Манастир Успеније Пресвете Богородице у Вети

Из Википедије, слободне енциклопедије
Манастир Успеније Пресвете Богородице у Вети
Vetanski manastir 4.jpg
Црква Успеније Пресвете Богородице у Ветанском манастиру
Опште информације
Место Вета
Општина Бела Паланка
Држава  Србија
Координате 43°13′30″N 22°8′18″E / 43.22500° СГШ; 22.13833° ИГД / 43.22500; 22.13833
Манастир Успеније Пресвете Богородице у Вети на мапи Србије
Манастир Успеније Пресвете Богородице у Вети
Манастир Успеније Пресвете Богородице у Вети
Манастир Успеније Пресвете Богородице у Вети на мапи Србије
Врста споменика манастир
Време настанка 14. век
Тип културног добра Споменик културе
Надлежна институција
Надлежна установа за заштиту Завод за заштиту споменика културе Ниш
Седиште Ниш
Адреса Добричка 2 18000 Ниш

​Манастир Успеније Пресвете Богородице у Вети (Ветански манастир) је средњовековни српски манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице у саставу Нишке епархије Српске православне цркве. Према једном предању, које је уједно и најстарије, манастир је највероватније из византијског периода, мада поузданих података о времену када је подигнут нема. Први писани подаци потичу из 17. века, када је он обновљен. [а]

Манастирска црква личи на обичну зграду, не припада ниједном грађевинском стилу и нема нарочите архитектонске вредности. Изузев путира који су поклонили руски војници за покој душа својих другова изгинулих у ослободилачком рату 1854. године, црква је без посебних верских и историјских вредности. Манастир нема струју нити је прикључен на водоводну мрежу. Водом се снабдева са манастирског кладенца, а ноћу осветљава свећама и кандилом.

Положај манастира и прилазни правци[уреди]

Манастир се налази у атару села Вета, на северним падинама Суве планине, у подножју њеног највећег врха Трем (1.810 m), некада уз сам стари римски пут Виа Милитарис који је повезивао Европу и Малу Азију, данас осам километара југозападно од Црвене Реке на међународном путу НишДимитровград, у општини Бела Паланка.

Манастирски комплекс смештен је осам километара југозападно од Црвене Реке и међународног пута Е-80, М1.12:Ниш - Пирот - Градина (Општина Димитровград) - (Бугарска), на живописном и тешко приступачном, густо пошумљеном северном пределу Суве планине, југозападно од села Вета, на 680 метара надморске висине. [1]

Манастир Успеније Пресвете Богородице у Вети један је од бројних објекта материјалне културе (од посебног значаја) на северним обронцима Суве планине. Mанастир је смештен у селу Вета, на висини од 680 m, у подножју Трема (1810 m) највишег врха Суве планине, у њеном густо пошумљеном пределу.
Географски положај
  • Северна гографска ширина: 43° 20′ 28"
  • Источна географска дужина: 22° 05′ 01"
  • Надморска висина: 680 m

Прилазни правци[уреди]

Први правац, и најприступачнији прилаз до села Вета и манастира, је са међународног пута НишДимитровград из насеља Црвена Река. Пут дуг осома километара је једним делом асфалтни, до села Глоговац у дужини око 4 километара, а другим делом макадамски до села Вета, такође у дужини од око 4 километара. Од села Вета до манастира води, тешко проходан пољски пут, у дужини од 1.375. метара, усечен између ветанских њива и башти, који је у кишном периоду због блата тешко проходан.

Други правац, из кога се може доћи до манастира Успеније Пресвете Богородице у Вети дужине је 3.135. метара и полази од Бојаниних Вода, познатог нишког одмаралишта и зимског скијашког центра на Сувој планини, до кога се стиже солидним асфалтним путем из Ниша. Овај правац је једним делом макадамски шумски пут до места званог Белиш испод Соколовог камена [б] а другим делом пешачка стаза кроз шуму и ливаде којом се стиже до манастира.

Трећи правац, је пешачка стаза кроз шуму и пашњаке северних обронака Суве планине, у дужини од 3.810 метара. Овај правац углавном користе планинари, љубитељи природе и верници из Ниша и околине, јер је најкраћи пут до манастира. Правац полази из села Горња Студена у градској општини Нишка Бања, до кога се стиже солидним асфалтним путем кроз Јелашничку клисуру.

Историјат[уреди]

Нема поузданих података о томе када је подигнут манастир Успеније Пресвете Богородице. У прегледу црквених споменика кроз повесницу српског народа у издању САНУ из 1950. године пише:

Према веровању манастир Успеније Пресвете Богородице је задужбина Мрњавчевића. ​Када је Османлијско царство освојило крајеве данашње источне Србије 1386. године, манастирска црква је срушена. Највероватније је манастир обновљен 1686. када је саграђена и „ћелија“ (конак). О каквом се конаку и самом манастирском комплексу ради нема писаних трагова.[3] Да је прва обнова манастира највероватније извршена у 17. веку, говоре чињенице да се постојање манастир не спомиње, последњем сачуваном турском попису из 1595.. године, насталом у време владавине Мурата Трећег (1574-1595).

