Петар Радевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ПЕТАР РАДЕВИЋ
Petar Radevic.jpg
Петар Радевић
Датум рођења (1918-06-29)29. јун 1918.
Место рођења Рогами, код Подгорице
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти 12. мај 2003.(2003-05-12) (84 год.)
Место смрти Београд, Србија Србија
 Србија и Црна Гора
Супруга Милица Радевић
Професија војно лице
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Служба Југословенска војска
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19401956.
Чин пуковник
Народни херој од 22. децембра 1951.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
страна одликовања:
Партизански крст

Петар Радевић (Рогами, код Подгорице, 29. јун 1918Београд, 12. мај 2003), учесник Народноослободилачке борбе, пуковник авијације-пилот ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 29. јуна 1918. године у селу Рогами, код Подгорице. Одрастао је у чиновничкој породици, а његов отац Радован Радевић је био активни официр Југословенске војске. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију у Подгорици. Потом се 1938. године уписао на Ваздухопловну академију у Панчеву, коју је завршио 1940. године, након чега је постао ваздухопловни официр-пилот. Био је у првој генерацији војних пилота који су завршили ову Академију.[1]

Петар се још у току гимназијских дана, повезао са комунистима. Његови другови Данило и Душан Бојовић су били чланови илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Петар није био члан КПЈ, већ њен симпатизер и сматрао је себе комунистом. У време грађанског рата у Шпанији, 1937. године, Петар се пријавио да као добровољац иде у Шпанију и тамо се бори против фашизма. Пошто је група добровољаца, с којом је требало да иде, била откривена, његов одлазак је био спречен.[1]

Априлски рат 1941. године затекао га је у Сарајеву. Након брзе капитулације Југословенске војске, заједно с групом официра је избегао заробљавање и отишао у Црну Гору. Након доласка у родно село, повезао се са члановима Комунистичке партије Југославије и касније се укључио у рад на организовању устанка. Као активни официр посебно је радио на сакупљању и склањању оружја, као и на војном обучавању омладине. Када је избио Тринаестојулски устанак налазио се у Рогамској устаничкој чети и са њом учествовао у борбама на Дољанској Главици, где се истакао као пушкомитраљезац.[1]

У јесен 1941. године био је добровољац у батаљону „18. октобар”, с којим је пошао у Санџак, у сусрет партизанима који су се повлачили из западне Србије. Са овим батаљоном је учествовао у Пљеваљској битци, 1. децембра 1941. године. Током ове битке, учествовао је у борби на Савином латку где је уништена италијанска колона. Након тешког пораза код Пљеваља, многи борци-добровољци су се поколебали и вратили кућама. Петар је тада око себе окупио двадесетак бораца с којима је 21. децембра 1941. у Рудом ступио у тада формирану Прву пролетерску ударну бригаду.[1]

Као изузетено храбар и способан борац, у бригади је био постављен за командира Пратећег вода. С водом се посебно истекао у борби против немачких скијаша на Бијелим Водама, на Романији, 21. јануара 1942. године. Као искусан борац успео је да оспособи тешки митраљез, који се био заледио. Потом је дејствујући митраљезом успео да помогне извлачење дела Другог црногорског батаљона и да непријатељу ненесе губитке. У борби за Ливно, августа 1942. године Петар се поново показао као сналажљив борац. Док су се партизани провлачила кроз поље, да би између бункера упали у град, усташе су их откриле и из једне зграде отвориле ватру на борце који су застали јер се није могло напред. Петар је тада, заједно с борцима Јованом Божовићем и Драгом Матковићем, одвојио од чете и кренуо улево. Наишли су на слабији отпор усташа и бацили бомбе на њих. Потом су искористили њихово повлачење, ка згради одакле је вршен главни напад, и укључили се у њихову колону. Када су стигли до зграде засули су је бомбама и уништили непријатеља. То је омогућило борцима да без губитака наставе напредовање ка граду. За овај изванредни подвиг, Петар је добио похвалу.[1]

Септембра 1942. године упућен је у Далмацију, где је приликом формирања Прве далматинске бригаде био постављен за заменика команданта Трећег батаљона, а нешто касније за команданта овог батаљона. Као командант батаљона, посебно се истакао у борбама током Четврте и Пете непријатељске офанзиве. За показану храброст и постигнут успех у овим борбама, он и његова батаљон су били јавно похваљени преко радио-станице „Слободна Југославија”. За успех у борбама код Јајца, похвалио га је Врховни штаб НОВ и ПОЈ. У току Четврте непријатељске офанзиве, за време борби за Горњи Вакуф, сам је убио више од двадесет непријатељских војника, а приликом битке за Прозор, као командант Трећег батаљона је с групом другома уништио осам бункера и успео да се без губитака пробије у центар града. За овај подвиг добили су похвалу од Централног комитета КПЈ. Петар је више пута током рата предлаган за народног хероја.[2]

После тешких борби на Сутјесци, половином јуна 1943. године, Петар се са својим батаљоном пробио у Херцеговину, где је остао до јесени 1943. године. Овде је извесно време командовао групом херцеговачких ударних батаљона. Почетком 1944. године, као авијатичар је био упућен у Врховни штаб, где је остао до одласка у Совјетски Савез. Одатле се након завршене обуке, јуна 1945. године, вратио с Првим југословенским ваздухопловним ловачким пуком у Југославију.[2]

После доласка у Југославију, наставио је службу у Југословенском ратном ваздухопловству, где је био на дужности команданта ваздухопловне дивизије, а касније и на другим дужностима. Године 1956. је пензионисан у чину пуковника.[2]

Умро је 12. маја 2003. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 22. децембра 1951. године

Референце[уреди]

Литература[уреди]