Гојко Радовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ГОЈКО РАДОВИЋ
Gojko Radović.jpg
Гојко Радовић
Датум рођења(1911-08-15)15. август 1911.
Место рођењаПодгорица
 Краљевина СХС
Датум смрти20. јул 1971.(1971-07-20) (59 год.)
Место смртиПодгорица,  СР Црна Гора
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ од1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Партизанска споменица 1941.

Гојко Радовић (Подгорица, 15. август 1911Подгорица, 20. јул 1971), учесник Народноослободилачке борбе, народни херој Југославије и друштвено-политички радник СР Црне Горе.

Биографија[уреди]

Родио се у Подгорици 15. августа 1911. године. Рано је почео да ради као бријачки радник у једној приватној радњи. Од младости је био заинтересован за раднички покрет. Као председник подружнице бријачких радника изабран је за члана Међуструковног одбора у Подгорици. У Априлском рату борио се на албанском фронту. Од почетка Тринаестојулског устанка борио се у првим редовима у многим биткама међу којима је била и Пљеваљска битка. Прво је био у Зетском одреду, а затим у 2. чети 4. батаљона Пете пролетерске црногорске бригаде. Члан КПЈ постао је 1942. године.[1]

Са Петом пролетерском бригадом је водио борбе око Бугојна. Са Марком Ђуровићем и Луком Вучинићем организовао је акције на планини Чемерници и у околини Скендер Вакуфа којим су четници уништени. Као командир вода руководио је нападом на Прозор током Четврте непријатељске офанзиве и после заузимања града похваљен је од команданта ове операције Саве Ковачевића. Четврта бригада у којој се налазио Радовић у борби код села Идбар добила је задатак да омогући пребацивање партизанских болница преко Прења ка Борачком кршу. Захваљујући храбрости Радовићевог вода, одбијено је 12 узастопних непријатељских јуриша, а Радовић је био рањен. Приликом борби на Плану у Херцеговини јединице 4. батаљона морале су да се повлаче, а он је са још неколико пушкомитраљезаца остао да штити одступницу. У борби је тешко рањен и остао је без ока. Спашен је у противнападу које су извеле партизанске јединице. Након тога се борио у редовима 6. дивизије КНОЈ−а. Из рата је изашао са чином мајора.[2]

Након рата је радио у Секретаријату за унутрашње послове (СУП) Црне Горе све до пензионисања 1964. године.

Преминуо је изненада 20. јула 1971. године у Подгорици.[3]

Носилац Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Указом председника ФНР Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја.[3]

Референце[уреди]

Литература[уреди]