Тодор Станковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Тодор Станковић
Тодор Станковић.jpg
Пуно име Тодор Станковић
Датум рођења (1852-02-13)13. фебруар 1852.
Место рођења Ниш
 Османско царство
Датум смрти 15. јул 1925.(1925-07-15) (73 год.)
Место смрти Београд
 Краљевина Југославија

Тодор Станковић (Ниш, 13. фебруар 1852Београд, 15. јул 1925) национални радник и српски конзул у Приштини, Скопљу, Битољу и Солуну.[1] Учесник је свих ратова од 1876. до 1918.

Биографија[уреди]

Рођен је 13. фебруарa 1852. у Нишу. Рано се посветио раду на националном ослобођењу и културном уздизању свога народа. Био је Станковић омиљен и уважен нарочито у Нишу. Деловао је тај патриота као генерални конзул, срески начелник и народни посланик много година. При војсци је био резервни коњички потпуковник. Истакнути је српски национални радник у Старој Србији и Македонији. Носилац је више домаћих и страних одликовања. Примио је 1903. године као резервни коњички мајор "Медаљу за војничке врлине".[2] Одликован је Станковић 1921. године орденом Св. Саве првог степена.[3] Октобра 1927. године свечано су пренети посмртни остаци Тодора и његове супруге Персиде, из Београда у Ниш. Тамо су обоје сахрањени у породичној гробници.[4]

У Призрену[уреди]

У Призрену је од 1871. до 1874. уређивао српски део турско-српскога листа "Призрен“.[1] Боравак у Призрену искористио је за национално-политички рад. Ту се упознао са руским конзулом Иваном Јастребовом, који је штитио Србе. У то време је у Призрену, на залагање Симе Игуманова била основана Призренска богословија, чији је први ректор био Сава Дечанац. Станковић је због многобројних злочина према Србима писао многе жалбе турским властима и српској влади, да би се помоћу списка злочина алармирале европске силе.[1]

Нишки комитет[уреди]

Био је један од чланова нишкога комитета који је илегално радио на ослобођењу од Турака.[1] Одмах чим је избио Први српско-турски рат 1876. заједно са истакнутим члановима нишкога комитета помагао је српској војсци. За време Другог српско-турског рата он и његови другови дејствовали су у турској позадини изазивајући конфузију у турској војсци.[1]

Конзул у Приштини[уреди]

По завршетку рата награђен је положајем срескога начелника. Уживао је подршку Јована Ристића и поверење кнеза Милана.[1] Србија је 1889. отворила конзулат у Приштини, а први конзул Лука Маринковић убијен је након само неколико месеци службе.[1] Тодор Станковић је јуна 1890. по налогу српског конзулата у Скопљу Владимира Карића преузео дужност конзула у Приштини.[1] Посебно се заложио за обнову и унапређење рада српских школа, које су биле битне за одржање српске националне свести и писмености. У својим извештајима наводио је мноштво случајева убиства, пљачке, отмице и насиља над Србима.[1] Наводи пример једнога села, у коме је услед арнаутскога насиља број српских кућа за само 15 година смањен са 50 на 4.[1]

Конзул у Скопљу[уреди]

Тодорић је био српски конзул у Скопљу од 24. октобра 1892. до 25. јуна 1895.[1] Водио је доста тешке преговоре око статуса српских свештеника. У то време бугарска егзархија је била одвојена од цариградске патријаршије, која није признавала одвојену бугарску цркву. Бугарска егзархија је због служења на словенском језику придобијала становништво у Македонији. Тодоровић је предложио стратегију да се око статуса митрополита и епископа преговара са цариградском патријаршијом тражећи за Србе само положај епископа, а за упражњени положај митрополита предлажући Грка, кога су Срби поткупљивали новцем.[1] Та стратегија је ишла најпре на одобравање српском министру, а онда и краљу. Након одобрења стратегија је успешно спроведена, па су Срби добили епископе у скопској, струмичкој и велешко-дебарској епархији.[1] Српска црква је тада добила много јачи ослонац у заустављању великога наступа бугарске егзархије.

Опет у Приштини[уреди]

По други пут именован је за конзула у Приштини 1897. године. Арбанашка насиља су се наставила толиким интензитетом, да је Станковић сматрао да само нада у скоро ослобођење задржава народ. Предлагао је да се ступи у контакт са истакнутим албанским вођама и да их се приволи на сарадњу, а онда је сам успоставио добре контакте са око 40 њихових првака.[1] Са конзулскога положаја опозван је 1898. године. Током 1903. по налогу краља Александра Обреновића путовао је да извиди ситуацију у Скопљу, Приштини и Призрену.

Учешће у ратовима[уреди]

Учествовао је у српско-бугарском рату 1885. као командант батаљона. У Првом балканском рату са коњичким одредом први улази у Приштину 9. октобра 1912.[1] У Другом балканском рату са II пуком стараца осваја Белоградчик.[1] Постављен је септембра 1913. године за првог српског управника - комадант Белоградчика.[5] Током 1915. командује IV пуком нишких резервних трупа, углавном Арнаута.[1]

Референце[уреди]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 1,15 1,16 Историјски архив Archived 20. 07. 2012 at Archive.is, Приступљено 10. 4. 2013.
  2. ^ "Мале новине", Београд 1903. године
  3. ^ "Правда" Београд 1921. године
  4. ^ "Време", Београд 1927. године
  5. ^ "Илустрована ратна хроника", Нови Сад 1913. године

Спољашње везе[уреди]