Pređi na sadržaj

Srpski konzulat u Prištini

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
U Srpski konzulat u Prištini građani nisu smeli slobodno da ulaze kod konzula, jer su ulaz čuvali turski stražari. Trebalo je imati jak razlog i stati pred njih sa zahtevom za ulazak u kuću. Jedno vreme, postojala je druga mogućnost za ulazak i to kroz kuću Koče Karakuševića, koja je bila pored samog konzulata u Divan Jolu,[1] starom delu grada, u kome je oduvek bilo više srpskog življa.[2]
Zgrada konzulata odavno je porušena.[1]

Srpski konzulat u Prištini je bilo diplomatsko predstavništvo Kraljevine Srbije u Osmanskom carstvu, koji je pokrivao teritoriju Kosovskog vilajeta. Osnovan je 1889. i postojao je sve do oslobođenja Kosova i Metohije 1912. godine.[3]

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Delovi srpskog naroda na prostoru Kosovskog vilajeta su se i posle Srpsko-turskih ratova, 1878. godine nalazili pod vlašću Turaka i njihov se položaj posle ratova pogoršao.[4] Srbi su bili ekonomski, politički i nacionalno obespravljeni, izloženi svakodnevnim pritiscima ili šikaniranjima od strane zvaničnih predstavnika turskih vlasti, ali i od strane Arbanasa i njihovih komandanata, koji su za to imali prećutnu, a ponekad i otvorenu podršku turskih zvaničnika.[5] Još krajem 50-ih i početkom 60-ih godina Turci su, u želji da razbiju jedinstvo Srba, te spreče njihove oslobodilačke težnje, počeli da Kosovo naseljavaju Čerkezima. Posle Berlinskog kongresa odustali su od Čerkeza, ali su umesto njih naseljavali Arbanase i muhadžire iz južne Srbije. Tako je Priština u vreme otvaranja konzulata imala više od tri hiljade turskih i arbanaških kuća, a preko četiri stotine srpskih kuća.[6] Priština je tada ličila je na sve otomanske varoši: imala je krivudave sokake, kaldrmu i gazdinske kuće sa avlijama opasanim visokim zidovima.[7]

Nad Srbima je svakodnevno vršeno nasilje, po selima i u gradovima: otimanje devojaka, silovanje žena, majki u prisustvu muža i dece, silovanje i odvođenje srpskih devojaka u hareme, silovanje srpske dece – muške i ženske, kulučenje i besplatan rad Srba, zatvaranje i mučenje nevinih ljudi, batinanje, ubijanje, raseljavanje, otimanje imovine, progonstvo u Malu Aziju. Sve ove pojave pratile su nenaoružane Srbe, ostavljene da se zaštite sami.[8]

Bilo je više ustanova u Kraljevini Srbiji koje su brinule o Srbima u Staroj Srbiji, kao što su fond Save Igumanova, Društvo Svetoga Save, kao i mnogobrojni pojedinci. Njihova pomoć u sprečavanju nasilja bila je beznačajna; ona se uspešnije ispoljavala u materijalnoj podršci manastirima, obrazovanju i prihvatanju izbeglica. Nijedna srpska vlada od 1878. do 1912. godine nije se usudila da organizuje ustanak Srba u Kosovskom vilajetu. Time su htele da izbegnu sukobe sa Turcima i spreče pogoršavanje položaja sunarodnika.[9] Jedini mogući legalan put, uz dozvolu i kontrolu turskih vlasti, da se obezbedi i pruži pomoć tamošnjim Srbima, Srbija je videla kroz širenje i jačanje srpskih crkvenih i školskih ustanova, štampanje i rasturanje školskih knjiga, otvaranje čitaonica, slanje sveštenih lica i učitelja, a zatim i otvaranje konzulata. Diplomatsku borbu za otvaranje konzulata pokrenuo je Stojan Novaković, koji je 1886. godine postao srpski poslanik u Carigradu.[3] Odluku da u evropskom delu Osmanskog carstva ustanovi nekoliko svojih predstavništava (konzulata), među kojima i Konzulat u Prištini, Kraljevina Srbija je donela u danima obeležavanja petstogodišnjice od Kosovske bitke 1889. godine.[10]