Први писани подаци о манастиру и његовим објектима нађени су у запису јеромонаха Силивестера остављеном 22. фебруара 1686. године на рукописном литургијском зборнику.[4]

По другом до данас сачуваном предању, забележеном у књизи Михајла Спиридоновића нову цркву, другачијег облика од претходне, саградили су мештани на истом месту. Када је завршена градња цркве, у овом крају образована је и парохија коју су сачињавала села Вета, Топоница, Космовац и Тамњаница.[5]

Село Вета у чијем атару се налази Ветански манастир
По народном предању цркву Успеније Пресвете Богородице подигли су сами сељани села Вете још у турско доба. Неком деди Младену Стојићу, веома побожном грађанину села Вете, јавила се у сну Пресвета Богородица и казала му да се у месту где је данас манастир, налази црква.[4]
Младен Стојић и остали мештани села Вете копали су неколико дана, док нису нашли рушевине храма. На његовим темељима подигли су садашњу ветанску цркву.[5]

У Руско-турски рат (1735-1739) Хабсбуршка монархија је ушла 1737. године на руску страну да би добила део освојених области, али је била приморена да склопи посебан мир са Турском, предавши северну Србију, северну Босну и Олтенију, и омогућивши Османлијама да одоле руском притиску ка Цариграду. У Аустријско-турском рату 1737. године манастир је порушен.[3] Обнова је покушана у 19. веку, у време Првог српског устанка, о чему у својим истраживањима Боривоје Рајковић наводи:

Манастир је поново обновљен 1869. године на иницијативу Младена Стојића из Вете[7], о чему у православном календару „Свети цар Константин“ за 1942. годину стоји:

У доба Османског царства у ветанској цркви служио је свештеник Спаса, а после њега његов син Богдан Поповић, све до 1890. године. Поп Богдан не само да је подигао манастирски конак већ је и довео братију, која не само да се молила Богу већ је просвећивала народ.

Непосредно пред ослобођење јужних крајева Србије од Османлија, 1877. године, у манастиру се тајно састајао Нишки комитет, који су предводили Никола Рашић и прота Петар Икономовић. Комитет је имао задатак да на овом простору допринесе пометњи у турској војсци, делујући оружано у њеној позадини.[8]

Богдановом заслугом подигнута је поред цркве школа у којој су српску децу учили учитељи: Никола из Тетова, неки Сретен а затим монах Вељко. Тако је манастир једно време био и снажан духовни и просветни центар целог краја испод Суве планине. Битну улогу у томе имао је свештеник Богдан Поповић. и братство манастира које је имало не само верско већ и просветну улогу. Поповић је као духовник ове цркве у њој остао до 1890. године. Од тада, па све до 1901. године, ветанска парохија била је у надлежности свештеника суседних парохија.

У времену од 1894. до 1899. године парох Ветанског манастира је био Богданов рођени брат Илија Поповић, иначе, парох суседне Шпајске парохије. После Илије Поповића, верске радње у ветанској парохији обављао је горњостуденички јереј Станко Златановић, да би 1901. године парохија коначно припала манастиру Успенија Пресвете Богородице у Вети.[9] Од тада су старешине манастира били уједно и пароси. Познати паросис су били; јеромонах Јоаким, јеромонах Вићентије, игуман Данило Синко, јеромонах Серафим и јеромонах Јаков.

Током Првог светског рата манастир је опустошила бугарска војска која је окупирала овај део Србије. Јеромонаха Лукијана, који је у ратном периоду служио у Ветанском манастиру, 1916. године су Бугари заробили и држали у заточеништву све до 1919. године, када се вратио у манастир и служио до своје смрти 1932. године.

Други светски рат је Ветанском манастиру донео нова разарања.[10] Пошто је на простору Вета, Космовац, у подножју Суве планине формиран први равногорски штаб за Ниш и околину, јеромонах манастира Вата Данило Синко са официрима овог штаба одмах је започео сарадњу. Помагао их је морално и материјално, а на почетку рата сакупљао је и оружје, преко поверљивих људи из околних села. Порерд тога Синко је држао зборове по селима на којима је проповедао и агитовао за равногорске организације.[11] Након сазнања за заједничке активности старешине Ветанског манастира, и четничког покрета, у мају 1942. године, као и у Великом рату, бугарска окупациона војска након што је у конаку пронашла оружје и муницију које су припадници четничког покрета Драже Михаиловића у њему сакрили, спалила су манастирски конак до темеља и цркву на којој је изгорео кров, док су звоник минирали. Бугари су иза себе оставили праву пустош. Најстарији мештани Вете и Космовца упоређују овај чин Бугара са Черкезима који су на идентичан начин уништили манастир. Након ове акције Бугари су старешину манастира Данила Синка, са још шест калуђера, одвели у логор на Црвеном Крсту у Нишу.[в]

Непосредно након Другог светског рата, јеромонах Данила Синка вратио се у опустели манастир. Манастирска црква је убрзо потом поправљена. Кров на цркви у целости је санирао мештанин села, Јован Миленковић. Игуман Данило Синко упокојио се 1959. године и сахрањен је у манастиру Вета. Након његове смрти, игуман је постао сабрат манастира, јеромонах Јаков Благојевић, који је обнову манастирског комплекаса започео са управом манастира 1972. године.

