Водени биво

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Водени биво
Philippine Carabao.jpg
Водени биво
Water buffaloes in Wuyishan Wufu 2012.08.24 15-46-30.jpg
Водена биволица и теле
Припитомљен
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Потпородица:
Племе:
Род:
Врста:
B. bubalis
Биномијално име
Bubalus bubalis
  • речни биво
  • мочварни биво
2004buffalo.PNG
Глобална дистрибуција бивола 2004. године

Водени биво или Азијски водени биво (лат. Bubalus bubalis) је папкар из породице говеда. Крупнији је, али далеко мирније природе од даљег рођака афричког бивола, што је помогло његову доместификацију и чини га захвалном домаћом животињом. Његов рођак Арни или индијски биво може се пронаћи у дивљини у: Пакистану, Индији, Бангладешу, Непалу, Бутану, Вијетнаму и Тајланду. Припитомљени биволи прилично су раширени по Азији, Јужној Америци, Северној Африци и Европи. Такође су се одомаћили и постали дивљи у северној Аустралији.[1]

Дивље популације овог бивола живе у Југоисточној Азији, али је њихово порекло непознато. Нагађа се, да потичу од дивљих водених бивола, некоћ припитомљених па опет подивљалих или њиховог укрштања.[2]

Два постојећа типа домаћих водених бивола се признају на основу морфолошких и бихевиоралних критеријума – речни биво Индијског потконтинента и даље на запад до Балкана, Египта, и Италије, и мочварни биво, који је присутан од Асама на западу до југоисточне Азије и до долине реке Јангцекјанг у Кини на истоку.[1][3] Порекло типова домаћег воденог бивола је предмет дебата, мада резултати филогенетичких студија индицирају да је мочварни тип вероватно потекао из Кине и да је био доместикован пре око 4.000 године, док је речни тип вероватно потекао из Индије и био је доместикован пре око 5.000 година.[4] Мелуци су воденим биволима трговали од цивилизација долине Инда до Месопотамије, у садашњем Ираку пре 2.500 п. н. е.[5] Печат писара који је био у служби Акадског краља садржи приказ подношења воденог бивила као жртве.[6]

Опис[уреди]

Биволи у Мађарској

Одрасли водени биво нарасте од 300 до 600 килограма тежине код припитомљених примерака, а примерци у дивљини могу бити још крупнији (и до 800-1000 kg). Просечна тежина одраслог мужјака је око 900 килограма, а просечна висина рамена око 1,7 m.[7]

Бик ове врсте као и свих говеда је раздражљив и напада уколико се њиме лоше поступа, али је биво генерално питома и мирна, чак плашљива животиња.

Домаћи биво је стока троструке користи, тако што пре свега може да служи за вучу (50% је јачи од осталих говеда), даје добро млеко, и квалитетно месо. Млеко је далеко богатије витаминима од крављег а квалитетније је и по осталим особинама (нпр. лакше се укисели и од њега се лакше прави сир). Масноћа бивољег млека износи 8-16%, што значи да од 6 литара може да се направи 1 килограм сира. Месо бивола је у свему равно говеђем.

Биво као домаћа животиња[уреди]

Питоми водени биво је настао доместификацијом дивљег бивола, који је данас редак и угрожен и једино живи у мочварама источне Индије. Сматра се да су биволи први пут припитомљени у Кини у 4. веку п. н. е., и одатле се постепено раширили по Индији, Месопотамији и Африци.

У Европи биво има своју јединствену историју. На овај континент стигао је из Африке преко Шпаније и Грчке. Међутим, у Средњој Европи, па и на нашим просторима појавио се у 6—7. веку, посредством Авара.

О његовом значају говори да је 1697. године након битке код Сенте од турака заплењено 12.000 волова за вучу кола, а међу њима и неколико хиљада бивола.

