Univerzitet

Univerzitet u Bolonji najstariji univerzitet u svetu koji je još uvek aktivan

Univerzitet (lat. universitas magistrorum et scholarium — „zajednica učitelja i učenika”) ili sveučilište je autonomna visoka škola koja daje diplome i zvanja. Cilj univerziteta je prenošenje starih i stvaranje novih znanja (istraživanje). Univerziteti su sastavljeni od više fakulteta. Od vremena srednjeg veka u Evropi univerziteti su se ustalili kao samoupravna udruženja profesora i studenata koja slobodno (akademska sloboda) odlučuju o nastavnim programima i istraživačkim projektima. Univerziteti imaju privilegiju da dodeljuju akademska zvanja, na primer diplome. Univerzitetsko obrazovanje se još naziva visokim obrazovanjem. Pojavom srednjovekovnih univerziteta u Evropi manastiri su izgubili monopol na znanje. U centralnoj i severnoj Evropi sveštenstvo je do modernog doba dominiralo u nastavi.

Za razliku od viših škola i akademija, univerzitete karakteriše interesovanje za široki spektar oblasti. Tipične su klasične humanističke studije filozofije (filologija i istorija), poznate još u antičko doba, zatim medicina, teologija i pravo. Do renesanse, prirodne nauke i matematika su predavane kao grane filozofije. Više škole i akademije se obično koncentrišu na samo jednu oblast, poput tehnologije, umetnosti ili medicine. Tehnički univerziteti nude veliki izbor predmeta, ali se koncentrišu na inženjerske discipline. Akademije umetnosti se bave proučavanjem nauke o umetnosti i jednake su u rangu sa univerzitetima. One se bave likovnim umetnostima, vizuelnim komunikacijama, arhitekturom, muzikom, glumom i filmom. Postoje i koncepti specijalizovanih univerziteta: sportski univerzitet, vojni univerzitet.

Univerziteti se finansiraju iz državnih ili privatnih izvora, ali tako da zadrže nezavisnost. U Severnoj Americi čest je slučaj da se univerziteti finansiraju putem fondacija. Prihodi fondacije potiču iz ekonomskih prihoda, donacija i nasleđa. Postoji opasnost da univerzitet potpadne pod uticaj države, sponzora, ili da zbog visoke školarine ograniči broj studenata na finansijsku elitu. Univerzitetsko obrazovanje se zasniva na nauci i njenoj primeni u profesionalnoj praksi. Koledži se takođe bave obrazovanjem, ali nemaju pravo da dodeljuju doktorske titule.

Reč univerzitet je izvedena iz latinskog universitas magistrorum et scholarium, što grubo znači „zajednice nastavnika i naučnika”. Dok su prethodnici postojali Aziji i Africi, moderni univerzitetski sistem ima korene u evropskom srednjovekovnom univerzitetu, koji je bio kreiran u Italiji, a evoluirao je iz katoličkih katedralskih škola za sveštenstvo tokom visokog srednjeg veka.

Istorija

Iz srednjovekovnih škola razvili su se univerziteti. Prve univerzitete činili su bogoslovski, pravni i medicinski fakulteti. U zemljama zapadne Evrope prvi univerziteti osnovani su u XII veku. U Carigradu je visoka škola postojala od davnina i tu se izučavalo pravo i filozofija. Preteča univerziteta su antičke škole koje su se bavile naučnim istraživanjima i imale dugogodišnju tradiciju u svom obrazovnom radu (npr. Platonova akademija u Atini, različite filozofske i pravne škole u Rimskom carstvu). Iako su ustanove ove vrste bile i Univerzitet u Konstantinopolju osnovan 425. godine, te neke visoke škole u arapskom svetu osnovane u 9. i 10. veku, prvim univerzitetem u današnjem smislu reči smatra se Univerzitet u Bolonji osnovan 1088. godine. Razvitak društva u zapadnoj Evropi onog doba, porast gradova, zanatstva i trgovine podstiče nastanak mnogih univerziteta u 12. i 13. veku kao što su: Univerzitet u Salernu gde još od 9. veka deluje medicinska škola, Univerzitet u Parizu (1160), Univerzitet u Oksfordu (1167), Univerzitet u Monpeljeu (1181), Univerzitet u Kembridžu (1209), Univerzitet u Padovi (1222), Univerzitet u Napulju (1224), Univerzitet u Tuluzu (1229), Univerzitet u Sijeni, (1246), Univerzitet u Salamanci (1247), i Univerzitet u Sevilji (1254). Najveći univerziteti imala su i po više hiljada studenata.

