Plinije Stariji

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Gaj Plinije
Imaginativni portret Plinija Starijeg iz 19. veka. Do nas nije stigla nijedna likovna predstava Plinija.
Lični podaci
Puno imeGaj Plinije Sekund Stariji
Datum rođenja23
Mesto rođenjaKomum, Rimsko carstvo
Datum smrti25. avgust 79, 25. oktobar 79
Mesto smrtiStabija, Rimsko carstvo

Gaj Plinije Sekund Stariji, poznatiji kao Plinije Stariji (lat. Gaius Plinius Secundus Maior, 23.–79. n. e.) je bio rimski pisac i naučnik - prirodnjak koji je napisao delo Poznavanje prirode (Naturalis historia). Plinije Stariji je poreklom pripadao viteškom staležu, rođen u gradiću Komum (današnji Komo) u severnoj Italiji, dok je obrazovanje verovatno stekao u gradu Rimu.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Pre 35. godine (Naturalis historia. XXXVII, 81) Plinija je otac odveo u Rim gde se školovao pod nadzorom očevog prijatelja, pesnika i vojnog zapovednika Pomponija Sekunda, koji mu je usadio ljubav prema učenju i nauci. Dva veka nakon smrti braće Tiberija i Gaja Graha, Plinije je video neke od njihovih rukopisa u knjižari svoga učitelja (XIII, 83), te je nakon toga napisao učiteljevu životopis.

Plinije spominje gramatičare i govornike, od kojih su Remije Palemon i Arelije Fusk (XIV, 4; XXXIII, 152) mogli biti njegovi učitelji. U Rimu je studirao botaniku u topiariju (vrtu) vremešnog Antonija Kastora (XXV, 9), te je u tlu video naročito stara stabla lotusa koja su nekoć pripadala Marku Krasu (XVII, 5). Takođe je video i ogromnu građevinu koju je podigao Kaligula (XXXVI, III) i verovatno je svedočio Klaudijevoj pobedi nad Britanijom 44. godine (III, 119). Pod uticajem Seneke Mlađeg postao je strastven student filozofije i retorike, pa se počeo uvežbati za advokata.

Vojnu službu je služio pod rimskim vojskovođom Gnejem Domicijem Korbulonom u Donjoj Germaniji 47. godine, učestvujući u rimskom osvajanju germanskih plemena i gradnji kanala između reka Rajne i Mas (XVI, 2 i 5). Kao mladi zapovednik konjice (praefectus alae) napisao je u svom zimskom boravištu delo o upotrebi koplja na konju (de iaculatione equestri) u kojima razmatra i osobine dobrog konja (VIII, 162).

U Galiji i Hispaniji je naučio značenja mnogih keltskih reči (XXX, 40). Zabeležio je mesta povezana s rimskom invazijom Germanije, a usred scena Druzovih pobeda sanjao je san u kojem ga pobednik podstiče da prenese njegove poduhvate potomcima (Plinije Mlađi, Epistulae, III, 5, 4). San je podstaknuo Plinija da napiše povest svih ratova između Rimljana i Germana.

Plinije je verovatno pratio očevog prijatelja Pomponija na vojnom pohodu protiv germanskog plemena Hata (50. n. e.), te je posetio Germaniju po treći put (50-ih godina) kao prijatelj budućeg cara Tita Flavija Vespazijana (Praef. 3). Za vreme Nerona je uglavnom živeo u Rimu, kada i spominje kartu Jermenije i kraja uz Kaspijsko jezero, koju je u Rim poslao Korbulonov štab 58. godine (VI, 40). Nakon velikog požara u Rimu 64. godine video je izgradnju Neronove „zlatne kuće“ (domus aurea, XXXVI, 111).

