Ropstvo u Osmanskom carstvu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Osmanlije sa hrišćanskim robovima prikazani na gravuri iz 1608. objavljenoj u izveštaju Salomona Švajgera o putovanju iz 1578.

Ropstvo u Osmanskom carstvu je bilo legalan i značajan deo privrede i tradicionalnog društva Otomanskog carstva.[1] Glavni izvori robova bili su ratovi i politički organizovani pohodi radi porobljavanja u južnoj i istočnoj Evropi, Balkanu i Kavkazu. Zabeleženo je da je prodajna cena robova opadala nakon velikih vojnih operacija.[2] U Konstantinopolju (današnji Istanbul), administrativnom i političkom centru Osmanskog carstva, oko petine stanovništva 16. i 17. veka činili su robovi.[3] Carinske statistike iz tih vekova sugerišu da je dodatni priliv robova u Istanbulu preko Crnog mora mogao iznositi oko 2,5 miliona od 1453. do 1700.[4]

Čak i nakon nekoliko mera za zabranu ropstva u kasnom 19. veku, praksa se uglavnom nastavila nesmanjenom do početka 20. veka. Godine 1908. robinje su se i dalje prodavale u Osmanskom carstvu.[5] Seksualno ropstvo je bilo centralni deo otomanskog robovlasničkog sistema tokom istorije ustanove.[6][7]

Pripadnik osmanske klase robova, koji se na turskom zove kul, mogao je da postigne visok status. Čuvari harema, evnusi i janjičari, su neke od poznatijih pozicija koje je rob mogao da ima, ali su robinje često bile pod nadzorom.

Veliki procenat zvaničnika u osmanskoj vladi bili su kupljeni robovi,[8] odgajani besplatno i čineći sastavni deo uspeha Otomanskog carstva od 14. veka do 19. veka. Mnogi službenici posedovali su brojne robove, iako je sam sultan posedovao daleko najviše.[5] Odgajajući i posebno obučavajući robove kao službenike u dvorskim školama kao što je Enderun, gde su ih učili da služe sultanu i drugim obrazovnim subjektima, Osmanlije su stvorile administratore sa zamršenim poznavanjem vlade i fanatičnom lojalnošću. Međutim, žene su igrale i imale najvažnije uloge u instituciji harema.[9]

Trgovac iz Meke (desno) i njegov čerkeski rob. Slika Istaknuti trgovac i njegov čerkeski rob (nem. Vornehmer Kaufmann mit seinem cirkassischen Sklaven), Kristijan Snuk, 1888.

Rano osmansko ropstvo[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Ropstvo u Vizantijskom carstvu

Sredinom 14. veka, Murat I je izgradio vojsku robova, nazvanu Kapikulu. Nova sila je bila zasnovana na sultanovom pravu na petinu ratnog plena, što je on tumačio da uključuje zarobljenike odvedene u borbi. Zarobljenici su bili obučeni u sultanovu ličnu službu.[10] Sistem sakupljanja dece se mogao smatrati oblikom ropstva jer su sultani imali apsolutnu vlast nad njima. Međutim, kao 'sluge' ili 'kulovi' sultana, imali su visok status u osmanskom društvu zbog svoje obuke i znanja. Mogli su da postanu najviši oficiri države i vojne elite, a većina regruta je bila privilegovana i plaćena. Iako im je naređeno da prekinu sve veze sa svojim porodicama, nekolicina je uspela da obezbedi pokroviteljstvo svojim porodicama kod kuće. Pojedini bosanski i albanski muslimani su uspešno tražili uključivanje njihovih sinova u sistem.[11][12]

Robovima se trgovalo na posebnim pijacama zvanim Esir ili Jesir koja su se nalazila u većini gradova, centralnih za Osmansko carstvo. Smatra se da je sultan Mehmed II Osvajač uspostavio prvu osmansku pijacu roblja u Carigradu 1460-ih, verovatno na mestu nekadašnje vizantijske pijace robova. Prema Nikolasu d' Nikolaju, bilo je robova svih uzrasta i oba pola, većina je bila prikazana gola da bi ih mogući kupci detaljno proverili – posebno decu i mlade žene.[13]

Osmansko ropstvo u centralnoj i istočnoj Evropi[uredi | uredi izvor]

Teško maltretiranje hrišćanskih robova od strane Turaka, Jan Lujken, 1684.
Osmanska slika balkanske dece odvedene da postanu vojnici-robovi, ili janičari.

U danku u krvi, mladi hrišćanski dečaci sa Balkana i Anadolije su odvođeni iz svojih domova i porodica, preobraćeni u islam i uvršteni u najpoznatiju granu Kapikulua, janjičare, posebnu klasu vojnika osmanske vojske koja je postala odlučujuća frakcija u osmanskim invazijama na Evropu.[14] Većina vojnih zapovednika osmanskih snaga, carskih administratora i defakto vladara carstva, kao što je Mehmed-paša Sokolović, regrutovani su na ovaj način.[15][16] Do 1609. godine, sultanove kapikulu snage su se povećale na oko 100.000.[17]

Huteritska hronika izveštava da je 1605. godine, tokom Dugog rata, oko 240 Huterita oteto iz svojih domova u Gornjoj Ugarskoj od strane osmanske vojske i njihovih tatarskih saveznika, i prodato u osmansko ropstvo.[18][19] Mnogi su radili u palati ili lično za sultana.