Манастирски комплекс[уреди]

Манастирска порта са конацима
Манастирска црква и звонара

Манастирски комплекс, који нема ограђено двориште (порту), састоји се од:

  • Цркве Успеније Пресвете Богордице,
  • Звонаре,
  • Два конака, од којих је један у склопу са економском зградом (шталом, шупом и плевњом) а други у облику спратне зграде са подрумом и собом за становању на спрату,[г],
  • Манастирског гробља,
  • Манастирког кладенца (извора), на манастирском имању.

Црква Успеније Пресвете Богородице[уреди]

​Манастирска црква која је посвећена успенију Пресвете Богородице је скромна једнобродна грађевина са полукружном апсидом на источној и отвореном припратом на западној страни и не припада ни једном архитектонском стилу.

Засведена је полуобличастим сводом који је положен на бочне пиластре. Црква је зидана од ломљеног и притесаног камена и цигле (припрата). Кров цркве изведен је на две воде и покривен црепом. ​Под цркве покривен је бродским подом (подом од дасака). Унутрашњи зидови цркве и њена припрата нису живописани.

У манастиру се чува Путир из 1854. године, који су руски војници даривали манастиру за покој душа својих другова који су изгинули у ослободилачком рату.

Током реновирања цркве и уклањања икона које су страдале од зуба времена разбојника и војника који су до тада разарали овај манастир, међу оштећеним иконама откривена је и једна руска - литографија Успенија пресвете Богородице на којој су представљени и свети монаси Кијевско - печерске лавре од њеног настанка до данас. Ова икона је иначе позната као заштитница лавре.

Обнова манастира[уреди]

Обнова манстирске цркве обављена је непосредно након Другог светског рата. Тада је и целости саниран кров на цркви, уз помоћ добровољног рада мештана села.

Обнову манастирског комплекаса започела је 1972. године управа манастира на челу са старешином манастира јеромонахом Јаковом Благојевићем. Ова обнова уз краже и дуже прекиде траје и до данашњих дана, Последњи радови на обнови манастира урађени су 2016. који су се састојали од довођења струје у Манстир и електрификације њених објекта. Тада је по први пут од његовог оснивања унутрашњост Манстир осветљена електичним сијалицама, уместо кандилима и свећама.

Занимљивости[уреди]

Захваљујући регионалном центру „Југоисток” Ниш, који је постави 39 бетонских и дрвених стубова и 1.600 метара електро мреже и у манастир, у којем од његовог оснивања никада није засветлела сијалица, доведе струју 2016. године. Тако је Вета постао још само један од бројних манастира у Нишкој православној епархији у којима је „Југоисток” последњих година 21. века изашао у сусрет и увео струју.[12]

Напомене[уреди]

  1. Први писани подаци о манастиру и његовим објектима нађени су у запису јеромонаха Силивестера остављеном 22. 2. 1686. године на рукописном литургијском зборнику.
  2. Један од врхова Суве планине.
  3. У извештај немачког команданта Србије, Хофмана од 30. августа 1942. између осталог пише: Код Вете (22 км североисточно од Ниша) извршена је једна акција чишћења са потпуним успехом. Заплењена су 2 митраљеза, 80 пушака и доста експлозива. Калуђери из манастира, председник општине и 2 друга лица ухапшени су и предати служби безбедности. У циљу одмазде, спаљен је манастир.
  4. Ову зграду мештани зову „Теодулина соба“ (по монахињи Теодули.)

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. Митић, Д. Средње понишавље - основе стратегије заштите природних и створених вредности, Универзитет у Нишу, 2006.
  2. В. Петковић.: Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Монографија, САН, књ, CLVII, Научна књига, Београд, 1950.
  3. 3,0 3,1 Живота В. Јоцић. О цркви белопаланачког краја. Белопаланачки зборник 2/2006. стр. 57
  4. 4,0 4,1 Братислав Петровић Браца, Манастир Успеније Пресвете Богородице у Вети, Издавач: C-print
  5. 5,0 5,1 Ризница добара, Манастир Вета на сајту Традиција Приступљено 27.4.2013
  6. Нишки Весник, март 2004. Боривоје Рајковић: Хајдук Вељко ослободио Белу Паланку, стр. 6.
  7. Живота В. Јоцић. О цркви белопаланачког краја. Белопаланачки зборник 2/2006. стр. 76
  8. Тодор Станковић, Успомене, приредила Борислава Лилић, Пирот 1997, 13.
  9. Живота Јоцић, Белопаланачки зборник 2/2006. стр. 76.
  10. Сретен Димитријевић. Ћутали смо сада говоримо. Ниш 2005. Стр. 5. и 6.
  11. Владимир Вучковић Архимандрит Данило Синко 1895-1959, [1] Историјски архив Ниш
  12. „Стигла струја у манастир Вета”. ЕПС Дистрибуција д.о.о. Приступљено 10. 3. 2017. 

Спољашње везе[уреди]