Konzulat

[uredi | uredi izvor]

Konzulat u Prištini pokrivao je teritoriju Kosovskog vilajeta, znatno širu oblast od Kosova i Metohije. Centar otomanske vlasti iz koje se upravljalo vilajetom nalazio se u Skoplju. U njemu se nalazio valija (glavni upravitelj), najčešće u zvanju paše, kome su bili potčinjeni svi funkcioneri u vilajetu. Srpski kraljevski konzulat, međutim, pokrivao je uglavnom Kosovo, Metohiju i delove turskog Sandžaka, odnosno Raške oblasti. U samoj Prištini nalazilo se sedište načelnika okruga[11] (mutesarifa, u to vreme Hafus paša[1]) i muftije – verskog poglavara za Kosovski vilajet.[11]

Konzulatom su upravljali odabrani ljudi, a njihova osnovna dužnost je bila da dostojanstveno predstavljaju svoju zemlju u sredini u kojoj su se nalazili, zatim da štite svoje sunarodnike od zuluma Arbanasa i Turaka; da otvaraju škole i razvijaju prosvetu i propagandu po instrukcijama Ministarstva inostranih dela Srbije, kao i da redovno podnose detaljne izveštaje o stanju u oblasti u kojoj rade i žive.[10] U konzulatu u Prištini na raznim funkcijama radili su najveći srpski intelektualci, kao što su pesnik Vojislav Ilić, koji je u kozulatu radio šest meseci (1893)[12] kao pisar[13], na ličan zahtev ministarstvu spoljnih dela Srbije, „kako bi na Kosmetu pomogao srpskom narodu“, Milan Rakić, kao i pisac i dramaturg Branislav Nušić.[14]

Otvaranje srpskog konzulata u Prištini 1889. godine označilo je početak zvaničnog prisustva Srbije na Kosovu, mada se težak položaj tamošnjeg srpskog življa nije popravio.[6] Ipak, zahvaljujući ovim konzulatima, ostali su konkretni izveštaji, beleške i putopisi o događajima na Kosovu u vremenskom intervalu od 23 godine.[10] Otvaranje Konzulata naišlo je na veliki otpor Arbanasa. Za prvog srpskog konzula izabran je Luka Marinković.[6] Uz njega je, u tek otvorenom konzulatu, još od samog početka, radio i Branislav Nušić, koji je u teškim okolnostima zamenjivao Luku Marinkovića, kada se nalazio na odsustvu. On je kao i u književnom radu, pokazivao dovitljivost, bio je komunikativan, snalažljiv, duhovit, a uz to je govorio i turski jezik. Zahvaljujući Nušiću, još iste godine u Prištini je otvorena prva srpska knjižara.[15] Međutim, u leto 1890. godine Luka Marinković, posle samo pola godine službovanja je ubijen.[6] Turski i albanski pritisak na Srbe bivao je sve veći. Turske vlasti branile su Srbima da dolaze u konzulat u Prištini ili da vide konzula.[15]

Posle Grčko-turskog rata Arbanasi, koji su bili mobilisani u turskim vojnim jedinicama, po povratku kući zadržali su oružje i izazivali mnoge incidente. Godine 1898. vladala je prava anarhija. Srpski konzulat u Prištini je o tome prikupio obimnu dokumentaciju i dostavio je srpskom poslaniku u Carigradu da sa njom upozna turske vlasti. Srpska vlada je na osnovu toga sačinila tzv. Plavu knjigu koju je trebalo da predstavi na prvoj međunarodnoj konferenciji o miru održanoj u Hagu 1899. godine. Međutim, iz određenih razloga knjiga nikada nije izašla iz prostorija srpskog Ministarstva inostranih dela.[6]

Nasilja i zločini nad Srbima su se nastavili i narednih godina. U toku 1900. i 1901. godine došlo je do pravih pogroma, u kojima su mnogi viđeniji Srbi nestali.[6]

