Сава Ковачевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
САВА КОВАЧЕВИЋ
Savo Kovačević.jpg
Сава Ковачевић
Датум рођења (1905-01-25)25. јануар 1905.
Место рођења Нудо, код Никшића
 Књажевина Црна Гора
Датум смрти 13. јун 1943.(1943-06-13) (38 год.)
Место смрти Врбница, код Фоче
Независна Држава Хрватска НД Хрватска
Професија радник
Члан КПЈ од 1925.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
У току НОБ-а командант Треће дивизије
Служба НОВ и ПО Југославије
19411943.
Чин пуковник
Народни херој од 6. јула 1943.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден Кутузова првог степена

Сава Ковачевић (Нудо, код Никшића, 25. јануар 1905Врбница, код Фоче, 13. јун 1943), револуционар, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Одрастао је у родном селу, где се бавио пољопривредом, а као младић је најпре радио као шумар, а потом краће време у руднику Трепча и у штампарији у Београду. Веома рано је преко старијег брата револуционара Николе Ковачевића приступио револуционарном комунистичком покрету и 1925. године постао члан илегалне Комунистичке партије. Од 1928. је био члан Месног комитета КПЈ за Грахово, а од 1934. године и члан Окружног комитета КПЈ за Никшић. Исте године је био изабран за секретара МК КПЈ за Грахово, а 1937. за члана Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак и Косово и Метохију. У току 1937. и 1938. године је био један од руководилаца Радничко-сељачке странке у Црној Гори.

Због револуционарног рада је више пута био хапшен и прогањан од полиције, а два пута је извођен пред Државни суд за заштиту државе. Скривајући се од полиције, око годину дана је провео у илегалности. Пред почетак Другог светског рата у Југославији, био је ангажован на стварању партијских организација, међу припадницима Југословенске војске у Требињу и Билећи.

Јула 1941. године је био један од организатора устанка у никшићком крају, а од јесени исте године и командант Никшићког партизанског одреда, с којим је дејствовао на подручју Црне Горе и Херцеговине, од Боке которске до Гацка и од Острога до Дубровника. Почетком 1942. је био именован за команданта Привременог оперативног штаба за Херцеговину, а у априлу за заменика команданта Главног штаба НОП одреда Црне Горе. Од маја 1942. је био члан Врховног штаба НОП и ДВЈ, а од јуна 1942. године командант Пете пролетерске црногорске ударне бригаде, с којом учествовао у борбама против усташа, четника и Италијана у Херцеговини и централној Босни, као и у бици на Неретви, почетком 1943. године. Маја 1943. године је добио чин пуковника НОВЈ, а у току битке на Сутејсци, јуна 1943. године је био именован за команданта Треће ударне дивизије.

Погинуо је 13. јуна 1943. године предводећи јуриш својих бораца, приликом покушаја пробоја немачког обруча у близини села Врбница, код Фоче. Заједно са њим у јуришу су погинули његов отац, брат и малолетни сестрић Драган, који му је био курир. За народног хероја проглашен је 6. јула 1943. године, а Савино Село, код Врбаса носи име у његову част.

Биографија[уреди]

Породица и одрастање[уреди]

Рођен је 25. јануара 1905. године у селу Нудо, у близини Грахова, код Никшића. Потицао је из сиромашне земљорадничке породице и био најмлађе дете Благоја и Јоване Ковачевић, рођене Перовић, који су у Грахову и околини, били познати по надимку „Мизаре”. Савино детињство било је обележено Балканским и Првим светским ратом, као и аустроугарском окупацијом. Основну школу је од 1912. до 1916. године учио у суседном селу Заслап, јер у његовом селу није било школе. Пошто породица није имала средстава за га даље школује, иако им је то предлагао његов учитељ, Сава је остао у селу и након завршене школе се и бавио земљорадњом.[1][2][3]