Na osnovu spiska poseda pripadnika vladajuće klase koji je vođen u Jedrenu između 1545. i 1659. godine, prikupljeni su sledeći podaci: od 93 poseda, 41 je imalo robove.[17] Ukupan broj robova na posedima bio je 140, 54 žene i 86 muškaraca. Njih 134 nosilo je muslimanska imena, 5 nije definisano, a 1 je bila hrišćanka. Neki od ovih robova bili zaposleni na farmama.[17] U zaključku, vladajuća klasa je, zbog široke upotrebe robova ratnika i zbog sopstvenog visokog kupovnog kapaciteta, nesumnjivo bila jedina glavna grupa koja je održavala tržište roblja živim u Otomanskom carstvu.[17]

Ruralno ropstvo je u velikoj meri bila endemska pojava za region Kavkaza, koja je preneta u Anadoliju i Rumeliju nakon seobe Čerkeza 1864. godine.[20] Sukobi su se često javljali unutar imigrantske zajednice, a osmanski establišment intervenisao je na strani robova u selektivnom vremenu.[21]

Krimski kanat je održavao ogromnu trgovinu robljem sa Otomanskim carstvom i Bliskim istokom sve do ranog osamnaestog veka. U nizu ropskih racija eufemistički poznatih kao "žetva stepe", Krimski Tatari su porobljavali istočnoslovenske seljake.[22] Državna zajednica Poljske i Litvanije i Rusija pretrpele su niz tatarskih invazija, čiji je cilj bio pljačkanje i hvatanje robova, a slovenski jezici su čak razvili i termin za osmansko ropstvo (polj. jasyr, zasnovan na turskim i arapskim rečima za hvatanje - esir ili asir).[23][24] Pogranična oblast na jugoistoku bila je u stanju polutrajnog ratovanja sve do 18. veka. Procenjuje se da su do 75% stanovništva Krima činili robovi ili oslobođeni robovi.[25] Osmanski putopisac iz 17. veka Evlija Čelebija je procenio da je na Krimu bilo oko 400.000 robova, ali samo 187.000 slobodnih muslimana.[26] Poljski istoričar Bohdan Baranovski je pretpostavio da je u 17. veku Poljsko-litvanska zajednica (današnja Poljska, Ukrajina i Belorusija) gubila u proseku 20.000 ljudi godišnje a čak milion u svim godinama zajedno od 1500. do 1644.[26]

Cene i porezi[uredi | uredi izvor]

Studija tržišta robova na osmanskom Kritu daje detalje o cenama robova. Faktori kao što su godine, boja kože, nevinost itd. značajno su uticali na cene. Najskuplji robovi bili su oni od 10 do 35 godina, sa najvišim cenama za evropske devojke od 13 do 25 godina i mladiće. Jeftiniji robovi bili su oni sa invaliditetom i podsaharski Afrikanci. Cene na Kritu kretale su se između 65 i 150 esedi guruša. Ali čak i najniže cene bile su pristupačne samo osobama sa visokim prihodima. Na primer, 1717. je 12-godišnji dečak sa mentalnim problemima prodan za 27 guruša, iznos za koji se iste godine moglo kupiti 462 kg jagnjećeg mesa, 933 kg hleba ili 1.385 litara mleka. Godine 1671. robinja je prodata na Kritu za 350 guruša, dok je u isto vreme vrednost velike dvospratnice sa baštom u Hanji bila 300 guruša. Plaćali su se različiti porezi na uvoz i prodaju robova. Jedan od njih je bio porez pendžik, što bukvalno znači jedna petina. Ovo oporezivanje se zasnivalo na stihovima iz Kurana, prema kojima je jedna petina ratnog plena pripadala Bogu, Proroku i njegovoj porodici, siročadi, onima kojima je potrebna pomoć i putnicima. Osmanlije su verovatno počele da sakupljaju pendžik u vreme sultana Murata I (1362–1389). Pendžik je prikupljan i u novcu i u naturi, uključujući i robove. U nekim slučajevima ratnih zarobljenika porez nije naplaćivan. Uz ratne zarobljenike, vojnicima i oficirima su davani i robovi kao nagrada za učešće u ratu.[2]

Povratak odbeglih robova bio je posao za privatne osobe zvane javaci. Ko bi uspeo da pronađe odbeglog roba, naplaćivao je od javaka honorar za dobre vesti, a ovaj je uzimao ovu naknadu plus ostale troškove od vlasnika robova. Robovi su se takođe mogli iznajmljivati, nasleđivati, zalagati, razmenjivati ili poklanjati.[2][27]

Berberske robovske racije[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Berberski gusari

Vekovima su se velika plovila na Mediteranu oslanjala na galeote koje su snabdevali osmanski i berberski trgovci robljem. Na stotine hiljada Evropljana su zarobili berberski gusari i prodali ih kao robove u severnoj Africi i Osmanskom carstvu između 16. i 19. veka.[28][29] Ove napade robova su uglavnom sprovodili Arapi i Berberi a ne Turci Osmanlije. Međutim, tokom vrhunca berberske trgovine robljem u 16., 17., 18. veku, berberske države su bile pod osmanskom jurisdikcijom, osim Maroka, i njima su upravljale osmanske paše. Štaviše, mnogi robovi koje su zarobili berberski gusari prodavani su na istok na osmanske teritorije pre, tokom i posle berberskog perioda osmanske vladavine.[30][31]

Ilustracija grupe hrišćanskih robova u Alžiru iz 1815. britanskog umetnika Voltera Krokera

Bili su i brojni slučajevi turskih otmica.