Posle izuzimanja Stare Srbije iz reformi 1904. godine, u progonu srpskog naroda posebno su se istakli katolici „Fande“, od Arbanasa muhamedanaca. Na čelu organizacije nalazili su se austrougarski konzuli u Staroj Srbiji, a duša joj je bila sveštenstvo – biskup sa fratrima. Nasilje nad Srbima nije zaustavio ni dolazak mladoturaka na vlast u Turskoj 1908. I pored neprekidnih sukoba Arbanasa sa mladoturcima, ni jedni, ni drugi nisu bili za razdvajanje. Kao i u starom režimu Arbanasi su Srbe pljačkali, palili, ubijali, proterivali sa imanja i iseljavali. Projektovanim zakonom o povratku napuštenih i uzurpiranih imanja iz 1908–1909. mladoturci su imanja srpskih izbeglica u Staroj Srbiji preneli na muhamedance bez ikakvih pravnih dokaza, bez tapija, još pre nego što je on u Parlamentu u Carigradu i usvojen. Tolerisali su i pritiske arbanaških zemljoposednika na Srbe čifčije i dovođenje Arbanasa umesto njih.[16]

Posle Mladoturske revolucije u Srbiji je sve više sazrevala namera da se balkanskim savezom razreši situacija u Evropskoj Turskoj, a rat 1912. godine ostao je kao jedino do tada neupotrebljeno sredstvo za rešavanje teškog položaja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.[6]

Konzuli

[uredi | uredi izvor]

Prvi konzul u Prištini bio je Luka Marinković. On je u svojstvu konzula svoj prvi izveštaj poslao 29. januara a poslednji 4. marta 1890. godine.[17]

Luka Marinković je ubijen 19. juna 1890. ispred zgrade konzulata.[17] Odmah po ubistvu, srpska vlada je uputila u Prištinu Todora Stankovića, na njegovo mesto. Stanković je došao u Prištinu 25. juna. i odmah po dolasku, preuzevši dužnost, počeo je da obaveštava Ministarstvo inostranih dela o stanju u Prištini i Kosmetu, kao i o rezultatima istrage i suđenja oko ubistva Luke Marinkovića. Odmah nakon ubistva postojao je strah da će Srbija u cilju odmazde započeti rat, tako da je jedno vreme bilo mirno. Bio je konzul sve do 12. decembra 1892, kada je prebačen za konzula u Skoplju. Vratio se u Prištinu 24. marta 1897 i bio ponovo konzul, sve do novembra 1898. godine. Tokom svog boravka, osim izveštaja ostavio je i zabeleške, o svemu što je video i posetio u Staroj Srbiji.[4]

Funkciju konzula obavljao je i Milan Novičić, dugogodišnji učitelj i nacionalni radnik na Kosovu i u Istočnoj Srbiji.[18] Mada je Branislav Nušić u konzulatu obavljao dužnost delovođe još tokom 1890. godine, za vicekonzula u Prištini postavljen je 26. aprila 1893. godine, a dužnost je primio 3. juna iste godine. Kao konzul prvi put se potpisao tek 20. oktobra 1893. Dužnost je obavljao sve do 18. oktobra 1896. godine.[17] Konzuli su bili i Miroslav Spalajković[19], diplomata; zatim Milovan Milovanović Pećanac (od jula 1906. godine do 1909. godine), Svetislav Simić od januara 1899. godine do aprila 1900. godine, Sima Avramović (od aprila 1900. godine do maja 1903. godine), Mihailo Marković (od maja 1903. godine do jula 1904. godine), Miroslav Spalajković (od jula 1904. godine do jula 1906. godine),[20], Milan Rakić[10][21] najpre pet meseci kao pisar 1905, zatim kao konzul od oktobra 1906. do jula 1907. i od septembra 1908, godinu i tri meseca, a posle toga kao šef konzulata do 1911.[21][22] i Milan Đ. Milojević od januara 1912. godine do oktobra 1912. godine.

