je smatrana ponižavajućom, nazivano je Nabat, imenom koje je povezivano sa seoskim stanovništvom koje je govorilo aramejskim jezikom.

Minaret bele džamije u Ramli, izgrađen u 1318.

Omejadski kalifat koji je prouzrokovao snažan ekonomski preporod u ovoj oblasti,[15] je zamenjen Abasidskim kalifatom 750. Ramli je postao administrativni centar, što je i ostao narednih vekova, dok je Tiberijada postala uspešan centar islamske teologije. Od 878. Palestinom je vladano iz Egipta sa poluautonomnim vladarima skoro čitav vek, počevši sa Turčinom po imenu Ahmed Ibn Tulun. Poštovanje Jerusalima se povećalo tokom ovog perioda, a mnogi od egipatskih vladara su odlučili da tamo budu sahranjeni.[16] Međutim, kasniji period karakteriše progon hrišćana, zbog rastuće opasnosti od Vizantije. Fatimidski halifat, čiju su vojsku najvećim delom činili Berberi, osvojio je region 970. i to je datum koji obeležava početak perioda neprekidnog ratovanja između brojnih neprijatelja, koji su uništili Palestinu i u kome je jevrejska populacija značajno smanjena.[17] Između 1071-73, Palestinu je zauzelo Seldžučko carstvo,[18] nakon čega su je povratili Fatimidi 1098,[19] od kojih su je zatim preuzeli krstaši 1099. Njihova kontrola nad Kraljevinom Jerusalim (koju su stvorili) i većinom Palestine trajala gotovo čitav jedan vek do njihovog poraza u Bici kod Hatina protiv Saladina 1187, nakon čega se većina Palestine našla pod kontrolom Ajubida.[20] Krnje krstaške države u severnim primorskim gradovima preživele su još jedan vek, ali uprkos sedam krstaških ratova, krstaši nisu više bili značajna sila u regionu.[21][22] Četvrti krstaški rat, koji nije dopro do Palestine, doveo je do pada Vizantije, dramatično smanjujući uticaj hrišćanstva u celom regionu.[23] Mamelučki sultanat je indirektno stvoren u Egiptu kao rezultat Sedmog krstaškog rata. Mongolsko carstvo je doprlo do Palestine prvi put 1260, počevši od mongolskih upada u Palestinu, dostigavši vrhunac Bitkom kod Ajn Džaluta, u kojoj je doživelo poraz od Mamluka.[24]

Geografija[uredi]

Reka Jordan

Geografski, Palestina se sastoji iz oblasti Galileja (na severu), Samarija (središnji deo severno od Jerusalima), Judeja (južni deo, uključujući Jerusalim) i primorskih oblasti uz Sredozemno more. U antičko doba, a i kasnije, oblasti istočno od reke Jordan su najčešće smatrane delom Palestine.

Oblast uz obalu Mediterana karakteriše mediteranska klima i plodno zemljište.

Brdska oblast zapadno od reke Jordan je plodnija na severu, gde nema visokih planina, nego na jugu, gde planine zaustaljaju vlažne vazdušne mase. U biblijska vremena, severna brda su bila pod šumama, dok su danas poljoprivredna oblast.

Dolina reke Jordan je poljoprivredna regija, dok je okolina Mrtvog mora lišena većine biljnog života usled visokog sadržaja soli.

Istočno od reke Jordan, klima je polupustinjska i pustinjska, gde postoje samo sezonski vodeni tokovi.

Ona se nalazi u zapadnom delu Azijskog kontinenta između dužine 15-34 i 40-35 na istoku, kao i između geografskih širina 30-29 i 15-33 na severu. Čini jugozapadni deo Mašreka, takođe je deo Levanta, koji uključujući i Palestinu obuhvata Liban, Siriju i Jordan, njena granica je zajednička sa tim prečnicima, kao i granica sa Egiptom.

Palestina je oblast u kojoj su pronađeni ostaci nekih od najranijih ljudskih naselja, kolevka monoteističke religije, i mesto nastanka starih civilizacija, zbog svoje centralne lokacije ona je veza između kontinenata Starog sveta Azije, Afrike i Evrope. Tako je postala most koji su od davnina koristile brojne ljudske zajednice u seobama i osvajanjima.

