Благај (Мостар)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Благај
Blagaj 1.jpg
Благај
Административни подаци
Држава  Босна и Херцеговина
Ентитет  Федерација БиХ
Кантон  Херцеговачко-неретвански кантон
Град Мостар
Становништво
Становништво
 — (2013) Раст 2.684
Географске карактеристике
Координате 43°15′30″ СГШ; 17°53′23″ ИГД / 43.2582° СГШ; 17.8897° ИГД / 43.2582; 17.8897Координате: 43°15′30″ СГШ; 17°53′23″ ИГД / 43.2582° СГШ; 17.8897° ИГД / 43.2582; 17.8897
Временска зона UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Благај на мапи Босне и Херцеговине
Благај
Благај

Благај је насељено мјесто града Мостара, Федерација Босне и Херцеговине, БиХ.

Географија[уреди]

Налази се у Херцеговини, 7 км јужно од Мостара. У близини Благаја налази се извор Буне, највећи крашки извор у Европи, поред којег се налази чувена суфијска текија. У околини Благаја такође постоји рибњак и ресторан, те дворац из 15. вијека.

Историја[уреди]

У античком добу на подручју Благаја је постојало илирска утврда и римски каструм. У вријеме византијског цара Јустинијана изграђено је неколико утврђених градова на том подручју. Благај се спомиње у Константин Порфирогенитовом дјелу О управљању царством као „Бона“, дио Захумља. За вријеме Стефана Немање Захумље је било под доминацијом рашке државе, и крајем 12. стољећа жупан Јурко је подигао цркву светог Кузма и Дамјана. Захумље је постало дио босанске државе у 14. вијеку за вријеме босанског бана Стефана II Котроманића. Током 15. вијека Сандаљ Хранић Косача и његов синовац Стјепан Вукчић Косача владали су подручјем Хума и Благаја све до доласка Османлија 1466. Иначе, Благај је припадао подручју Бишћа, а подручје је познато као резиденцијално мјесто босанских владара и рода Хранића Косача. У историјским изворима Благај је први пут поменут 1423.

Текија на врелу Буне

За вријеме Османлија Благај је био сједиште Благајског вилајета, потом кадилука и подијељен је на неколико махала, међу којих су Царска, Хасанагина, Бунска и Галичићи. Град је имао седам џамија, два хана, четири мусафирхане, медресу, два мектеба, текију, четири камена моста на ријеци Буни, један на Буници и два на понорници Посрт, кираетхану и седам млиница с двадесет осам млинова. До 1835. године муслимани чине већину становништва, но за вријеме аустроугарског раздобља хришћана (католика и православаца) је двоструко више. У то доба изграђена је католичка црква 1908. год. и православна црква 1893. године. Послије су дограђени звоници 1933. до католичке и 1934. до православне цркве.

Становништво[уреди]

Националност[1] 2013. 1991. 1981. 1971.
Муслимани 1.661 (92,07%) 1.364 (89,56%) 1.100 (89,21%)
Хрвати 59 (3,27%) 59 (3,87%) 74 (6,00%)
Срби 34 (1,88%) 25 (1,64%) 44 (3,56%)
Југословени 32 (1,77%) 62 (4,07%) 8 (0,64%)
остали и непознато 18 (0,99%) 13 (0,85%) 7 (0,56%)
Укупно 2.684 1.804 1.523 1.233

Извори[уреди]

  • Књига: „Национални састав становништва — Резултати за Републику по општинама и насељеним мјестима 1991.“, статистички билтен бр. 234, Издање Државног завода за статистику Републике Босне и Херцеговине, Сарајево.

Референце[уреди]

  1. ^ Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Спољашње везе[уреди]