Савин старији брат Никола Ковачевић, који је у Београду похађао Учитељску школу, био је присталица њиховог даљег рођака Марка Даковића, који се залагао за уједињења Црне Горе и Србије и био један од водећих опозиционара краљу Николи Петровићу. Једном приликом заједно са Даковићем, били су хапшени Савин отац Благоје и брат Никола. За време окупације Црне Горе, Никола Ковачевић је због сукоба са аустроугарском окупационом политиком био у затвору, а за време Божићне побуне јануара 1919. године је као познати присталица уједињења био заробљен од „зеленаша” и осуђен на смрт. Није био убијен, али је касније у једној зеленашкој заседи био рањен у ногу.[4]

Никола се касније повезао са комунистом Јованом Томашевићем и постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). У потрази за послом отишао је у Београд, али је одатле као комуниста био протеран, након доношења Закона о заштити државе августа 1921. године. Доласком у Грахово, пошто се није могао запослити као учитељ, одлучио је да формира курсеве за гиманзију, на којима је ученицима држао предавања из историје, географије, књижевности и др.[5] Кроз ову „приватну школу” прошло је око 100 ученика, а један од полазника је био и његов брат Сава Ковачевић, који је ово видео као прилику да надокнади пропуштено знање пошто се није могао школовати. С посебном пажњом Сава је проучавао књиге о пољопривреди, а посебно воћарству и виноградарству и трудио се да у пракси примени нова сазнања. Пошто је успешно решио наводњавање винограда, брзо је у селу стекао репутацију доброг пољопривредника. Крчио је ледине и садио винограде и друго воће, а бавио се и калемљењем воћака.[6][1][7]

Преко брата Сава је добио прва сазнања о Октобарској револуцији у Русији и комунизму, па се још као петнаестогодишњак, 1920. године определио за револуционарни комунистички покрет. Тада је почео да се интересује и за револуционарну марксиситичку литературу, а читао је и Лењиново дело „Држава и револуција”. Такође, пратио је и радничку штампу, до које је долазио преко брата. Поред тога читао је и друге књиге, а посебно је волео књигу „Мати” Максима Горког.[1][3]

Први послови и војска[уреди]

Када је одрастао, Сава је схватио да се не може живети од скромне пољопривреде, па је потражио посао. Као шумски радник се запослио у загребачкој фирми „Омбли“ за експлоатацији дрвета у Бијелој гори. Физички веома јак, самостално је обарао столетна стабла. Брзо је осетио тежину радничког живота, истовремено гледајући како одлазе огромна стабла из граховских шума, која су била једино богатство овог краја. Од тешко зарађеног новца, куповао је књиге и радио на свом дошколовавању. Иако веома млад, у току слободног времена је другим радницима објашњавао циљеве радничког покрета и причао о радничкој борби и штрајковима. Када је 1925. године напунио двадесет година био је примљен у чланство тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ), у којој је његов брат Никола Ковачевић био секретар Обласног комитета КПЈ за Подгорицу. Исте године, Сава је шумским радницима у Бијелој гори, одржао свој први политички говор, због чега је дошао у сукоб са полицијом.[8][2]

Године 1927. Сава је отишао на одслужење војног рока у артиљеријски пук у Мостару. Овде се јавила његова љубав према топовима, а на вежбама свог пука је био изабран за најбољег стрелца. Када је отишао у војску, полиција је о њему послала податке са квалификацијом да је „комунистички бунџија”, па је Сава морао обуздавати свој темперамент како не би запао у невоље. Одговорно је обављао војничке дужности, а примерном дисциплином је успео да код претпостављених отклонио сумње од полицијских претњи. Као примерном војнику и најбољем стрелцу било му је понуђено да похађа подофицирску школу, али је он то одбио и у замену прихватио да ради као писар у Штабу пука.[8][9][7]

