Лука Вучинић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЛУКА ВУЧИНИЋ
Luka Vučinić.jpg
Лука Вучинић
Датум рођења(1922-10-31)31. октобар 1922.
Место рођењаРогами, код Подгорице
 Краљевина СХС
Датум смрти14. јануар 1992.(1992-01-14) (69 год.)
Место смртиБеоград, Социјалистичка Република Србија Србија
 СФР Југославија
Члан КПЈ одавгуста 1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Народни херој од10. јула 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Партизанска споменица 1941.

Лука Вучинић (Рогами, код Подгорице, 31. октобар 1922Београд, 14. јануар 1992), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 31. октобра 1922. године у Рогамима, код Подгорице. Потиче из учитељске породице. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију је до седмог разреда учио у Подгорици. Пошто је 1939. године постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), био је избачен из гимназије, па је школовање морао наставити у Пећи.

Априла 1941. године, после окупације Краљевине Југославије, напустио је Пећ и вратио се у родно место. Одмах се укључио у припреме за устанак и радио је на прикупљању оружја, муниције и друге војне опреме. У Тринаестојулском устанку, учествовао је у борбама у околини Подгорице. Због исказане храбрости у првим борбама, августа 1941. године је био примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Потом је био одређен за пратиоца Блажа Јовановића, секретара Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору и Ивана Милутиновића, делегата Врховног штаба НОПОЈ-а.

Априла 1942. године, када је Блажо Јовановић преузео дужност команданта Зетског партизанског одреда, Лука је био одређен за политичког комесара једне чете. Као изузетно храбром и способном борцу, Покрајински комитет КПЈ за Црну Гору га августа 1942. године, заједно са Радом Бошковићем и Петром Секулићем, упућује из Пипера у Босну, да успостави везу са Врховним штабом и ЦК КПЈ. После двадесет дана пробијања кроз непознате крајеве и непријатељску територију, успевају да изврше задатак. Лука тада остаје у Босни и ступа у Пету црногорску пролетерску бригаду, у којој је касније био постављен за политичког комесара Друге чете у Четвртом батаљону.

Са Петом црногорском пролетерском бригадом, прошао је многе борбе, а често се истицао храброшћу. У нападу на село Росуље, близу Бугојна, септембра 1942. године, вешто се провукао поред непријатељских стража, ускочио у добро чувани логор, бацио бомбе на усташе, окупљене око ватре и нанео им знатне губитке. Убрзо потом, код Бистрог, у близини Травника, био је један од првих бораца из три батаљона који је ушао у непријатељско упориште. Тада је заробљено и убијено око 200 непријатељских војника. Пред напад Четвртог батаљона на воз и пругу Доњи Вакуф-Бугојно, када је требало уништи добро утврђени двоспратни бункера из кога је контролисан једини прелаз – мост на набујалом Врбасу, одмах се са још два друга јавио као добровољац и успешно извршио акцију.

Децембра 1942. године, када је главнина Пете црногорске пролетерске бригаде пребацила на територију Скендер ВакуфКотор ВарошБања Лука, Друга чета је после десетодневних борби, успела да одбрани део слободне територије и да ухвати вођу четничка са тог подручја – Буда Тодића. У знак признања Луки Вучинићу, на овом подухвату, командант бригаде Сава Ковачевић му је лично поклонио пиштољ заробљеног четничког вође. Још један сличан подвиг извео је јануара 1943. године, када је приликом заузимања Шехер Вароши, заробио усташког команданта града.

На почетку Четврте непријатељске офанзиве, када је Четврти батаљон разрушио пругу Доњи Вакуф-Травник, био је опкољен јаким усташким снагама од око 800 људи. Тада је Друга чета била одређена као заштитница, а Лука је затим да би спасао што више својих бораца, заједно са Вецом Радичевићем, народним херојем, штитио повлачење. Њих двојица су тек сутрадан успели да се врате у чету, а до тада је већина бораца мислила да су погинули. Друге ноћи битке за Прозор, фебруара 1943. године, Друга чета је успела да уништи три бункера, прва продре у град и ослободи таоце из биоскопа. И овог пута Лука и Вецо Радичевић, су били први борци који су ушли у Прозор. Приликом ослобођења Невесиња, после тешке ноћне борбе, отворио је ватру на непријатеља из непосредне близине и тако омогућио бомбашима да се привуку и униште непријатељско утврђење. Овим подвигом, био је отворен пут према Невесињу, које је било ослобођено за сат времена.

У пробоју на Сутјесци, 13. јуна 1943. године, био је тешко рањен – пао је поред свог команданта Саве Ковачевића. Освестио се тек, када су у његовој непосредној близини, немачки војници убијали преостале партизанске рањенике. Направио се мртав, а затим се одвукао до реке, где му је неколико дана указивао помоћ један рањени борац. Потпуно изнемоглог, после девет дана, нашле су га партизанке Ика Перовић и Јагода Богићевић и пренеле до села Изгори, а потом у околину Подгорице. О овоме догађају, писао је и Владимир Дедијер у свом „Дневнику“.

После оздрављења, био је постављен за секретара Месног комитета КПЈ у Пиперима, на чијем подручју је тада у веома тешким условима, јер је ово била четничка територија, радило око 120 илегалаца, међусобно неповезаних. Једне ноћи, Вучинић је сам разоружао четничку заседу, а наредних дана је са Војом Тодоровићем и Олгом Поповић, упао у четнички штаб у Копиљу и команданту четника Грујовићу поставио ултиматум да престане с прогонима илегалаца. Он је ово прихватио, што је имало велико морално дејство на присталице НОП-а у Пиперима. Нешто касније, у борби с четницима Баја Станишића, Лука је био тешко рањен. Сломљене ноге, преношен је с једног места на друго, док није пребачен у ослобођено Беране, где је постављен за политичког комесара и партијског руководиоца Корпусне болнице. Због озбиљности повреда, био је упућен у Италију на лечење, где је био оперисан. Током боравка у Барију, вршио је дужност секретара партијске ћелије у Санитетској мисији.

После ослобођења Југославије, налазио се на разним руководећим дужностима у органима безбедности. Најпре у Одељењу за заштиту народа (ОЗНА) за Београд и Југославију, потом у Управи државне безбедности (УДБА) и Савезном секретаријату унутрашњих послова (ССУП). Био је лични пратилац председника ФНРЈ Јосипа Броза Тита, приликом његових путовања у – Велику Британију, маја 1953. године; Турску, априла 1954. године; Грчку, јуна 1954. године; Индију и Бурму, јануара 1955. године. Пензионисан је 1971. године, као специјални саветник Савезног секретара за унутрашње послове.

Умро је у Београду, 14. јануара 1992. године.

Носилац Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима је Орден народног хероја, којим је одликован 10. јула 1953. године.

Литература[уреди]