Василије Ђуровић Вако

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ВАСИЛИЈЕ ЂУРОВИЋ ВАКО
Vasilije Djurovic.jpg
Василије Ђуровић Вако
Датум рођења(1910-12-19)19. децембар 1910.
Место рођењаМомишићи, код Подгорице
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти9. јун 1943.(1943-06-09) (32 год.)
Место смртиТјентиште
Хрватска НД Хрватска
Професијастудент
Члан КПЈ од1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Народни херој од11. јула 1945.

Василије Ђора Ђуровић Вако (Момишићи, код Подгорице, 19. децембар 1910Тјентиште, 9. јун 1943), студент филозофије, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 19. децембра 1910. године у селу Момишићи, код Подгорице. Основну школу је завршио у родном селу, гимназију у Подгорици и Беранама, а филозофију је студирао у Скопљу. Још у гимназији је приступио омладинском револуционарном покрету и постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Због своје политичке активности, био је искључен из подгоричке гимназије, па је школовање наставио у Беранама, а 1929. године се вратио у Подгорицу, где је и матурирао.

За време студија, активно је учествоаво у студенстком покрету, због чега је више пута хапшен. После демонстрација у Скопљу, 1939. године, био је ухапшен и спроведен у београдски затвор „Главњачу“. За време студентских распуста, активно је политички деловао у родном крају. Био је учесник Белведерских демонстрација 1932. године, на Цетињу. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1941. године.

После априслског рата и окупације Краљевине Југославије, вратио се у родни крај, где је активно учествовао у организовању устанка и првим устаничким акцијама. У Тринаестојулском устанку, 1941. године, био је командир Момишићко-толошке чете, с којом се истакао у борби на Вељем брду, 17. јула. После тога је био у јединицама на терену око Подгорице.

Учествовао је, 1. децембра 1941. године, у нападу на Пљевља. Као командир Љешкопољско-љешанске чете Црногорског НОП одреда за операције у Санџаку, током борби је, са својим, борцима упао у Пљевља и учествовао у ослобођењу затвореника. Крајем 1941. године постављен је за команданта батаљона „Бајо Секулић“, а након оснивања Четврте пролетерске црногорске ударне бригаде, јуна 1942. године, постао је командант њеног Четвртог батаљона.

Са Четвртом црногорском бригадом је учествовао у многим борбама: код Горњег и Доњег Вакуфа, Бугојна, Купреса, Ливна и др. Новембра 1942. постављен је за заменика командната, а марта 1943. за команданта бригаде. Као командант се истакао у борбама током Четврте и Пете непријатељске офанзиве. Као командант батаљона, а касније и бригаде, учествовао је у многим борбама, а у нападу на Купрес, августа 1942. године, био је тешко рањен.

Погинуо је 9. јуна 1943. године, током битке на Сутјесци. Од исте авионске бомбе погинуо је и Ђуро Вујовић Шпанац, народни херој и пратилац Врховног команданта, као и члан енглеске војне мисије Бил Стјуарт. Том прилико је рањен и Врховни командант НОВ и ПОЈ Јосип Броз Тито.

Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 11. јула 1945. године, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашен је за народног хероја.

Године 1957, његови посмртни остаци су сахрањени у гробницу народних хероја на Горици у Титограду.

Литература[уреди]