Након одслужења војног рока, 1928. године Сава се запослио у шумском газдинству. Овде је свако вече са радницима причао о радничком покрету, радничкој борби, штрајковима, комунизму, Совјетском Савезу и др. Крајем исте године био је изабран у руководство организације КПЈ у Грахову. Због сукоба са управом шумског газдинства у Бијелог гори, вратио се кући и заједно са сељацима почео да обрађује дрвену грађу. Савин брат Никола, у то време познати црногорски револуционар и члан Централног комитета КПЈ, био је на сталном удару полиције, па је по одлуци руководства КПЈ 1928. године емигрирао у Совјетски Савез. Он је тада Сави оставио своју богату библиотеку, који је још енергичније почео да се бави својим политичким образовањем.[8][10][9]

Поред библиотеке, Никола је Сави и осталим члановима породице, оставио и бригу о својој супрузи Љубици и деци — Митру, Вјери и тек рођеном Драгану. У потрази за бољим послом, али и због сталне полицијске потраге, која га је као комунисту и брата познатог револуционара, посебно прогонила након увођења Шестојануарске диктатуре, Сава је одлучио да промени средину. Крајем 1929. године је отишао на Косово, где се запослио у руднику Трепча. Овде је најпре радио на монтажи жичаре од Звечана до Трепче, а потом и кратко као рудар. Био је један од највреднијих радника и брзо је стекао симпатије других радника, посебно након сукоба са једним инжењером који се лоше односио са радницима. Иако је након сукоба инжењер променио свој однос према радницима, ово је био повод да руководство рудника почне да мотри на Савино деловање, посебно јер је у недостатку синдикланих организација, које су биле суспендоване након увођења диктатуре, радио на организовању радника. Недуго потом Сава је био ухапшен и спроведен у Вучитрн, где је саслушаван три дана, али Пошто полиција није имала никаквих конкретних доказа против њега био је пуштен.[10][9][11]

Пошто је након хапшења, изгубио посао у Трепчи, Сава је 1931. године отишао у Београд и запослио се у штампарији листа „Време”, где је радио веома тежак посао топљења олова. Убрзо по преласку у Београд, Сава је позвао свог петнестогодишњег братића Митра да му се придружи, па су становали заједно у Поп Лукиној улици. Пошто је рад у штампарији био изузетно тежак, али и опасан по здравље, јер је ваздух у штампарији био пун оловних испарења, Сава је након три месеца напустио овај посао и запослио се на изградњи Савског моста. Због своје снажне конституције и велике снаге радио је на ксенонима новог моста. Ово је био веома опасан, али и добро плаћен посао. Током боравка у Београду, Сава се повезао са радничким покретом, па је скоро свакодневно након посла одлазио у Раднички дом на Славији, где је слушао разна предавања. Београдска полиција је из Вучитрна добила информације о Савином политичком деловању, па га је прогонила и пратила. Једног дана је упала у његов стан и извршила претерес, након кога је ухапсила Сави у Митра и спровела их у „Главњачу”, затвор Управе града Београда. Након дужег ислеђивања, били су као „бунтовници и непожељни елементи” осуђени на 27 дана затвора и протеривање из Београда. Њихово спровођење из Београда до Чапљине трајало је пуних 17 дана. Спровођени су пешке, од једне до друге жандармеријске станице, због чега су се у Чапљини одлучили на штрајк глађу, након чега су спроведени у Грахово.[10][9]

Политичко деловање[уреди]

Након протеривања у родно место, 1931. године Сава се нашао под надзором полиције, па је он отишао у Бијелу Гору, где се поново запослио на експлоатацији дрвета. У то време изграђиван је пут ГраховоЦетиње, а на његовој изградњи је учествовалао стотине радника, из свих крајева земље, а највише је било Личана. Преко илегалне организације Комунистичке партије која је деловала у Грахову, Сава је предлагао да комунисти треба политички делују међу радницима на изградњи пута, након чега се одређени број локалних комуниста запослио на изградњи пута. Они су тада почели са ширењем комунистичке пропаганде међу радницима — читали су им новине, књиге, брошуре и др, па је убрзо био организован раднички штрајк. Сава се посебно анагжовао на организовању штрајку, а граховска партијска организација је помагала штрајкаче и организовала снабдевање хране за штрајкаче који нису били из овог краја. Услед добре организације, штрајкачи су остали упорни и штрајк се одужио на готово месец и по дана. Како би заплашио раднике и сломио штрајк, срески начелник је са одредом жандарма дошао међу штрајкаче. На челу групе радника, Сава их је сачекао и вербално се сукобио с начелником. Жандарми су потом ухапсили седморицу радника, који су били означени као вође штрајка. Након овога, Сава је окупио раднике и мештане, њих око 300 и наоружане крамповима и лопатама их повео као жандармеријској станици. Суочен с великом масом света, срески начелник је био принуђен да из затвора пусти седморицу ухапшених радника. Ова успешно организована акција имала је велики одјек, не само међу радницима-штрајкачима, већ и међу мештанима околних села, код којих је све више растао Савин углед као народног трибуна.[12]