U međuvremenu je dovršavao dvadeset knjiga svoje Istorije germanskih ratova, jedini istorijski izvor koji se citira u prvih šest knjiga Tacitovih „Anala“ (I, 69), a verovatno i jedan od najvažnijih izvora kojima se Tacit služio prilikom sastavljanja svoje Germanije. Nju su potisnuli Tacitovi zapisi, a Simah je u ranom 5. veku bezuspešno tragao za primerkom Plinijevog spisa (Epistulae, XIV, 8).

Plinije je takođe posvetio mnogo vremena sastavljanju spisa iz oblasti gramatike i retorike. Detaljnome delu o retorici, naslovljenom Studiosus, sledilo je osam knjiga Dubii sermonis, napisanih 67. godine.

Pod svojim prijateljem Vespazijanom, Plinije se vratio u državnu službu služivši kao prokurator u provinciji Narbonskoj Galiji (70) i Tarakonskoj Hispaniji (73), a takođe je posetio i Belgijsku Galiju (74.). Tokom svojega boravka u Hispaniji upoznao se s poljoprivredom i rudnicima u zemlji, a osim toga posetio je i Afriku (VII, 37). Na svoj povratku u Italiju prihvatio je službu pod Vespazijanom. Njega je posećivao pre svitanja radi uputa pre nastavljanja svojih službenih dužnosti, a nakon kojih je ostatak svoga vremena posvetio učenju (Plinije Mlađi, Epistulae, III, 5, 9).

Dovršio je u trideset i jednoj knjizi Povest svojega vremena, verovatno obuhvatajući razdoblje od Neronove do Vespazijanove vladavine. Plinije ju je razborito sačuvao za objavljivanje nakon svoje smrti (Naturalis historia, Praef. 20). Nju navodi Tacit (Annales, XIII, 20; XV, 53; Historiae, III, 29), a jedan je od izvora koji su koristili Svetonije i Plutarh.

Plinije je praktično završio i svoje veliko delo, Naturalis historia, enciklopediju u kojoj je sakupio većinu znanja svog vremena. Delo je planirano pod Neronovom vladavinom, a materijali skupljeni u tu svrhu ispunili su nešto manje od 160 svesaka. To je delo 23. godine Larcije Licini, pretorijanski legat Tarakonske Hispanije, bezuspešno pokušao otkupiti za cenu koja je i za današnje prilike ogromna. Svoje delo posvetio je Vespazijanu 77. godine.

Vezuv[uredi | uredi izvor]

Erupcija Vezuva 79. godine

Ubrzo nakon toga Vespazijana ga je imenovao prefektom rimske mornarice u Mizenu. U Mizenu je Plinije bio stacioniran u vreme velike erupcije vulkana Vezuva (24. avgusta 79), koja je uništila Pompeje i Herkulaneum. Želja za direktnim posmatranjem pojave, a ujedno i za spašavanjem nekih svojih prijatelja iz pogibeljnog položaja na obali Napuljskoga zaliva, podstakla ga je da pokrene svoje galije i pređe zaliv do Stabije. Iako je verovao da će Stabiji biti na sigurnoj udaljenosti od erupcije, nije uzeo u obzir mogućnost da vulkan ispusti otrovne gasove. Posledica toga bila je da se Plinije ugušio zbog nedostatka kiseonika.

Plinije je još uvek poznat u vulkanologiji u kojoj se termin plinijski (ili plinijev) odnosi na vrlo silovitu erupciju vulkana koji je dugo vremena bio uspavan. Termin ultraplinijski je namenjen najsilovitijim plinijskim erupcijama kao što je uništenje Krakataua 1883. godine.

Priča o Plinijevim poslednjim satima života opisana je u zanimljivom pismu koje je dvadeset sedam godina nakon samog događaja Plinije Mlađi, nećak Plinija Starijeg i njegov naslednik, uputio Tacitu (Plinije Mlađi, Epistulae, VI, 16). Plinije Mlađi takođe šalje drugom dopisniku izveštaj o rukopisima svojega ujaka i njegovim životnim navikama (III, 5):

"Započeo bi s radom vrlo rano pre zore... Ništa ne bi pročitao a da ne napravi zabeleške; običavao je čak govoriti da ne postoji knjiga koja je toliko loša da ne sadrži nešto vredno. Za boravka na selu jedino vreme koje je bilo oslobođeno od učenja bilo je u stvari kada se kupao. Dok je putovao, oslobođen od svih drugih briga, posvetio bi se učenju u osami. Ukratko, smatrao je sve vreme u kojem se nije bavio učenjem uzaludno potrošenim."