Ime Godina
Luka Marinković novembar 1889 — jun 1890[20]
Todor Stanković jun 1890 — decembar 1892[4]
Milan Novičić — maj 1893
Branislav Nušić maj 1893—leto 1897[13][17]
Todor Stanković mart 1897—novembar 1898[4]
Svetislav Simić januar 1899 — april 1900[20]
Sima Avramović april 1900—maj 1903[20]
Mihailo Marković maj 1903—1904[20]
Miroslav Spalajković jul 1904—1906[20]
Milovan Milovanović Pećanac 1906—1909
Milan Rakić 1908— decembar 1911[20]
Milan Đ. Milojević januar 1912 — oktobar 1912.[20]

Zanimljivosti

[uredi | uredi izvor]
  • Ideju za priču o „Zoni Zamfirovoj“, Stevan Sremac je dobio od Branislava Nušića, za vreme njegovog boravka u Prištini, u svojstvu konzula. Nušić je Srbima bio drag gost, a jedan od najuglednijih domaćina, u čiju je kuću odlazio na slatko i kafu je bio i Zamfir Kijametović, u to vreme poznati trgovac. Njegova kuća se nalazila u Divan Jolu, u istom sokaku (sada bulevar u zapadnoj periferiji grada[23]) gde i konzulat. Uslov da se objavi roman bio je da se, iz poštovanja prema uglednoj porodici, izmene izvesne pojedinosti, tako da je pisac Jefrosimu (od milja Zonu) smestio u Niš, umesto u Prištinu, pošto se u vreme nestabilne turske vlasti ugled teško sticao, a brzo gubio.[7]
  • Tokom svog mandata u svojstvu konzula, Milan Rakić je iskoristio priliku da 1909. godine poseti Peć i Dečane, zajedno sa šurakom Vladetom Kovačevićem i prijateljem iz detinjstva Vojislavom Garašaninom, o čemu je ostavio sledeći zapis[24]:

Od kako postoji konzulat u Prištini, postoji i težnja u njegovih činovnika da vide predele u kojima je najveći zulum arnautski i najveći stradalnici srpski, koje su i turske vlasti i priroda usamili i rastavili od ostalih Srba. Peć i Dečani bili su za nas obetovana zemlja o kojoj se sanjalo, ali se u nju nije pristupiti moglo. Godinama su Turci stvarali svakojake zaplete i nezgode, izmišljali smetnje i opasnosti, priređivali napade Arnauta na srpska naselja i ubistva viđenih Srba samo da spreče predstavnike Srbije da ne dođu u te krajeve, da se ne vide sa tim iznemoglim i klonulim narodom srpskim, da prekinu bližu vezu između Srbije i tih Srba, pa da im na taj način pokažu da se Srbija njih odrekla i da treba da se bez roptanja i bez otpora pokore sudbini. Otuda u srpskih činovnika prirodna želja da savladaju te poteškoće i da pobiju ono što Turci sistematski godinama dokazuju.

