Водени биво

Из Википедије, слободне енциклопедије
Овај чланак је о домаћем биволу. За његовог угроженог дивљег рођака Арнија, погледајте Индијски биво. За Афричку врсту, погледајте Афрички биво.


Водени биво
Philippine Carabao.jpg
Водени биво
Научна класификација
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Artiodactyla
Породица: Bovidae
Потпородица: Bovinae
Племе: Bovini
Род: Bubalus
Биномијална номенклатура
Bubalus bubalis
(Linnaeus, 1758)

Водени биво или Азијски водени биво (лат. Bubalus bubalis) је папкар из породице говеда. Крупнији је, али далеко мирније природе од даљег рођака афричког бивола, што је помогло његову доместификацију и чини га захвалном домаћом животињом. Његов рођак Арни или индијsки биво може се пронаћи у дивљини у: Пакистану, Индији, Бангладешу, Непалу, Бутану, Вијетнаму и Тајланду. Припитомљени биволи прилично су раширени по Азији, Јужној Америци, Северној Африци и Европи. Такође су се одомаћили и постали дивљи у северној Аустралији.[1]

Дивље популације овог бивола живе у Југоисточној Азији, али је њихово порекло непознато. Нагађа се, да потичу од дивљих водених бивола, некоћ припитомљених па опет подивљалих или њиховог укрштања.[2]

Опис[уреди]

Биволи у Мађарској

Одрасли водени биво нарасте од 300 до 600 килограма тежине код припитомљених примерака, а примерци у дивљини могу бити још крупнији (и до 800-1000 kg). Просечна тежина одраслог мужјака је око 900 килограма, а просечна висина рамена око 1,7 метара.[3]

Бик ове врсте као и свих говеда је раздражљив и напада уколико се њиме лоше поступа, али је биво генерално питома и мирна, чак плашљива животиња.

Домаћи биво је стока троструке користи, тако што пре свега може да служи за вучу (50% је јачи од осталих говеда), даје добро млеко, и квалитетно месо. Млеко је далеко богатије витаминима од крављег а квалитетније је и по осталим особинама (нпр. лакше се укисели и од њега се лакше прави сир). Масноћа бивољег млека износи 8-16%, што значи да од 6 литара може да се направи 1 килограм сира. Месо бивола је у свему равно говеђем.

Биво као домаћа животиња[уреди]

Питоми водени биво је настао доместификацијом дивљег бивола, који је данас редак и угрожен и једино живи у мочварама источне Индије. Сматра се да су биволи први пут припитомљени у Кини у 4. веку п. н. е., и одатле се постепено раширили по Индији, Месопотамији и Африци.

У Европи биво има своју јединствену историју. На овај континент стигао је из Африке преко Шпаније и Грчке. Међутим, у Средњој Европи, па и на нашим просторима појавио се у 6—7. веку, посредством Авара.

О његовом значају говори да је 1697. године након битке код Сенте од турака заплењено 12.000 волова за вучу кола, а међу њима и неколико хиљада бивола.

Данас његова светска популација износи око 150 милиона грла, традиционално са нејвећим бројем животиња у јужној Азији. Такође је раширена домаћа животиња и у Египту и у појединим земљама Медитерана.

Биво у Србији и околини[уреди]

Биво на салашу у Мокрину, око 1930. године (у средини, иза говеда са великим роговима) – документарна фотографија љубазноћу Мокринског завичајног музеја

На ширем подручју Србије све до краја 19. и почетка 20. века постојала је разасута популација домаћег бивола. На јужне крајеве највероватније је стигао директно са истока, док за Војводину има мноштва историјских података у виду записа и слика из модерног периода. У Панонској низији први пут се помиње у 11. веку за Ердељ, као и у дворским даровним списима мађарског краља Беле II. Сигурни подаци за Подунавље и Потисје потичу још из 16. века. У Карпатском Басену 1911. бројано је 155.192 грла. Био је омиљен нарочито у тешко проходним, блатњавим и плавним теренима, где одлично преживљава и погодан је био за сеоски рад.

Пропаст популације наишла је након другог светског рата, када напредак и механизација пољопривреде више није захтевала његову радну снагу. Између два рата у Војводини, нарочито са обе стране Тисе још је постојала мала популација (у Банату и у Бачкој). У Мађарској где су некада бивола звали "говедо сиромашних" данас се чува тек неколико крда, углавном у Националним парковима и у резерватима и они су део заштићеног генетског програма. Тако је и у Србији, где су углавном у ЗОО вртовима и резерватима природе (на пример у економији СРП Засавица).[4]

Значајна популација преживела је и у Румунији, где се у месту Мера у округу Клуж и даље увелико узгаја. Овде је 1950. још било 1500 грла, али је данас стадо опало на свега 140 грла. Постоји популација и у Украјини, у месту Солотвино, у Закарпатској области.

У већини земаља преживела популација бивола заштићена је законом као природна реткост. У данашњој Србији биво више практички не постоји, а нестао је и из опште свести као домаћа животиња која је овде некоћ била раширена. Томе је знатно допринело уништавање пашака у Војводини и самим тим нестанак пашњачког сточарења. Пракса околњих земаља је показала да се биво ефективно и без великих улагања може узгајати и користити у оквиру заштите природе забарених предела, где успешно сузбија неконтролисано ширећу трску и практички сам оpстаје у екстензивним условима.

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. Cockrill, W. R. (1977). The water buffalo (PDF). Rome: Animal Production and Health Series No. 4. Food and Agriculture Organization of the United Nations. 
  2. Lau, C. H., Drinkwater, R. D., Yusoff, K., Tan, S. G., Hetzel, D. J. S. and Barker, J. S. F. (1998). Genetic diversity of Asian water buffalo (Bubalus bubalis): mitochondrial DNA D-loop and cytochrome b sequence variation. Animal Genetics 29(4): 253–264.
  3. Yang, D. Y., Liu, L., Chen, X., Speller, C. F. (2008). Wild or domesticated: DNA analysis of ancient water buffalo remains from north China. Journal of Archaeological Science 35: 2778–2785.
  4. Засавица – рај за младе истраживаче Политика, 03.08.2011

Литература[уреди]

  • Cockrill, W. R. (1977). The water buffalo (PDF). Rome: Animal Production and Health Series No. 4. Food and Agriculture Organization of the United Nations. 

Спољашње везе[уреди]