Klima[uredi]

Palestina poseduje veliku raznolikost u klimatskim zonama, od planinske do pustinjske i tropske. Shodno tome, ona ima izuzetno bogatu vegetaciju, od 2.780 poznatih biljnih vrsta. Preko 20 vrsta drveća, od urminih palmi tropskog Jerihona do kedra i zimzelenih šuma Libana. Ime Obećane zemlje zapadno od Jordana bilo je Hanan.[25]

Kiše[uredi]

Dominantni vlažni vetrovi koji dolaze sa Sredozemnog mora, podižu se naviše uz zapadne planine iza kojih gube svoju vlažnost u vidu obilnih kiša. Godišnja količina padavina u Jerusalimu je oko 600 mm, dok je u Jerihonu 160 mm. Godišnja količina padavina u Jerusalimu je otprilike ista kao u Londonu, samo što je u Jerusalimu broj kišnih dana oko pedeset, dok je u Londonu oko tri stotine kišnih dana godišnje.

Klimatske promene[uredi]

Prema istorijskim i biblijskim zapisima Hananska zemlja je bila mnogo plodnija u prošlosti. Isuviše intenzivna ispaša koza dovela je do erozije i gubitka plodnosti zemlje. Današnja zemlja je manje pošumljena. Do toga je dovela velika upotreba drveta za ogrev i gradnju, kao i pustošenja izazvana ratom.

Suše[uredi]

Suša

Ponekad se dešava da uobičajne padavine izostanu, pa suša zahvata zemlju. Najpoznatija je i sigurno najrazornija suša ona koja je trajala tri ipo godine.

Poljoprivreda Hanana[uredi]

Žitarice[uredi]

Pšenica i ječam su korišćeni za pravljenje hleba. Sočivo i pasulj su takođe uzgajani. Začini poput mirođije i nane dodavani su u hranu radi poboljšanja ukusa. Uzgajala se vinova loza i pravljeno je vino. Maslina se koristila za pravljenje ulja u ishrani. Korišćeni su badem, pistaći i orah.

Kiša obično ne pada od sredine maja do sredine oktobra. Od sredine juna do sredine septembra vegetacija se isušuje usled sparne letnje vreline. Najviša zabeležena temperatura je 51 °C na južnom kraju Mrtvog mora. Prve kiše počinju obično sredinom oktobra, ali nekad kasne sve do januara. One omekšavaju zemlju, i tada se može početi sa oranjem. Tada se seje najveći deo pšenice i ječma. Kiša se periodično nastavlja tokom zime, kulminirajući poznim kišama u aprilu i početkom maja, što predstavlja poslednje padavine kišne sezone. Zbog takve klime, zrna sazrevaju upravo pre početka žetve. Pšenica je značajna žitarica, ali ječam ima tu prednost što može da raste na siromašnoj zemlji i što njegova žetva počinje ranije. Zime mogu biti hladne, nekada i snežne, ali uvek su vlažne. Prosečno jak sneg u Jerusalimu padne jednom u petnaest godina.

Stočarstvo[uredi]

Uzgajane su koze, krave i ovce koje su davale mleko, vunu, dlaku i kožu. Njihovo meso se koristilo u ishrani. Teritorija na kojoj je bilo najpogodnije čuvati goveda je brdoviti deo severne Galileje. Bikovi iz Vasana, plodne oblasti istočno od Galileje bili su na glasu zbog svoje snage. Pored goveda car Solomon je u dnevnim nabavkama pribavljao jelene, divokoze, srne i birne ptice. U starom Hananu svinje, zečevi i kamile su smatrani „prljavim” životinjama i nisu se koristile u ishrani.

Životinjsko carstvo[uredi]

Palestina je dom 113 vrsta sisara, 348 vrsta ptica i 68 vrsta riba. Ima 4.700 vrsta insekata, od toga je dve hiljade vrsta tvrdokrilaca i hiljadu vrsta leptira. U starom Hananu je bilo mnogo „nečistih” ptica koje se nisu koristile u ishrani, dok su neke vrste insekata bile „čiste” i bilo je dozvoljeno da se jedu, npr. Jovan Krstitelj je u ishrani koristio skakavce.[25]

Gradovi[uredi]

Jerusalim, glavni grad istorijske Palestine. Slika prikazuje deo Al Akse

Nakon završetka Drugog svetskog rata 1948. godine engleska vojska napušta svoju koloniju tj, Palestinu. Potpisan je Rodosov sporazum, koji uvodi primirje, koje faktički stvara novu državu pod imenom Izrael na velikom delu Palestine i stvara se zelena linija koja je priznata kao međudržavna granica.