Почетком 1930-их година дошло је до обнављања партијских организација у Црној Гори, а 1934. године Сава је постао секретар Месног комитета КПЈ за Грахово и члан Окружног комитета КПЈ за Никшић. Његова политичка активност, као и активност партијске организације у Грахову, није била непримећена од стране полиције, па је жандармеријска станица у том месту све више расла. За њеног командира је уместо наредника био остављен официр, а имала је и све већи број жандарма. Присмотра и праћење свих полицији сумњивих људи је било све активније, а Сава је неколико пута био привођен. Пошто је сукоб између Саве и полиције био све отворенији, он је од групе инжењера који су обележавали топографске знакове узео црвену фарбу и на плочи у близини његове куће написао паролу „Живео СССР” и нацртао срп и чекић. Полиција је знала да је Сава написао паролу, али за то није имала доказе, јер су шумски радници потврдили да се он налазио с њима у Бијелој Гори. Пошто нису могли да ухапсе Саву, жандари су ухапсили његовог оца Благоја, који је потом био осуђен на казну од 700 динара, а како није могао да је плати, морао је да одлежи одређено време у затвору у Никшићу.[13]

У циљу јачања партијске организације и ширења политике Комунистичке партије, Сава је користио сваку прилику да јавно иступа међу сељацима. Ова прилика му се најчешће указивала приликом пазарног дана у Грахову, када је у њега долазило доста сељака из околних места. Једном приликом, током 1935. године, Сава је у ранијем договору са скојевском организацијом, организовао да скојевци сељацима деле забрањени лист „Народна правда”. Жандарми су на ово реаговали и почели да сељацима отимају из руку новине, након чега је дошло до гужве. Сава је ово искористио и почео да говори окупљенима о бесправљу и терору, као и потреби широких народних маса да таквој политици стане на пут. Његов громки глас одјекивао је пијацом и привлачио пажњу сељака и других окупљених грађана. Иако у говору није директно помињао комунисте, ни Комунистичку партију, сви присутни су значи у чије име он говори. Жандарми нису смели да га омету у држању говора, јер су знали да сељаци имају велике симпатије према њему и да су спремни да им пруже отпор, а приликом овог збора било је прикупљено на стотине потписа за ослобађање ухапшених комуниста. Неколико дана касније Сава је био ухапшен због овог иступања на пијаци.[14]

Одметништво и суђење[уреди]