Zandži robovi[uredi | uredi izvor]

Pošto su postojala ograničenja za porobljavanje muslimana i naroda Knjige (jevreja i hrišćana) koji su živeli pod muslimanskom vlašću, paganska područja u Africi postala su popularan izvor robova. Poznati kao Zandži (Bantu[32]), ovi robovi su uglavnom poreklom iz regiona afričkih Velikih jezera kao i iz centralne Afrike.[33] Zandži su bili zaposleni u domaćinstvima, na plantažama i u vojsci kao robovi-vojnici. Neki su uspeli da postanu i visoki zvaničnici, ali generalno su se Zandži robovi smatrali inferiornijim od evropskih i kavkaskih robova.[7][34]Šablon:Qn

Jedan od načina da Zandži robovi služe na visokim pozicijama bio je da postanu evnusi u osmanskoj palati.[35] Ovu poziciju je kao političko oruđe koristio sultan Murat III (vladao od 1574. do 1595) kao pokušaj da destabilizuje velikog vezira uvođenjem drugog izvora moći u prestonicu.[36]

Nakon što ga je kupio član osmanskog dvora, Mula Ali je predstavljen prvom glavnom crnom evnuhu Mehmedu Agi.[37] Zahvaljujući Mehmed Aginom uticaju, Mula Ali je mogao da uspostavi veze sa istaknutim hodžama i učiteljima tog vremena, uključujući Hodžu Sadedina (1536/37 – 1599), učitelja Murata III.[38] Kroz mrežu koju je izgradio uz pomoć svog obrazovanja i crnih evnuha, Mula Ali je rano obezbedio nekoliko pozicija. Radio je kao učitelj u Istanbulu, zamenik sudije i inspektor kraljevskih zadužbina.[37] Godine 1620. Mula Ali je postavljen za glavnog sudiju glavnog grada, a 1621. je postao kadijasker, ili glavni sudija, evropskih provincija i prvi crnac koji je sedeo u carskom veću.[39] U to vreme je dostigao takvu moć da ga je francuski ambasador opisao kao osobu koja je zaista upravljala carstvom.[37]

Iako je Mula Ali često bio izazivan zbog svoje boje kože i povezanosti sa afričkim evnusima, bio je u stanju da se odbrani kroz svoju moćnu mrežu podrške i sopstvene intelektualne produkcije. Kao istaknuti naučnik, napisao je uticajnu knjigu u kojoj je koristio logiku i Kuran da bi razbio stereotipe i predrasude prema tamnoputim ljudima i da delegitimizuje argumente zašto Afrikanci treba da budu robovi.[40] Danas hiljade Afroturaka, potomaka Zandži robova u Osmanskom carstvu, žive u modernoj Turskoj. Afroturčin Mustafa Oplak, osnovao je prvu zvanično priznatu organizaciju Afroturaka, Društvo afričke kulture i solidarnosti (tur. Afrikalılar Kültür ve Dayanışma Derneği) u Ajvaliku. Olpak tvrdi da u savremenoj Turskoj živi oko 2.000 Afroturaka.[41][42]

Istočnoafrički robovi[uredi | uredi izvor]

Dolina gornjeg Nila i južna Etiopija takođe su bili značajni izvori robova u Osmanskom carstvu. Iako su hrišćani Etiopljani pobedili osmanske osvajače, nisu se protivili porobljavanjem južnih pagana i muslimana sve dok su im osmanski trgovci robljem plaćali porez. Pagani i muslimani iz južnih etiopskih oblasti, kao što su Kafa i Džima, odvođeni su na sever u Egipatski pašaluk i takođe u luke na Crvenom moru kako bi dalje bili prosleđeni u Arabiju. Godine 1838. procenjeno je da je 10.000 do 12.000 robova godišnje stizalo u Egipat ovim putem.[43] Značajan broj ovih robova bile su mlade žene, a evropski putnici u regionu su zabeležili da su videli veliki broj etiopskih robova u arapskom svetu u to vreme. Švajcarski putnik Johan Luis Burkhard procenio je da je samo kroz luku Suakin svake godine prolazilo 5.000 etiopskih robova,[44] koji su dalje bili upućeni ka Arabiji, i dodao da su većina njih bile mlade žene koje su na kraju bile prostituisane od strane njihovih vlasnika. Engleski putnik Čarls M. Dauti je kasnije (1880-ih) takođe zabeležio etiopske robove u Arabiji, i naveo da su dovođeni u Arabiju svake godine tokom hadžiluka.[45] U nekim slučajevima, etiopske robinje su bile preferiranije od muških robova.[46]

Robovi u carskom haremu[uredi | uredi izvor]

Slika harema sultana Ahmeda III iz 18. veka, Žan Baptist Vanmur
Glavni članak: Džarije