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v Janićije Popović, Život Srba na Kosovu 1812-1912, NIRO, Književne novine, Beograd, 1987, str. 251.
  2. ^ Politika: „Priština od osmeha do suza“, Bojan Bilbija, 1.04.2013, pristup 24.8.2013
  3. ^ a b Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu: „Srpski konzulat u Prištini“, prijava doktorske teze, Milun Stijović, 11.2.2009, pristup 19.8.2013
  4. ^ a b v g Putne beleške po Staroj Srbiji 1871—1898, Todor Stanković, Beograd 1910
  5. ^ Sindeks: „Britanska diplomatija o stanju u Kosovskom vilajetu posle Berlinskog kongresa“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. decembar 2013), Aleksandar Rastović, Istorijski časopis knj. LXI (2012), str. 187–203, pristup 19.8.2013
  6. ^ a b v g d đ e SANU: Srbija i Srbi na Kosovu i Metohiji od Berlinskog Kongresa do Balkanskih ratova Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. decembar 2013), Mihailo Vojvodić, knj. 28, str. 85-94 (2007)
  7. ^ a b Milica Đorđević. „Odvešću Zonu u Niš”. vesti-online.com. Vesti onlajn. Arhivirano iz originala 05. 03. 2016. g. Pristupljeno 23. 11. 2013. 
  8. ^ Kecojević Dragiša (2006). Časlav Ocić, Stevan Karamata, ur. „Kosovo i Metohija : Teror nad Srbima”. Srbi na Kosovu i u Metohiji : Zbornik radova s naučnog skupa održanog u Kosovskoj Mitrovici 27–29. maja 2005. (pdf)|format= zahteva |url= (pomoć) (na jeziku: (jezik: srpski)(jezik: engleski)). Beograd: Naučni skupovi / Srpska akademija nauka i umetnosti, Odeljenje društvenih nauka. CXII: 155—188. 
  9. ^ Večernje novosti: „Čuvari svoje grude!“, Radoš Ljušić, 24.11.2011, pristup 20.8.2013
  10. ^ a b v g „Osnivanje srpskog konzulata u Prištini 1890“, 16.11.200
  11. ^ a b Ljudi govore (časopis): „Branislav Nušić o prilikama na Kosmetu krajem 19. veka“, Dragiša Spremo, 18.1.2011, pristup 24.8.2013
  12. ^ Scindeks - časopis Baština br. 8: "Priština" „Vojislav Ilić i Kosovo“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. januar 2014), Milorad Jefrić, str. 81-93, 1997, pristup 21.8.2013
  13. ^ a b Narodno pozorište u Beogradu: „Branislav Nušić“, pristup 21.8.2013
  14. ^ Srpska politika: „Krvava kosovska istorija“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. januar 2014), priredila Biljana Živković
  15. ^ a b Duško Lopandić (16. 7. 2010). Politikin Zabavnik. 3049. ISSN 0032-339x Proverite vrednost parametra |issn= (pomoć) http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/naucnik-u-naso%D1%98-diplomati%D1%98i. Pristupljeno 23. 11. 2013.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  16. ^ SANU naučni skupovi Kosovo i Metohija : prošlost, sadašnjost budućnost : „Osmansko i Arbanaško nasilje nad Srbima Kosova i Metohije“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. decembar 2013), Đorđe Mikić, knj. CXV. Odeljenje društvenih nauka ; knj. 28, str. 35-54, Beograd 16-18. marta 2006, pristup 22.8.2013, ISSN 03545-4850
  17. ^ a b v g Scindeks, časopis Baština br. 26: „Branislav Đ. Nušić - konzul i kulturni diplomata u Prištini“, Nenad Vasić, str. 289—299, 2009, pristup 21.8.2013
  18. ^ Digitalna biblioteka crnogorske kulture: „Polimske Svjetiljke - treći deo“, Prof. Dušan Vuletić, pristup 22.8.2013
  19. ^ Političko zaveštanje srpskom narodu dr Miroslava Spalajkovića Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. maj 2014), Zoran Spalajković, Beograd, 2002,
  20. ^ a b v g d đ e ž Baština, Priština – Leposavić, sv. 27, 2009.„Milan M. Rakić Konzul i kulturni diplomata u Prištini“, Nenad A. Vasić
  21. ^ a b Srpsko nasleđe istorijske sveske br.10 : „Rakić u četničkoj uniformi“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. novembar 2009), Jovan Pejčić, oktobar 1898, pristup 1.8.2013
  22. ^ Srpski akademski krug: „Princ pesnika u diplomatskom fraku“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. novembar 2013), Sava Samardžić, 13.4.2013, pristup 21.8.2013
  23. ^ Vlora Navakazi (2012). „Arhitektura javnih zgrada uticaj zapadnoevropske arhitekture na arhitekturu Prištine 1878–1912 Prostorni plan grada na kraju 19. i početku 20. veka” (PDF). Evropski magazin. Kosovska fondacija za otvoreno društvo. 6: 52. Arhivirano iz originala (PDF) 02. 12. 2013. g. Pristupljeno 23. 11. 2013. 
  24. ^ Jovan Pejčić (2008). „Reci im, sine moj”. Nacionalna revija. Beograd: Princip pres. 10. ISSN 1452-6095 Proverite vrednost parametra |issn= (pomoć). Pristupljeno 24. 11. 2013.  |first1= zahteva |last1= u Editors list (pomoć)

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српски_конзулат_у_Приштини&oldid=27501843”