Ратко Мартиновић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
РАТКО МАРТИНОВИЋ
Ratko Martinovic.jpg
Ратко Мартиновић
Датум рођења(1915-05-16)16. мај 1915.
Место рођењаБања Лука
 Аустроугарска
Датум смрти9. мај 1993.(1993-05-09) (77 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
 СР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1942.
Учешће у ратовимаАприлски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаЈугословенска војска
Војно-четнички одреди
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19361941.
19411958.
Чинпоручник ЈВ
генерал-потпуковник ЈНА
У току НОБ-аначелник ГШ НОВ и ПО Србије
Начелник Војне академије
Период19471950.
ПретходникСаво Оровић
НаследникДушан Вигњевић
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за војне заслуге
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
међународна одликовања:
Партизански крст

Ратко Мартиновић (Бања Лука, 16. мај 1915Београд, 9. мај 1993), учесник Народноослободилачке борбе и генерал-потпуковник ЈНА.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 16. маја 1915. године у Бањој Луци. Потиче из сиромашне породице. По окончаном школовању, одлази у Сарајево, где је уписао Војну академију, коју је завршио 1936. године, када је добио чин инжењеријског потпоручника. У чин поручника је унапређен непосредно пред Други светски рат. Мартиновићеви родитељи, мајка Даринка и отац Васа, стрељани су 1942. године у логору Босанска Градишка, док му је брат Недељко стрељан 1944. године, у Пецкој. Имао је и две сестре, Добрилу и Меланију, која је умрла пре рата.[1]

За време Априлског рата, налазио се на дужности командира инжењеријског батаљона код Сарајева. Након капитулације Југословенске краљевске војске, избегао је заробљеништво и у априлу се у Босни придружио групи официра, предвођеном пуковником Драгољубом Михаиловићем, с којом се пребацио у западну Србију.

Своју четничку делатност развио је на простору Ваљевског округа. Ускоро му се придружио и ваљевски свештеник Влада Зечевић, па је формиран „Војно-четнички одред Мартиновић-Зечевић“. Ратко Мартиновић је био присутан за време преговора са партизанским штабом за борбу против Немаца. Командовао је својим одредом у заузимању Крупња, опкољавању Шапца и нападима на Лозницу и Крупањ.

Након раскида сарадње партизана и четника, Ратко Мартиновић прелази са Владом Зечевићем на страну партизана. Добио је дужност Начелника Штаба Ваљевског партизанског одреда. После Прве непријатељске офанзиве, остаје у Западној Србији са Ваљевским партизанским одредом, који је у децембру 1941. године још увек имао 1.800 прекаљених бораца. После низа тешких борби и вишеструког дељења одреда (из њега су се после дирљивог растанка на Дивчибарама издвојили Космајски, Тамнавски и Сувоборски одред, који су уништени) у периоду децембар 1941. – март 1942. године, последњи остаци Ваљевског партизанског одреда (група од 85) бораца и руководилаца разних јединица Ваљевског партизанског одреда, се пребацују, ноћу преко Дрине у Источну Босну. Под маском четничких ознака, пробијају се ка Пролетерским бригадама, на које коначно наилазе. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) је примљен 1942. године.

У току Народноослободилачке борбе, Ратко Мартиновић је у НОВ и ПОЈ имао дужности:

У чин мајора је унапређен 1. маја 1943; потпуковника 1. новембра 1943; пуковника 8. јула 1944; генерал-мајора 12. јуна 1946; а генерал-потпуковника 30. априла 1955. године. После рата, Ратко Мартиновић се поред официрског посла, бавио и писањем књига везаних за стратегију. Објавио је четири књиге:

  • „Од Равне горе до Врховног штаба“, Београд, 1979. година
  • „Значај дејства групе партизанских одреда у западној Србији (1941—1945)“, Београд, 1980. година
  • „Кобне одлуке“, Народна књига, Београд, 1986. година
  • „Руковођење оружаном борбом“, Београд, 1987. година.

Из Војне службе се повукао 1958. године, са чином генерал-потпуковника Југословенске народне армије (ЈНА). Преминуо је 9. маја 1993. у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима се истичу — Орден ратне заставе, Орден заслуга за народ првог реда, Орден братства и јединства првог реда, Орден партизанске звезде првог и другог реда, Орден за војне заслуге првог реда и Орден за храброст. Такође је одликован пољским орденом Партизанског крста.[2]

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Ратко Мартиновић је иначе по сопственом сведочењу био можда први припадник ЈВуО који је носио браду — због тога је од Драже Михаиловића био прекорен, али му је одговорио:

Молим Вас, господине пуковниче да ми одобрите да носим браду јер сам се зарекао да ћу да је носим док Немце не протерамо или док не погинем.[3]

На првој партизанској војној паради, одржаној 7. новембра 1941. године у Ужицу, у част 24-ворогодишњице Октобарске револуције, Ратко Мартиновић је био један говорника и том приликом је, између осталог, изјавио:

Ја вас поздрављам и позивам да сви заједнички и сложно и даље истрајемо у борби и да не подлегнемо петоколонашком раду оних који још нису метак испалили и који га неће никад испалити. Ја вам кажем да онај који је од мене више Немаца убио толико пута више од мене вреди. Али они који нису метак опалили а неће га ни опалити немају никакво право да говоре да смо ми разбојници. Ја вас позивам да добро отворите очи и да помажете нашу борбу за слободу, за златну слободу коју ћемо у Србији са оружјем у руци створити.[4]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Војна енциклопедија (књига пета). Београд 1973. година
  • Поповић, Боривоје; Марческу, Николај (2000). Начелници Војне академије 1850-2000. Београд: Војноиздавачки завод. COBISS.SR 88260876

Спољашње везе[уреди | уреди извор]