Vrlo malo se zapravo zna o Carskom haremu, a mnogo od onoga što se misli da je poznato je zapravo pretpostavka i mašta.[47] Dva su glavna razloga za nedostatak tačnih izveštaja o ovoj temi. Prva je bila barijera koju su nametnuli ljudi iz osmanskog društva – Osmanski narod nije znao mnogo o mahinacijama Carskog harema, zbog toga što je bio fizički neprobojan, i zato što je nametano ćutanje insajdera.[47] Drugi je bio da su svi izveštaji iz ovog perioda bili od evropskih putnika, koji nisu bili upoznati sa informacijama, a takođe su inherentno predstavljali zapadnjačku pristrasnost i potencijal za pogrešnu interpretaciju jer su bili autsajderi osmanske kulture.[47] Uprkos priznatim pristrasnostima mnogih od samih ovih izvora, skandalozne priče o Carskom haremu i seksualnim običajima sultana bile su popularne, čak i ako nisu bile istinite.[47] Izveštaji iz sedamnaestog veka su crpeli izvore kako iz novijeg trenda iz sedamnaestog veka, tako i iz tradicionalnijeg stila pripovedanja istorije, predstavili su izgled razotkrivanja prethodnih izveštaja i razotkrivanja novih istina, dok su nastavili da propagiraju stare priče kao i da stvaraju nove.[47] Međutim, evropski izveštaji zarobljenika koji su služili kao stranice u carskoj palati, i izveštaji, depeše i pisma ambasadora koji žive u Istanbulu, njihovih sekretara i drugih članova njihovih apartmana pokazali su se pouzdanijim od drugih evropskih izvora.[47] I dalje, od ove grupe pouzdanijih izvora, spisi Mlečana u šesnaestom veku nadmašili su sve ostale po obimu, obuhvatnosti, sofisticiranosti i tačnosti.[47]

Džarije, slika Gustava Rihtera (1823-1884)
Đulio Rosati, Pregled novih pridošlica, 1858–1917, Čerkeske lepotice, 1858–1917.

Harem osmanskog sultana sastojao se uglavnom od kupljenih robova. Sultanove konkubine su uglavnom bile hrišćanskog porekla (obično Evropljanke, Čerkeskinje ili Gruzijke). Većina elite carskog harema uključivale su mnoge žene, kao što su sultanova majka, preferirane konkubine, deca (prinčevi/princeze) i administrativno osoblje. Administrativno osoblje palate činile su mnoge žene visokog ranga, koje su bile odgovorne za obuku džarija za kućne poslove.[9][47] Majka sultana, iako tehnički robinja, dobila je izuzetno moćnu titulu Valide sultan koja ju je podigla do statusa vladara carstva (vidi Sultanat žena). Sultanova majka je imala značajnu ulogu u donošenju odluka za Carski harem. Jedan značajan primer bila je sultanija Kosem, ćerka grčkog hrišćanskog sveštenika, koja je dominirala Osmanskim carstvom tokom prvih decenija 17. veka.[48] Rokselana (poznata i kao Sultanija Hurem), još jedan značajan primer, bila je omiljena supruga Sulejmana Veličanstvenog.[49] Mnogi istoričari koji proučavaju Osmansko carstvo, oslanjaju se na činjenične dokaze posmatrača islama iz 16. i 17. veka. Ogroman rast institucije Harem rekonstruisao je karijere i uloge žena u strukturi moći dinastije. Bilo je haremskih žena koje su bile majke, zakonite supruge, kalfe i konkubine osmanskog sultana. Samo je šačica ovih haremskih žena oslobođena ropstva i zvanično udata za sultane. Ove žene su bile : Hurem sultanija, Nurbanu sultanija, Kosem sultanija, Gulnuš sultanija, Bezmijalen sultanija i Perestu sultanija. Bilo je samo 5 majki sultana koje su nosile titulu Valide sultan, koje su bile oslobođene robinje nakon što su bile konkubine sultanu.

Konkubine su čuvali porobljeni evnusi, često iz paganske Afrike. Na čelu evnuha bio je Kizlar-aga. Dok je neka interpretacija islamskog zakona zabranjivala emaskulaciju čoveka, etiopski hrišćani nisu imali takve zabrane, tako su porobili pripadnike teritorija na jugu i prodali nastale evnuhe osmanskoj Porti.[50][51] Koptska orijentalno-pravoslavna crkva je uveliko učestvovala u trgovini robljem evnuha. Koptski sveštenici vršili su operacije kastracije na dečacima starosti oko 8 godina.[52]

Dečaci evnusi su potom prodati u Osmanskom carstvu. Većina osmanskih evnuha je pretrpela kastraciju od strane Kopta u manastiru Abu Gerbe na planini Gebel Eter.[52] Dečaci robovi su zarobljeni iz regiona afričkih Velikih jezera i drugih oblasti u Sudanu kao što su Darfur i Kordofan a zatim prodati kupcima u Egiptu.[33][50]

Dok je većina evnuha dolazila iz Afrike, većina belih evnuha je izabrana iz devširme, hrišćanskih dečaka regrutovanih sa osmanskog Balkana i anadolskih Grka. Za razliku od crnih evnuha, koji su kastrirani u mestu porekla, oni su kastrirani u palati.[a] Jedan broj evnuha iz devširme zauzimao je važne položaje u osmanskoj vojsci i vladi, kao što su veliki veziri Hadim Ali-paša, Sinan-paša Borovinić i Hadim Hasan-paša.