Данас његова светска популација износи око 150 милиона грла, традиционално са нејвећим бројем животиња у јужној Азији. Такође је раширена домаћа животиња и у Египту и у појединим земљама Медитерана.

Биво у Србији и околини[уреди]

Биво на салашу у Мокрину, око 1930. године (у средини, иза говеда са великим роговима) – документарна фотографија љубазноћу Мокринског завичајног музеја

На ширем подручју Србије све до краја 19. и почетка 20. века постојала је разасута популација домаћег бивола. На Балкану (бивше Југословенске републике) 2006. године бројано је око 16.000 грла.[8] Савремена популација бивола сведена је на јужне делове (Пиротски крај, Косово и Санџак[9]) са око 1000 грла, који припадају медитеранском типу.

На јужне крајеве Европе – па и у Србију – бивол је највероватније стигао директно са истока, док за Војводину постоје прецизнији подаци о присуству (у виду историјских записа и слика), све до модерног периода. У Панонској низији први пут се помиње у 11. веку за Ердељ, као и у дворским даровним списима краља Беле II. Сигурни подаци за Подунавље и Потисје потичу још из 16. века. У Карпатском Басену 1911. бројано је 155.192 грла. Био је омиљен нарочито на тешко проходним, блатњавим и плавним теренима, где је одлично преживљавао и био погодан за сеоски рад.

Пропаст популације наишла је након другог светског рата, када напредак у механизацији пољопривреде више није захтевао радну снагу стоке. До између два рата, у Војводини, нарочито са обе стране Тисе још је постојала извесна популација бивола (у Банату и у Бачкој), док је данас потребна реинтродукција и потпуна преорганизација одгајивачко-селекцијског рада[8] (непостојање узгојних књига[10]).

У Мађарској данас, где су некада бивола звали "говедо сиромашних" чува се тек неколико крда, углавном у Националним парковима и у резерватима и они су део заштићеног генетског програма. Тако је и у Србији, где су углавном у ЗОО вртовима и резерватима природе (на пример у економији СРП Засавица).[11]

Значајна популација преживела је и у Румунији, где се у месту Мера у округу Клуж и даље увелико узгаја. Овде је 1950. још било 1500 бивола, али је данас стадо опало на свега 140 грла. Постоји популација и у Украјини, у месту Солотвино, у Закарпатској области.

У већини земаља преживела популација бивола заштићена је законом као природна реткост. У данашњој Србији биво више практички не постоји (у централној Србији и Војводини свега стотинак грла), а нестао је и из опште свести као домаћа животиња која је овде некоћ била раширена. Томе је знатно допринело уништавање пашњака у Војводини и самим тим нестанак пашњачког сточарења. Пракса околних земаља је показала да се биво ефективно и без великих улагања може узгајати и користити у оквиру заштите природе забарених предела, где успешно сузбија неконтролисано ширећу трску и практички сам опстаје у екстензивним условима.

