Данило Шаренац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ДАНИЛО ШАРЕНАЦ
Danilo Šarenac.jpg
Данило Шаренац
Датум рођења(1913-01-27)27. јануар 1913.
Место рођењаДавидовићи, код Билеће
 Аустроугарска
Датум смрти2. септембар 1943.(1943-09-02) (30 год.)
Место смртиБодежишта, код Гацка
Хрватска НД Хрватска
Професијавојно лице
Члан КПЈ одкраја 1941.
Учешће у ратовимаАприлски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаЈугословенска војска
НОВ и ПО Југославије
19391943.
Чиннаредник
капетан
Народни херој од5. јула 1951.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден за храброст
Орден заслуга за народ са сребрним венцем

Данило Шаренац (Давидовићи, код Билеће, 27. јануар 1913Бодежишта, код Гацка, 2. септембар 1943), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 1913. године у Давидовићима, у имућној сељачкој породици. Његови родитељи, Васо и Јована, поред земље имали су доста ситне и крупне стоке. Основну сколу завршио је у Фатници 1925. године. Почетком маја 1934. године, био је примљен у подофицирску школу у Загребу. Дружио се са револуционарно оријентисаном омладином, а за време годишњих одмора у родном крају са Миром Попаром комшијом и другом из основне сколе. У Марибору је често био у групи комуниста.

Од 1939. до 1941. године, био је наредник у мариборском гарнизону. После капитулације краљевине Југославије, обучен у сељачко одело, пробио се преко планина Србије и Босне у родни крај. Постао је члан Комунистичке партије Југославије, од септембра је био је командир Давидовичко-фатничке партизанске чете, а од октобра заменик команданта партизанског батаљона „Владимир Гачиновић“. С овим батаљоном истакао се у разбијању четничког граничног тзв. ћоравог батаљона, затим на гату где је разбио четничке снаге.

Године 1942, постао је командант Другог ударног батаљона. У Бисини, његов батаљон потпуно је разбио моторизовану колону од четири тенка и преко сто возила италијанске дивизије „Мурђе“ и знатне четничке снаге које су од Мостара надирале према Невесињу. Непријатељ није могао да користи комуникације Мостар-Невесиње, коју су заузели партизани под Даниловом командом.

Почетком јуна 1942, био је постављен за командира пратеће чете обласног комитета КПЈ и оперативног штаба за Херцеговину. Повлачењем партизанских снага из Херцеговине у западну Босну, по партијском наређењу остао је да ради као илегалац у билећком срезу. Од августа 1942, био је командант партизанског батаљона „Слобода“, који је од јесени до априла изводио разне акције и диверзије у непријатељској позадини. Године 1943, батаљон „Слобода“ ушао је у састав Десете херцеговачке бригаде.

Борци овог батаљона учествовали су у бици на Сутјесци. Пробијајући се на челу свог батаљона у Херцеговину, Данило је био смртно рањен од четничке пушке 1. септембра 1943. године на Мједеној глави. Четници су разбијени, али је он следећег дана умро у Бодежиштима где је и сахрањен.

Указом Врховног штаба НОВЈ од 1. новембра 1943. био је произведен у чин капетана. Председништво АВНОЈ-а својом одлуком одликовало га је Орденом за храброст и Орденом заслуга за народ другог реда.

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 5. јула 1951. године, проглашен је за народног хероја.

Пред задружним домом на Дивину и у парку народних хероја у Билећи подигнуте су његове бисте.

Литература[уреди]