Osmansko seksualno ropstvo[uredi | uredi izvor]

Performans kučeka, ilustracija iz Hubaname, Enderunlu Fazil, 18. vek
Fotografija kučeka iz 19. veka, mladog dečaka roba koji je ponekad iskorišćavan u homoseksualne svrhe

U Osmanskom carstvu, robinje u vlasništvu muškaraca bile su seksualno dostupne svojim vlasnicima, a njihova deca su smatrana legitimnim kao i svako dete rođeno od slobodne žene, međutim robinje u vlasništvu žena po zakonu nisu mogle biti dostupne mužu svoje vlasnice.[54] To znači da se nijedno dete robinje nije moglo prodati ili pokloniti. Međutim, zbog ekstremnog siromaštva, neki čerkeski robovi i slobodni ljudi u nižim klasama osmanskog društva osećali su se prinuđenim da prodaju svoju decu u ropstvo; ovo je obezbedilo potencijalnu korist i za decu, jer je ropstvo takođe pružalo priliku za društvenu mobilnost.[55] Ako bi robinja iz harema zatrudnela, takođe je postajalo nezakonito da bude dalje prodata u ropstvo, a slobodu bi stekla smrću svog trenutnog vlasnika.[55] Ropstvo je samo po sebi dugo bilo povezano sa ekonomskim i ekspanzionističkim aktivnostima Osmanskog carstva.[56] Krajem osamnaestog veka došlo je do značajnog smanjenja sticanja robova kao rezultat smanjenja ekspanzionističkih aktivnosti.[56] Ratni napori su bili veliki izvor nabavke robova, tako da je Osmansko carstvo moralo da pronađe druge metode za dobijanje robova jer su oni bili glavni izvor prihoda unutar carstva.[56] Kavkaski rat je izazvao veliki priliv čerkeskih robova na osmanskom tržištu i osoba skromnog bogatstva mogla je kupiti roba za nekoliko zlatnika.[56] U jednom trenutku, čerkeski robovi su postali najzastupljeniji u carskom haremu.[56]

Čerkeskinje, Sirijke i Nubijke su bile tri primarne rase žena koje su prodavane kao seksualne robinje (Džarije) u Osmanskom carstvu.[6] Čerkeske devojke su bile svetle puti i često su bile porobljene od strane Krimskih Tatara a zatim su prodavane Otomanskom carstvu da žive i služe u haremu.[6] Bili su najskuplji, dostizale su cenu i do 500 funti sterlinga, i najpopularnije kod Turaka. Druge po popularnosti bile su sirijske devojke, koje su uglavnom dolazile iz primorskih regiona u Anadoliji.[6] Njihova cena je dostizala oko 30 funti sterlinga. Nubijske devojke su bile najjeftinije i najmanje popularne, koje su donosile i do 20 funti sterlinga.[6] Seksualne uloge i simbolika u osmanskom društvu funkcionisali su kao normalna akcija moći. Harem je isključivao porobljene žene iz ostatka društva.[47]

Tokom 18. i 19. veka, seksualna eksploatacija nije zauzimala samo centralno mesto u osmanskoj praksi, već i je bila i kritična komponenta carske vladavine i elitne društvene reprodukcije.[7] Dečaci su takođe mogli da postanu seksualni robovi, iako su obično radili na mestima kao što su kupatila (hamam) i kafići. Tokom ovog perioda, istoričari su dokumentovali muškarce koji su se upuštali u seksualno ponašanje sa drugim muškarcima i bili uhvaćeni.[57] Štaviše, vizuelne ilustracije tokom ovog perioda razotkrivanja sodomita koji je stigmatizovan od strane grupe ljudi sa turskim duvačkim instrumentima pokazuju nepovezanost između seksualnosti i tradicije. Međutim, oni koji su bili prihvaćeni postali su telakci (maseri), kučeci (plesači) ili sakisi (točioci vina) sve dok su bili mladi i golobradi.[10] Voljene su često voleli bivši voljeni koji su bili obrazovani i smatrani višom klasom.[57]

Neke robinje koje su bile u vlasništvu žena prodavane su kao seksualne radnice.[54] Žene su takođe kupovale robove, ali obično ne u seksualne svrhe, i najverovatnije su tražile robove koji su bili lojalni, zdravi i imali dobre domaće veštine. Međutim, postojali su izveštaji o Jevrejkama koje su posedovale robove i upuštale se u zabranjene seksualne odnose u Kairu. Lepota je takođe bila cenjena osobina kada se tražilo da se kupi rob jer su ih često videli kao objekte za pokazivanje ljudima.[58] Iako je prostitucija bila protiv zakona, bilo je veoma malo zabeleženih slučajeva kažnjavanja koji su dolazili na šerijatske sudove za makroe, prostitutke ili ljude koji su tražili njihove usluge. Slučajevi koji su kažnjavali prostituciju obično su rezultirali proterivanjem prostitutke ili makroa iz područja u kojem su se nalazili. Međutim, to ne znači da su te osobe uvek dobijale blage kazne. Ponekad su vojni zvaničnici uzimali na sebe da izvrše vansudske kazne. To je uključivalo da su makroi kačeni na drveće, uništavane su javne kuće i uznemiravane su prostitutke.[59]

