Душан Мугоша

С Википедије, слободне енциклопедије
душан мугоша
Душан Мугоша Дућ
Лични подаци
Датум рођења(1914-01-07)7. јануар 1914.
Место рођењаЉешкопоље, код Подгорице, Краљевина Црна Гора
Датум смрти8. август 1973.(1973-08-08) (59 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
Професијадруштвено-политички радник
Деловање
Члан КПЈ од1934.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
НОБ Албаније
СлужбаНОВ и ПО Југославије
НОВ Албаније
Чингенерал-мајор у резерви
У току НОБпартијски руководилац
Прве албанске бригаде
председник Скупштине АКМО
Период4. април 196018. јун 1963.
ПретходникПавле Јовићевић
НаследникСтаноје Акшић
Херој
Народни херој од6. јула 1953.

Одликовања
Орден народног хероја Орден народног ослобођења
Орден заслуга за народ
Орден заслуга за народ
Орден братства и јединста Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Душан Мугоша Дућ (Љешкопоље, код Подгорице, 7. јануар 1914Београд, 8. август 1973), учесник Народноослободилачке борбе у Југославији и Народноослободилачке борбе у Албанији, друштвено-политички радник СФР Југославије, СР Србије и САП Косова и народни херој Југославије. Од 4. априла 1960. до 18. јуна 1963. године обављао је функцију председника Народне скупштине Аутономне Косовско-Метохијске Области.

Биографија[уреди | уреди извор]

Душан Мугоша рођен је 7. јануара 1914. године у Љешкопољу код Подгорице, у земљорадничкој породици. Нижу гимназију завршио је у Пећи, а вишу, коју је почео у Призрену, морао је да напусти због своје политичке активности. Још током школовања повезао се са комунистима и напредним омладинцима.

Члан Комунистичке партије Југославије постао је 1934. године. За члана Месног комитета КПЈ у Пећи изабран је 1938. године, а на Обласној конференцији 1940. године изабран је за члана Окружног комитета КПЈ за Косово и Метохију. Због револуционарног рада био је често хапшен и прогањан, а после демонстрација у Пећи маја 1940. године, повукао се у илегалност.

Други светски рат[уреди | уреди извор]

Одмах по избијању рата, активно је учествовао у организовању устанка на Косову и Метохији. На позив секретара Окружног комитета КПЈ за Косово и Метохију, Миладина Поповића, а по одлуци Централног комитета КПЈ, крајем 1941. године отишао је у Албанију. Заједно са Миладином Поповићем дао је значајан допринос ослободилачкој и револуцонарној борби албанског народа. Радио је на стварању организација Комунистичке партије Албаније, организација Комунистичке омладине Албаније, као и на формирању борбених и диверзантских група за борбу против фашистичких окупатора и њихових сарадника.

У пролеће 1942. године, ослободилачки покрет у Албанији је нагло растао и постајао све масовнији, тако да је постало неопходно да се успостави непосредни контакт са ЦК КПЈ и командантом Јосипом Брозом Титом. Требало је да Коминтерна дефинитивно призна КП Албаније. Такође је требало добити потребне савете и сугестије од ЦК КПЈ. Због тога, 25. маја 1942. године Душан креће из Албаније у Југославију. Пробијајући се преко непроходних терена Албаније и Југославије, кријући се од непријатеља све док у рејону Игмана није наишао на пролетерску бригаду, исцрпљен од напора. После 82 дана упорног тражења, стигао је до Врховног штаба и ЦК КПЈ у западној Босни.

На ослобођеној територији је остао месец дана упознајући се са искуствима Народноослободилачког покрета, радом Партије и органа власти у новим условима, а потом се вратио у Албанију са писмом Коминтерне и писмом Тита комунистима Албаније. По повратку у Албанију учествовао је у припремама за одржавање Прве земаљске конференције КП Албаније. Од априла до августа 1943. године радио је у јужној Албанији на формирању партијских организација, партизанских одреда и Оперативног штаба Прве зоне (Валона и Аргирокастро). Партијски руководилац Прве албанске бригаде постао је по њезином формирању средином августа 1943. године.

После успешно обављеног задатка, вратио се маја 1944. године у Југославију, где је преузео нове дужности. Учествовао је у формирању Прве, Треће, Четврте и Пете косовско-метохијске бригаде и Оперативног штаба за Косово и Метохију, у коме је вршио дужност помоћника политичког комесара.

Послератна каријера[уреди | уреди извор]

Након ослобођења Југославије био је на разним партијским и државним функцијама:

Умро је 8. августа 1973. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941., Ордена народног ослобођења, албанских одликовања Ордена споменице и Ордена заставе, те осталих високих страних и југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 6. јула 1953. године.

Види још[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]