Бјеловарско-крижевачка жупанија
| Бјеловарско-крижевачка жупанија | |
|---|---|
{{{caption2}}}
| |
 | |
| Држава | Краљевина Хрватска и Славонија |
| Админ. центар | Бјеловар |
| Жупан | Петар Зрелец (1921—1924.) |
| Површина | 5,048 км² km2 |
| Становништво | 1910. |
| — број ст. | 332.592 |
Бјеловарско-крижевачка жупанија (лат. Comitatus Belovariensis-Crisiensis, мађ. Belovár-Kőrös vármegye, нем. Komitat Bellau-Kreutz) назив је историјске жупаније у Краљевини Хрватској и Славонији унутар Земаља круне св. Стефана након Хрватско-угарске нагодбе. Постојала је од 1886. до 1918. године, а центар јој је био у Бјеловару.
Географија[уреди | уреди извор]
Бјеловарско-крижевачка жупанија граничила је са жупанијом Сомођ у Угарском краљевству, Вировитичком, Пожешком, Вараждинском и Загребачком жупанијом у Хрватско-славонском краљевству. Њену северну границу чинила је река Драва, а око 1910. површина јој је обухватала 5.048 km².
Историја[уреди | уреди извор]
Бјеловарско-крижевачка жупанија је настала 1886. године, уједињењем двају дотадашњих жупанија, Бјеловарске и Крижевачке, а обједињавање њихових жупанијских управа извршено је по слову Закона о уређењу управе и устројства жупанија. Новостворена жупанија наследила је администативну структуру и историјске традиције својих претходница, како младе Бјеловарске жупаније која је основана 1871. године, тако и древне Крижевачке жупаније која је основана још у средњем веку (лат. Comitatus Crisiensis).[1]
Питање обједињавања поменутих жупанија било је отворено још од времена развојачења старог Вараждинског генералата, чије су регименте (крижевачка и ђурревачка) укинуте 1871. године и реорганизоване у нову Бјеловарску жупанију, која се граничила са старом Крижевачком жупанијом, тако да се од почетка постављало питање о њиховом евентуалном спајању, које је најзад и спроведено 1886. године.[2]
Године 1918, након што је Хрватска раскинула државно-правне везе с Аустроугарском и постала делом Краљевине СХС, и подручје ове жупаније постало је делом исте. Наставила је да постоји као административна јединица све до увођења нове обласне организације (1921-1924).[3]
Попис великих жупана[уреди | уреди извор]
Велики жупани бјерловарско-крижевачки били су:[4]
- Будислав пл. Будисављевић-Приедорски (1886—1889.)
- Радислав Рубидо-Зихи (1889—1893.)
- Милутин пл. Кукуљевић-Сакцински (1893—1904.)
- Теодор Георгијевић (1904—1910.)
- Ђуро Дедовић (1910 – 1914)
- Гјуро Дедовић (1910—1914.)
- Теодор Бошњак (1914)
- Владимир Трешчец-Брањски (1914 – 1915)
- Ладислав пл. Лабаш-Блажековечки (1915 – 1918)
- Гавро Гојковић (1918)
- Матија Лисичар (1919)
- Лука Шошки (1919—1920.)
- Петар Зрелец (1921—1924.)
Становништво[уреди | уреди извор]
Према попису из 1910. жупанија је имала 332.592 становника, а по језику којим је говорило подељено је овако:
- хрватски језик: 253.687
- српски језик: 44.533
- мађарски језик: 14.224
- немачки језик: 4.235
Управна подела[уреди | уреди извор]
Почетком 20. века, жупанија је била подељена на следеће котареве:
| Котареви | |
|---|---|
| Котар | Средиште |
| Бјеловар | Бјеловар |
| Чазма | Чазма |
| Гарешница | Гарешница |
| Гјургјевац | Ђурђевац |
| Грубишно Поље | Грубишно Поље |
| Копривнициа | Копривница |
| Крижевци | Крижевци |
| Кутина | Кутина |
| Муниципални градови | |
| Бјеловар | |
| Копривница | |
| Крижевци | |
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ „Povijest Bjelovarsko-bilogorske županije”. Архивирано из оригинала 02. 05. 2012. г. Приступљено 14. 06. 2012.
- ^ Valentić 1981.
- ^ Димић 2001, стр. 111-117.
- ^ Željko Karaula, Veliki župani bjelovarski 1872./1924—1941./1945., HAZU - HAZU Bjelovar - Gradski muzej Bjelovar - Državni arhiv Bjelovar, Zagreb-Bjelovar, 2011.
Литература[уреди | уреди извор]
- Valentić, Mirko (1981). Vojna krajina i pitanje njezina sjedinjenja s Hrvatskom 1849-1881. Zagreb: Centar za povijesne znanosti; Institut za historiju radničkog pokreta Hrvatske.
- Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Крестић, Василије (1991). Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914. Београд: Политика.
- Planinić, Silvana (1992). „Krajiško okružno upraviteljstvo (distrikti) i krajiške imovne općine u Hrvatsko-slavonskoj krajini”. Arhivski vjesnik. 34-35 (1991-1992): 173—183.