Osmanski carski harem je bio sličan instituciji za obuku konkubina i služio je kao način da se zbliže sa osmanskom elitom.[47] Posebno dobre mogućnosti za društvenu mobilnost u carskom haremu imale su žene iz porodica nižeg staleža jer su mogle da budu obučene da budu konkubine za visoke vojne zvaničnike.[47] Konkubine su imale šansu za još veću moć u osmanskom društvu ako bi postale miljenice sultana.[47] Sultan je držao veliki broj devojaka kao svoje konkubine u Novom dvoru, koji je bio poznat kao palata devojaka u šesnaestom i sedamnaestom veku.[47] Ove konkubine su uglavnom bile mlade hrišćanske robinje. U izveštajima se tvrdi da je sultan držao konkubinu u Novom dvoru dva meseca, a za to vreme bi sa njom radio šta mu je volja.[47] Smatrale bi se da su podobne za sultanovu seksualnu pažnju sve dok ne zatrudne; ako bi konkubina zatrudnela, sultan bi je mogao uzeti za ženu i preseliti je u Stari dvor gde bi se pripremala za kraljevsko dete; ako ne bi zatrudnela do kraja dva meseca, bila bi udata za jednog od sultanovih visokih vojnih ljudi.[47] Ako bi konkubina zatrudnela i rodila ćerku, ona bi se i dalje mogla razmatrati za dalju seksualnu pažnju sultana.[47] Haremski sistem je takođe bio važan deo osmansko-egipatskog društva; pokušali su da imitiraju carski harem na mnogo načina, uključujući tajnost haremskog dela domaćinstva, gde su žene držane sakrivene od muškaraca koji su bili izvan njihove porodice, čuvanje žena od strane crnih evnuha, a takođe su imali i funkciju obuke za konkubine.[55]

Seksualno ropstvo u genocidu nad Jermenima[uredi | uredi izvor]

Pre genocida nad Jermenima, osmanska vlada je naglašavala vezu između plaćanja džizije i zaštićenog statusa jermenske zajednice.[60] Međutim, apel jermenskih lidera na spoljne sile pre 1915. godine, da pritisnu Osmanlije da izvrše reforme za hrišćane, kasnije je naveden kao kršenje njihovog ugovora sa državom, ukidanjem tog zaštićenog statusa, uključujući zaštitu od porobljavanja.[61]

Tokom genocida nad Jermenima, brojne Jermenke su silovane i podvrgnute seksualnom ropstvu, pri čemu su žene primorane na prostituciju ili nasilno udate za ne-Jermene,[62] ili prodate kao seksualne robinje vojnim zvaničnicima.[63] Kidnapovane jermenske devojke su razvrstane na osnovu godina, lepote i bračnog statusa. Prvi izbor je dat visokim osmanskim zvaničnicima. Jedan Nemac je prijavio prodaju devojaka u Ras al Ajnu i svedočio da su policajci vršili trgovinu devojkama.[64] Nekoliko pijaca roblja je postavljeno u blizini vladinih zgrada, dok su jermenske zarobljene seksualne robinje držane u bolnici Crvenog polumeseca u Trabzonu.[65] Istraživanja su pokazala da su Turkinje često bile saučesnice u zločinima počinjenim nad Jermenkama pomažući u njihovoj prodaji u seksualno ropstvo.[66]

Propadanje i suzbijanje osmanskog ropstva[uredi | uredi izvor]

Bombardovanje Alžira od strane anglo-holandske flote u znak podrške ultimatumu za oslobađanje evropskih robova, avgust 1816.

Odgovarajući na uticaj i pritisak evropskih zemalja u 19. veku, Osmansko carstvo je počelo da preduzima korake da ograniči trgovinu robljem, koja je bila pravno važeća po osmanskom zakonu od početka carstva. Ruske vlasti su na Kavkazu vodile jednu od značajnih kampanja protiv osmanskog ropstva i trgovine robljem.[67]

Proglašen je niz uredbi koje su u početku ograničavale ropstvo belaca, a potom i ropstva svih rasa i religija. Godine 1830. ferman sultana Mahmuda II dao je slobodu belim robovima. U ovu kategoriju spadali su Čerkezi, koji su imali običaj da prodaju sopstvenu decu, porobljeni Grci koji su se pobunili protiv carstva 1821. godine i još neki.[68] U pokušaju da se ta praksa suzbije, u oktobru 1854. izdat je još jedan ferman kojim se ukida trgovina Čerkeza i Gruzina.[69]

Kasnije je trgovina robovima zabranjena u praksi primenom specifičnih uslova ropstva u šerijatu, islamskom zakonu, iako je šerijat u principu dozvoljavao ropstvo. Na primer, prema jednoj odredbi, osoba koja je bila zarobljena ne može biti držana kao rob ako je već bila muslimanske veroispovesti pre nego što je zarobljena. Štaviše, robovi nisu mogli biti legitimno zarobljeni bez zvanične objave rata, a takvu izjavu je mogao dati samo sultan. Pošto su kasni osmanski sultani želeli da zaustave ropstvo, oni nisu odobrili napade u svrhu hvatanja robova, i na taj način su faktički učinili nezakonitim nabavku novih robova, iako su oni koji su već bili u ropstvu ostali robovi.[70][71]