Njegov jedini rukopis koji je sačuvan do današnjih vremena jeste Naturalis historia. Kroz sledeća veka veliki broj naučnika ju je koristio za izvor svojega rada.

Filozofski pogledi[uredi | uredi izvor]

Plinije je bio sledbenik stoičke filozofije kao i mnoge druge poznate ličnosti za vreme ranog carstva. On je bio upoznat s njihovim najvećim predstavnikom, Trazejom Petom, a takođe je bio i pod uticajem Seneke Mlađega. Stoici su bili odani proučavanju prirode, ali njihovo je moralno učenje bilo saglasno s onime koji je u svojem literarnom radu bio nesebično nestrpljiv u potpomaganju i podučavanju svojih savremenika (Praef. 16, XXVIII, 2; XXIX, I).

Plinije je bio i pod uticajem epikurejske filozofije, platonovske Akademije i oživljenih pitagorejskih škola. Njegov pogled prema prirodi i bogu bili su u biti stiočki. Plinije izjavljuje da je jedina slabost čovečanstva to što je utjelovila božje biće u mnogim ljudskim oblicima koja su posedovala ljudske mane i nedostatke (II, 148). Bog je uistinu bio jedan; bio je duša večnog sveta, pokazujući svoje dobročinstvo na zemlji, kao i na suncu i na zvezdama (II, 12 seq., 154 seq.). Postojanje božanske providnosti je nesigurno (II, 19), ali vera u njeno postojanje i u kaznu zbog greha je korisno (II, 26). Nagrada kreposti sastojala se u uzdizanju prema božjoj naravi onih koji su sličili bogu u činjenju dobroga prema čoveku (II, 18, Deus est mortali iuvare mortalem, et haec ad aeternam gloriam via ). Ispitivanje budućnosti smatrao je krivim kao i nasilno delovanje prema prirodi uz upotrebu magije (II, 114; XXX, 3) Ipak nije poricao značenje čuda i predosećaja (II, 92, 199, 232).

Plinijev pogled na život je sumoran. On smatra da čovečanstvo ide ka propasti i bedi (II, 24; VII, 130). Preteranu rakoš i moralnu iskvarenost napada u mnogim deklamacijama, koje su toliko česte (kao i kod Seneke) da na kraju gube privlačnost i počinju zamarati �. Njegovi retorički izrazi protiv praktično korisnih otkrića (kao što je umeće navigacije) takođe oskudevaju u zdravom razumu i dobrom ukusu (XIX, 6).

S ponosnim rimskim nacionalnim duhom on sjedinjuje divljenje vrlinama po kojima je republika postigla svoju veličinu (XVI, 14, XXVII, 3, XXXVII, 201). On ne skriva istorijske činjenice nepovoljne po Rim (XXXIV, 139), a dok slavi ugledne članove slavnih rimskih rodova, slobodan je od Livijeve prekomerne pristranosti prema aristokratiji. Plinije smatra da su poljoprivredni slojevi i stari zemljoposednici iz viteškog staleža (Cincinat, Kurije Dentat, i Katon Stariji) stupovi države. On ogorčeno žali zbog propadanja poljoprivede u Italiji (XVIII, 21 i 35, latifundia perdidere Italiam = "latifundije upropastiše Italiju"). U skladu s time, za najraniju povest Rima on daje prednost onima koji slede pisce iz razdoblja pre Oktavijana Avgusta, ali ipak gleda na carsku moć kao nužnu (štaviše, preko potrebnu) u državi, te pozdravlja „spasonosnu pojavu Vespazijana“ (salutaris exortus Vespasian, XXXIII, 51).

