Владо Ћетковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ВЛАДИМИР ВЛАДО ЋЕТКОВИЋ
Cetkovic Vlado.JPG
Владо Ћетковић
Датум рођења(1911-08-22)22. август 1911.
Место рођењаЦрнци, код Подгорице
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти20. октобар 1944.(1944-10-20) (32/33 год.)
Место смртиоколина Сиња
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Југославија
Професијаелектро-механичар
Члан КПЈ од1935.
Учешће у ратовимаШпански грађански рат
Народноослободилачка борба
СлужбаИнтернационалне бригаде
НОВ и ПО Југославије
Чингенерал-мајор
У току НОБ-акомандант Осмог корпуса НОВЈ
Народни херој од13. август 1945.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден партизанске звезде
Орден Кутузова другог степена

Владимир Владо Ћетковић (Црнци, код Подгорице, 22. август 1911 — планина Врдово код Сиња, Далмација, 20. октобар 1944), учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 22. август 1911. године у селу Црнци, код Подгорице. После завршене основне школе, пошао је из свог родног краја да тражи посао. Дошао је у Сомбор, где је 1930. године изучио електромеханичарски занат. После тога се запослио као механичар у руднику Трепча. Ту се упознао са тешким животом рудара и радника и прикључио се радничком покрету. Члан Комунистичке партије Југославије је од 1935. године.

Године 1935. спремао се да пође у Француску на полагање стручног испита. Али је убрзо ухапшен због организовања штрајка у руднику Трепча. Године 1936. одлучио је да пође у Шпанију, и помогне борбу шпанског народа. После неколико неуспешних покушаја, с туђим пасошима, успео је да се пребаци у Шпанију.

У Шпаније се истакао у борбама код Мадрида, у Горњем и Доњем Арагону и кроз читаву Каталонију. Имао је чин поручника Шпанске републиканске армије. Септембра 1938. године био је у тешко рањен у борбама током повлачења кроз Каталонију.

После пораза Шпанске републике, Владо је заједно с другим борцима Интернационалних бригада прешао у Француску, где је две и по године провео у концентрационим логорима.

Током 1941. године успео је да се са групом југословенских добровољаца пребаци у Југославију. По доласку у Југославију одмах се укључио у организовање устанка у Лици. После краћег времена, прешао је у Босанску крајину и као официр Оперативног штаба за Босанску крајину руководио акцијама крајишких партизана. Касније је поново враћен у Лику и постављен за команданта Групе НОП одреда за Лику.

У борбама око Коренице, јануара 1942. године, Владо је тешко рањен у ногу, која му је због тога остала краћа. Био је члан Главног штаба НОВ и ПО Хрватске, команадант Осме кордунашке дивизије, а касније и командант Осмог далматинског корпуса. Децембра 1943. године произведен је у чин потпуковника, а 1. септембра 1944. у чин генерал-мајора.

Погинуо је несрећним случајем, 20. октобра 1944. године, када је пет британских авиона, изнад планине Врдово код Сиња у Далмацији, напало грешком поштански авион НОВЈ, у коме се налазио.

Још за живота, 7. септембра 1944. године, одлуком Председништва АВНОЈ-а, одликован је Орденом партизанске звезде првог реда, а за народног хероја, постхумно је проглашен 13. августа 1945. године.

Литература[уреди]