Драгица Правица

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ДРАГИЦА ПРАВИЦА
Nh pravica dragica.jpg
Драгица Правица
Датум рођења (1919-10-28)28. октобар 1919.
Место рођења Бијелач, код Требиња
 Краљевина СХС
Датум смрти 27. јун 1942.(1942-06-27) (22 год.)
Место смрти Угарци, код Требиња
 НДХ
Професија студент
Чланица КПЈ од 1940.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Народни херој од 8. јуна 1945.

Драгица Правица (Бијелач код Требиња, 28. октобар 1919Угарци, код Требиња, 27. јун 1942) била је учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођена је 28. октобра 1919. године у селу Бијелач код Требиња. Потиче из имућне сељачке породице. Основну школу завршила је у манастиру Дужи, а гимназију је завршила 1939. године у Дубровнику. Као ученица гимназије пришла је омладинском покрету у Дубровнику и Требињу и постала чланица Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Већ 1938. године постала је члан Месног комитета, а 1939. године Среског комитета СКОЈ-а за Требиње.[1]

Као студент Филозофског факултета у Београду укључила се у политичке акције СКОЈ-а и КПЈ. Нарочито је била активна у демонстрацијама од 14. децембра 1939. године. У периоду од 1938. до 1941. године радила је у омладинској секцији удружења „Неретва“, културно-уметничкој групи студентског удружења „Петар Кочић“ и била члан Акционог одбора стручних студентских удружења на Београдском универзитету, током 1940. и 1941. године. Члан Комунистичке партије Југославије постала је у лето 1940. године.[1]

Одмах после догађаја од 27. марта 1941. године враћа се у родни крај. После окупације Краљевине Југославије, заједно са старијим братом Радом и осталим комунистима ради на припремама за оружану борбу. У требињској општини руководила је политичким радом са омладином и женама. Учествује у прикупљању оружја, формирању првих партизанских јединица, актива омладине и СКОЈ-а, одбора АФЖ-а, а такође и у оружаним акцијама против окупатора и његови сарадника. Обављала је низ дужности у Народноослободилачком покрету: била је секретар Среског комитета СКОЈ-а за Требиње, члан Среског комитета КПЈ за Требиње, од октобра 1941. године, и члан Окружног комитета СКОЈ-а за источну Херцеговину. Крајем 1941. и почетком 1942. учествује у неколико оружаних сукоба са непријатељем. Априла 1942. године постаје члан, а у мају и секретар Окружног комитета КПЈ за Херцеговину.[1]

После непријатељске офанзиве на слободну територију у Херцеговини, крајем маја и почетком јуна 1942. године, партизанске јединице повлаче се у западну Босну, а Драгица остаје по партијском задатку у требињском срезу. Убрзо су је ухапсили четници и мучили у затвору Зупци, а затим предали Италијанима. Мучена је у затвору „Казбек“ у Дубровнику од 12. до 16. јуна 1942. године. Италијани, не могавши изнудити признање, враћају Драгицу четницима. У четничком затвору у Љубомиру, крај Требиња, мучена је десетак дана и 27. јунa 1942. године стрељана заједно са са братом Радетом Правицом и Стевом Братићем.[1]

Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 8. јуна 1945. године, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашена је за народног хероја.[1]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Беоковић, Мила (1967). Жене хероји. Сарајево: Свјетлост. 
  • Хероине Југославије. Загреб: Спектар. 1980. 
  • Народни хероји Југославије том II. Београд: Народна књига. 1982. 
  • Тадић, Александар (1985). Мајке хероја причају. Винковци: Искра.