Osmansko carstvo i 16 drugih zemalja potpisale su akt briselske konferencije 1890. za suzbijanje trgovine robljem. Tajno ropstvo je opstalo do početka 20. veka. Okružnica Ministarstva unutrašnjih poslova iz oktobra 1895. upozoravala je lokalne vlasti da su neki parobrodi oduzeli Zandži mornarima njihove potvrde o oslobođenju i bacili ih u ropstvo. Drugi cirkular iz iste godine otkriva da su neki novooslobođeni Zandži robovi uhapšeni na osnovu neosnovanih optužbi, zatvoreni i prisiljeni da se vrate svojim gospodarima.[68]

Uputstvom Ministarstva unutrašnjih poslova valije iz Basre iz 1897. godine naređeno je da se deci oslobođenih robova izdaju odvojene potvrde o oslobođenju kako bi izbegli da i sami budu porobljeni i odvojeni od svojih roditelja. Džordž Jang, drugi sekretar britanske ambasade u Konstantinopolju, napisao je u svom Korpusu osmanskog prava, objavljenom 1905. godine, da se u vreme pisanja tog teksta trgovina robljem u Carstvu praktikovala samo kao krijumčarenje.[68] Trgovina se nastavila sve do Prvog svetskog rata. Henri Morgentau, stariji, koji je služio kao ambasador SAD-a u Konstantinopolju od 1913. do 1916. godine, zapisao je u svojim izveštajima da su postojale bande koje su trgovale belim robljem u tom periodu.[72] Morgentauovi spisi su takođe potvrdili izveštaje da su jermenske devojke prodavane kao robinje tokom genocida nad Jermenima 1915.[73][74]

Mladoturci su početkom 20. veka zauzeli stav protiv ropstva.[75] Lični robovi sultana Abdula Hamida II oslobođeni su 1909., ali je članovima njegove dinastije bilo dozvoljeno da zadrže svoje robove. Mustafa Kemal Ataturk okončao je legalno ropstvo u Turskoj Republici. Turska je čekala do 1933. da ratifikuje konvenciju Lige nacija o suzbijanju ropstva iz 1926. godine. Bez obzira na to, ilegalna prodaja devojaka je navodno nastavljena barem do ranih 1930-ih. Zakon koji izričito zabranjuje ropstvo konačno je usvojen 1964. godine.[76]

Reference[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Istraživanja o osmanskim dvorskim evnusima jasno pokazuju da su se beli evnusi mogli regrutovati među dečacima devširme, sa pažovima i njihovim nadzornicima evnusima koji su bili istog porekla. Ponekad su bili kastrirani u palati, dok su crni evnusi iz harema bili češće kastrirani u regionu njihovog porekla.[53]