Марта 1936. године полиција је приликом провале у партијску организацију КПЈ у Загребу успела да дође до једног извештаја Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, у коме је био изнесен податак да на територији овог Покрајинског комитета, односно на терену Црне Горе, Боке Которске и Косова и Метохије делује 610 чланова КПЈ у 143 партијске организије („ћелије”). Након тога полиција је успела да изврши велику провалу у ову партијску организацију и да ухапси скоро половину чланства, њих око 300. Најпре је откривен Покрајински комитет, чије је седиште било на Цетињу, а потом је откривено и седам окружних комитета, у Никшићу, Подогорици, Котору и др, а како се повећавао број ухапшених, тако се и провала све више ширила. Као од раније познати комуниста, који је често пута био хапшен и прогоњен од полиције, Сава је успео да избегне хапшење. Он се заједно са двојицом рођака — Јованом и Павлом Ковачевићем, који је као студент више пута био хапшен и осуђиван у Београду и Загребу и протеран у родно место, одлучио да се одметне у шуму, где су у илегалности провели пуних девет месеци. Живели су по пећинама и хранили се код рођака, а били су и наоружани. У току лета, Сава и његови рођаци, су боравили код једног сељака и помагали му да прикупи летину. Том приликом их је открила и изненадила једна жандармеријска патрола. Пошто су се жандарми плашили да ухапсе Саву, с њим су отпочели преговоре око предаје, а на преговоре је позван и командир жандармеријске станице. Како је он, супротно претходном договору, на преговоре уместо сам кренуо с већом групом жандарама, Сава и његови рођаци су након добијања ове информације поново одметнули. Тада је за њима отпочела неуспела петнаестодневна потрага у којој је учествовало 80 жандарма.[15]

Због масовних хапшења и одвођења у Дубровник, где су вршена мучења ухапшених комуниста, била је узнемирена јавност у Црној Гори, па је за 26. јун 1936. године био сазван протестни збор на Цетињу. Власт је овај збор забранила, али се упркос забрани на Блевдеру, у близини Цетиња окупило око 3.000 људи. Током одржавања збора, војска и жандармерија су опколиле околна брда, па је приликом разилажења учесника дошло до сукоба у којима убијено шест, а рањено 30 демонстраната. Након Белведерских демонстрација, јавност је још више била узменирена, па су власти настојале да смире ситуацију. У циљу смиривања ситуације, власти су настојале и да правди приведу тројицу одметника из Грахова. После више неуспешних потера, полицијски писар из Нишкића је новембра 1936. године дошао у кућу породице Ковачевић и Савиној снаји Љубици предложио да одметнике позове на предају, а да ће им он помоћи да се предаја изврши директно суду, а не преко жандарма. Након примања ове информације, Сава је испрва био неповерљива, али је након неколико дана затражио тајни сусрет са судским писаром. Том приликом Сава и његови рођаци су се одлучили на предају, па су се сутрадан на уговореном месту укрцали у камион, који их је пребацио до суда у Никшићу.[16]

Након недељу дана били су спроведени у Сарајево, где су заједно са другим ухапшеним комунистима боравили у истражном затвору. Сава је био у заједничкој соби, са групом комуниста који су били оптужени с њим, па су се могли договорити око припреме одбране. На Савин предлог, политички-затвореници су организовали предавања из марксизма-лењинизма, учење политичке теорије, али и политичке дискусије. После два месеца група оптужених, међу којима и Сава је била пребачена у Београд, где је након месец дана чекања изведена пред Државни суд за заштиту државе. Према „Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави”, који је донет 1. августа 1921. године и којим је дефинитивно био забрањен легалан рад Комунистичке партије Југославије, Сава је био оптужен — „за припадање забрањеној Комунистичкој партији, за активност против поретка, за ширење комунистичке штампе, за злочин против јавне безбедности и поретка у држави”. За ова дела добијала се вишегодишња робија, али Сава у току истраге није признао ништа за шта су га теретили изузев да је „симпатизер комунистичког покрета”. Суђење пред Државним судом за заштиту државе одржано је у Београду је фебруара 1937. године, а Сава је на њему, услед недостатка доказа, био ослобођен.[16]

Револуционарни рад[уреди]

За члана Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору изабран је 1937. на Шестој покрајинској конференцији. Као партијски радник, активно је деловао међу сељацима, радећи на стварању сељачког задругарства; радио је на окупљању омладине, отварању читаоница; учествовао је у организовању радничких штрајкова; иступао као говорник на народним свечаностима, на изборним састанцима, на великим скуповима и демонстрацијама. Радио је на стварању легалне Радничко-сељачке странке (1937—1938) и био један од њених истакнутих представника у Црној Гори.