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Cockrill, W. R. (1977). The water buffalo (PDF). Rome: Animal Production and Health Series No. 4. Food and Agriculture Organization of the United Nations. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 16. 6. 2013. Приступљено 8. 7. 2014. 
  2. ^ Lau, C. H., Drinkwater, R. D., Yusoff, K., Tan, S. G., Hetzel, D. J. S. and Barker, J. S. F. (1998). Genetic diversity of Asian water buffalo (Bubalus bubalis): mitochondrial DNA D-loop and cytochrome b sequence variation. Animal Genetics 29(4): 253–264.
  3. ^ Cockrill, W. R., ур. (1974). The husbandry and health of the domestic buffalo. Rome: Food and Agriculture Organization of the United Nations. 
  4. ^ Yang, D. Y., Liu, L., Chen, X., Speller, C. F. (2008). Wild or domesticated: DNA analysis of ancient water buffalo remains from north China. Journal of Archaeological Science 35: 2778–2785.
  5. ^ McIntosh, J. (2008). The Ancient Indus Valley: New Perspectives. ABC-CLIO, Santa Barabara.
  6. ^ Khan, G., Church, S. K., Harding, R., Lunde, P., McIntosh, J., Stone, C. (2011). The First Civilizations in Contact: Mesopotamia and the Indus. The Civilizations in Contact Project, Faculty of Asian and Middle Eastern Studies, University of Cambridge.
  7. ^ Yang, D. Y., Liu, L., Chen, X., Speller, C. F. (2008). Wild or domesticated: DNA analysis of ancient water buffalo remains from north China. Journal of Archaeological Science 35: 2778–2785.
  8. 8,0 8,1 Perišić P., Bogdanović V., Mekić C., Ružić-Muslić D., Stanojević D., Popovac M., Stepić S. (2015): Značaj bivola u proizvodnji mleka i stanje populacije u Srbiji. Biotechnology in Animal Husbandry vol. 31, br. 2, pp. 255-263
  9. ^ Bivolice - srednjovjekovno goveče na sandžačkim pašnjacima. Al Jazeera Balkans
  10. ^ Darko Drobnjak, Milivoje Urošević, Dragutin Matarugić (2013): Očuvanje genetičkih resursa autohtonih rasa domaćih životinja u Srbiji. Agro-knowledge Journal. Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Banjoj Luci.
  11. ^ Засавица – рај за младе истраживаче Политика, 03.08.2011

Литература[уреди]

  • Cockrill, W. R., ур. (1974). The husbandry and health of the domestic buffalo. Rome: Food and Agriculture Organization of the United Nations. 
  • Cockrill, W. R. (1977). The water buffalo (PDF). Rome: Animal Production and Health Series No. 4. Food and Agriculture Organization of the United Nations. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 16. 6. 2013. Приступљено 8. 7. 2014. 
  • Clutton-Brock, J. (1999). A Natural History of Domesticated Mammals. Cambridge UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-63495-3. .
  • Guinness Book of Records, 2005
  • Nowak, R.M.; Paradiso, J.L. (1983). Walker's Mammals of the World. Baltimore, Maryland, USA: The Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-2525-5. 
  • Voelker, W. (1986). The Natural History of Living Mammals. Medford, New Jersey, USA: Plexus Publishing, Inc. ISBN 978-0-937548-08-0. .
  • Roth, J. and P. Myers. "Bubalis Bubalis", University of Michigan Museum of Zoology Animal Diversity Web. Приступљено 15 January 2009
  • Fahimuddin, M. (1989). Domestic Water Buffalo. Janpath, New Delhi: Oxford & IBH Publishing Co. Pvt. Ltd. ISBN 978-81-204-0402-1. .
  • The Water Buffalo: New Prospects For An Underutilized Animal. Washington, D.C. National Academy Press.1981. ISBN 978-0-309-04159-1..
  • Wilson, D. E. and Reeder, D. M. 1993. Mammal Species of the World, Second Edition, A Taxonomic and Geographic Reference. Smithsonian Institution.
  • Ruangprim, T. et al. 2007. Rumen microbes and ecology of male dairy, beef cattle and buffaloes. In: Proceedings Animal Science Annual Meeting, Khon Kaen University, Khon Kaen 40002, Thailand.
  • Thu, Nguyen Van and T. R. Preston. 1999. Rumen environment and feed degradability in swamp buffaloes fed different supplements. Livestock Research for Rural Development 11 (3)
  • Wanapat, M. 2000. Rumen manipulation to increase the efficient use of local feed resources and productivity of ruminants in the tropics. Asian-Aust. J. Anim. Sci. 13(Suppl.): 59-67.
  • Wanapat, M. and P. Rowlinson. 2007. Nutrition and feeding of swamp buffalo: Feed resources and rumen approach. Paper to be presented at the VIII World Buffalo Congress, 19–22 October 2007, Caserta, Italy, organized by The International Buffalo Federation.

Спољашње везе[уреди]