Ратко Мартиновић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
РАТКО МАРТИНОВИЋ
Ratko Martinovic.jpg
Ратко Мартиновић
Датум рођења(1915-05-16)16. мај 1915.
Место рођењаБања Лука
 Аустроугарска
Датум смрти9. мај 1993.(1993-05-09) (77 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
 СР Југославија
Професијавојно лице
Учешће у ратовимаАприлски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаВојска Краљевине Југославије
Југословенска војска у отаџбини
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19361958.
Чингенерал-потпуковник
У току НОБ-аначелник ГШ НОВ и ПО Србије
Начелник Војне академије
Период19471950.
ПретходникСаво Оровић
НаследникДушан Вигњевић
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за војне заслуге
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
међународна одликовања:
Партизански крст

Ратко Мартиновић (Бања Лука, 16. мај 1915Београд, 9. мај 1993), учесник Народноослободилачке борбе и генерал-потпуковник ЈНА.

Биографија[уреди]

Рођен 16. маја 1915. године у Бањој Луци. Потиче из сиромашне породице. Након смрти оба родитеља одлази у Сарајево где је уписао Војну академију, коју је завршио 1936. године када је добио чин инжењеријског потпоручника. У чин поручника је унапређен непосредно пред Други светски рат.

За време Априлског рата, налазио се на дужности командира инжењеријског батаљона код Сарајева. Након капитулације Југословенске краљевске војске, избегао је заробљеништво и у априлу се у Босни придружио групи официра, предвођеном пуковником Драгољубом Михаиловићем, с којом се пребацио у западну Србију.

Своју четничку делатност развио је на простору Ваљевског округа. Ускоро му се придружио и ваљевски свештеник Влада Зечевић, па је формиран „Војно-четнички одред Мартиновић-Зечевић“. Ратко Мартиновић је био присутан за време преговора са партизанским штабом за борбу против Немаца. Командовао је својим одредом у заузимању Крупња, опкољавању Шапца и нападима на Лозницу и Крупањ.

Након раскида сарадње партизана и четника, Ратко Мартиновић прелази са Владом Зечевићем на страну партизана. Добио је дужност Начелника штаба Ваљевског партизанског одреда. После Прве непријатељске офантиве, остаје у Западној Србији са Ваљевским партизанским одредом, који је у децембру 1941. године још увек имао 1.800 прекаљених бораца. После низа тешких борби и вишеструког дељења одреда (из њега су се после дирљивог растанка на Дивчибрама издвојили Космајски, Тамнавски и Сувоборски одред који су уништени) у периоду децембар 1941. - март 1942. године, последњи остаци Ваљевског партизанског одреда (група од 85) бораца и руководилаца разних јединица Ваљевског партизанског одреда), се пребацују, ноћу преко Дрине у Источну Босну. Под маском четничких ознака, пробијају се ка Пролетерским бригадама, на које коначно нилазе.

У току Народноослободилачаке борбе Ратко Мартиновић је у НОВ и ПОЈ имао дужности:

У чин мајора је унапређен 1. маја 1943; потпуковника 1. новембра 1943; пуковника 8. јула 1944; генерал-мајора 12. јуна 1946; а генерал-потпуковника 30. априла 1955. године. После рата, Ратко Мартиновић се поред официрског посла, бавио и писањем књига везаних за стратегију. Објавио је четири књиге:

  • „Од Равне горе до Врховног штаба“, Београд, 1979. година
  • „Значај дејства групе партизанских одреда у западној Србији (1941—1945)“, Београд, 1980. година
  • „Руковођење оружаном борбом“, Београд, 1987. година
  • „Кобне одлуке“, Народна књига, Београд 1986. година.

Из Војне службе се повукао 1958. године. Преминуо је 9. маја 1993. у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима се истичу: Ордена Ратне заставе, Ордена братства и јединства првог реда, Ордена партизанске звезде првог и другог реда и Медаље за храброст. Такође је одликован пољским орденом Партизанског крста. [1]

Занимљивости[уреди]

Ратко Мартиновић је иначе по сопственом сведочењу био можда први припадник ЈВуО који је носио браду - због тога је од Драже Михаиловића био прекорен, али му је одговорио:

„Молим Вас, господине пуковниче да ми одобрите да носим браду јер сам се зарекао да ћу да је носим док Немце не протерамо или док не погинем.[2]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Војна енциклопедија (књига пета). Београд 1973. година
  • Поповић, Боривоје; Марческу, Николај (2000). Начелници Војне академије 1850-2000. Београд: Војноиздавачки завод. COBISS.SR 88260876

Спољашње везе[уреди]