Због комунистичких активности хапшен је више пута (у Грахову, Никшићу, Цетињу, Косовској Митровици и Београду) и извођен пред суд. У пролеће 1940. године, је ухапшен и спроведен на суђење у Стару Кањижу, али је и овога пута ослобођен. Последњи пут је ухапшен уочи Априлског рата 1941. године.

Народноослободилачки рат[уреди]

Споменик народном хероју Сави Ковачевићу у кругу Пољопривредног предузећа „Сава Ковачевић” у Врбасу.

После окупације Краљевине Југославије, априла 1941. године, Сава је као члан Окружног комитета КПЈ за Никшић, активно учествовао у припреми Тринаестојулског устанка. Прва велика акција против окупатора на територији Грахова изведена је под његовим руководством - 25. јула, када је савладана италијанска посада, јачине од око 80 војника и ослобођено Грахово.

У јесен 1941. године Главни штаб НОП одреда за Црну Гору и Боку га је именовао за команданта Никшићког партизанског одреда, који је убрзо нарастао на десет батаљона. У јесен 1941. и зиму 1941/1942. године, јединице одреда су извеле низ успешних акција на територији Никшића, Грахова, Вилуса, Црквица и Херцег Новог. Никшићки партизански одред је тада разбио неколико италијанских колона, заробио неколико стотина војника, запленио тенкове, топове, камионе и друго наоружање и опрему. Снагама Никшићког и Дурмиторског партизанског одреда ослобођена је велика територија од Таре и Пиве до Бококоторског залива, осим блокираног Никшића и градова у Боки. Нарочито тешке, вишемесечне борбе, уз велике непријатељске губитке, вођене су на сектору Драгаљ-Црквице-Херцег Нови.

Истовремено са развојем устанка у Црној Гори, Сава је војно-политички рад својих јединица усмерио и у источну Херцеговину и према Дубровнику. Јануара 1942. године формиран је Оперативни штаб за Херцеговину, на чијем се челу налазио Сава и који је имао задатак да координира борбе црногорских и херцеговачких јединица. Тада су се под његовом командом нашле снаге јачине око 20 батаљона, које су деловале на простору од Острога до Дубровника и од Боке до Гацка. Делови одреда су били ангажовани и у борби с четницима на подручју Колашина и у Катунској нахији. Саво је, фебруара 1942. учествовао на Острошкој скупштини црногорских и бокељских родољуба, у манастиру Острог, у априлу је именован за члана Главног штаба НОП одреда Црне Горе и Боке, а маја исте године изабран је за члана Врховног штаба НОП и ДВЈ.

У току Треће непријатељске офанзиве, јединице Никшићког партизанског одреда водиле су изузетно тешке борбе око Никшића и Грахова, у Боки и у Пиви. Априлу 1942, у борбама у Жупи никшићкој тешко су поражене јаке четничке снаге под командом Баја Станишића - то је био први тежи пораз четника у Црној Гори. Нове поразе одред им је нанео у борбама на правцу Никшић-Пива. Поред руковођења одредом, као заменик команданта Главног штаба руководио је повлачењем Ловћенског партизанског одреда правцем Трешњево-Грахово-Бањани-Пива, као и Зетским партизанским одредом, око Никшића и у Пиви.

Када је 12. јуна 1942. године формирана Пета пролетерска црногорска ударна бригада, Сава је постао њен први командант. Бригада је најпре била главна заштитница у борбама на тромеђи Црне Горе, Босне и Херцеговине, а потом је са ширег простора Зеленгоре штитила поход Групе пролетерских бригада у западну Босну и осигуравала збег народа и болницу. Од 22. јула до 2. августа, заједно с Херцеговачким партизанким одредом, Драгачевско-челебићким батаљоном, болницом и збегом, Пета бригада је извела пробој од Дрине до Прозора. У централној и западној Босни бригада је, од августа 1942. до јануара 1943. године, водила борбе око Прозора, Травника, Јајца и др.