Iza zelene linije, na izraelskoj strani, našao se veliki broj arapskih palestinskih gradova i mešovitih gradova u kojima žive Palestinci, hrišćanske, jevrejske i muslimanske vere. Takođe, iza zelene linije ostao je zapadni deo Jerusalima.

Stanovnici ovih gradova se zovu Palestinci 48.

Posle 1948. zatvorila su se vrata za palestinske izbeglice, koje nisu bile u mogućnosti da se vrate u svoje domove i tako su postali izbeglice u susedstvu tj. u Jordanu, Libanu, Siriji, Egiptu. Najvažniji palestinski ili mešoviti gradovi iza zelene linije su: Jafa, Haifa i Nazaret.

Godine 1967, u julu tokom Šesodnevnog rata došlo je do okupacije ostalih delova Palestine i najvažniji grad među njima je Jerusalim (ili kao što ga nazivaju Arapi Al-Aksa). Ostatak Palestine koji je okupiran 1967. predstavlja 21% površine Palestine, oko 5.860 km². A Pojas Gaze predstavlja 1,3% područja Palestine, što je oko 360 km². 

Najveći i najznačajniji gradovi Palestine

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ „Palestina u Arapskoj Enciklopediji -. Damask, pp. 643.”. Arhivirano iz originala na datum 30. 6. 2017. Pristupljeno 15. 5. 2017. 
  2. ^ Ahlström 1993.
  3. ^ Pillalamarri, Akhilesh (18. 4. 2015). „Exploring the Indus Valley's Secrets”. The diplomat. Pristupljeno 18. 4. 2015. 
  4. ^ „Jericho - Facts & History”. britannica.com. 
  5. ^ Grief 2008, str. 33.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Ahlström 1993
  7. ^ Graf 2013, str. 35-55,47–48.
  8. ^ Davies, Finkelstein & Horbury 1984, str. 210.
  9. ^ Greatrex-Lieu (2002), II, 196
  10. ^ Gil 1997.
  11. ^ Brown 2011, str. 3: 'the first great Islamic architectural achievement.'
  12. ^ Avni 2014, str. 301.
  13. ^ Flusin, Bernard . "Palestinia Hagiography (Fourth-Eighth Centuries)". Flusin, Bernard (2011). „Palestinia Hagiography (Fourth-Eighth Centuries)”. Ur.: Efthymiadis, Stephanos. The Ashgate Research Companion to Byzantine Hagiography. Ashgate Publishing, Ltd. str. 215. ISBN 978-0-7546-5033-1. In Stephanos Efthymiadis. The Ashgate Research Companion to Byzantine Hagiography Ashgate Publishing. ISBN. 2011. ISBN 9780754650331.
  14. ^ Avni 2014, стр. 154-55.
  15. ^ Walmsley, стр. 265-343, 290.
  16. ^ Bianquis 1998, стр. 86–119.
  17. ^ Gil 1997, стр. 336.
  18. ^ Gil 1997, стр. 410.
  19. ^ Gil 1997, стр. 209, 414.
  20. ^ Krämer 2011, стр. 15.
  21. ^ Setton 1969, стр. 615-621 (vol. 1).
  22. ^ In six volumes: The first hundred years (2nd ed. 1969); The later Crusades, 1189–1311 (1969); The fourteenth and fifteenth centuries (1975); The art and architecture of the crusader states (1977); The impact of the Crusades on the Near East (1985); The impact of the Crusades on Europe
  23. ^ Setton 1969, стр. 152-185 (vol. 2).
  24. ^ Krämer 2011, стр. 35-39.
  25. 25,0 25,1 Lorens, R. Pol (2006). Biblijski atlas. Oxford. стр. 50—55. ISBN 978-86-7804-132-7. 

Литература[uredi]