Јакоб Авшич

јакоб авшич
јакоб авшич
	Јакоб Авшич
Датум рођења	24. април 1896.
Место рођења	Клече, Љубљана; Аустроугарска
Датум смрти	2. јануар 1978. (81 год.)
Место смрти	Љубљана, СР Словенија; СФР Југославија
Професија	војно лице
Члан КПЈ од	1941.
Учешће у ратовима	Први светски рат; Априлски рат; Народноослободилачка борба
Служба	Аустроугарска војска ; Војска Краљевине Србије; Југословенска војска ; Југословенска војска у отаџбини; НОВ и ПО Југославије; Југословенска народна армија; 1915 — 1918.; 1920 — 1947.
Чин	генерал-потпуковник
У току НОБ-а	члан Врховног штаба НОВЈ
Градоначелник Љубљане
Период	1951 — 1953.
Претходник	Матија Малежич
Наследник	Хели Мориц

Јакоб Авшич – Јака (Клече, Љубљана , 24. април 1896 — Љубљана, 2. јануар 1978), био је коњички пуковник Југословенске војске, учесник Априлског рата, Народноослободилачке борбе и генерал-потпуковник ЈНА.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1896. године у месту Клече надомак Љубљане. Године 1915, био је мобилизован у Аустроугарску војску, а наредне године је на Источном фронту пребегао Русима. Добровољно се прикључио борцима на Солунском фронту.

У чину резервног коњичког потпоручника примљен 1920. године у новоформирану војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Године 1928, завршио је Војну академију у Београду и постао је активни официр Југословенске војске. Пре Другог светског рата имао је чин коњичког пуковника.^[1]

После окупације Краљевине Југославије, у Србији на позив Драгољуба Михаиловића се прикључио четничким одредима. Од стране Михаиловића био је именован командантом четничких трупа у Словенији. Одбио је понуду, препоручивши за ту дужност генералштабног мајора Карла Новака, начелника Штаба Триглавског одреда. Након повратка у окупирану Словенију, радио је интензивно на окупљању официра ЈВуО у партизане који су се придружили Ослободилачком фронту у Љубљани. Да би избегао хапшење током народноослободилачке борбе користио уместо личног имена псеудоним Бранко Храст.^[1]

У току Народноослободилачког рата био је на функцијама:

члан Врховног штаба НОВЈ
заменик команданта Главног штаба НОВ и ПО Словеније

Године 1943, био је изабран за већника АВНОЈ-а и СНОС-а. Био је и посланик на Кочевском збору.

Када су августа 1943. године уведени чинови у НОВЈ, одлуком Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита, Јакобу Авшичу је другом додељен чин генерал-лајтанта, први је био Саво Оровић.

После ослобођења Југославије вршио разне дужности у Југословенској армији. Био је командант позадине и шеф Југословенске војне мисије у Берлину. Пензионисан је 1947. године.

Био је републички посланик до 1953. године и амбасадор ФНРЈ у Аустрији. Године 1951, постао је министар шумарства и градоначелник Љубљане, функција коју је обављао до 1953. године. Био је посланик у Савезној скупштини Југославије од 1953. до 1958. године.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су Орден народног ослобођења и Орден партизанске звезде.

Референце[уреди | уреди извор]

^ ^а ^б Матовић 2004, стр. 57

Литература[уреди | уреди извор]

Југословенски савременици: ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година.
Енциклопедија Југославије (књига прва). „Југословенски лексикографски завод“, Загреб 1980. година.
Војна енциклопедија (књига прва). Београд, 1970. година.
Матовић, Иван (2004). Верни отаџбини и позиву. Београд: НИЦ Војска. стр. 57. ISBN 978-86-7530-113-4.
Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's new disorder: the Second World War in Yugoslavia. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-70050-4.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Профил на сајту Љубљана главни град Словеније

[Verni_otadzbini-1] а ^б Матовић 2004, стр. 57

[1]