Te škole iz početka nose naziv studium generale, što znači da su bile pristupačne svim studentima i nastavnicima bez obzira iz koje zemlje dolaze. Ponekad se nazivu studium generale dodavao i atribut koji je označavao specifičnost škole (npr. studium generale in iure canonico). Nastavnici i studenti udruživali su se u organizacije po uzoru na cehove – universitas – relativno nezavisne od vlasti i crkve, pa su tako nastale universitas scholarium (Bolonja), universitas magistrorum (Pariz), a ponegde su postojala zajednička društva universitas doctorum, magistrorum et scholarium. S vremenom, verovatno potkraj 14. veka, termin universitas počeo se samostalno upotrebljavati, a prvobitni naziv studium generale uglavnom je nestao. Srednjovekovni studium generale imao je 4 fakulteta (škole): medicinski, pravni, teološki i filozofski. Poučavalo se antičkih sedam slobodnih umeća (lat. septem artes liberales) (gramatika, retorika, dijalektika, aritmetika, geometrija, muzika i astronomija). Kolegiji su se sastojali od čitanja, tumačenja i interpretiranja tekstova. Studije su se završavale ispitima, na osnovu kojih su se dodeljivali stupnjevi: baccalaureus, magister i doctor. Ispiti i akademski nazivi priznavali su se i izvan zemlje u kojoj su stečeni. Izbor nastavnika (profesor, magistar, doktor) vršio se unutar svakog fakulteta tajnim glasanjem, a kandidat je morao da poseduje licenciju koju je dodeljivao univerzitet. Na čelu univerziteta stajao je rektor, koga su birali nastavnici i studenti, a na čelu fakulteta dekan.

Dozvolu za otvaranje univerziteta davale su rimske pape, posebnom papskom bulom ili vladari, posebnim zlatnom bulom, kojom se dodeljuju određene povlastice (bili su nezavisni od svetovne jurisdikcije, imali svoje posebne sudove i sl, što je temelj današnje autonomije). Problem prostora za predavanja, stanova za studente i knjiga bio je trajan, pa je često pomoć imućnih privatnika (mecena) omogućavala uspešno odvijanje rada univerziteta. Tako je prvi collège u Parizu osnovao jedan Englez 1180, a zgradu za siromašne studente teologije podigao Rober de Sorbon 1253. godine (u 15. veku naziv Sorbona proširio se na ceo pariski univerzitet). Mnoge srednjovekovne univerzitete osniva katolička crkva, nastavnici i studenti su uglavnom klerici i predaju se mnogi verski kolegiji, što je razumljivo za to vreme. Univerziteti su imali značajnu ulogu u društvenom, naučnom i političkom životu svoje epohe. Na njima su se, kao glavnim središtima naučne misli, pojavile mnoge slobodoumne ideje i otkrića koja su prerastala svoje vreme i anticipirala novi vek.

Humanizam i renesansa te reformacija unose nov duh u nastavu i naučni rad. Univerziteti u to doba razvijaju veliku naučnu aktivnost, njihov se broj povećava, a studenti više nisu samo klerici. Univerziteti se osnivaju po celoj Evropi, a po uzoru na evropske i u Novom svetu (Univerzitet u Meksiku 1551, Univerzitet San Markos u Limi 1551, kasnije Harvard 1636, Vilijam & Meri 1693, Jejl 1701, Univerzitet Prinston 1746, Kolumbija 1754). Kapitalistički način proizvodnje takođe utiče na razvoj univerziteta. Potrebe proizvodnje dovode do naglog razvoja prirodnih nauka, nove se oblasti otvaraju naučnoj spoznaji; umnažaju se discipline, osnivaju se novi fakulteti. U 19. veku u mnogim se zemljama univerziteti reorganizuju i dolaze pod državnu upravu (u Italiji posle 1870, u Španiji 1876, u Francuskoj posle 1896). U SAD prve koledže osnivaju verske grupe, ali pokret za slobodnim javnim obrazovanjem dovodi 1865. do osnivanja 21 državnog univerziteta. Oko 1900. mnogi su univerziteti sekularizovana u upravi i nastavi, a religiozni je duh umnogome eliminisan (u Engleskoj aktom Parlamenta od 1871).