Naturalis historia[uredi | uredi izvor]

Jedino Plinijevo delo koje je sačuvano jeste Poznavanje prirode (Naturalis historia), u 37 knjiga, posvećeno caru Titu 77. godine, a objavljeno posthumno. U uvodu (Praefatio) Plinije kaže da se delo sastoji od 20.000 važnih podataka prikupljenih od stotinu autora, ali su ti brojevi u stvari mnogo viši. Knjiga 1 daje sadržaj celog dela i popis svih pisaca kojima se autor služio; knjiga 2 je o fizici univerzuma i delovima od kojih se sastoji; knjige 3–6 obrađuju etnografiju Evrope, Azije i Afrike; knjiga 7 je o fiziologiji ljudi; knjige 8–11 bave se zoologijom (kopnenim i morskim životinjama, pticama, insektima); knjige 12–19 obrađuju botaniku; knjige 20–27 su o lekovitom dejstvu različitih biljaka; knjige 28–32 su o lekovima koji podstiču od životinja; knjige 33–37 obrađuju metale i stenje, uključujući upotrebu minerala u medicini, umetnosti i arhitekturi, s ekskursom o istorije umetnosti.

Na završetku svojih književnih radova, kao jedini Rimljanin koji je, pored Lukrecija, ikada uzeo za temu celo područje prirode, moli se za blagoslov sveopće majke svojem završenome delu. U književnosti pridaje najviše mesto Homeru, Ciceronu (XVII, 37 seq.) i Vergiliju. Na njega su uticala dela numidskog kralja Jube II kojega naziva „moj učitelj“. Strastveno se zanima za prirodu i prirodne nauci učeći ih na način koji je bio nov u Rimu. Ipak, slabo poštovanje nauci te vrste u Rimu ne odvraća ga od nastojanja da bude od kosristi svojim zemljacima (XXII, 15).

Veliki rad koji je sebi zavrtao bio je ogroman i opsežan, jer predstavlja pravu enciklopediju nauci i umetnosti koji su na bilo koji način povezani s prirodom ili prirodnim materijalima. Pripremajući se za ovaj poduhvat, Plinije je izučavao mnoge autore koji su pisali o svakom predmetu koji on obrađuje u svojoj enciklopediji, te je bio marljiv u pravljenju izvadaka iz njihovih stranica. Njegovi indeksi autora (indices auctorum) u nekim su slučajevima autori koje je on u stvari koristio kao izvore za svoje delo, a u drugim slučajevima oni predstavljaju izvorne autore koji su o nekom predmetu pisali, a koje je sam Plinije koristio iz druge ruke, tj. preko citata drugih autora. Plinije otvoreno daje priznanje svim svojim prethodnicima govoreći da se „treba osetiti sramotnim pred onima (autorima) koje se upotrebio“ (plenum ingeni pudoris fateri per quos profeceris, Praef. 21,). Plinije nije imao ni temperament za neko novo i jedinstveno istraživanje niti slobodnog vremena koje bi to iziskivalo.

Očigledno je da onaj koji je potrošio sve svoje vreme na čitanje, pisanje i na pravljenje izvadaka iz dela svojih prethodnika nije imao vremena za zrelo i nezavisno promišljenje ili za strpljivo eksperimentalno posmatranje prirodnih pojava. Ipak se ne sme zaboraviti da je upravo njegova izvorna naučna znatiželja prema pojavi erupcije Vezuva bila ono što je njegov život neumornog učenja dovelo preranom kraju, te da je ikakvo kritikovanje njegovih pogrešaka u Poznavanju prirode ublaženo iskrenošću u priznanju koje daje u predgovoru: „I ne sumnjam da sam i ja mnogo toga propustio: ipak sam čovek i to zaposlen državnim obavezama“ (nec dubitamus multa esse quae et nos praeterierint; homines enim sumus et occupati officiis).