У току Четврте непријатељске офанзиве, Савина бригада је учествовала у борби за Прозор, борби с тенковима у Острошцу, нападу на Коњиц, одбрани у долини Неретве, која је имала велики значај за спас рањеника и општи успех у бици на Неретви. После преласка Неретве, бригада је водила тешке борбе на левој обали Неретве, за ослобођење и одбрану Невесиња, на Планој, Јаворку и Биочу. Сава је командовао бригадом у оштрим борбама на правцу Никшић-Шавник, на Комарници и на Дурмитору, што је успорило надирање вишеструко јачих немачко-италијанских снага у Петој офанзиви. Маја 1943. године, када су уведени први официрски чинови у НОВЈ Никола је добио чин пуковника.

У најтежем периоду Пете непријатељске офанзиве, јуна 1943. године, Сава је постављен за команданта Треће ударне дивизије. Дивизији је тада пао најтежи задатак - да буде заштитница Главне оперативне групе, да штити Централну болницу и изврши пробој из окружења. У десетодневним борбама под Савином командом, дивизија се борила с непријатељем који је био готово двадесет пута бројнији, и учинила све да спасе рањенике и изврши друге задатке. Чињени су покушаји да се нађе погодна могућност за пробој. У тешким борбама 11. и 12. јуна на Вучеву, под Маглићем, код Боровна, на десној обали река Сутјеске, одбијени су снажни удари непријатеља, спашена болница и направљен покушај да се на левој обали Сутјеске образује мостобран. Дана 13. јуна, главне снаге дивизије су пошле у општи напад на левој обали Сутјеске - дивизија је успела да потисне непријатеља, али не и да сломи његов отпор на Кошуру, падинама Озрена, Ластве, Казана. У најкритичнијем тренутку, Сава је одлучио да се новим јуришем изврши пробој - с Пратећом четом и групом курира избио је у први стрељачки строј, заповедио јуриш, и пуцајући из пушкомитраљеза, пошао напред и пао покошен непријатељевим рафалима.

Одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ, 6. јула 1943. године, проглашен је за народног хероја, међу првим борцима НОВ и ПОЈ. Одлуком Президијума Врховног совјета Совјетског Савеза одликован је Орденом Кутузова. У „Билтену Врховног штаба“ бр 29-31 о проглашењу Саве Ковачевића за народног хероја пише:

„На основу рјешења Врховног штаба даје се назив народног хероја другу Сави Ковачевићу, команданту V црногорске НОУ бригаде, који је погинуо јуначком смрћу јуна мјесеца 1943 г., код Врбнице јуришајући на челу својих бораца на непријатељске бункере при пробијању непријатељског обруча. Слава великом црногорском јунаку другу Сави Ковачевићу![17]

У току Народноослободилачке борбе - 13. јуна 1943. заједно са Савом су погинули његов отац Благоје, брат Јанко и четрнаестогодишњи братић Драган, који је био Савин курир. Савин рођени брат Никола је био познати револуционар, а његов син Митар је такође проглашен за народног хероја.

Фотогалерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Матовић 1973, стр. 8—9.
  2. 2,0 2,1 Тадић 1985, стр. 18—20.
  3. 3,0 3,1 Ђурашковић & Прњат 1961, стр. 13—17.
  4. ^ Ђурашковић 1965, стр. 5—13.
  5. ^ Ђурашковић 1965, стр. 26—29.
  6. ^ Матовић 1973, стр. 9—10.
  7. 7,0 7,1 Ђурашковић & Прњат 1961, стр. 18—22.
  8. 8,0 8,1 8,2 Матовић 1973, стр. 10—12.
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 Тадић 1985, стр. 20—21.
  10. 10,0 10,1 10,2 Матовић 1973, стр. 12—14.
  11. ^ Ђурашковић & Прњат 1961, стр. 23—27.
  12. ^ Матовић 1973, стр. 15.
  13. ^ Матовић 1973, стр. 16—17.
  14. ^ Матовић 1973, стр. 17—19.
  15. ^ Матовић 1973, стр. 19—22.
  16. 16,0 16,1 Матовић 1973, стр. 22—24.
  17. ^ Зборник НОР 1949, стр. 302.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]