Značajni datumi

• 367. p. n. e.: Akademija koju je osnovao Platon u Atini.
• 258: Univerzitet u Nankingu je bila najstarija visokoškolska institucija na svetu
• 737: Univerzitet u gradu Zituna u Tunisu, bio je prvi univerzitet u muslimanskom svetu
• 859: Osnivanje prvog evropskog srednjovekovnog univerziteta Magnaura u Konstantinopolju.
• 859: Univerzitet Al Karauin u Fesu (Maroko) je najstariji i dalje aktivni univerzitet na svetu
• 970: Osnovan je Univerzitet Al Azhar u Kairu
• 1088: Osnivanje Univerziteta u Bolonji, najstarijeg univerziteta zapadnog sveta
• oko 1150: Počinje sa radom Univerzitet u Parizu
• oko 1167: Osnivanje Univerziteta u Oksfordu
• 1209: Osnivanje Univerziteta u Kembridžu.
• 1218: Alfonso IX osniva Univerzitet u Salamanki
• 1222: Grupa profesora sa Univerziteta u Bolonji osniva Univerzitet u Padovi
• 1233: Nastaje Univerzitet Al Mustansirija u Bagdadu
• 1257: Francuski teolog Rober de Sorbon osniva Univerzitet Sorbona u Parizu
• 1290: Osnivanje Univerziteta u Koimbri
• 1348: Car Karlo IV osniva Karlov univerzitet u Pragu.
• 1364: Kazimir Veliki osniva Jagelonski univerzitet u Krakovu
• 1386: Osnivanje Univerziteta u Hajdelbergu
• 1425: Papa Martin V osniva Katolički univerzitet u Luvenu
• 1477: Osniva se Univerzitet u Upsali, najstariji i najrenomiraniji univerzitet u Skandinaviji
• 1502: Osnovan je Univerzitet u Vitenbergu, gde će studirati i predavati začetnik Reformacije, Martin Luter
• 1551: Osnivanje prvog univerziteta u Americi, Nacionalnog univerziteta San Markos u Limi
• 1552: Osnivanje Nacionalnog autonomnog univerziteta Meksika
• 1575: Osnivanje Univerziteta u Lajdenu
• 1636: Osniva se Harvardov univerzitet u Bostonu (SAD)
• 1701: Osnovan je Univerzitet Jejl
• 1755: Osniva se Moskovski državni univerzitet Lomonosov
• 1808: Osnovan je Univerzitet u Beogradu
• 1809: Na inicijativu Vilhelma fon Humbolta, osniva se Humboltov univerzitet u Berlinu
• 1821: Osnovan je Univerzitet Makgil u Montrealu
• 1895: Osniva se Univerzitet Peijang (Univerzitet u Tjencinu), prvi univerzitet u Kini

Savremeni univerziteti

Pojam univerziteta srednjovekovne zapadne Evrope danas je temelj visokog obrazovanja i istraživanja celog sveta. Savremeni univerziteti još uvek poštuju tu tradiciju koja se pokazala izuzetno plodnom za najnaprednije ideje. Pojedini univerziteti se ponose svojom istorijom i stariji univerziteti su često kvalitetniji. Tradicija se očituje u čestoj upotrebi latinskog jezika u univerzitetskom radu, posebno dokumentima i svečanim manifestacijama te nazivima za univerzitetske vlasti (rektor, senat, dekan), naučno-nastavna zvanja (docent, profesor) i akademskim nazivima (bakalaureat, magistar, doktor). U upotrebi su stari simboli vlasti (lanac, žezlo), a himna mnogih univerziteta i studenata je srednjovekovna latinska pesma Gaudeamus igitur. Tradicionalni su i manje simbolički elementi, kao što je struktura univerzitetskih vlasti, autonomija univerziteta i nedeljivost podučavanja od akademskog rada.