Citati[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Supply of Slaves”. Arhivirano iz originala 2017-05-04. g. Pristupljeno 2007-10-30. 
  2. ^ a b v Spyropoulos Yannis, Slaves and freedmen in 17th- and early 18th-century Ottoman Crete, Turcica, 46, 2015, p. 181, 182.
  3. ^ Welcome to Encyclopædia Britannica's Guide to Black History.
  4. ^ The Cambridge World History of Slavery: Volume 3, AD 1420–AD 1804
  5. ^ a b Dursteler 2006, str. 72
  6. ^ a b v g d Von Schierbrand, Wolf (28. 3. 1886). „Slaves sold to the Turk; How the vile traffic is still carried on in the East. Sights our correspondent saw for twenty dollars--in the house of a grand old Turk of a dealer.” (PDF). The New York Times. Pristupljeno 19. 1. 2011. 
  7. ^ a b v Zilfi 2010
  8. ^ Fisher 1980.
  9. ^ a b Keddie 2012
  10. ^ a b Zilfi 2010, str. 74-75, 115, 186-188, 191-192.
  11. ^ Clarence-Smith 2020.
  12. ^ „BBC - Religions - Islam: Slavery in Islam” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2018-10-03. 
  13. ^ Fisher, Alan W. (1978). „The sale of slaves in the Ottoman Empire” (PDF). Beşeri Bilimler (Humanities). 6. Arhivirano iz originala 11. 1. 2012. g. 
  14. ^ „Janissary - Everything2.com”. www.everything2.com. 
  15. ^ „Lewis. Race and Slavery in the Middle East”. Arhivirano iz originala 01. 04. 2001. g. Pristupljeno 23. 05. 2022. 
  16. ^ „Schonwalder.com”. schonwalder.com. Arhivirano iz originala 2006-10-18. g. Pristupljeno 2007-10-30. 
  17. ^ a b v g „In the Service of the State and Military Class”. Arhivirano iz originala 2009-09-11. g. Pristupljeno 2007-10-30. 
  18. ^ John A. Hostetler: Hutterite Society, Baltimore 1974, page 63.
  19. ^ Johannes Waldner: Das Klein-Geschichtsbuch der Hutterischen Brüder, Philadelphia, 1947, page 203.
  20. ^ „"Horrible Traffic in Circassian Women—Infanticide in Turkey," New York Daily Times, August 6, 1856”. chnm.gmu.edu. 
  21. ^ „Osmanlı İmparatorluğu'nda Kölelik”. Arhivirano iz originala 21. 2. 2006. g. Pristupljeno 2007-10-30. 
  22. ^ Yermolenko 2010, str. 111.
  23. ^ „Avalanche Press”. www.avalanchepress.com. 
  24. ^ Glaz, Danaher & Lozowski 2013, str. 289.
  25. ^ „Slavery – Slave societies”. Encyclopædia Britannica. 
  26. ^ a b Brian L. Davies (2014). Warfare, State and Society on the Black Sea Steppe. pp. 15–26. Routledge.
  27. ^ For slaves offered as gifts to the sultan and other high-rank officials, see Reindl-Kiel, Hedda. „Power and Submission: Gifting at Royal Circumcision Festivals in the Ottoman Empire (16th - 18th Centuries)”. Turcica. 41: 53. 2009. Power and Submission: Gifting at Royal Circumcision Festivals in the Ottoman Empire (16th-18th Centuries)]. Turcica, Vol.41, 2009, p. 53.
  28. ^ When Europeans were slaves: Research suggests white slavery was much more common than previously believed Arhivirano 2011-07-25 na sajtu Wayback Machine
  29. ^ „BBC - History - British History in depth: British Slaves on the Barbary Coast”. 
  30. ^ Milton, G. (2005). White gold: the extraordinary story of Thomas Pellow and Islam's one million white slaves. Macmillan.
  31. ^ Maddison, A. (2007). Contours of the world economy 1-2030 AD: Essays in macro-economic history. Oxford University Press.
  32. ^ Khalid, Abdallah (1977). The Liberation of Swahili from European Appropriation. East African Literature Bureau. str. 38. Pristupljeno 10. 6. 2014. 
  33. ^ a b Tinker 2012, str. 9.
  34. ^ Michael N.M., Kappler M. & Gavriel E. (eds.), Ottoman Cyprus, Otto Harrassowitz GmbH & Co., Wiesbaden, 2009, p. 168, 169.
  35. ^ Lewsis 1990, str. 76.
  36. ^ Tezcan 2007b, str. 177.
  37. ^ a b v Tezcan 2007a
  38. ^ Tezcan 2010, str. 103.
  39. ^ Artan 2015, str. 378.
  40. ^ Bowering, Crone & Kadi 2013.
  41. ^ „Afro-Turks meet to celebrate Obama inauguration”. Today's Zaman. Todayszaman.com. 20. 1. 2009. Arhivirano iz originala 18. 2. 2009. g. Pristupljeno 22. 1. 2009. 
  42. ^ „Esmeray: the untold story of an Afro-Turk music star”. The National. thenational.ae. 22. 3. 2016. Pristupljeno 22. 3. 2016. 
  43. ^ Segal 2001, str. 60.
  44. ^ Gordon 1998, str. 173.
  45. ^ Doughty 1952.
  46. ^ Kemball 1856.
  47. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n Peirce 1993
  48. ^ See generally Jay Winik (2007), The Great Upheaval.
  49. ^ Ayşe Özakbaş, Hürrem Sultan, Tarih Dergisi, Sayı 36, 2000 Arhivirano 2012-01-13 na sajtu Wayback Machine
  50. ^ a b Gwyn Campbell, The Structure of Slavery in Indian Ocean Africa and Asia, 1 edition, (Routledge: 2003), p.ix
  51. ^ See Winik, supra.
  52. ^ a b Spooner, Henry G. (1919). The American Journal of Urology and Sexology, Volume 15. The Grafton Press. str. 522. Pristupljeno 2011-01-11. 
  53. ^ Duindam 2016.
  54. ^ a b Andrews 2005, str. 47.
  55. ^ a b v Shihade 2007
  56. ^ a b v g d Karamursel 2016
  57. ^ a b Andrews 2005, str. 1–31.
  58. ^ Ben-Naeh 2006.
  59. ^ Baldwin 2012.
  60. ^ Erdem 1996, str. 25.
  61. ^ Bloxham 2008, str. 361.
  62. ^ Demirdjian 2016, str. 126.
  63. ^ Crawford 2017, str. 13.
  64. ^ Connellan 2017, str. 141.
  65. ^ Connellan 2017, str. 141-142.
  66. ^ Sjoberg 2016, str. 91.
  67. ^ L.Kurtynova-d'Herlugnan, The Tsar's Abolitionists, Leiden, Brill, 2010
  68. ^ a b v George Young, Turkey (27. 10. 2017). „Corps de droit ottoman: recueil des codes, lois, règlements, ordonnances et …”. The Clarendon Press — preko Internet Archive. 
  69. ^ Badem, C. (2017). The Ottoman Crimean War (1853-1856). Brill. p353-356
  70. ^ "Slavery in the Ottoman Empire".
  71. ^ See also the seminal writing on the subject by Egyptian Ottoman Ahmad Shafiq Pasha, who wrote the highly influential book "L'Esclavage au Point de vue Musulman." ("Slavery from a Muslim Perspective").
  72. ^ „Ambassador Morgenthau's Story (1918) Chapter 8”. 
  73. ^ „Ambassador Morgenthau's Story (1918) Chapter 24”. 
  74. ^ Eltringham & Maclean 2014.
  75. ^ Erdem 1996, str. 149.
  76. ^ Clarence-Smith 2020, str. 110.

Dodatni izvori[uredi | uredi izvor]

Dodatni izvori[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ропство_у_Османском_царству&oldid=27678134”