Uprkos mnogim pogreškama, nebrižljivosti, lakovernosti, površnosti, nenaučnom rasporedu građe i dosadi koju izazva suhoparna kataloška nabrajanja, Poznavanje prirode predstavlja izvanredno delo zbog ogromnog truda koji je u njega uložen te zbog neiznjerne radoznalosti autora čiji je delo produkt. Delo sadrži mnogo i zanimljiih i zabavnih podataka iz umetnosti, nauci i civilizacije autorovog doba. Ono je puno priča, kao što je ona o kosturu čudovišta koje je mučilo |Andromedu a koji je donet iz Jafe i izložen u Rimu (IX, 11; Jafa je takođe zarađivala na toj legendi, jer su istovremeno tamo bili izloženi lanci kojima je Andromeda bila svezana, V, 69); priča o trikovima kojima su učili slonove (VIII, 4–8); anegdota o Lisandru koji je dozvolio Sofoklov pogreb (VII, 109); opasnosti s kojima se susreću oni koji vade sunđer iz mora (IX, 151–153); pojava prvih berberina u Italiji (VII, 211). Rimski život prikazuju takvi odlomci kao što su oni o raznim vrstama odeće koja se koristi (VIII, 190-193); ceni kuvara (IX, 67); nakitu neke otmene Rimljanke (IX, 117-118). Naročito su zanimljivi odlomci o istorije slikarstva u 35. knjizi i vajarstva u 36. knjizi, gde saznajemo mnogo toga o grčkim slikarima Zeuksisu, Paraziju i Apelu, te o vajarima Fidiji, Praksitelu i Skopasu.

Plinijev stil odaje Senekin uticaj. On cilja manje na jasnoću i živopisnost koliko na epigramatsku misao. Njegov stil ne obiluje samo antitezama, nego i pitanjima i usklicima, tropima i metaforama, te ostalim osobitostima razdoblja novog stila. Ritmični i umetnički oblik rečenica je žrtvovan zarad strasti ka naglašavanju pojedinih reči koja oduševljuje u odgađanju poante misli do samog kraja rečenice. Struktura rečenice je takođe pomalo slobodna i razvučena. Primećuje se veoma česta upotreba apsolutnog ablativa, koji je često vrlo nejasno vezan za ostatak rečenice (npr. XXXV, 80).

Uticaj Plinijevog dela[uredi | uredi izvor]

Oko sredine 3. veka Solinije je napravio izvadak iz geografskih delova Plinijevog rada, a u ranom 4. veku medicinski odlomci su skupljeni u Medicina Plinii. U ranom 8. veku saznajemo da Beda poseduje izvrstan rukopis celoga dela. U 9. veku Alkuin šalje Karlu Velikom prepis ranijih knjiga (Alkuin, Epistulae, 103, Jaffé), dok Dikuil sakuplja izvatke iz Plinijevih stranica za svoje vlastito delo „Veličina sveta“ (Mensura orbis terrae, (oko 825).

Plinijev rad je visoko poštovan u srednjem veku. Broj postojećih rukopisa danas iznosi oko 200, međutim najbolji od mnogih antičkih rukopisa je onaj u Bambergu koji sadrži samo knjige XXXII-XXXVII. Robert od Kriklejda, prior manastira Svete Fridesvede u Oksfordu, posvetio je Henriju II delo Defloratio, koje se sastoji od devet knjiga odabira uzetog iz jednog od rukopisa tog sloja, koji je donedavno bio jedini koji nam je pružao ponekad jedini dokaz vernoga teksta. Među kasnijim rukopisima najznačajniji je codex Vesontinus, koji se nekada nalazio u Besansonu (11. vek), a danas je podeljen u tri dela od kojih je jedan u Rimu, drugi u Parizu, a treći u Lajdenu, gde se nalazi i prepis celoga rukopisa.

Posebna važnost pridaje se Plinijevom opisu proizvodnje papirusa (XIII, 68-38), te različitim vrstama grimizne boje (IX, 130).

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]