Sva tela univerziteta se sastoje od nastavnika i studenata koji su u manjini. Čelnik univerziteta (uglavnom zvan rektor) je iz redova profesora i ima različita ovlašćenja. Univerzitet može biti podeljen na fakultete, odseke, koledže i sl. Ako ima fakultete, na njihovom čelu je dekan. Univerzitet tradicionalno uživa autonomiju u svom delovanju od svih oblika spoljašnje vlasti, kako državne, tako i od strane vlasnika (osnivača). Prostor univerziteta je nepovrediv, pa tako državna tela (kao npr. javna policija) ne može delovati na univerzitetu bez saglasnosti čelnika. U nekim zemljama univerziteti imaju i svoje sudove. Zbog navedenog, univerziteti su se pokazali izuzetno otpornim na velike društvene promene (feudalizam -> kapitalizam, monarhija -> demokratija), a preživeli su i totalitarne režime. Često su upravo i doprineli pozitivnim društvenim promenama. Studenti, kao zajednica mladih slobodoumnih ljudi, neretko i protestima ukazuju na probleme u društvu i pri tome dobivaju potporu svojih nastavnika. U ovom delovanju autonomija i nepovredivost prostora univerziteta su ključni.

Rad na univerzitetu je temeljen na nedeljivosti visokog obrazovanja i naučnog, odnosno umetničkog rada. Time univerzitet ima dva jednako važna zadatka: da podučava mlade ljude da budu visokokvalifikovani stručnjaci, i da se bavi najnaprednijim intelektualnim radom. Nastavnik koji predaje studentima mora ujedno biti i plodan u svojoj struci. U skladu sa ovom drugom funkcijom, univerziteti u svom sastavu neretko imaju institute, bolnice, pa i proizvodne pogone. Rad koristan za društvo može univerzitetu pomoći u prikupljanju finansija, ali to ne može da bude njegov glavni zadatak. Tradicija je u novije doba na iskušenju. Osim udaljavanja od srednjovekovne simbolike, preispituje se autonomija i eksperimentiše se sa menadžerima na čelu univerziteta. U duhu demokratije preispituju se poludemokratsko ustrojstvo i stručnost univerziteta, a s druge strane često im se nameću opšteprihvaćene ideje u društvu gušeći im slobodu misli. Neretko se odvaja nastava od naučnog rada, čime se univerziteti pretvaraju ustanove tipa srednje škole.

Osnivanje i organizacija univerziteta razlikuje se u mnogim zemljama širom sveta. U nekim zemljama univerzitete uglavnom osnivaju države, dok ih drugde mogu osnovati darovatelji ili se mogu osnovati školarinom koju moraju da plate studenti koji polaze na univerzitet. U nekim zemljama ogromna većina studenata pohađa univerzitet u svom gradu, dok drugde univerzitet privlači studente iz čitavog sveta, omogućujući univerzitetski smeštaj za svoje studente. U današnje doba uloga univerziteta u naučnim i tehničkom istraživanju naročito je porasla; mnoge univerzitetske ustanove proširile su svoje delovanje i usko se povezale sa svim oblicima duhovnog i ekonomskog života svoje zemlje. Razlike koje postoje među njima rezultat su specifičnih društvenih prilika u kojima su se razvili.

Vidi još

• Fakultet
• Akademija
• Visoka škola

Literatura

• Esposito, John (2003). The Oxford Dictionary of Islam. Oxford University Press. str. 328. ISBN 978-0-1951-2559-7. 
• Aronowitz, Stanley (2000). The Knowledge Factory: Dismantling the Corporate University and Creating True Higher Learning. Boston: Beacon Press. ISBN 978-0-8070-3122-3. 
• Barrow, Clyde W. (1990). Universities and the Capitalist State: Corporate Liberalism and the Reconstruction of American Higher Education, 1894-1928. Madison, Wis: University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-12400-7. 
• Diamond, Sigmund (1992). Compromised Campus: The Collaboration of Universities with the Intelligence Community, 1945-1955. New York, NY: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-505382-1. 
• Pedersen, Olaf (1997). The First Universities: Studium Generale and the Origins of University Education in Europe. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-59431-8. 
• Ridder-Symoens, Hilde de, ur. (1992). A History of the University in Europe. Volume 1: Universities in the Middle Ages. Rüegg, Walter (general ed.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-36105-7. 
• Ridder-Symoens, Hilde de, ur. (1996). A History of the University in Europe. Volume 2: Universities in Early Modern Europe (1500—1800). Rüegg, Walter (general ed.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-36106-4. 
• Rüegg, Walter, ur. (2004). A History of the University in Europe. Volume 3: Universities in the Nineteenth and Early Twentieth Centuries (1800—1945). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-36107-1. 

Spoljašnje veze

• „Universities”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). 1911. 
• Univerzitet na sajtu Curlie